/ B&F Plus / Mesna industrija -Između odbrane lokalnog i osvajanja drugih tržišta
BiF Analize Čitajte B&F online

Mesna industrija -Između odbrane lokalnog i osvajanja drugih tržišta

This post has already been read 231 times!

Imajući u vidu da je meso namirnica kojom se malo trguje u svetu jer se 86% globalne potrošnje lokalno proizvodi, a samo dvadesetak zemalja su značajniji neto izvoznici, nisu realne priče koje se često čuju u javnosti da ćemo našim mesom nahraniti Kinu i Evropu. Srbija, međutim, ima potencijal da pametnom politikom održi samodovoljnost na domaćem tržištu, te da obližnjim evropskim zemljama ponudi kvalitetne proizvode za određene tržišne niše, kao što su goveđe meso i genetski nemodifikovani proizvodi.

U Srbiji skoro pola miliona gazdinstava uzgaja barem jednu životinju, a od 75 kilograma mesa koliko se godišnje pojede po glavi stanovnika, 45% dolazi direktno sa sela na trpezu. Osim što je meso tradicionalno važna namirnica u nacionalnoj ishrani, ova industrija je i strateški značajna jer ima potencijal da u poljopriverdnoj proizvodnji stvori najveću dodatu vrednost i najviše radnih mesta kroz lanac vrednosti.

Kada se, međutim, razmatra kakve su realne mogućnosti domaće industrije mesa da se bolje pozicionira na svetskom tržištu, treba imati u vidu nekoilko veoma bitnih činjenica. U široj javnosti je, naime, malo poznat podatak da meso nije proizvod kojim se značajnije trguje u svetu. Od ukupne globalne potrošnje mesa, oko 86% potiče iz lokalne proizvodnje, pa tako i Kina, koja je najveći svetski potrošač i često se navodi kao naša velika izvozna šansa, sama proizvede oko 97% pojedenog mesa, dok ostatak uvozi od globalnih lidera u ovom sektoru, Brazila i Argentine. Evropska unija takođe uvozi zanemarljive količine iz zemalja van svog jedinstvenog tržišta, dok se unutar EU viškovi proizvedeni u severnijim zemljama plasiraju južnijim državama koje su uvozno zavisne.

Zato je u svetu svega 20 zemalja koje su uspele da se pozicioniraju kao zančajniji neto izvoznici mesa, dok je s druge strane više od 150 država koje to meso uvoze radi dopune svojih tržišta. Zemlje izvoznice se prema svojim karakteristikama mogu svrstati u dve grupe. U prvoj su države koje proizvode male viškove po glavi stanovnika, ali imaju ogroman broj žitelja, kao što su Brazil, Kanada, Španija, Poljska, SAD, Argentina, Nemačka i Indija. Primera radi, Indija pravi višak od svega 1kg po glavi stanovnika, ali to je dovoljno da se mesom nahrani, recimo, cela Holandija. U drugu grupu spadaju zemlje sa realtivno malobrojnim stanovništvom, ali proizvode ogromne količine po glavi stanovnika, kao što su Danska, Novi Zeland, Urugvaj, Irska, Belgija, Australija, Holandija, Paragvaj, Belorusija, Mađarska i Austrija.

 

Što proizvedemo, to i pojedemo

Ukoliko poredimo Srbiju sa drugim zemljama Evrope, ona je sa proizvodnjom  od oko 75kg po glavi stanovnika umereni proizvođač, ispred većine okolnih i zemalja kao što su Grčka ili Italija, ali i iza Poljske, Mađarske i Austrije (80-100kg), zatim Francuske, Nemačke i Španije (90-120kg) i značajno iza vodećih proizvođača – Irske, Holandije i Danske (200-300kg).

