/ B&F Plus / Izbeglička kriza gurnuta pod tepih
BiF Analize Čitajte B&F online

Izbeglička kriza gurnuta pod tepih

This post has already been read 1265 times!

Iako je većina predstavnika Evropske unije već odavno zadovoljno konstatovala da je “izbeglička kriza” rešena, to uverenje je znatno slabije u tzv. tranzitnim zemljama. Među njima je i Srbija, koja se nalazi između čekića zapadnoevropske indiferencije i nakovnja antiizbjegličke represije režima u susednoj Mađarskoj.

Početkom marta ove godine u Mađarskoj je usvojen zakon prema kome migranti/kinje i izbeglice sa Bliskog istoka (kao i sa Srednjeg istoka i iz Afrike), ukoliko traže azil u Mađarskoj, moraju biti obavezno zatvarani u namenskim objektima u tzv. tranzitnoj zoni, sve dok se proces (ne)odobravanja azila ne završi. Krajem marta i uprkos apelima, pre svih, aktera/ki civilnog društva da ovaj zakon ne bude stavljen u dejstvo, Mađarska je počela s njegovim sprovođenjem. Fašistoidni pejzaž višestrukih žilet-žica na srpsko-mađarskoj granici, mađarskog aparata (pri)sile na gotovs nasuprot izmučenim ne-Evropljanima i ne-Evropljankama s druge strane ograde, koji u “tvrđavi Evropi” vide pribežište od rata, razaranja i katastrofalnih uslova života (ili smrti?) “kod kuće”, upotpunjen je sa tačno 324 kontejnera za smeštaj tražitelja/ki azila.

Takozvana izbeglička kriza – sa stanovišta Evrope, krizna pre svega zbog islamske i islamističke pretnje “evropskim vrednostima” i “evropskoj civilizaciji”, a ne zbog, blago rečeno, krize koju već treću godinu zaredom najaktivnije proživljavaju upravo izbeglice – postala je, ironično rečeno, nekako passé. Drugim rečima, posvakodnevila se u dovoljnoj meri da ni incidenti u rasponu od brutalnog tretmana migranata/tkinja i izbeglica na državnim granicama do, s druge strane, terorističkih napada islamista u državama evropskog centra ne zadržavaju pažnju javnosti duže od nekoliko dana. Pritom je, u kontekstu “izbegličke krize” govoreći, o napadima islamista dosledno govoriti upravo kao o incidentima, a ne kao o nezaobilaznom sastojku aktuelnih procesa migracije u Evropu – što, naravno, ne čine bastioni “evropejstva” u ljudskom obličju, poput mađarskog premijera Viktora Orbana, koji svoju fašistoidnu politiku prema migrantima/kinjama i izbeglicama pravda (i preporučuje!) kao jedinu održivu strategiju očuvanja hrišćanske i terorizma lišene Evrope. No, za razliku od terorističkih napada islamista, brutalno tretiranje migranata/tkinja i izbeglica postaje nepisano pravilo pre nego izuzetak od pravila njihovog tretmana – o čemu svedoči izveštaj koji je Oksfam, zajedno sa Beogradskim centrom za ljudska prava (BCHR) i Makedonskim udruženjem mladih pravnika (MYLA), objavio šestog aprila.

Zamka prihvatnih centara

U ovom izveštaju, naslovljenom “Opasna ‘igra’”, na osnovu intervjua sa ukupno 140 migranata/tkinja i izbeglica u Srbiji i Makedoniji, zabeleženo je sa kakvim se sve vidovima represije suočavaju oni koji Balkan vide prvenstveno kao tranzitno područje, a ne kao krajnje odredište. Uporno, međutim, balkanske države (p)ostaju prinudno krajnje odredište značajnog broja migranata/tkinja i izbeglica, s obzirom na činjenicu da se žičani bedemi “tvrđave Evrope” iznova izdižu i dograđuju, ostavljajući im samo jednu mogućnost – rečima mađarskih vlasti, “slobodan povratak u Hrvatsku ili Srbiju”.

Bez obzira na bolji tretman koji migranti/kinje i izbeglice imaju, recimo, u Srbiji u odnosu na Mađarsku, njihova stvarnost daleko je od ugodne. Intervjui daju i više nego rečit odgovor na često postavljano pitanje: “Zašto ne odu u prihvatne centre, ako im je već pružena ta mogućnost?” – budući da se veliki broj migranata/tkinja i izbeglica svojevoljno nalazi van prihvatnih centara. Registracija i zvanično “dodeljivanje” ljudi konkretnim centrima u praksi su više puta služili njihovoj deportaciji – ili, da budemo sasvim plastični: ostavljanju u nedođijama iako im je prethodno obećan i garantovan transport do prihvatnog centra, što je neretko bilo propraćeno oduzimanjem ili uništavanjem mobilnih telefona, oduzimanjem novca, teranjem da bez odeće i obuće pri niskim temperaturama pešače nazad do državne granice s koje su se zaputili bliže svojim krajnjim odredištima itd.

