/ B&F Plus / Zemlja nakon nestanka čovečanstva: Ljudsko đubre će preživeti ljude
BiF Analize Čitajte B&F online

Zemlja nakon nestanka čovečanstva: Ljudsko đubre će preživeti ljude

This post has already been read 184 times!

Veliki broj naučnika iz različitih oblasti prognozira da će ljudska vrsta prestati da postoji na Zemlji mnogo pre gašenja Sunca, a nakon što „miljenik evolucije“ nestane, najveći dobitnici u ostatku živog sveta biće oni kojima je čovečanstvo bilo maćeha. Većina ljudskih pregnuća, za koje su bili potrebni milenijumi razvoja urušiće se već za nekoliko decenija ili vekova, dok će među najtrajnijim „zaveštanjima“ ostati otpad koji smo napravili i zagađena atmosfera.

Naučna računica o opstanku ljudske vrste na Zemlji u daljoj budućnosti nije nam naklonjena. Ona pokazuje da sve i kada bi čovečanstvo moglo da se vrati hiljadama godina unazad i donese mnogo pametnije odluke o korišćenju prirodnih bogatstava, to i dalje ne bi moglo da poništi realnost da naša planeta nikada nije bila ušuškano mesto za bezbrižan život. Zemlja je, prema dosadašnjim saznanjima, već prošla kroz pet ciklusa izumiranja, tokom kojih je nestalo do 90 odsto svih oblika života, podseća Daglas Irvin, paleontolog sa Instituta Smitsonijan.
Prema njegovim rečima, kada se veoma duga lista rizika od prirodnih katastrofa što na našoj planeti, što iz kosmosa upari sa negativnim posledicama čovekovih aktivnosti u podređivanju prirode isključivo sopstvenim potrebama, dolazi se do statistike prema kojoj će „miljenik evolucije“ neminovno ispasti iz jednačine života na Zemlji i bez čekanja da se Sunce ugasi, pretvarajući se u Belog patuljka.

Karta u jednom pravcu, na neku drugu planetu pogodnu za ljudski život, stoga više nije u domenu naučne fantastike, već je to prema pomenutoj računici i jedina šansa za opstanak naše vrste ako se međusobno ne istrebimo brže nego što dostignemo tehnologiju koja bi omogućila planetarnu emigraciju. Scenariji šta bi sve sa crne liste moglo da nas uništi i pretekne u tom naumu su različiti, ali su, zato, stručnjaci iz raznorodnih oblasti mnogo jedinstveniji u prognozama kako će izgledati život na Zemlji nakon što nas više ne bude bilo.

Možda je u sagledavanju budućeg zemaljskog sveta bez ljudi posebno otrežnjujuće to šta bi ostalo iza čovečanstva i šta bi ta zaostavština govorila o njemu. Jer taj scenario pokazuje da bi se najveći deo ljudskih pregnuća, za koje su bili potrebni milenijumi razvoja, urušio već za nekoliko decenija ili vekova, dok bi među najtrajnijim „zaveštanjima“ bio otpad koji smo ostavili iza sebe i zagađena atmosfera. Takođe, najveći dobitnici nestanka čovečanstva u ostatku živog sveta bili bi oni koji nisu imali nikakvog dodira sa ljudima ili im je čovek bio neprijatelj.

Piramide trajnije od asfalta i mostova

Prvi znak da je i poslednji čovek nestao sa lica Zemlje bilo bi gašenje električnog osvetljenja širom sveta u roku od 48 časova, jer bi se nakon tog vremena elektrane automatski isključile. Potom bi usledile poplave podzemnih voda u gradovima, pa bi se, recimo, njujorški metro našao pod vodom za samo 36 sati nakon što bi prestalo sa radom 700 ogromnih pumpi koje sada ispumpavaju 49 miliona litara vode dnevno iz podzemnih tokova.

Hidrolektrane bi radile još nekoliko meseci do godinu dana, koliko reaktori mogu da izdrže bez hlađenja i uklanjanja mulja, kamenja, algi i školjki, a prestanak njihovog rada bi izazvao dodatne poplave većih razmera. Nuklearne elektrane, pak, same stvaraju struju za hlađenje svojih reaktora, ali je sistem podešen tako da se posle određenog perioda bez održavanja automatski isključi. Kada se to desi, potrebno je ohladiti gorivo, a ako bi sistem otkazao, moglo bi da dođe do nuklearne katastrofe.

Kiše, vrućine i mrazevi razgradiće asfalt za svega 50 godina i ulica više neće biti (osim možda nedavno rekonstruisanog Trga Republike u Beogradu koji je izgleda obnovljen novim tehnologijama nepoznatim u ostatku sveta). Potom će na red doći kuće, i to najpre one drvene koje će razgraditi gljivice, insekti i termiti za jedan do dva veka. Kamene građevine potrajaće duže, a vreme njihovog raspadanja zavisiće najviše od otpornosti na vremenske uslove materijala od kojeg su napravljeni prozori i vrata. Na kraju će ih dokrajčiti biljke, odnosno njihovo korenje koje će svojim širenjem uništiti i crepove a u sadejstvu sa vlagom i grede, podove i cevi.

