/ Blogovi / U rastućoj senci giganata
BiF Analize Čitajte B&F online

U rastućoj senci giganata

This post has already been read 300 times!

Prilično je apsurdno tekst o malim i srednjim preduzećima (MSP) početi nabrajanjem sve grandioznijeg uvećavanja ekonomskih giganata, međutim da to nema uticaja, i to pogubnog, na male ne bismo ni pominjali. Poređajmo aktuelna ukrupnjanvanja po veličini: u sferi medija AOL je progutao Time Warner i stvorio imperiju vrednu 165 milijardi dolara; sledi pivarski “brak” INBEV i Sabmiller od 107 mlijardi dolara; prethodno su obe kompanije progutale masu malih pivara širom sveta; treći po veličini zabavni konglomerat Disney – 20th Century Fox vredan je 71,3 milijarde dolara; seriju giganata nastavlja udruživanje dva lanca farmaceutskih trgovina CVS – Aetna vredan 70 mlijardi; udruživanje Bayer – Monsanto ceni se na 60 miijadri, tako da fuzija FCA (Fiat Chrysler Automobiles) i Peugeot od 40 milijadi spada u manje poduhvate kojima smo svedoci.

Da ne bude da ja izmišljam navešću da Robert D. Atkinson, autor knjige “Veliko je lepo: Nestajanje mita o malom biznisu” (Big is Beautiful: Debunking the Myth of Small Business) doslovno tvrdi: “to što nastajuće male firme nisu više dominantan kreator novih zaposlenja ne može se pripisati poreskom sitemu /…/ vlasnici malih preduzeća ne pokazuju više želju da povećavaju biznis. Oko tri četvrtine individua koje započinju aktivnost žele da svoj posao ograniče na početnom nivou. Lavovski deo osoba koje počinju biznis ne čini to da bi prešlo u bogate preduzetnike nego pre svega da ne bi radili za nekog drugog. Od 1998. godine do danas raste procenat takvih da bi dostigao čak 81 odsto od novonastalih preduzeća”. Podaci glase da u SAD poslednjih godina nastaje 800.000 novih, a nestaje 971.000 starih. pretežno malih preduzeća. Prema izveštaju Dun & Bradstreet informatičkog kolosa u razdoblju 1969/1976. godine 80 odsto novih radnih mesta kreirano je u preduzećima do 100 zaposlenih. Podaci U.S.A. Small Business Administration navode da je 2018. godine stopa rasta zaposlenja u MSP iznosila samo 0,9 odsto, a da mikro preduzeća, koja su izvor svih ostalih već 4 godine stagnira.

Reč je o Americi koja je prva 1958. godine donela zakon o malim i srednjim preduzećima (Small Business Act), definišući njihovu veličinu (do10 zaposlenih – mikro, od 10 do 49 – mala i od 50 do 249 srednja preduzeća), koja je prihvaćena kao dominirajući standard. Zakon je predvideo da tim preduzećima sledi državna pomoć, saveti i zaštita, odnosno beneficirani dostup do kaptala. Prvi i najupečatljiviji podukt tog zakona je Silikonska dolina u Kaliforniji. Evropska unija je svoj odnos prema malim i srednjim preduzećima regulisala takođe zakonom, ali tek 2008. godine definišuući pravila, kao Mojsije, u 10 tačaka. Najsažetije, ona glase: 1. Stvoriti uslove u kojima porodični biznis može da prosperira, 2. “Misli prvo o malom” (Think Small First) princip. 3. Garantovati da mala preduzeća koja bankrotiraju mogu brzo da dobiju novu šansu, 4. Učiniti državne administracije odgovornom za MSP, 5. Podržati MSP pri javnim nabavkama, 6. Stvoriti finansijsku osnovu za MSP, 7. Pomoći MSP da kapitalizuju svoje mogućnosti na jedinstvenom tržištu EU, 8. Promovisati inovacije, 9. Potaknuti MSP da se uključe u izazove i mogućnosti, 10. Podržati MSP da se kapitalizuju na tržištu.

