Pomenuta inicijativa formirana je zarad pružanja podrške približivanju Zapadnog Balkana – odnosno Albanije, BIH, Kosova, Crne Gore, Severne Makedonije i Srbije – Evropskoj uniji. Taj projekat koordinišu Bečki institut za međunarodne ekonomske studije i think-thank Think Europe. U svakoj zemlji ga implementiraju partneri projekta a u Srbiji je to Institut za razvoj i inovacije.

Obeshrabrujući podaci

Inicijativa je nedavno sprovela istraživanje o uslovima za život na Zapadnom Balkanu u poređenju sa onima u EU. Ono je pokazalo da srpska ekonomija zaostaje za evropskom 35 godina, a zdravstveni sistem, infrastruktura i upravljanje državom 100 godina, dok u pogledu ulaganja u obrazovanje i životnu sredinu nazadujemo već godinama. Jedino u čemu smo približni evropskom proseku je digitalizacija u kojoj zaostajemo u odnosu na EU tek četiri godine.

No, kada se kao kriterijum uzme BDP po glavi stanovnika, Srbija se nalazi na 51% evropskog proseka, kada je u pitanju prosečna zarada padamo na 38%, a penzije su nam tek 18% evropskih.

Oblasti u kojima najviše nazadujemo u poslednje vreme su ulaganje u obrazovanje koje je trenutno na 67% evropskog proseka, udeo energije iz održivih izvora u ukupnoj proizvodnji energije koji je takođe 67%, rad državne uprave koja je opterećena političkom nestabilnošću, neefikasnošću uprave, nedovoljnom kontrolom korupcije i slično, kao i u kvalitet i rasprostranjenost infrastrukture.

Neefikasan model rasta ekonomije

“Ono na šta treba posebno obratiti pažnju je činjenica da se naš ekonomski rast bazira na stranim direktnim investicijama – koje su sada prepolovljene – i infrastrukturnim radovima. Taj model je bio prihvatljiv pre 15 godina ali sada gubi potencijal, šta više može se reći da je neefikasan”, rekao je juče novinarima Nenad Jevtović, direktor Instituta za razvoj i inovacije. Prema njegovim rečima, Srbija bi mogla sve navedene probleme da umanji ukoliko bi postala punopravna članica ili bar ušla u fazno pristupanje Uniji ali to je danas manje izgledno. “Najrealističnije mi izgleda scenario da ćemo dobiti pristup jedinstvenom tržištu, što bi našim firmama omogućilo lakši izvoz a građanima veću mobilnost na Starom kontinentu”, tvrdi on.

Istog je mišljenja i Branimir Jovanović, ekspert Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije. Kako on kaže, Srbija bi se najviše približila EU kada bi postala njena punopravna članica. U tom slučaju bi joj za dostizanje evropskog BDP-a po glavi stanovnika bilo potrebno 18 godina. Ukoliko bismo pak fazno pristupali EU za to bi nam bilo potrebna 21 godina, a u trećem scenariju, koji je najrealniji, 25 godina. Ovde međutim postoje još dva scenarija – za dostizanje evropskih rezultata bi nam u slučaju da sprovedemo institucionalne reforme bilo potrebno 27 godina a kada bi u Srbiji ostao status quo čak 29 godina.

Kako članstvo u EU utiče na ekonomiju jedne zemlje?

Da članstvo u Evropskoj uniji može imati veoma pozitivan uticaj na životni standard pokazuju primeri iz našeg okruženja kao što su Bugarska i Rumunija, ali i projekcije rasta BDP-a po glavi stanovnika prilagođene kupovnoj moći. Te projekcije predstavio je Viktor Mitevski, izvršni direktor makedonske Asocijacije za istraživanje i razvoj ZMAI.

Naime, analize pokazuju da je od 2007. godine, kada su Bugarska i Rumunija pristupile EU, do 2024. godine njihov BDP po stanovniku prilagođen kupovnoj moći porastao za 163% i 188% respektivno, dok je istovremeno srpski porastao za 137% a severnomakedonski za 120%. Projekcije pokazuju da bi, da su naše dve zemlje takođe postale članice Unije, u tom periodu njihov BDP po stanovniku prilagođen kupovnoj moći rastao za 175%.

Međutim, sva trojica su svesni da pristupanje EU nije samo pitanje reformi već i političke volje i naglašavaju da je Srbija nekada bila “zvezda” na predpristupnoj sceni, a da su danas to Albanija i Crna Gora.

