Kao što je Kovid-19 podelio zdravstvenu zajednicu, tako se sada svađaju ekolozi oko posledica klimatskih promena. Povod su tvrdnje da apokalipsa ne samo da nije na pragu, nego je neće ni biti. Ili da obnovljivi izvori energije trenutno nanose više štete nego koristi. Uz to, njihovo obilato subvencionisanje je postalo unosan posao za pojedine lobije. Problem je što ovakve tvrdnje nije izneo neki desničarski klimatolog, na platnom spisku proizvođača fosilnih goriva. Izneo ih je jedan od najpoznatijih ekoloških aktivista Majkl Šelenberger, koji je do sada imao podršku najuglednijih naučnih instutucija.
Da negativna reklama može biti izuzetno delotvorna dokazao je svetski poznati ekološki aktivista i pisac Majkl Šelenberger. Ovaj antropolog po obrazovanju, sa impresivnom biografijom borca za društvenu pravdu i zaštitu prirode pred kojom bi se postideli i najvatreniji levo orijentisani aktivisti, objavio je tekst u kojem tvrdi da se oko klimatskih promena diže nepotrebna panika, te da one nisu najvažniji problem životne sredine.
Članak je prvo objavio Forbes, da bi ga ubrzo uklonio zbog ogromnog broja kritika, a potom je isti tekst osvanuo u konzervativnim novinama The Australian, te na privatnom australijskom onlajn portalu Quillette. Iako ovi mediji nisu zvučni za ostatak sveta kao Forbes, to nije bila prepreka da se oko iznetih teza digne ogromna buka među klimatolozima.
Na račun autora su pristigle brojne optužbe sa svih strana, ukljućujući i neke dojučerašnje najbliskije saborce. Mnogi zaključuju da je ovim tekstom Šelenberger uspeo da usred panike izazvane koronom, napravi odličnu reklamu za svoju novu, tek objavljenu knjigu „Apokalipsa nikada: Zašto nam ekološki alarmizam svima šteti“, što potvrđuje i njena prodaja preko Amazona.
Dvanaest tvrdnji koje su heroja pretvorile u izdajnika
U tekstu koji je izazvao brojna osporavanja, Šelenberger već na početku sam osporava do sada neprikosnovene tvrdnje, ističući da iznosi činjenice koje malo ljudi zna: ljudi ne uzrokuju „šesto masovno izumiranje“; Amazonske prašume nisu „pluća sveta“; klimatske promene ne pogoršavaju prirodne katastrofe; požari su se u celom svetu od 2003. godine smanjili za 25%; količina zemlje koju koristimo za proizvodnju mesa – što je najveća upotreba zemlje za potrebe čovečanstva – smanjila se za područje koje je gotovo veliko kao Aljaska; nagomilavanje zapaljivih naslaga drva i povećanje broja kuća u blizini šuma, a ne klimatske promene, mogu da objasne zašto u Australiji i Kaliforniji ima sve više i sve opasnijih požara.
Šelenberger tvrdi i sledeće: emisije ugljen-dioksida smanjuju se u većini bogatih zemalja, a u Britaniji, Nemačkoj i Francuskoj je to trend još od sredine sedamdesetih godina prošlog veka; Holandija je postala bogata, a ne siromašna, prilagođavajući se životu ispod nivoa mora; proizvodimo 25% više hrane nego što nam treba, a viškovi hrane nastaviće da se povećavaju kako svet postaje sve topliji; gubitak staništa i direktno ubijanje divljih životinja veće su pretnje vrstama od klimatskih promena; drvo je kao gorivo za ljude i divlje životinje mnogo gore od fosilnih goriva; sprečavanje budućih pandemija zahteva više, a ne manje industrijalizovanu poljoprivredu.
Svet ne može u rikverc
U prilog svojim tezama Šelenberger navodi da su to činjenice koje potvrđuju i naučne studije koje uvažavaju ugledne svetske institucije kao što su Međuvladin panel za klimatske promjene (IPCC), Organizacija UN za hranu i poljoprivredu (FAO) i Međunarodni savez za očuvanje prirode. Takođe, da bi se unapred odbranio od optužbi da je „desničarski klimatolog, na platnom spisku lobista za foslilna goriva“, ovaj četrdesetdevetogodišnji aktivista prilaže i svoj „ekološki CV“, koji počinje još od njegove šesnaeste godine.