Po običaju Evropa kasni, ovoga puta za pola veka, i svoja pravila definiše prilično skribomanski. Naime, sasvim bi dovoljno bilo promovisati: 1. prednost MSP pod parolom “Think Small First”; 2. što pojednostavljeniji pristup izvorima finasiranja i 3. garantovana kapitalizacija inovacija na zajedničkom tržištu EU. Sa sličnim kašnjenjem i komplikovanjem, ali neminovno, američke inovacije ipak stižu u Evropu, pa je velika verovatnoća da će i MSP koja još uvek bujaju pasti pred agresijom veličine i tehnologije kncentrisanog kapitala. Čine to već Uber, Amazon, Alibaba, Trivago, Airbnb i slični terminatori malih individualnih aktivnosti. Preživeće samo oni koji nisu privlačni da budu progutani ili zamenjeni nekom od digitalizovanih tehnologija. MSP te vrste biće prepuštena zemljama koje nemaju humanih i finasijskih kapaciteta da se umešaju u vrhunsku ekonomsku igru. Na žalost mi tu spadamo, pogotovo od kad smo se razjedinili.

Jedan prelazni oblik pod nazivom ELITE (trenutno u krizi zbog Brexita) nikao je 2012. godine povezivanjem berzi u Milanu i Londonu uz podršku italijanskog Ministarstva ekonomije i finansija, Udruženja banaka, Udruženja industrijalaca, Unverziteta Bocconi (ekonomija) i London Stock Exchange Group. Ne treba ih mešati sa istoimenom kompjuterskom igricom u kojoj elitni ratnici spasavaju planetu od vanzemaljaca. Formalna namera je bila da olakšaju MSP dostup do kapitala, a pretvorila se u pijacu uspešnih, pretežno srednjih preduzeća (minimum za pristup je fakturisanih 10 miliona evra) koja preko navedenih berzi nalaze kupce u svetu, ali ne za proizvode nego za preduzeće! Tako kupljena preduzeća u prvo vreme posluju kao deo velikih kompanija da bi kasnije bila ugašena, zaposleni ostali na ulici, a patenti i inovacije prešli u ruke velikih kompanija.

Italija je inače u procesu svoje tranzicije ostala samo sa jednom čeličanom Ilva/ Taranto, istina najvećom u Evropi (9 miliona tona i 15.000 zaposlenih), bez hemijske industrije inače jedne od najjačih ne samo u Evropi, bez najvećih metalmehaničkih fabrika (ostao je samo FIAT), bila je među vodećima još u proizvodnji plastike, guma, aluminijuma, u farmaceutici… i postala je najveći rezervat MSP u Evropi. Na teritoriji Italije postojalo je 5,3 miliona MSP sa 15 miliona zaposlenih, (u proseku 3 zaposlena po preduzeću). Kriza 2007/9. godine desetkovala ih je tako da danas ostoji “samo” 3.719.000 MSP i ipak na prvom mestu u EU sa 94,5 odsto MSP od ukupnog broja preduzeća. Međutim, kada je u pitanju prihod tih preduzeća Italija zauzima tek četvrto mesto sa 2.855 miljardi evra, a ispred nje su Nemačka (6.195 mlrd.), Britanija (3.976 mlrd) i Francuska (3.696 mlrd).

Svetski giganti pokupovali su od gramzivih industrijalaca i političara sve što je imalo ime i značilo njima konkuranciju. Teško je naći Evropljanina koji je ikada pisao na mašini, a da nije koristio čuvenu Olivetti Lettera 22, nije čuo za osamdesetih godina najmoderniju čeličanu Bagnoli, nije čuo za Montedison, koja je prvo postao Edison, pa 2002. godine nestala za uvek kao i Olivetti, Bagnoli i mnoge druge. Trenutno se lome koplja oko poslednje železare Ilva/Taranto koju je kupio svetski gigant AcelorMittal i preti da će je zatvoriti 1. januara, ostavljajući oko 15.000 zaposlenih u železari i oko nje bez posla i prihoda. Otpuštenima ostaje da pokreću sopstveni ili da se zaposle kod nekoga ko već vodi mali biznis, drži neki pansiočić, farmu ili restoran. Italija je zemlja koja ima više kuvara nego industrijskih radnika! Zvuči zanimljivo, ali je dokaz propadanja.

