/ Posle 5 / Građanska svest u Švedskoj: “Ja sam taj koji plaća političare i ne vidim razloga da im pružim luksuzni život”
BiF Analize Čitajte B&F online

Građanska svest u Švedskoj: “Ja sam taj koji plaća političare i ne vidim razloga da im pružim luksuzni život”

This post has already been read 156 times!

Ja sam taj koji plaća političare”, kaže Joakim Holm, švedski državljanin. “I ne vidim razloga da im pružim luksuzni život.”

Ovo može zvučati čudno ljudima koji žive u drugim zemljama, ali Švedska ne nudi nikakav luksuz ili povlastice svojim političarima. Bez službenih automobila ili privatnih vozača, švedski ministri i parlamentarci putuju u prepunim autobusima i vozovima, baš kao i građani koje zastupaju.
Bez prava na zastupnički imunitet, njima se može suditi na sudu kao i svakoj drugoj osobi. Bez sekretara na vratima, kancelarije parlamentaraca manje su od 8 kvadratnih metara.

Političari koji se usude da potroše javni novac na taksi putovanja, umesto da se voze vozom, završavaju na naslovnicama novina. Čak i predednik parlamenta dobija karticu za korištenje javnog prevoza. Samo premijer ima pravo na trajno korišćenje automobila i lično obezbjeđenje.

Švedski parlamentarci žive u malim stanovima u glavnom gradu, gde peru i peglaju vlastitu odeću u praonicama veša. To se može činiti skromnim za tako istaknute ljude, ali zapravo je puno bolje nego što je nekad bilo.
Sve do kraja 1980-ih, svi parlamentarci su spavali na kauču u svojim kancelarijama.

Niko u javnom životu ne zarađuje veliku platu: plata za članove Riksdaga (parlamenta) je oko dva puta veća od plate učitelja osnovne škole.

Na opštinskom nivou, svaka želja za zapošljavanjem u politici mogla bi biti protumačena kao slučaj koji zahteva psihološku procenu: jer švedski opštinski funkcioneri ne zarađuju ni platu, niti imaju pravo na kancelariju, a rade volonterski od kuće.

Iskustvo Švedske ruši nerazumnu ideju da političarima treba dati poštovanje kao prema višoj kasti, koju čine dame i gospoda koji su slavniji od prosečnog građanina i stoga zaslužuju gotovo božansko pravo na beneficije i privilegije, ocjenjuje Buka magazin.

To je nacija koja svoje vladine službenike i političke predstavnike tretira kao obične građane. Društvo koje je ukinulo korišćenje formalnih zamenica šezdesetih godina i gde se svi nazivaju “ti”. Jer, prema švedskom sistemu vrednosti, niko nije iznad drugih.

Još se sećam čudnog osjećaja kada sam svedočio vanzemaljskom fenomenu – kada sam vidio švedskog ministra spoljnih poslova i premijera koji guraju kolica za kupovinu u supermarketu u Stokholmu. Ili gradonačelnika Stokholma kako stoji u redu na autobuskoj stanici. Ili predsednika Parlamenta koji sedi u metrou, piše Claudia Wallin.

Bez velikih društvenih nejednakosti, Švedska je nesumnjivo sigurnija i manje nasilna zemlja, gde političari i građani obično ne moraju da putuju u neprobojnim automobilima. Ali, što je još važnije, ovo je društvo koje bira političare koji moraju biti u kontaktu sa svakodnevnim problemima građana. Političarima nije dopušteno da svoje lične interese stavljaju ispred opštih, u društvu koje pokazuje da se politička moć može ostvariti unutar granica pristojnosti.

U pravosudnom sistemu logika je ista: nema sudija koji imaju pravo na službena vozila, sekretarice ili povlastice.

Oni koji su na vlasti mogu biti pozvani na odgovornost, a sve informacije moraju biti dostupne javnosti: švedska otvorenost odražava se u samoj transparentnosti političke moći, koja se prati putem najstarijeg zakona o transparentnosti na svetu. Godine 1766. javni pristup službenim vladinim dokumentima postao je ustavno pravo za sve građane, sadržano u posebnom poglavlju Zakona o slobodi medija u Švedskoj.

U Švedskoj je u svakom trenutku moguće pratiti izdatke ministara, predstavnika i sudija; pročitati prijavu premijera o porezu na dohodak; proveriti troškove poverenika nacionalne policije ili vrhovnog komandanta oružanih snaga; pratiti kako javne agencije troše porez; i pratiti postupke, predloge i službene odluke koje donose vlasti bilo kojeg nivoa vlasti.

Jedan od najznačajnijih političkih skandala u zemlji dogodio se 1990-ih. Potpredsednica vlade, Mona Sahlin, kupila je čokoladu, pelene i neke druge lične predmete s kreditnom karticom Vlade i skupo je platila za to: izgubila je posao. Skandal se pojavio u analima švedske politike kao slučaja Toblerone.

U nešto više od 100 godina, Švedska se pretvorila iz siromašnog, poljoprivrednog društva u jednu od najbogatijih, socijalno najpravednijih i najmanje korumpiranih zemalja u svetu, gde niko nije iznad drugih, zaključuje autorka.

Izvor Investitor.me

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close