O nekadašnjem statusu Beograda kao balkanske prestonice vespi, danas najbolje svedoči muzej italijanskih dvotočkaša na Senjaku, koji su osnovala dva prijatelja, vesparoša starog kova. Osim što u njemu besplatno možete pogledati 40 restauriranih modela ovih vozila, među kojima najstarije ima 72 godine, muzej vam nudi i priliku da osetite romantizam jedne epohe, u kojoj granica između mangupa i dobrih momaka nije bila jasno iscrtana.
U maloj kaldrmisanoj ulici na Senjaku, gde odsustvo staklenih zgrada i krcatih trotoara oživljava sećanje na neki tiši i mirniji Beograd, nalazi se svedok upravo takvih vremena – Muzej vespi. U pitanju je, zapravo, privatna kolekcija od 40-tak starih dvotočkaša, koju su javnosti izložili Vladan Konstantinović Štale i njegov pokojni kum Zoran Luburić Lubura.
Muzej je kruna njihove vesparoške „karijere“, koja traje više od pola veka. Naime, Vladan Konstantinović se još šezdesetih zainteresovao za ova vozila uvidevši da su vesparoši, odnosno momci koji voze pomenute dvotočkaše, veoma popularni kod devojaka. Prvu vespu kupio je sa 16 godina i od tada nije prestao da ulaže u njih. Ulaganja su mu se kroz život višestruko isplatila, budući da je zahvaljujući ovim vozilima upoznao svoju suprugu, ali i doživotnog prijatelja Luburu.
Vesparoški moral
„Vesparoši su istovremeno bili i mangupi i pristojni mladići, koji su poštovali bonton. Ova neobična kombinacija osobina donela im je veliku popularnost šezdesetih godina prošlog veka“, počinje svoju priču Vladan Konstantinović. Ali popularnost je, kaže, imala i svoju cenu. „Najbliži servis i nabavka delova bili su na 600 kilometara od Beograda, u Trstu. Zato smo morali da se snalazimo, kako znamo i umemo. Ja sam bio treća generacija vesparoša i u početku nisam mnogo znao o popravkama, pa sam zamolio Luburu, jednog od prvih vesparoša kod nas, za pomoć. Vremenom smo postali prijatelji, a potom i kumovi“.
To nije bio jedini slučaj da ljubav prema dvotočkašima kumuje sklapanju čvrstih prijateljstava. Vladan Konstantinović se priseća da su čak i neprijateljstva među vesparošima imala neku posebnu dimenziju. „Svaki put kada bi neko od nas kretao u nabavku u Trst, ispitivao bi vesparoše po Beogradu koji su im delovi potrebni. A ako je sa nekim od njih u svađi, onda bi preko prijatelja zatražio informaciju šta da uzme za njega, ovaj bi je kao nevoljno dao, i na kraju bi dobio delove od čoveka sa kojim ne govori. To je taj vesparoški moral, koji kod drugih ljubitelja dvotočkaša ne postoji“.
Svaka generacija vesparoša imala je neke svoje male rituale. Na primer, prvi vesparoši su se trkali do restorana Golf u Košutnjaku a ko poslednji stigne, plaćao bi piće. „Nažalost, toga više nema. Danas dvotočkaši služe samo kao sredstvo da se dobije trka sa vremenom u saobraćajnim gužvama“, konstatuje sagovornik B&F-a.
Lična karta na dva točka
Prve vespe su proizvedene 1946. godine, pa „Vespa muzej Srbija“ može da se pohvali pravim raritetom – modelom koji je izašao iz fabrike samo tri godine kasnije. Najmlađi „stanar“ ove muzejske zbirke je 1983. godište, pošto tu godinu vesparoši smatraju završetkom proizvodnje kvalitetnih vespi. „Tada su izbacili iz upotrebe manuelni menjač, a mnoge metalne delove zamenili plastičnim. Zato meni ove nove vespe više liče na fenove za kosu nego na motore“, komentariše Konstantinović.
U to kako izgledaju prave vespe javnost je mogla da se uveri 2012. godine, na 55. godišnjicu početka okupljanja vesparoša, kada su Konstantinović i Luburić napravili izložbu ovih vozila u Galeriji „Progres“. Izložbu je za deset dana, koliko je trajala, posetilo 20.000 ljudi, i bila je treća po posećenosti u ovoj galeriji.
Posle tako velikog interesovanja, kumovi su odlučili da u Konstantinovićevoj kući otvore muzej po uzoru na onaj iz italijanskog grada Pontedere, u kojem je „rođena“ prva vespa. „Nismo želeli samo da prikažemo stare modele, već i da očuvamo sećanje na jednu epohu“, ističe vlasnik muzeja na Senjaku.