Чланак Srpske plate su 38% evropskih, a penzije samo 18% се појављује прво на Biznis i Finansije.

Finansijska industrija ubrzano korača u novu digitalnu eru — dinamičniju, inteligentniju i povezaniju nego ikada ranije. Svaka inovacija donosi priliku, a svaka prilika otvara vrata kroz koja sajber rizici mogu da se provuku.

Za banke, osiguravajuća društva i finansijske platforme, digitalna transformacija više nije samo strateška prednost, već neophodnost za ostvarivanje značajnog rasta, unapređenje korisničkog iskustva i povećanje operativne agilnosti. Ipak, ova evolucija pretvara okruženje u složeno bojno polje, gde se sajber pretnje razvijaju istom brzinom kao i tehnologija. Jedan pogrešan korak može dovesti do ozbiljnih posledica.

Prema izveštaju Kaspersky IT Security Economics 2024, bankarski, finansijski i osiguravajući sektor (BFSI) u proseku troši oko 1,2 miliona dolara godišnje na sajber bezbednost. Iako ta cifra deluje velika, ona je zanemarljiva u poređenju sa prosečnim troškom ozbiljnog bezbednosnog incidenta — oko 3,2 miliona dolara, što je 2,7 puta više od godišnjeg budžeta za bezbednost. To jasno pokazuje da je digitalizacija neizbežna, a nedovoljna bezbednost direktno povećava rizik od postajanja sledećim „velikim slučajem proboja“.

Da bi uspele — i očuvale dugoročni rast — finansijske institucije moraju temeljno preispitati svoj pristup bezbednosti, prelazeći sa puke implementacije na sveobuhvatnu, stratešku sajber otpornost.

Digitalni trendovi koji oblikuju finansije — i rizici koje kriju

Finansijski sektor se kreće ka bezgranično povezanom digitalnom ekosistemu, koji pokreću API-ji, cloud platforme i AI tehnologije. Obećanje: brži procesi, personalizovano korisničko iskustvo i beskonačna skalabilnost. Rizik: digitalno okruženje koje hakeri vide kao „bogatu trpezu“ ranjivosti.

U nastavku je pet trendova koji preoblikuju pravila — svaki sa svojom potencijalno opasnom stranom:

1. Otvoreni bankarski API-ji – Vizija inovacija usmerenih na klijenta ima i mračnu stranu. Svaki API je istovremeno prilika i potencijalna ulazna tačka za napadače. U pogledu bezbednosti i usklađenosti, kompromis nije dozvoljen.

2. Bankarstvo kao usluga (BaaS) omogućava brzu implementaciju bankarskih funkcija pomoću unapred izgrađene infrastrukture. Ipak, zajednički rizik je realna pretnja: proboj u sistemu jednog partnera može se preliti kroz ceo ekosistem, ugrožavajući stabilnost i poverenje.

3. Ugrađene finansije (Embedded Finance) – Plaćanja i pozajmice integrisane direktno u aplikacije za maloprodaju, dostavu i druge usluge. Iako korisnicima deluju neprimetno i praktično, ovi kanali se nalaze van tradicionalnih granica bezbednosti. Njihova zaštita zahteva proaktivan pristup koji uključuje kontinuirani nadzor i sveobuhvatne end-to-end mere zaštite.

4. Migracija u cloud omogućava brže skaliranje, ali uvodi rizike poput pogrešnih konfiguracija, nejasnih odgovornosti i povećane izloženosti. Više od 25% lidera BFSI sektora sada svrstava prelazak na cloud među najveće bezbednosne izazove, što naglašava potrebu za robusnim strategijama zaštite u oblaku.

5. Veštačka inteligencija (AI) već se koristi u oko 75% finansijskih institucija, dok dodatnih 10% planira implementaciju uskoro. AI unapređuje efikasnost, analitiku i procene rizika. Međutim, on takođe donosi nove pretnje — manipulisane modele, sintetičke prevare i AI-generisane fišing napade — koji zamagljuju granicu između legitimne i zlonamerne aktivnosti.

Dok inovacije podstiču rast, one istovremeno povećavaju ranjivosti. U savremenoj digitalnoj ekonomiji, napredak i bezbednost moraju ići ruku pod ruku.

Širenje pejzaža pretnji

Surova realnost glasi: svaka nova usluga donosi dodatne ranjivosti. Svaka inovacija širi površinu napada. Više se ne postavlja pitanje da li će organizacija biti meta, već kada. Kada incident nastupi, brza reakcija, efikasna detekcija i hitan oporavak postaju prioritet broj jedan.