Srbija je okrenuta prevashodno ka potrebama domaćeg tržišta, jer troši približno onoliko koliko i proizvede. Iako naša zemlja ima značajne količine stočne hrane, tradiciju u proizvodnji mesa, i niže troškove zemljišta i radne snage, ravnoteži između proizvodnje i potrošnje na domaćem tržištu  doprinose još dva bitna faktora. To su relativno visok stepen efektivne carinske zaštite (koja se postepeno smanjivala), ali i specifična struktura domaćeg tržišta i tržišnih kanala, koji svojom rasparačanošću čine da relativno mali procenat stanovništva meso kupuje kroz maloprodajne kanale, pa bi čak i u potpuno slobodnoj trgovini međunarodnim konkurentima verovatno bilo teško da dođu do većine potrošača.

Srbija izvozi male količine, i to mahom na CEFTA tržište. To tržište je već dugi niz godina pojedinačno najznačajnije i jedino relativno stabilno tržište za izvoz srpskog mesa, sa prosečnim učešćem između 70 i 80 procenata u srpskom izvozu. Međutim, imajući u vidu da je Srbija već ključni akter na tržištima Crne Gore i BiH, kao i da su tržišta tih zemalja zasićena, jasno je da se na tržištu CEFTA ne može očekivati rast plasmana.

 

Oko cele Evrope do Rusije

Iako se kao naša izvozna šansa tradicionalno pominje rusko tržište, to je pre „ad-hoc“, nego stvarna dugoročna prilika za Srbiju. Do rasta izvoza našeg mesa u Rusiju je došlo 2014. godine, nakon političkog i ekonomskog sukoba između Rusije i EU, ali taj rast se nije pokazao kao održiv. Ubrzo je opao, usled snažne uvozne supstitucije i iskoraka Belorusije, koja je u najvećoj meri iskoristila prostor koji se ukazao. Rusija danas gro uvoza realizuje iz zemalja Južne Amerike (70%) i Belorusije (25%). Pre sankcija, zemlje veličine slične Srbiji, kao što su Mađarska, Litvanija, Belgija ili Austrija, izvozile su u Rusiju meso u vrednosti 50-100 milona evra godišnje.

Kada je reč o mogućnostima za veći izvoz u države EU, naša zemlja nema uslove ni da „testira“ svoju konkurentnost na tom tržištu. Svinjsko meso, sveže ili zamrznuto, zbog vakcine protiv kuge ne može da se izveze u EU, niti da se preveze kroz EU, što stvara i probleme pri izvozu u Rusiju. Meso se prevozi do Crne Gore, zatim odatle brodom kruži oko cele Evrope do Skandinavije, odakle se drumskim saobraćajem transportuje do Rusije. Mesu je na taj način potrebno i do 40 dana da stigne do Rusije, a ukoliko bi išlo direktno iz Srbije za Rusiju, bilo bi mu neophodno „svega“ 40 sati.

Nedostatak javnog pritiska da se sprovedu mere koje bi dovele do ukidanja zabrane izvoza u EU, sugeriše da srpska preduzeća za sada ni ne vide značajniju šansu na tom, veoma zahtevnom tržištu, bilo zato što su „karte već podeljene“, ili zato što su za nastup potrebna i ulaganja i obim proizvodnje koji je za njih trenutno nedostižan. Jedan od razloga je i to što se očekuje da će na domaćem tržištu biti prostora i za dodatni rast prodaje kroz mesare i supermerkete, usled daljeg smanjivanja naturalne proizvodnje.

S druge strane, iako je mali izvoznik, Srbija je i relativno mali neto uvoznik, što je razlikuje od drugih zemalja u okruženju i novih članica EU, čija su tržišta uvozno zavisna. Ipak, neto pozicija se iz godine u godinu blago pogoršava, zajedno sa postepenom liberalizacijom trgovine, koja se odvija u skladu sa SSP-om. Potrošnja mesa u većini novih članica EU, CEFTA zemaljama, u Grčkoj i Italiji, prevazilazi njihovu proizvodnju – a neretko je i sam uvoz tih zemalja veći od njihove proizvodnje. Srbija je prema veličini tržišta, geopolitičkoj poziciji, i strateškom pravcu, relativno slična tim zemljama, pa je jasno da joj preti rizik ozbiljnijeg povećanja neto uvoza sa daljom liberalizacijom tržišta.