Italijani su verovatno najsocijalniji narod koji ima najasocijalniju državu. Evo dokaza: Od 17,8 miliona penzionera 10,9 miliona ili 61 odsto prima manje od 750 evra mesečno. Međutim penzionisani poslanici imaju u proseku neto mesečnu penziju od 6.166 evra, sudije Vrhovnog suda čak 16.600! Đuliano Amato zvani “dr Sottile” (žgoljav ali i bistar) primer je za Riplija jer po bruto računicama košta državu dnevno 1.047 evra, na osnovu činjenice da je bio 1 put sekretar vlade, 1 put potpredsednik, pa zatim 2 puta predsednik vlade, 5 puta ministar, 2 puta poslanik i jednom senator. Sve je to izvodljivo samo u Italiji, gde je prosečan vek vlade 1godina, 1 mesec i 10 dana. Inače pomenuti “dr Sottile” se brani da prima samo osnovnu penziju koja mesečno neto iznosi 11.500 evra, a sve ostalo daje u dobrotvorne svrhe – valja verovati na reč.

Navodim to zato što od nekoga te pare moraju biti uzete. Od koga će nego od onih koji su najproduktivijii: MSP u Italiji plaćaju procentualno poreze veće nego velike kompanije i to za čitavih 4,4 milijarde evra godišnje. Doprinose po zaposlenom takođe plaćaju više i to za 7 osto, pa ni to nije dovoljno nego ih globe kaznama. U proseku mala preduzeća prolaze kroz 122, a velika samo 19 kontrola tržišnih, sanitarnih i drugih inspekcija. Teško je naći preduzeće u kojem baš sve štimuje i kojem neka od inspekcija nije u stanju da razreže kaznu.

Dakako nije sve tako strašno jer ja navodim samo pokazatelje koji označavaju tendencije. Ima bezbroj prekrasnih, uspešnih i perspektivnih MSP. Italijansko udruženje industrijalaca proklamovalo je 2010. godine “MSP dan” kada đaci i studenti obilaze uspešna MSP i stiču znanja o njihovom funkcionisanju, budući da je perspektiva većine tih mladih ljudi da sebi egzistenciju nađu u takvim preduzećima. Ta inicijativa prenela se na Belgiju i SAD. Šest od deset MSP u proseku registruje sopstvene marke i patente, a verovatnoća je da bi uspeli i više da imaju bilo čiju potporu.

Prema studiji EPO (European Patent Office) tri su glavna poriva za registraciju prava koja proizilaze iz intelektualne svojine: 1. Sprečiti konkurente da kopiraju uspešne proizvode; 2. Imati bolju poziciju u slučaju sporova i 3. bolji ugled i vrednost preduzeća. Zaključak je da bi 61 odsto MSP posvetilo više pažnje zaštiti intelektualne svojine kada bi bolje poznavalo razloge i uslove, pa je u tom smislu EPO formulisao prioritet svog strateškog plana. Uza sve priče i deklarisanja italijanske banke veoma teško odobravaju kredite malim preduzećima dok velikima zbog njihovih lobija, verovanja da će država uvek priskočiti da ih spasava i političkog interesa lakše daju obilje novca.