Podaci su zabrinjavajući:

• Ransomware je dominirao 2024. godine, čineći 42% svih incidenata u finansijskom sektoru.

• Fišing je bio zastupljen u gotovo svakoj četvrtoj pretnji, a 24% napada ciljalo je direktno bankarske klijente.

• Ljudska greška uzrokovala je više od 25% bezbednosnih propusta, često zbog svesnog kršenja politika.

• Infostealer malveri su sveprisutni — jedna od četrnaest infekcija rezultuje krađom podataka o platnim karticama.

Iza svakodnevnih incidenata kriju se napredne postojane pretnje (APT) — organizovane, finansirane i istrajne grupe. Grupe poput Carbanak izvode globalne kampanje vredne milijarde dolara, koristeći „zero-day“ ranjivosti i slabosti u lancu snabdevanja. Ovo nisu amateri, već profesionalci koji ciljaju maksimalnu štetu.

Čak i najpouzdaniji alati mogu postati slabost. Tokom 2024. godine, „zero-day“ ranjivost u najkorišćenijem internet pregledaču na svetu postala je ulazna tačka za ciljane napade, dok su kompromitovani lanci snabdevanja omogućili tihu infiltraciju kroz softverska ažuriranja u industriji.

Posledice su opipljive i skupe. Prošle godine, BFSI organizacije su činile 18% svih prijavljenih bezbednosnih incidenata — više od bilo kog drugog sektora. Rezultati variraju od prekida korisničkih servisa do napada koji ostaju neotkriveni nedeljama, narušavajući poverenje i reputaciju.

Za lidere u BFSI sektoru ovo predstavlja paradoks: tehnološki napredak donosi rast, ali istovremeno povećava izloženost. Održati opstanak znači razviti adaptivne, integrisane i otporne sisteme sposobne da se brane istim tempom kojim se tehnologija razvija.

Ka otpornijoj budućnosti: strateška sajberbezbednost u finansijama

Sama inovacija nije dovoljna — otpornost je ključna. Finansijske organizacije moraju usvojiti sveobuhvatnu, ekosistemsku strategiju sajberbezbednosti koja omogućava timovima da se nose sa svakom pretnjom, bilo poznatom ili skrivenom.

Korak 1: Sveobuhvatna priprema i revizija. Počnite detaljnom procenom cele infrastrukture. Pregledajte postojeće procese, identifikujte ranjivosti i uklonite slabosti pre nego što ih napadači iskoriste. Iako interno osoblje može voditi ovaj proces, angažovanje eksternih stručnjaka pruža svežu perspektivu i pomaže u otkrivanju skrivenih rizika.

Korak 2: Primena naprednih tehnologija. Opremajte bezbednosne timove integrisanim platformama koje omogućavaju praćenje i kontrolu svih vektora napada. Brza detekcija i pravovremeni odgovor su ključni za sveobuhvatnu zaštitu.

Korak 3: Kontinuirano učenje i obaveštajni pristup. Kako se pretnje neprestano razvijaju, održavanje ažurnog znanja o sajber pejzažu je presudno. Koristite napredne threat intelligence i analitiku kako biste proaktivno prilagođavali bezbednosnu strategiju. Takođe, razvijajte „ljudski firewall“ putem redovnih programa obuke, koji osposobljavaju zaposlene da prepoznaju fišing, poštuju politike i deluju kao prva linija odbrane.

Integracijom napredne tehnologije, kontinuirane edukacije i pouzdanih partnerstava, organizacije mogu uspostaviti otpornu i tolerantnu infrastrukturu koja minimizuje finansijske rizike, obezbeđuje regulatornu usklađenost i garantuje kontinuitet poslovanja.

Чланак Najvažniji trendovi u finansijskom sektoru се појављује прво на Biznis i Finansije.

Digitalni mikrosvet pun različitih karaktera. U roditeljskim Viber grupama prepliću se potreba za kontrolom, želja za harmonijom, nakupljene frustracije. Dok jedni traže podršku, drugi traže prostor da se „izduvaju“, piše Forbes Srbija.

Psihološkinja i psihoterapeutkinja Nada Marjanović kaže da roditeljske Viber grupe predstavljaju sintezu „slike društva u malom“ i specifične zajednice sa naglašenim tipovima ličnosti.