Upućenijima ovakav „ekces“ i nije toliko neočekivan, budući da se Šelenberger razilazi sa levo orijentisanim ekološkim aktivistima već petnaestak godina i stalno ih kritikuje. On pripada struji ekomodernista, čiji pobornici ističu stav da ekološke probleme ne možemo rešiti vraćanjem unazad, insistirajući na suživotu s prirodom iz predindustrijskog doba. Rešenje je isključivo u razvoju novih tehnologija koje će ljudsku štetu po prirodu svesti na minimum.
GMO i nuklerake nisu pošast
Recimo, ekomodernisti smatraju da rešavanje gladi u svetu ne može da se postigne organskom poljoprivredom, već daljom modernizacijom proizvodnje, uključujući i razvoj GMO koji će omogućiti veće prinose na manjim površinama uz manje pesticida. Oni podržavaju usavršavanje nukleranih elektrana, jer kako tvrde proizvode ogromnu količinu čiste energije na maloj površini i u kombinaciji sa solarnom i energijom dobijenom iz vetroparkova mogu znatno umanjiti potrebu za foslilnim gorivima.
Ovakavu ideju da se u borbi protiv klimatskih promena kombinuju različite vrste čistih izvora podržale su brojne naučne organizacije, uključujući i Ujedinjene nacije. Pored toga, program za koji se zalaže Šelenberger kao osnivač instituta „Breakthrough“ i ekološke organizacije „Environmental Progress“, te njihova zalaganja za povećanje javnog finanisranja naučnih i tehnoloških istraživanja koja bi omogućila da se ostvare propagirani ciljevi, ima brojne pristalice u naučnim krugovima širom sveta.
Ko je stvarno spasio kitove?
Zašto su, onda njegov tekst i knjiga čije teze sažeto predstavlja u spornom članku, izazavali tako burne rekacije? Ovoga puta, autor je bio znatno radikalniji u svojim kritikama na račun ideja za koje se zalaže dobar deo ekoloških aktivista, ali koje su se pokazale kao previše radikalne i za deo struke.
On proziva organizacije kao što je Greenpeace da nisu one te koje su spasile, na primer, kitove, već da je to učinila ljudska pohlepa – kada su razvijene hidrocentrale i elektrane koje koriste druga, efikasnija goriva, lov na kitove je jednostavno postao besmislen.
Obnovljivi izvori postali unosan posao za pojedince
Autor je vrlo skeptičan i prema razvoju obnovljivih izvora energije, koji ocenjuje kao spor i nedelotvoran, a same izvore kao nepouzdane u pogledu stabilnog snabdevanja. To ima za posledicu da se manjak obnovljive energije nadoknađuje proizvodnjom one koja se dobija iz problematičnih fosilnih goriva.
Kritikuje i to što se izdvajaju ogromne sume novca za subvencionisanje obnovljivih izvora, „što se danas pretvorilo u vrlo unosan posao s moćnim pripadajućim lobijima“. Dodaje da je električna energija u zemljama koje su u većoj meri prihvatile obnovljive izvore, kao što je Nemačka, postala skuplja umesto jeftinija, te da su neke države zatvaranje nuklearki pod pritiskom „zelenih“ morale da kompenzuju većim korišćenjem fosilnih goriva kao što je ugalj.
„Da je Nemačka uložila 580 milijardi dolara u nuklearke, umesto u obnovljive izvore energije, već bi dobijala 100% svoje energije za struju i transport iz čistih izvora s nula emisija. To je prilično velika cifra kada razmislite koliko naše energije – oko jednu trećinu – koristimo za prevoz“, upozorio je Šelenberger još prošle godine, u kolumni koju je pisao za Forbes.
Zloupotreba nauke
Pored navedenog, autor sada upozorava i na brojne negativne uticaje koje obnovljivi izvori imaju na okolinu, a koji se u ekološkim pokretima retko pominju. Navodi, između ostalog, primer da solarne elektrane i vetroturbine predstavljaju pretnju za mnoge životinje, posebno retke ptice, kao i da istovremeno zagađuju jer se u njihovoj proizvodnji koriste brojni toksični materijali poput olova, žive i kadmijuma, a teško ih je reciklirati.