Aktuelni primer može se naći u finansiranju konzorcijuma koji pravi sistem pokretnih brana što bi trebalo da štite Veneciju od visokog vodostaja. Utrošeno je 8 milijardi – trostruko više od planiranog iznosa (od tog 2 milijarde je otišlo na uočene korupcije), brana je trebalo da bude u upotrebi pre 25 godina, a ni danas nije završena i pitanje je hoće li ikada biti, jer dokle god se gradi može se i krasti u njeno ime. Banke su je bez problema obilato finansirale, jer izvođači su najveće industrijske kompanije “umrežene” sa politikom. Takve šanse MSP ni teoretski nemaju i nisu ni dizajnirane za nešto slično. Ukratko, MSP, u kojima najčešće svi zaposleni mogu da stanu u jedan selfi, vrlo dobro zna šta se dešava u firmi i 83 odsto ima odlične odnose sa kolegama na poslu. U takvim okolnostima, kao što je najisaknutiji socijalistički ekonomista Branko Horvat pisao za samoupravna preduzeća, “ostaje malo prostora za kriminalne radnje”.

ADP agencija sprovela je anketu u italijanskim MSP i ustanovila redosled prioriteta zaposlenih; na prvom mestu su interpersonalni odnosi, a slede radni ambijent, fleksibilno radno vreme, sadržaj posla, pa tek tada sledi plata, zatim forme zaštite (od onih na radu do zdravstvenog i penzionog), sledi varijabilno nagrađivanje i nematerijalne nagrade. To dakako ne znači da ih plata ne interesuje, već da ona nije jedini impuls. MSP su rasadnik mnogih pozitivnih ideja i to ne samo u tehničkom smislu, smišljanjem novih proizvoda, patentiranjem, inoviranjem, nego i menjanjem socijalnih odnosa u proizvodnji, pa neminovno i u društvu u celini.

U čitavom svetu raste broj preduzeća u kojima nema direktora, gde se odluke donose kolektivno. Crips je, na primer, švedska konsultatska firma na polju primene softvera u preduzećima sa brzim rastom. To je firma koja nema nikakvih šefova pa je toliko zanimljiva da je BBC slao ekipu da o njoj naprave emisiju kao primeru harmonije i zdovoljstva zaposlenih. Imaju svoj radnički savet (obaveza po zakonu) i knjigu koja je o tom preduzeću napisana kao primeru srećne kombinacije antičke demokratije i zadrugarstva. Imaju sopstveni etički kodeks na osnovu kojega pored ostaloga odbijaju poslova sa kompanijama koje proizvode oružje, zagađuju prirodu, potčinjavaju zaposlene. Postali su uzor za mnoge druge start-up širom Evrope, jer rado dele svoj model i iskustva sa drugima.

Druga sredina i drugi model. Italija, Rovigo, Centar mode Polecano – firma pred bankrotom i vlasnik diže ruke od nje. Zaposlene radnice mole za podršku da dobiju sredstva kojim će pokrenuti proizvodnju na novom konceptu tzv. workers buyout (pomodno skraćeno na WB) kao sedmi takav poduhvat u venecijanskoj regji. Njih 22, sve žene, dobijaju moralnu podršku opštine, sindikata i zadružne asocijacije Coop. Na osnovu nje i kreditnu potporu: 200 hiljada evra od Etičke banke, 80 hiljada od Coop-a i kapitalizacijom novog preduzeća još 270 hiljada. Tim novcem marta 2018. započinju avanturu. Da su uspele dokaz je što su za godinu dana poslovi prinudili da zaposle još 17 novih koleginica sa kojima će deliti sudbinu. Hoće li se to zati WB ili samoupravljanje uopšte nije važno – važno je da zaposleni stiču plate, dostojanstvo i dobru perspektivu.

Navodim ove primere kao dokaz da najvitalniji deo ekonomije – MSP, u kako god teškim uslovima da se nađu uvek će ne samo naći izlaza nego pokrenuti novo i naprednije. Uprkos krizi sektora i dubokim ekonomskim promenama u korist velikih ostaje realna nada da će MSP boreći se za opstanak razviti odbrambeni mehanizam koji će im otvoriti perspektive, jer iza njih stoje kolektivne ambicije, invencija i pamet ogromne većine zaposlenih i onih koji traže zaposlenje bez kojega nema dostojanstvene egzistencije.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close