/ B&F Plus / Prohujalo s tržištem: Slučaj maline i višnje u Srbiji
BiF Analize Čitajte B&F online

Prohujalo s tržištem: Slučaj maline i višnje u Srbiji

This post has already been read 1689 times!

Proteklih decenija voćarstvo je bilo jedna od retkih proizvodnih grana u Srbiji kojoj se predviđala svetla budućnost. No pad otkupnih cena proteklih godina i rezanje državnih subvencija doveli su ove nade pod veliki znak pitanja. Najavljuje li krah maline i višnje i propast srpske poljoprivrede ili još ima šanse za drugačije modele razvoja?

Već tradicionalno, prošlog meseca se u Srbiji ponovo odvijala borba između proizvođača voća i hladnjačara oko otkupnih cena. Nikad manja ponuđena cena otkupa, koja se kretala između 50 i 80 dinara po kilogramu maline, naterala je malinare na proteste. Blokadom puta u Prijepolju, ma kraju su naterali državu da interveniše i uđe u pregovore između njih i otkupljivača kako bi se rešio problem. Srbija zdušno neguje i poštuje principe slobodnog tržišta, odnosno, nemešanje države u tržište i cene proizvoda na njemu – barem kada se radi o zaštiti slabijih na tržištu. Ipak, blokada puteva i stvoreni pritisak malinara naterao je ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića da se umeša u pregovore oko formiranja cene. Iako je sa 50 ili 80 dinara podignuta na 125 dinara, malinarima to nije donelo mnogo razloga za zadovoljstvo. Naime, kada se uračunaju svi troškovi, od cena rada do repromaterijala, cena kilograma maline u proizvodnji iznosi oko 130-140 dinara.

Problemi u malinarstvu nisu novi. Pretprošle godine je prosečna cena iznosila oko 240 dinara po kilogramu, da bi prošle pala na oko 120-130. Ove godine je pak pala na 50-80 dinara po kilogramu, koliko su otkupljivači ponudili na početku sezone berbe. Nakupljene frustracije zbog bednih cena otkupa, koje su direktni rezultat monopola otkupljivača, dovele su do toga da su pojedini malinari bacili ceo svoj rod, i uništili malinjake iz očaja zbog situacije u koju su dovedeni. Nažalost, kako stvari zasad stoje, malinari neće biti jedini poraženi u ovogodišnoj tržišnoj utakmici u sektoru poljoprivrede.

Ovih dana počela je i berba višanja, još jednog proizvoda srpske poljoprivrede koji je, kao i malina, prepoznat na svetskom tržištu po svom kvalitetu. Cena otkupa višnje se zasad kreće oko 25 dinara po kilogramu. Primera radi, prošle godine, cena otkupa se kretala između 80 i 90 dinara. Isto kao i u slučaju malinara, otkupna cena od 25 dinara ne može da pokrije ni osnovne troškove proizvodnje. Takva cena naime pokriva samo troškove rada koji se kreće od 15-20 dinara po kilogramu ubrane višnje, što pak dovoljno ilustrativno prikazuje potpunu obezvređenost rada u sektoru poljoprivrede.

Eksperti, strategije i šuplje priče

Može se reći da je situacija malinara i višnjara s juga Srbije tragična. Doveden je u pitanje opstanak uzgoja dve veoma važne kulture u srpskoj poljoprivredi, a nakon poslednjih događaja sasvim je sigurno da će izvestan broj proizvođača odustati od uzgoja jer se ne može živeti od njih, što se već i pokazuje na primeru malinara. Uostalom, krvna slika celokupne poljoprivrede Srbije nije znatno bolja.

Srbija je 2014. godine usvojila novu Strategiju poljoprivrede i ruralnog razvoja. Prva stavka u strategiji koja bode oči je najavljeno povećanje učešća poljoprivrede u BDP-u Srbije sa sadašnjih 10 posto na 15 do 20 posto. Prvi scenario rasta poljoprivrede na 15 posto BDP-a bi iziskivao rast na godišnjem nivou od 6,1 posto do 2023. godine. Drugi scenario rasta na 20 posto BDP-a bi značio godišnji rast od 9,1 posto. Koliko su te projekcije pompezne i neutemeljene u realnosti govori podatak da je za proteklih 20-ak godina rast srpske poljoprivrede u proseku iznosio oko 0,45 posto na godišnjem nivou. Između ostalog, u Strategjii se takođe planira da će rast investicija u poljoprivredi iznositi od 10 do 15 odsto godišnje.

A kako stvari stojr sa investicijama? Za Tenis, najveću nemačku kompaniju za svinjogojstvo, je aktuelna vlast još od 2014. najavljivala da će otvoriti oko 8000 radnih mesta u Srbiji. Na kraju je ispalo da će te brojke biti ipak znatno manje, odnosno, da će se otvoriti tek oko 250 radnih mesta. Takođe, investicije od 421 miliona evra će na kraju iznositi oko 100 miliona evra, ili 4 puta manje od najavljenih cifri. Osim toga, dok će država u proseku prihodovati oko 1000 evra po hektaru na godišnjem nivou za koncesiju državnog zemljišta u slučaju ostalih kompanija koje su koncesije dobile na konkursu, u slučaju Tenisa, ta će brojka biti oko 30 odsto manja, odnosno 700 evra po hektaru.