U novom tekstu ističe i da su vodeći svetski ekolozi počeli da preteruju sa apokaliptičnim vizijama, nastojeći da skrenu pažnju javnosti na pretnje koje izazivaju klimatske promene. To, međutim, ima za posledicu širenje panike o „smaku sveta“ ne samo među odraslima već i među decom, ocenjuje autor, iznoseći rezultate prošlogodišnjih istraživanja širom sveta koji potvrđuju takve zaključke.
Na udaru njegovih kritika ovog puta su se našle i Svetska zdravstvena organizacija, kao i Međuvladin panel za klimatske promene. Prema njegovoj oceni, aktuelna korona kriza je ogolela do koje mere se pretnje koje se tiču celog čovečanstva politizuju, pa neuspeh sa borbom protiv Kovida-19 jasno upozorava šta nam se može dogoditi i u borbi sa klimatskom krizom.
Da se nauka ne bi zloupotrebljavala, za početak je neophodno da se krovne organizacije kao pomenute dve, ali i druge, ozbiljno reformišu kako bi vratile ugled i poverenje, naglašava Šelenberger.
Kritike kritičara: nismo usred istrebljenja, ali smo na ivici
Na ovakve tvrdnje odmah su reagovali neki svetski poznati klimatolozi, pa čak su i najbliži Šelenbergerovi saradnici iskazali rezerve prema pojedinim zaključcima. Jedan od onih koji se suprotstavio „tačku po tačku“ Šelenbergerovim tezama je poznati američki klimatolog Majkl Tobijas, koji kaže kako je tačno da se ne nalazimo doslovno usred masovnog izumiranja, ali da smo na ivici.
On priznaje da je preterano nazivati Amazoniju „plućima sveta“ jer ona nije ključna za održavanje nivoa kiseonika u atmosferi, ali jeste stanište ogromne bioraznolikosti koja je ugrožena i to veoma utiče na pogoršanje klime.
Postoje brojni i vrlo utemeljeni dokazi da ekstremni vremenski događaji, posebno pojačane suše s jedne, i intenzivne padavine s druge strane, bivaju sve češći. Jedna od posledica su i sve učestaliji požari, a to što se smanjuju površine uništene požarom je isključivo rezultat ljudske kontrole, ističe Tobijas.
Bogati manje zagađuju jer sele proizvodnju
Tačno je da se emisije ugljen dioskida i ostalih štetnih gasova smanjuju u njarazvijenijim zemljama, ali to je i zato što se industrijska proizvodnja seli na Istok, u zemlje poput Kine. S druge strane, skroman napredak u tom pogledu nekolicine najbogatijih država i nije naka uteha, smatra američki klimatolog.
U tom kontekstu, navoditi primer Holandije kao uzor da se u borbi sa klimatskim nevoljama može postati bogata zemlja je više nego sarkastično za siromašne države kao što je, na primer, Bangladeš. Mnogo drugih i kroz istoriju dobro poznatih faktora je omogućilo Holanđanima da se obogate, ističe Tobijas, a danas čak i oni strepe od toga da li će biti u stanju da se odupru pretnjama od podizanja nivoa mora.
Nije dokazano da će nas industrijska proizvodnja zaštititi od virusa
Tobijas ne poriče da generalno proizvodimo više hrane nego što nam treba, ali to ne važi za siromašne zemlje koje se bore sa sušama, pa problem koji bi hitno trebalo rešavati je pravednija distribucija hrane, jer će u suprotnom doći do još mnogo većih migracija nego sada.
Argument da klimatske promene ne prete masovnom izumiranju životinja, nego da to čini gubitak staništa, problematičan je jer je upravo povećanje prosečne temperature jedan od važnih uzroka zbog kojega nestaju staništa, kaže Tobijas.
Tvrdnja da će nas industrijska proizvodnja mesa u kojoj životinje ne vide ni „p“ od prirode zaštititi od bolesti i virusa koje sa životinja prelaze na ljude je vrlo upitna i slabo argumentovana. Tobijas, između ostalog, navodi kako je dokazano da se upravo u takvoj proizvodnji koriste ogromne količine antibiotika, što pogoduje stvaranju rezistencije i razvoju opasnih superbakterija.
Foto: step2191, Pixabay