„S jedne strane, predstavljaju mikrosistem društva – odeljenje, vrtić, sportska grupa – u kom su prisutne sve uloge kao u realnom životu. Međutim, pošto su digitalne, nose sa sobom i specifična pravila komunikacije koja odstupaju od interakcija uživo. Glavna razlika je u stepenu kontrole i odgovornosti“, ističe Marjanović za Forbes Srbija.

Ona dodaje da se razlikuju od grupa u realnom životu jer nose neku vrstu anonimnosti i nude više opcija za pozicioniranje.

„Imate opciju da budete uključeni, aktivni, inicijator, da se samo povremeno uključite ili da budete ‘nevidljivi, ali prisutni’… Grupni roditeljski čet i zbog višebrojnosti članova nudi sliku snižene socijalne odgovornosti u poređenju sa kontaktom licem u lice. Na primer – ‘Ima nas mnogo ovde – ne moram onda to ja da preuzmem’. Sve ovo omogućava pojedincima da se lakše projektuju u željenom svetlu ili, nasuprot tome, da izraze ponašanje koje bi se u realnosti sankcionisalo“, ističe Marjanović.

Organizatori, inicijatori konflikta, medijatori, posmatrači…

Psihološkinja i psihoterapeutkinja primećuje da se u roditeljskim Viber grupama, ali i u drugim vrstama socijalne dinamike, često izdvajaju određeni tipovi ličnosti.

„Izdvaja se uloga Organizatora (inicijatora). Oni preuzimaju liderske uloge – predstavljanje u Savetu roditelja, prikupljanje novca za osmi mart… Njihova uloga je socijalno poželjna, ali ponekad i motivisana potrebom za kontrolom ili osećajem važnosti. Zatim, tu su Inicijatori konflikta (večito nezadovoljni), koji koriste grupu za ispoljavanje frustracije ili za projekciju ličnih problema. Na njih se nadovezuju Medijatori (Mirotvorci) koji preuzimaju ulogu da stabilizuju situaciju. Psihološki, oni teže harmoniji i izbegavanju konflikta. A najviše je Posmatrača (bystanderi). Oni pasivno prate komunikaciju, sakupljaju informacije, ali retko aktivno učestvuju. Njihova pasivnost može indirektno doprineti razvoju konflikta jer ne pružaju ‘kolektivni glas razuma'“, kaže Marjanović.

Pogodno tlo za ispoljavanje nezadovoljstva

Viber grupe su, kaže, plogodno tlo za ispoljavanje nezadovoljstva uz minimum ličnog rizika, a glavni motivacioni faktori su višeslojni.

„Jedan od osnovnih razloga je ispoljavanje frustracije. Grupa služi kao ‘ventil’ za akumulirano nezadovoljstvo koje pojedinac ne može da izrazi na poslu ili kod kuće. Pritom, digitalni format daje iluziju kontrole. Konfliktni roditelj stiče prividan osećaj kontrole nad situacijom ili tuđim ponašanjem, koji mu možda nedostaje u realnom životu. Osim toga, poseban uticaj ima efekat onlajn dezinhibicije, što znači da digitalni prostor pruža svojevrsnu psihološku zaštitu, omogućavajući ljudima da kažu stvari koje nikada ne bi izgovorili uživo. Taj nedostatak kontakta ‘oči u oči’, bez direktne konfrontacije, snižava unutrašnje kočnice i kod nekih može da potencira agresivno ili sarkastično ponašanje“, ističe Marjanović.

Digitalni prostor, kako ističe, kreira povoljno okruženje za ventiliranje nezadovoljstva. Ključni razlozi zašto digitalna komunikacija može ići u tom smeru jeste asimetrija odnosa i kontrola poruke.

Pojedinac ima kontrolu nad:

– Vremenom: Odgovara kada i kako želi.

– Sadržajem: Može da briše, menja ili precizno bira reči

– Fizičkim kontekstom: Nema opasnosti od neverbalnih signala ili direktne konfrontacije, što daje osećaj sigurnosti, ohrabruje rizičnije izražavanje frustracije.

„Zbog toga, digitalni prostor može da funkcioniše i kao ‘pojačivač’ određenih agresivnih ponašanja kod ljudi sa ovakvim tendencijama“, objašnjava ona.

Najmanje je onih konfliktnih

U roditeljskim Viber grupama, dakle, ima različitih tipova. Postoje roditelji koji su spremni sve da prokomentarišu, kritikuju. Tu su oni koji uglavnom ćute. A ima i onih koji pokušavaju da reše konfliktnu situaciju. Najmanje je onih prvih, tako bar kaže sagovornica Forbes Srbija, psihološkinja Meira Mrđenov.