Između šupljih priča i velikih očekivanja stručni tim eksperata koji je sastavljao grandioznu strategiju nije se setio da u nju ubaci određeni mehanizam koji bi u slučaju velikih tržišnih fluktuacija u pojedinoj kulturi pomogao proizvođačima, kao što bi to sada trebalo malinarima i višnjarima. Na primer, u EU postoji tzv. interventna cena, odnosno mehanizam koji služi da država može intervenisati tako što kupi određene količine proizvoda i čuva ga do trenutka dok se cene na tržištu ne stabilizuju. Takav mehanizam bi recimo mogao preventirati katastrofalne scenarije koji su se dogodili malinarima i koji se upravo događaju višnjarima.

Nema poljoprivrede bez podsticaja

S druge strane, subvencije u poljoprivredi nisu nikad bile manje. Od 2011. do 2018., subvencije po hektaru su gradualno pale sa 14.000 dinara do ovogodišnjih 4000 dinara. Poljoprivreda kao specifična privredna grana koja je uslovljena vremenskim prilikama odnosno izrazito nestabilnim tržištem poljoprivrednih proizvoda, da bi opstala, zavisi od državnih podsticaja. Aktuelna mizerija od subvencija samo pokazuje državno zanemarivanje ove strateške grane.

Da stvar bude gora, cene goriva su nikad veće. Upravo su one nedavno izazvale blokade prometa u svim većim gradovima širom Srbije. I poljoprivrednici u Vojvodini su prošlog meseca organizovali jednodnevne traktorske proteste u kojima su tražili jeftinije gorivo oslobođeno akcize kako bi mogli uspešno da odrade žetvu. Međutim, nakon sastanka sa glavešinama u Ministarstvu poljoprivrede jedino što su dobili je još obećanja u koje više niko ne veruje.

Generalni zaključak nakon neuspešnih pregovora sa Vladom je da su poljoprivrednici izgubili pregovaračku snagu i mobilizacijski potencijal zbog svoje fragmentisanosti. Prema rečima Miroslava Crepaje, predsednika udruženja “Paor” glavni uzrok tome je razbijanje jedinstva poljoprivrednika preko raznih poljoprivrednih udruženja i asocijacija koje je vlast formirala prethodnih godina kako bi uspostavila kontrolu nad njima.

Zadrugarstvo kao šansa i izazov

Načinom na koji se država odnosi prema poljoprivredi, promašenim strategijama, neodrživo niskim subvencijama i sistematskim razbijanjem poljoprivrednika, teško će se promeniti postojeći negativni trendovi. Trenutno poljoprivrednici u Srbiji gube borbu za opstanak u postojećem sistemu. To se ponajviše odnosi na male poljoprivrednike koji čine većinu u strukturi poljoprivredne proizvodnje. Radi se o 631.000 poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji koja su većinom porodični posao. Prema nezvaničnim brojkama, oko 1,4 miliona ljudi u Srbiji je uključeno u proizvodnju hrane.

Od prošle godine, na inicijativu ministra za regionalni razvoj, Milana Krkobabića, pokrenuta je akcija revitalizacije zadrugarstva u Srbiji pod imenom “500 zadruga u 500 sela”. Predviđeno je 25 miliona evra iz budžeta za osnivanje novih zadruga kroz period od tri godine. Prošle godine su 22 zadruge dobile sredstva za ulaganje u opremu i razvoj poslovanja preko navedene inicijative. Ono što je najvažnije u ovoj inicijativi, osim razvojnih sredstava na raspolaganju, jeste revitalizacija zadružnih principa u načinu poslovanja, odnosno, principi solidarnosti, jednakosti i zajedničkog planiranja.

No u postojećoj poslovnoj klimi u Srbiji, koja ide na ruku velikim igračima, revitalizacija zadrugarstva predstavlja priliku za male proizvođače da se samoorganizuju i uspostave kontrolu nad proizvodima svog rada. Ujedinjenje proizvodnih kapaciteta i zajednički istup na tržištu se čini kao jedina šansa za male proizvođače da se odupru monopolu velikih i hirovima tržišta. S obzirom na trenutni sistemski raspad poljoprivrednog sektora, osnaživanje ideje zadrugarstva ipak daje malu nadu i smernice kojim putem bi se moglo ići u budućnosti. No za to bi trebala veća pomoć – recimo kada bi država barem deo sredstava koja daje velikim stranim investitorima usmerila lokalnim malim proizvođačima.

 

 

Saša Petrović

Izvor: Bilten 

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close