Formalne prepreke javljaju se u više vidova – od pomenutog izglasavanja i sprovođenja zakona koji dodatno traumatizuju migrante/kinje i izbeglice, preko poteškoća svojstvenih birokratiji, do neusaglašavanja pravnih sistema među pojedinim državama i svesnog zaobilaženja makar i one normirane humanosti. (Trenutno) mađarsko pravo dozvoljava da tek deset ljudi dnevno pređe srpsko-mađarsku granicu i uđe u sistem traženja azila; nakon učestalih odbijanja – koja, kako se pokazuje, nisu redovno propraćena konkretnim objašnjenjima zašto je neko odbijen – teško je ponovo ući u sistem traženja azila u Srbiji. (Trenutno) srpsko pravo ne obuhvata programe spajanja porodice, izbeglice ne mogu dobiti putna dokumenta, a ni nastavak školovanja u Srbiji nije lako premostiv problem.

Opsesija “evropskim granicama”

Pokreću se, ipak, i neke vredne inicijative koje mogu doprineti većem uključivanju (i snažnijem osećanju uključenosti) izbeglica u srpsko društvo. Tako je pri prihvatnom centru u Preševu otvorena škola za izbeglice uzrasta od 7 do 15, kao i za one starije od 15 godina, s namerom da se deci olakša ulazak i kretanje u obrazovnom sistemu Srbije, ukoliko njihovi roditelji u nekom trenutku zatraže azil u Srbiji. I deca-izbeglice koja su “balkanskom rutom” krenula bez roditelja uključuju se u školski sistem – kao, na primer, u OŠ “Branko Pešić” u Zemunu, gde od decembra prošle godine nastavu pohađaju deca smeštena u prihvatnom centru u Krnjači. Info park u blizini glavne autobuske stanice u Beogradu nešto više od godinu i po dana okuplja volontere/ke različitih lokalnih, regionalnih, evropskih i svetskih organizacija koji pružaju neposrednu pomoć i podršku migrantima/kinjama i izbeglicama, a projekti na tom tragu pokreću se i u drugim lokalnim samoupravama.

Uz državne instance, kakva je Komesarijat za izbeglice i migracije Republike Srbije, preko svetskih poput UNHCR-a i UNICEF-a, najveći je broj različitih aktera/ki civilnog društva, samoorganizovanih individua i kolektiva koji rade na ublažavanju teških posledica “izbegličke krize”, polazeći od samih migranata/tkinja i izbeglica kao onih koji te posledice najizrazitije osećaju. To nije ono što rade visoki promoteri “evropskih vrednosti”: državni (i partijski) zvaničnici nalik Viktoru Orbanu, zvaničnici OEBS-a, EU i drugi, koji su u svom stavu prema migrantima/kinjama i izbeglicama iz Azije i Afrike ili otvoreno fašistoidni, islamofobni i evrocentrični, ili sve te predrasude prema “Drugom” kanališu kroz opskurne formulacije o tobožnjoj jedinstvenoj i “evropskoj” Evropi: onoj koja se Orbanovom režimu nekoliko godina protivi tako što mu progledava kroz prste; onoj koja ne reaguje na apele o brutalnim (i manje brutalnim, ali svakako alarmantnim) kršenjima osnovnih principa ljudskosti i solidarnosti; onoj koja poziva na, citirajmo, “efikasniju zaštitu spoljnih granica EU kao preduslov za EU bez unutrašnjih međa”.

Dok god se Evropa bude solidarisala sa migrantima/kinjama i izbeglicama utvrđivanjem bedema na svetinji svojih državnih granica, poistovećivanjem muslimana/ki sa teroristima (tj. islama sa islamizmom) i neučešćem u zaustavljanju daljeg degradiranja i umiranja svih igrača/ica u “opasnoj ‘igri’”, “unutrašnje međe” samo će snažiti: kako one između nekih “nas” i nekih drugih “njih”, tako i one u pojedincima/kama, utemeljene na predrasudama, nepoznavanju i spolja indukovanom strahu. Postojeće međe ne rastvaraju se usponom novih, već isključivo rušenjem starih, otvorenošću i povezivanjem. Ili, kako su to zajedno uzvikivali demonstranti/kinje u ovogodišnjem osmomartovskom maršu, migranti/kinje i izbeglice: “Ne ogradama! Ne zatvorima! Stop deportacijama! Niko nije ilegalan!”

 

Anja Ilić

Izvor: Bilten

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close