„Neretko se dešava da roditelji komentarišu rad učitelja ili nastavnika, količinu zadataka kod kuće, pravila ponašanja u školi i tako dalje. Roditelji izražavaju različita mišljenja o nekoj temi i dešavaju se konflikti. Možemo reći da su te neformalno formirane grupe kao ‘društvo u malom'“, ističe Mrđenov.

Najmanje je onih konfliktnih, jer kako kaže, većina roditelja brine samo o svom detetu, trudi se da se upravo prilagodi zahtevima i promenama sa kojima se susreću i da svom detetu pruži podršku tamo gde je potrebna.

„Ovde možemo govoriti o tome da se roditelji ponašaju u viber grupama onako kako se ponašaju u drugim socijalnim grupama i u kontaktima sa svojom okolinom. U zavisnosti od toga kakvu važnost daju komunikaciji u viber grupama, tako će se i ponašati. Zato govorimo da viber grupa može doprineti osećanju zajedništva roditelja, ali i može biti izvor stresa i konflikta. U tim situacijama roditelj će se ponašati u skladu sa svojim uverenjima o konfliktima i reagovati na način koji je njima svojstven“, zaključuje Mrđenov.

Izvor: Forbes

Foto: Pixabay

Чланак Viber grupe predstavljaju sintezu „slike društva u malom“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Što su vremena nesigurnija, to trampa postaje aktuelnija. Trenutno, 20 do 30 odsto svetske trgovine obavlja se putem bartera, a 80 odsto kompanija sa liste Fortune 500 je osnovalo barter odeljenja. Model roba za robu primenjuje se i na domaćem tržištu, najčešće da bi se sanirala šteta od nenaplativih potraživanja. Stručnjaci procenjuju da ovaj vid trgovine učestvuje sa 15 do 20 odsto u ukupnom prometu u Srbiji.

Na početku beše trampa. Ovako bi verovatno počinjala neka zamišljena ekonomska biblija, koja odjednom postaje ponovo aktuelna sa sve izraženijom geopolitičkom i ekonomskom krizom, te gomilanjem sankcija koje otežavaju prekogranična bankarska plaćanja.

Iz tog razloga, Rusija je posle cele tri decenije, prošle godine ponovo pokrenula razgovore o barter trgovini sa Kinom, koja ovakve aranžmane praktikuje i sa drugim državama. Na primer, Kina je sa Malezijom razmenila palmino ulje u vrednosti od 150 miliona dolara u zamenu za građevinske radove u istoj vrednosti, a Iranu je ustupila delove za automobile vredne dva miliona dolara za jednaku vrednost u pistaćima.

Šri Lanka je trgovala cejlonskim čajem sa Iranom kako bi namirila svoje dugove za naftu, dok je Pakistan potpisao sporazum o barter trgovini sa Rusijom, Iranom, Avganistanom i drugim zemljama za uvoz proizvoda kao što su sirova nafta, gas, pšenica i čelik.

Trenutno, prema procenama, od 20 do 30 odsto svetske trgovine obavlja se putem bartera. Oko 80 odsto kompanija sa liste Fortune 500 osnovalo je barter odeljenja, a približno 470.000 firmi u Velikoj Britaniji aktivno se bavi barter trgovinom. Razlog za oživljavanje ovog prastarog načina razmene je u tome što on omogućava državama ili kompanijama da u nesigurna vremena kao što su ova, ne ostanu bez neophodnih proizvoda.

Barter trgovina može ublažiti ili čak rešiti probleme nedostatka gotovine i viška zaliha za preduzeća. U svetu su se pojavile i barter platforme, koje objedinjavaju informacije o ponudi i potražnji sa domaćeg i međunarodnog tržišta.

Prostora za sivu ekonomiju „koliko hoćeš“

Na srpskom tržištu, razmena ili kompenzaciona ekonomija se intenzivira kada počne da raste inflacija, pa je stara dobra trampa jedini način da se zaštiti vrednost robe, kaže za B&F Dragovan Milićević, bivši državni sekretar u Ministarstvu trgovine.