On je i pre otvaranja muzeja tragao za vespama, u početku preko novinskih oglasa. Kupljene primerke je detaljno restaurirao. A kada se pročulo za njegov poduhvat, javljali su mu se i ljudi koji su želeli da poklone svoje vespe nekome ko će umeti da ih ceni.
„Onda me je jednog dana Bog pogledao. Pošto sam radio sa tekstilom počeo sam često da odlazim na poslovna putovanja u Italiju, a tamo u svakoj regiji imate bar jedan buvljak na kojem možete naći stare vespe. Kupovao sam ih, dovozio u Srbiju, i na miru rastavljao i sklapao, pa farbao. Od kada sam u penziji, nabavljam uglavnom one u lošijem stanju oko kojih ću imati posla, jer tako korisno trošim vreme“, priča sagovornik B&F-a. Kako bi dokazao da su sve njegove Vespe u voznom stanju, snimio je ove dvotočkaše „na delu“ i taj snimak objavio na sajtu Muzeja.
Neko će reći da je ulaganje u muzej koji ne zarađuje bacanje novca i vremena, ali ne može se na sve staviti cena, ističe vlasnik neobičnih eksponata i dodaje: „Uostalom, zamislite da sam sve te sate koje sam posvetio vespama provodio u kafanama. To bi me koštalo mnogo više, ne samo novca, nego i mira u kući. Kada tako gledate, onda mi se sakupljanje vespi čak i isplati“.
Ali zašto baš vespa, a ne, recimo, „Harli Dejvidson“ motori? Zato što ne postoji motor kao što je vespa, tvrdi Konstantinović. „Kada se, na primer, doteraš za večernji izlazak i sedneš na ’Harlija’ prvo ćeš se umastiti, a dok dođeš do grada bićeš skroz raščupan. Ako kojim slučajem treba posle da povezeš devojku kući, ona će se verovatno opeći na vreo auspuh. Sa vespom to ne može da se desi. Auspuh je zaštićen, imaš vetrobrane koji ti čuvaju frizuru, jednom rečju – voziš gospodskog dvotočkaša. Osim toga, vespa maksimalno razvija 120 km/h, što znači da nije namenjena divljacima i bahatim vozačima. Vespa je neka vrsta lične karte čoveka, odnosno prikaz njegovog morala i karaktera“.
Kulturni uticaj slavnog dvotočkaša
Muzej vespi učestvuje u „Noći muzeja“, ali organizuje i sopstvene kulturne manifestacije. Cilj ovih dodatnih programa je da pokažu da vespa nije bila samo prevozno sredstvo i pomoćnik u osvajanju devojaka, već šarmantni svedok jednog vremena, koji je obogatio i kulturu i umetnost.
Do sada je, uglavnom u porodičnoj kući Konstantinovića, realizovano više kulturnih dešavanja, poput predstave „Vesparoš“, ali i promocije oslikanih vespi poput one posvećene Novaku Đokoviću, koja je rađena u erbraš tehnici. Snimljen je i dokumentarac o vespama u stilu serije „Grlom u jagode“. A održana je i čuvena „Vespavizija“.
„Organizovali smo muzičko takmičenje, a u konkurenciji je bilo deset pesama posvećenih vespama. Kompozitor Zoran Simjanović je predsedavao žirijem, a ostala dva člana bili su Jelena i Žika iz grupe ’Zana’. Iako smo parodirali slična takmičenja, zapravo smo uspeli da napravimo originalnu i kvalitetnu muziku. U tome nam je pomogao Duda Bezuha, gitarista i kompozitor koji je radio aranžmane za Đorđa Balaševića. Atmosfera je bila toliko opuštena, da sam čak i ja, koji nemam sluha, nastupao“, dočarava Konstantinović utiske sa „Vespavizije“.
Osim u našoj zemlji, ljubitelji vespi učestvovali su i na kulturnim manifestacijama u inostranstvu. Na onima koje održava „Vespa ređistro storiko“, krovna organizacija vespa klubova, srpski predstavnici su nekoliko puta osvojili prvo mesto. Pre tri godine na takmičenju u Toskani, na kojem se više boduju učesnici kostimirani u skladu sa starošću svojih vozila, pojavili su se sa vespama iz šezdesetih, obučeni u Bitlse, i odneli zlato.
Naredne, 2019. godine, uzimali su časove od profesionalnog koreografa da bi verodostojno izveli plesove iz filma „Briljantin“, što im je i pošlo za rukom – odbranili su titulu. Sledeće godine ih je u zauzimanju trona sprečila pandemija, ali neće ni ona trajati sto godina, kaže Konstantinović. A kada se završi, punim gasom u nove pobede.
Marija Dukić
broj 187/188, jul/avgust 2021.
Foto: Bif