 

Kako neprilike pretvoriti u prilike

U samoj industriji je, međutim, primetna transformacija iako se odvija sporo. Ona je vidljiva kroz smanjenje broja grla i proizvedene količine mesa na tradicionalnim i istovremeno povećanje proizvodnje na komercijalnim gazdinstavima, te kroz sve veću razliku između modernih i tradicionalnih proizvođača. Suprotno slici koja se plasira u javnosti, primarna proizvodnja mesa u Srbiji nije manja nego na početku 2000. godine. U apsolutnom iznosu je čak i viša, a po glavi stanovnika, proizvodnja u 2017. godini je najviša još od 1990. godine. U periodu između 2000. i 2017. godine jeste opao broj grla, uporedo sa smajenjem ruralnog stanovništva. Stoga, to što je količina mesa ostala ista uprkos smanjenju broja grla, znači da je došlo do jačanja komercijalnih gazdinstava koja operišu sa manjim stočnim fondom, ali genetski povoljnijim i kvalitetnije hranjenim, što utiče na rast prosečne težine životinja.

Ipak, neophodna je dalja komercijalizacija i dosezanje značajnije ekonomije obima jer je fragmentacija sektora još uvek izražena, kako u primarnom, tako i u prerađivačkom sektoru. Primera radi, čak 93% od 350.000 gazdinstava sa svinjama (uglavnom južno od Save) ima u stadu manje od 20 svinja, i učestvuje sa skoro 50% u ukupnom broju svinja. S druge strane, svega 229 gazdinstava (uglavnom u Vojvodini), što čini manje od 1% ukupnog broja gazdinstava, ima u stadu više od 400 svinja (u proseku oko 3.500), i učestvuju u ukupnom boju svinja sa preko 20%. U segmentu prerade, fragmentacija je manje izražena, ali i dalje prisutna. Primera radi, u Danskoj svega 150 firmi u mesnoj industriji proizvodi 300kg mesa po glavi stanovnika, dok u Srbiji više od 300 kompanija proizvodi oko 40kg po glavi stanovnika (ostatak do 75kg se proizvodi van komercijalnog sektora).

Stoga, izvozne prilike za našu mesnu industriju su prvenstveno u proizvodima za određene tržišne niše. Srbija je konkuretna u proizvodnji ključnih inputa za proizvodnju mesa – kukuruza, soje, i suncokreta, što je dobra osnova. Budući da održavamo poziciju  „status quo“ u pogledu učlanjenja u Svetsku trgovinsku organizaciju, te da su kukuruz i soja u Srbiji genetski nemodifikovani – i da su sve prilike da će tako i ostati – mogućnost u izvozu može da bude i brendiranje i sertifikovanje mesa koje nije hranjeno genetski modifikovanom hranom, a za kojim tražnja u EU raste.

Srbija ima odgovarajuće preduslove da bude konkurentna i u proizvodnji goveđeg mesa, iako su trendovi dosta slabi – proizvodnja za izvoz je toliko niska, da ne zadovoljava ni 20% odobrenih kvota od strane EU za izvoz „baby beef-a“. Našoj zemlji, ipak, pogoduje to što govedarstvo nije proizvodnja koja je tehnološki zahtevna, niti traži puno intenzivnog rada, a potrebni su prostor i zemljište, što je i svojevrsna prilika za krajeve koji izumiru.

Da bi se navedene izvozne prilike i realizovale, u narednom periodu je ključno podržati unapređenje genetskog potencijala, modernizaciju objekata, i upravljanje na gazdinstvima kod onih primarnih proizvođača koji imaju mogućnost da budu konkurentni. Sredstva iz poljoprivrednog budžeta je potrebno koristiti u većoj meri za unapređenje produktivnosti i kvaliteta proizvoda, a u manjoj meri za finansiranje po grlu.

 

Magazin Biznis i finansije

Autor Nemanja Šormaz

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close