„Kada nema inflacije, a novčani tokovi između kompanija su relativno stabilni, taj oblik trgovanja je daleko manje zastupljen. Uglavnom ga primenjuju firme koje imaju problem sa likvidnošću, pa da bi nabavile ono što im je potrebno za rad, nude u razmenu proizvode koje imaju na zalihama. Druga strana, posebno ako ima teškoće u plasmanu svoje robe, prihvata trampu po principu ’daj šta daš’. Teško je ustanoviti koliko je taj model zastupljen, ali na osnovu iskustva, verujem da u ukupnom prometu učestvuje sa 15 do 20 odsto“, procenjuje Milićević.

On naglašava da se cela ta operacija sprovodi kroz knjigovodstvo kao da je u pitanju novčana transakcija, samo se na fakturi naznači da je način plaćanja kompenzacija. Međutim, u tom modelu ima prostora za sivu ekonomiju „koliko hoćete“, ukoliko roba koja se razmenjuje nije legalno evidentirana u zalihama, upozorava naš sagovornik.

„Ako je roba upisana u magacinu, to znači da je u njenu cenu ukalkulisan i obračunat porez, pa firma legalnom prodajom kao i kompenzacijom ostvaruje pravo na povraćaj PDV-a, dok bi prodajom ’na crno’ bila u gubitku za taj iznos. Ako se roba izveze, onda je oslobođena plaćanja PDV-a, pa će država firmi da refundira ono što je kao obračunata fiskalna obaveza ušlo u cenu. Uslov je da se dostavi carinska deklaracija koja potvrđuje da je tovar izašao iz zemlje“, napominje Milićević.

Kad se države prebijaju

On naglašava da je taj model kompenzacije prisutan samo unutar zemlje. Preduzeća ne mogu trgovati na taj način sa inostranstvom, jer te isporuke prate carinske isprave u kojima su navedeni svi podaci o sadržaju, ceni, banci koja je korespodent i preko koje se vrši plaćanje. Praktično, firme iz dve zemlje mogu da ugovore međusobnu razmenu, ali je ona iskazana kroz cene iz faktura i carinskih deklaracija, dok sve na kraju obavezno prate i bezgotovinske novčane transakcije.

„Takav posao mora da se prijavi, jer čak i kada je dogovorena paritetna razmena, novac mora da prođe kroz račune kako bi Narodna banka Srbije mogla da ih evidentira u platnom bilansu. Nije moguće otići u inostranstvo i sa nekim dogovoriti – ja tebi 20 kila šećera, ti meni džak bibera“, navodi naš sagovornik.

Ali, to ne znači potpuno ukidanje trampe, nastavlja Milićević: „Ona se još uvek obavlja, ali samo ukoliko dve države imaju sklopljen barter aranžman. Njime se precizira koje robe i u kom paritetu će biti razmenjene. Kompanije koje takvu robu isporučuju, naplatiće je od svoje centralne banke u nacionalnoj valuti, a ukoliko robu primaju, platiće je opet nacionalnom valutom centralnoj banci. Dve države, potom, sumiraju stanje i ’prebiju’ se preko neke obračunske valute”.

Milićević podseća da je nekadašnja Jugoslavija preko takvog aranžmana nabavljala energente iz Sovjetskog Saveza, a plaćanje je bilo regulisano obračunskim, klirinškim dolarima. Srbija je, takođe, račun za ruski gas jedno vreme umanjivala kompenzacijom za lekove iz Galenike, ali taj aranžman više nije na snazi.

Takva razmena roba u vreme socijalizma je bila široko rasprostranjen između zemalja sovjetskog bloka, članica Saveza za međusobnu ekonomsku pomoć (SEV). Danas je raširena među državama BRIKS-a, ali se aranžmani vrednuju dogovorenim obračunskim jedinicama koje su usmerene na izbegavanje američkog dolara.

Zastarelo, ali radi

Bojan Stanić iz Sektora za strateške analize, usluge i internacionalizaciju Privredne komore Srbije (PKS) podseća da su devedesetih godina prošlog veka Ujedinjene nacije organizovale globalnu trampu, humanitarni program „Nafta za hranu“, namenjen Iraku koji je bio pod međunarodnim sankcijama. Ali, danas su takvi aranžmani mnogo ređi, a i kad se sklope, cene roba koje se razmenjuju uglavnom formiraju države koje to dogovaraju, a ne slobodno tržište.

