/ Posle 5 / Miroslav Momčilović, scenarista i režiser: O čoveku u nečovečnim vremenima
BiF Analize Čitajte B&F online

Miroslav Momčilović, scenarista i režiser: O čoveku u nečovečnim vremenima

This post has already been read 35159 times!

Neki beskućnici u Srbiji su „tranzicioni gubitnici“, neki su alkoholičari ili kockari, ali ima i bivših sportista, bivših bogataša kojima je propao biznis, pa i profesora koji su napustili fakultet jer su im se smučili međuljudski odnosi, priča Miroslav Momčilović o iskustvima tokom snimanja njegovog najnovijeg filma „Smrdljiva bajka“ o ljubavi dvoje beskućnika. Rekcije publike potvrdile su da i u nehumanim vremenima nismo nemoćni, ako nastojimo da budemo čovečniji jedni prema drugima.

Domaći film „Kad porastem biću kengur“ obeležio je odrastanje mnogih generacija u poslednjih deset godina, a njegov scenarista Miroslav Momčilović za to vreme je profesionalno sazrevao kao pisac i režiser filomova „Sedam i po“, „Čekaj me, ja sigurno neću doći“ i „Smrt čoveka na Balkanu“. Povod za ovaj intervju je njegovo najnovije ostvarenje „Smrdljiva bajka“, priča o ljubavi muškarca i žene beskućnika, koja ih je motivisala u borbi da povrate lično dostojanstvo. Inspiraciju je dobio pre nekoliko godina u susretu sa parom beskućnika koji su živeli pod zemljom. Posmatrajući svakodnevnicu ljudi od kojih svi okreću glavu, počeo je da razmišlja kako da njihov život pretoči u filmsku priču koja će dopreti do publike.

Ali kako učiniti vidljivim ljude koji su nevidljivi za društvo, iako je beskućništvo uočljivi pratilac egzistencije u bilo kom većem gradu u svetu i sve veći kamen spoticanja za socijalne službe čak i u najorganizovanijim državama? Momčilović kaže da, stoga, nije imao pretenzije da snimi film o beskućništvu, već je napravio intimnu priču o dvoje ljudi koji su na socijalnom dnu, a koja se obraća intimnom preispitivanju svakoga od nas: da li umesto da okrenemo glavu, možemo nešto i sami da učinimo, poklanjajući veknu hleba, flašu s vodom, odeću koju više ne nosimo?

 
BIF: Da li je takvu vrstu solidarnosti teže podstaći u zemlji u kojoj je za kratko vreme ogroman broj ljudi ostao bez posla i doveden na rub egzistencije?

Miroslav Momčilović: Ono što je specifično za naše društvo je to da smo iz ušuškanosti u socijalističko vreme, naglo prešli u divlji kapitalizam koji sa sobom nosi veliku nesigurnost. Pre neki dan sam pričao s ocem koji se spremao da ode po penziju, gde se naravno čeka red, i setio sam se vremena kada su poštari raznosili penzije po kućama. Danas bi sigurno poštar koji nosi penzije bio opljačkan i prebijen. Vremena su se promenila, sada živimo u dobu surove borbe za opstanak. Ako ne uspevate da se snađete u tom sistemu, on će vas jednostavno progutati. Ne znam šta mi pojedinci možemo da uradimo da tu situaciju učinimo humanijom, osim da budemo čovečniji jedni prema drugima.

 
B&F: Šta najčešće primora ljude na život na ulici?

Miroslav Momčilović: Beskućnika ima raznih. Na primer, kada smo snimali scene u napuštenim fabrikama, nailazili smo na bivše radnike koji posle otkaza nisu uspeli da se snađu pa su ostali na ulici. No, to ne znači da je za problem svakog beskućnika kriva tranzicija. Ako si dobio otkaz, to nije razlog da postaneš alkoholičar. Niti su svi otpušteni radnici postali beskućnici. Svako ko živi na ulici ima svoje specifične razloge za to. Neki su zaista ono što zovemo „tranzicionim gubitnicima“ i bez podrške porodice nisu uspeli da se snađu u novonastalim okolnostima. Neki su, pak, alkoholičari ili kockari, ali ima i bivših sportista, bivših bogataša kojima je propao biznis, pa i profesora. Tokom snimanja najviše sam se družio sa jednim profesorom matematike, koji je dao otkaz na Matematičkom fakultetu zato što su mu se smučili međuljudski odnosi. Sada živi na Savi ispod mosta, peca, čita, razmišlja i crta. Kada bismo romantizovali njegovu priču, mogli bismo reći da on živi život misaonog bića. No, iako je rasterećen od svakodnevnih problema koji nas muče – ne čita gluposti u novinama, ne razmišlja o plaćanju komunalija i slično – on ima itekako ozbiljne probleme: hladnoću, kišu, sneg, najezde rečnih pacova…

 
B&F: Nakon projekcije Vašeg filma, najveće pohvale publike dobio je Žarko Laušević, koji se posle 16 godina vratio na filmsko platno u liku depresivnog skitnice Mome, ali su i ostali glumci bili veoma uverljivi u svojim ulogama. Kako ste to postigli?

Miroslav Momčilović: Snimali smo u realnim prostorima – na deponijama, u napuštenim fabrikama, pod mostovima, što je nosilo i zdravstvene rizike, pa je deo filmske ekipe morao da bude vakcinisan. Ali ma koliko da je samo snimanje bilo mučno, zbog nesnosnog smrada i prljavštine, ono je i za glumce i za ostatak ekipe predstavljalo izazov. Želeli smo što realnije da prikažemo život beskućnika, te smo mnogo vremena posvetili izboru scenografije, kostima i šminke.