Kratkotrajniji od biblijskog Metuzalema biće i mostovi koji zahtevaju posebno održavanje zbog neprekidne izloženosti različitim vremenskim uslovima, a kod visećih mostova su naročito osetljivi čelični vijci koji drže celu konstrukciju na okupu. Tako bi se, na primer, čuveni most Golden gejt u San Francisku raspao za svega 200 godina. U suvim i toplim krajevima ljudske građevine mogle bi da potraju znatno duže, o čemu svedoče i egipatske piramide.

Novi migranti u Evropi

Među biljnim i životinjskim svetom uglavnom bi najviše „profitirale“ one vrste kojima je ljudski rod bio maćeha, a ne majka. Prema mišlenju biologa Džima Smita sa Univerziteta u Portsmutu, najpre i najviše bi stradale domaće životinje zarobljene na farmama i one u laboratorijama, kućni ljubimci i životinje u zoološkim vrtovima. Ako bi i uspele da se oslobode, bilo bi im potrebno mnogo vremena da povrate i usavrše prirodne instinkte nužne za preživljavanje u divljini, pa bi se daleko teže snalazile u pribavljanju hrane, bile bi manje otporne na ekstremne vremenske uslove i predstavljale bi lak plen predatorima.

Za razliku od njih, nepoželjni podstanari u ljudskim domovima poput buba švaba mogu da prežive maltene sve, pa i otrove i ogromne količine radiokativnog zračenja. Ali ako bi došlo do nuklerane katastrofe zbog neodržavanja nukleranih elektrana, koja bi izazvala nukleranu zimu, dugotrajna hladnoća bi istrebila čak i njih, jer je buba švabe razmazila toplota u zgradama. Ta toplota je neophodna i pacovima, još jednoj životinskoj vrsti koju bije glas da je među najizdržljivijima, a njihova slabost bi bila i to što su navikli da se hrane otpacima ljudske hrane. Ali u zabačenim delovima planete žive životinje hiljadama godina bez dodira sa ljudima, kao što je polinezijski pacov koji se hrani crvima, puževima, bubama i biljkama i kome bi bilo potpuno svejedno što ljudi više nema.

Odlično bi prošle i divlje životinje poput tigrova, koji već sada u Indiji zauzimaju sva mesta koja ljudi napuste, a u Africi takvu priliku koriste slonovi da se brzo razmnože, pošto praktično nemaju drugih prirodnih neprijatelja osim lovokradica. Danski istraživači su došli do zaključka da bi divlje govedo tur, divlji konj, evropski bizon, pa čak i slon i nosorog danas nastanjivali Evropu da nije bilo čoveka koji ih je uništio. Kada nas jednom više ne bude, mnoge ugrožene životinsjke vrste iz Azije i Afrike pohrliće u Evropu tražeći spas od prenamnoženih grabljivica.
Osim „migranata“, razloga za slavlje imaće i domaći biljojedi svih vrsta i insekti kao što su pčele i leptiri, jer im hrana više neće biti zagađivana pesticidima, ističe nemački zoolog i evolucioni biolog Jozef Rajholf. Prema njegovim prognozama, namnožiće se i ribe u okeanima, razviti nove vrste morskih životinja, ali će neke stare nestati, jer će se evolucija posle nestanka čoveka odvijati po novim pravilima.

Čim čovek nestane, i biljke će početi da „pospremaju“ svoju kuću kako bi vratile ono što su im ljudi oduzeli. Bašte i njive preplaviće divlje vrste, a dugoročno najveći dobitnik će biti šume, koje bi za tri veka mogle da pokriju oko 80% teritorije Evrope, dok bi ostatak činila jezera, močvare, visoki planinski vrhovi i plavna područja – kako je Stari kontinent i izgledao pre nego što je čovek počeo da prekraja prirodu.

Kad nas više ne bude nećemo moći ni da izbacujemo štetne gasove u atmosferu zagrejanu od silnog ugljen dioksida, pa će ona početi da se oporavlja, ali koliko će vremena trebati do potpunog oporavka niko sa sigurnošću ne može da kaže. Procene se kreću od nekoliko desetina pa do nekoliko stotina hiljada godina, koliko bi potrajali i tragovi plastike, betona, aluminijuma i azotnih đubriva u naslagama na morskom dnu. Naš genski materijal sačuvan u permafrostu, zoni večitog snega i leda, mogao bi da opstane i preko 700 hiljada godina, ali najdugovečniji bi bili digitalni zapisi na diskovima od posebnog stakla, koji bi bili čitljivi i nakon više milijardi godina.

Zorica Žarković
Tekst je prvobitno objavljen u oktobarskom broju 166 časopisa “Biznis & Finansije”

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close