„Model roba za robu postoji i u unutrašnjem prometu, a da li će privrednik da uđe u takav posao, stvar je njegove lične procene. Preduzeće koje nije likvidno rado će svoj dug prema drugoj firmi izmiriti robom koju ima. To nije zdrav sistem, ali funkcioniše i sanira štetu nastalu iz nenaplativih potraživanja. Takvi slučajevi postoje u građevinskoj industriji, kad do razmene dođe jer jednoj firmi, na primer, trebaju mašine a drugoj građevinski materijal. Česte su i situacije da radnici koje poslodavac ne može da isplati traže robu iz zaliha firme u zamenu za platu”, objašnjava Stanić.

Nije retka ni situacija da investitori vlasniku zemljišta na kome su planirali stambeni ili poslovni objekat, plate kvadratima izgrađenog prostora. Razmena roba i usluga dosta je prisutna i u drugim sezonskim poslovima, poput poljoprivrede. Firme ili gazdinstva spremne su da razmenjuju mehanizaciju ili da usluge u nekoj od faza proizvodnje plate ili protivuslugom u drugoj etapi ili rodom, pri čemu se paritet cena unapred utvrđuje.

U takvim kombinacijama učestvuje često i država, najčešće Robne rezerve koje su, na primer, radi popunjavanja rezervi nudile ratarima kilogram đubriva za 1,3 kilograma žita ili 1,5 kilograma kukuruza, a pariteti su utvrđivani i prilikom razmene semenske za merkantilnu pšenicu. I vlasnici silosa često svoje usluge paorima naplaćuju kroz rod koji su zbrinuli, a slične dogovore sa poljoprivrednicima sklapaju i klaničari.

Izvor: Biznis i finansije, julski broj

Piše: Mirjana Stevanović

Foto: Pixabay

Чланак Razmena robe za robu: Daj ono što imaš, za ono što je potrebno се појављује прво на Biznis i Finansije.

Evropa doslovno postaje Stari kontinent. Sve manje Evropljana se rađa, a priliv doseljenika iz drugih delova sveta tek donekle ublažava ovaj problem. Samo između 2015. i 2020. godine, Evropska unija je izgubila 3,5 miliona ljudi radnog doba, starih između 25 i 64 godine. Predviđa se da će izgubiti dodatnih 35 miliona između 2020. i 2050. godine, od stanovništva koje trenutno broji oko 447 miliona ljudi. Sa 15% stanovnika mlađih od 15 godina i 21% starijih od 65 godina, tri od pet stanovnika EU trenutno rade i za sebe i za još dvoje ljudi.

Još veći problem su ogromne regionalne nejednakosti u odnosu između mlade i stare populacije. Mladi se sve više koncentrišu u velikim gradovima, gde imaju najbolje mogućnosti za obrazovanje, zapošljavanje i napredak. U međuvremenu, preostala područja zaostaju, jer imaju sve manje ljudi u radnom dobu, posebno onih koji su fakultetski obrazovani.

Prema podacima Eurostata, nešto više od 30% stanovništva EU živi u ruralnim područjima, koja čine oko 80% površine Evropske unije. Između 2015. i 2020. godine, iz 355 od 406 ruralnih regiona u EU, mnogo više ljudi se iselilo nego što se doselilo. Broj mladih i ljudi u radnom dobu najviše je opao. Nasuprot tome, broj stanovnika starijih od 65 godina u ruralnim oblastima povećavao se tokom istog perioda u proseku za 1,8% svake godine.

Iako je depopulacija sela manje izražena na zapadu nego na istoku Evrope, sve ruralna područja su pogođena u većoj ili manjoj meri. O tome govore i upozorenja stručnjaka koji se bave ruralnim razvojem o „praznoj Španiji“, „zaboravljenoj Francuskoj“, „umirućoj Rumuniji“…

Zamke razvoja

Skoro 50 regiona u Evropskoj uniji je već uhvaćeno u takozvane „zamke razvoja“, odnosno nisu u mogućnosti da zaustave masovni odliv stanovništva, posebno mladih i da privuku ljude u radnom dobu. Trenutno, takvih regiona je najviše u Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj i Hrvatskoj, ali su prisutni i na jugu i severozapadu Italije, istoku Nemačke i nekim delovima Češke, Poljske, Francuske, Grčke i Portugala. Još oko 30 regiona je u opasnosti da uskoro upadnu u razvojne zamke, posebno u zemljama poput Španije, Francuske, Grčke, Poljske, Finske, Litvanije i Letonije.

U analizama koje se bave masovnim odlaskom stanovništva i odlivom mozgova iz sela, ističe se da ovi procesi sve više liče na začarani krug. Naime, ako se u regionima koji su manje razvijeni ne zaustavi iseljavanje stanovnika, naročito mladih, onda se povećava rizik da će u tim područjima biti ukinute javne i privatne usluge zbog nedostatka korisnika.