 
B&F: Da li ste zadovoljni rekacijom publike?

Miroslav Momčilović: Reakcije su bile odlične, imali smo dosta gledalaca, bar za ovdašnje uslove. Kinematografija je inače poslednjih godina u velikoj krizi, što zbog piraterije, što zbog nekih drugih okolnosti. Evropski filmovi su se, na primer, dosta otuđili od publike. Oni se uglavnom finansiraju iz evropskih fondova i zato se rade po uzoru na reklame – namenjeni su određenoj ciljnoj grupi, recimo komisiji u fondovima kod kojih konkurišu za sredstva. Čini mi se da autori više nemaju potrebu da iznedre nešto lično i autentično, već se fokusiraju na priču koja može da dobije novac od fondova.

 
B&F: U Srbiji, mediji i deo kulturne scene još više podilaze ukusima publike i finansijera. Zašto su sadržaji koji nam se emituju toliko banalni?

Miroslav Momčilović: Mi smo iz tranzicije prešli direktno u starletizaciju. U dnevnim novinama je najviše prostora posvećeno uglavnom tračevima ko se u nekom rijalitiju skinuo go, ko se razveo i ko se čime drogira, ili detaljnim opisima brutalnih ubistava. Kada dođeš do tačke u kojoj smo mi sada, onda te od pornografije deli tanka nit. Ako ti je kao uredniku televizije jedini reper gledanost, onda ćeš u jednom trenutku početi da emituješ porniće, jer budimo iskreni, oni bi verovatno bili najgledaniji. To je dekadencija slična onoj koja je prethodila krahu Rimskog carstva. Jer, setimo se, stari Rimljani su prvobitno imali značajne umetnike i filozofe, da bi pred raspad imperije provodili vreme u orgijanju. Mi smo na korak od toga. Pri tome ne mislim samo na Srbiju, već na ceo zapadni svet. Ovakva dekadencija se ne menja iznutra, već tek posle nekog velikog sloma. U međuvremenu, alternativa će nam biti verovatno neke druge ideologije, koje ne počivaju isključivo na neoliberalnim vrednostima, kao na primer u BRIK uniji.

 
B&F: Gde su nestali čuvari nekadašnjih društvenih vrednosti?

Miroslav Momčilović: Srednja klasa koja je nekada bila stub društva se istopila. Sada imamo novokomponovanu elitu koja ne poznaje pojam opšteg dobra. U Srbiji su se mnogi brzo obogatili, najčešće učestvovanjem u nelegalnim ili poslovima na granici legalnosti i oni ne osećaju obavezu prema društvu koje ih je načinilo uspešnima. Nekada su bogataši stipendirali talente, bili zadužbinari, pomagali kulturu, a danas imaju tendenciju da sklone decu u privatne škole u bogatim zemljama, umesto da pokušaju da u Srbiji stvore uslove za njihov normalan život. Ti ljudi većinom nisu posećivali pozorišta, bioskope, biblioteke i zato danas, kada su došli na pozicije, nemaju želju da pomogu razvoj kulture. Umesto toga, oni podmiruju neke sebične potrebe, kao što je odlazak na sopstvenu jahtu sa najnovijom starletom. Sećam se direktora jedne velike kompanije koji je odbio da donira simboličnu sumu za prihvatilište, a potom je otišao na svoju jahtu da se osunča, i to nije krio od javnosti.

 
B&F: S obzirom na mala odvajanja za kulturu, na društvene okolnosti koje pominjete i na činjenicu da se, ma koliko se pojedinci trudili, naše društvo sporo menja, šta Vas i dalje motiviše da se bavite ovim poslom?

Miroslav Momčilović: Ljubav prema njemu. Kada sam upisivao studije, niko me nije lagao da ću živeti u blagostanju, znao sam u šta se upuštam. Ali to je strast. Jeste, mali je budžet za kulturu, voleo bih da je veći, ali ja neću zbog toga prestati da se bavim filmom. Uostalom, nepošteno bi bilo da stalno kukam o lošim uslovima, jer sam svestan da sam privilegovan time što radim posao koji volim i živim od njega. A koliko ljudi u Srbiji može time da se pohvali?

 
B&F: Kako se snalaze mladi autori, kada i onima koji već imaju poznata ostvarenja nije lako da prikupe sredstva i otpočnu snimanje?

Miroslav Momčilović: Svaki film je priča za sebe, i svaki put kada se odlučimo da snimamo, čak i mi koji imamo više filmova iza sebe, uvek počinjemo iz početka. Možda je za nijansu lakše kada struka već zna tvoje ime, ali debitanti ovaj nedostatak nadoknađuju velikim entuzijazmom. Iskusniji režiseri su, već posle nekoliko ostvarenja, doživeli lice i naličje snimanja filma. Znamo kako izgleda prikupljanje sredstava, potom i snimanje, pa adrenalinski skokovi pred premijeru, a na kraju i trenutak kada se sala isprazni i ostanu samo semenke po podu. Debitanti ne znaju za sve uspone i padove, za inspiraciju i stvaralačku prazninu koja može nastupiti posle nje, i vode ih velike nade, što je sasvim u redu – tako i treba da bude na početku građenja svake karijere.
oktobar 2016, broj 131.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close