S druge strane, zašto bi mladi ostali ili se vratili u mesta u kojima nema vitalne infrastrukture i usluga koje su neophodne ne samo za poslovanje, nego i za svakodnevni život? Narodski rečeno, kako je to opisala stanovnica jednog sela na jugoistoku Srbije, „šta da radiš kad moraš se razboliš poslednjeg četvrtka u mesecu, jer samo tada dolazi lekar iz Surdulice“.

Dok u nagomilanim teškoćama uspe da se razmrsi „šta je kokoška, a šta jaje“, manje razvijeni regioni se višestruko iscrpljuju – ljudski, ekonomski i u pogledu infrastrukture. Oni sve više zaostaju za nacionalnim prosekom, postajući „rak rana“ ne samo ekonomskog, već i ukupnog društvenog razvoja.

Poseban budžet za opustela područja?

Ključ za rešavanje ovog problema leži u „preporodu ruralnih sredina“, konstatuju u Evropskoj komisiji. Ali, to je jedna od onih preporuka koja nalikuje savetu lekara da se ne nervirate – dakle, postavlja se pitanje kako je sprovesti u praksi? Imajući u vidu da su sela opustela iz mnogih razloga koji se međusobno nadovezuju i vremenom sve više usložnjavaju, ne postoji jedno rešenje za njihovu revitalizaciju.

U Evropskoj uniji u toku su rasprave o promenama u poreskoj politici, kojima bi se obezbedili efikasniji podsticaji za ulaganja u manje razvijene regione. Diskutuje se i o tome da se prilikom određivanja takvih mera uzmu u obzir fizičke prepreke sa kojima se suočavaju najizolovanija područja, poput ostrva i zabačenih naselja u planinama, gde je nezaposlenost mladih višestruko veća od evropskog proseka.

Jedan od predloga je i da se Koheziona politika EU kojom je predviđeno da se najmanje 5% budžeta odvaja za ruralna područja uskladi sa Zajedničkom poljoprivrednom politikom, i da se uspostavi posebna budžetska linija za regione sa ozbiljnim i dugoročnim demografskim problemima.

Velika gazdinstva „pojela“ mala

Borba za sela je pre svega bitka za opstanak malih poljoprivrednih proizvođača. Prema podacima Eurostata, EU je izgubila 5,3 miliona poljoprivrednih gazdinstava između 2005. i 2020. godine, među kojima je najviše malih. Poražavajući su podaci čak i za mala gazdinstva koja su klasifikovana kao komercijalna. Njihov broj je od 2007. do 2002. smanjen za dva miliona, što je pad od 44%, dok je istovremeno broj poljoprivrednih preduzeća sa godišnjim prihodom većim od 250.000 evra porastao za 56%.

Tokom 15 godina, između 2007. i 2022. godine, gazdinstva sa prosečnim prihodom manjim od 15.000 evra godišnje, zabeležila su pad zarade od 18%. U istom periodu, veliki proizvođači sa godišnjim prihodom većim od 250.000 evra godišnje – koji čine samo 8% komercijalnih gazdinstava u EU – zabeležili su u proseku porast zarade od 84%. Ovih 8% preduzeća takođe prikuplja 39% poljoprivrednih subvencija EU za komercijalna gazdinstva i drži 70% ukupnog broja odobrenih kredita.

Ako se pogledaju samo najveća gazdinstva, sa godišnjim prihodom većim od 500.000 evra godišnje, slika je još drastičnija. Ovi proizvođači predstavljaju svega 3% svih komercijalnih gazdinstava u EU, ali ostvaruju 39% ukupnog prihoda u poljoprivrednoj proizvodnji. Njihov broj se skoro udvostručio tokom pomenutih 15 godina, na 117.000, pri čemu su najveći proizvođači ujedno i najveći zagađivači životne sredine.

U istom periodu, broj malih gazdinstava se skoro prepolovio, što je proizvelo duboke ekonomske i društvene posledice. Zaposlenost na komercijalnim imanjima u EU je opala za gotovo 40%, pri čemu je na malim gazdinstvima izgubljeno 3,8 miliona radnih mesta, što je smanjenje od 58% između 2007. i 2022. godine. Tokom tog vremena, najveći poljoprivredni proizvođači su otvorili tek nešto više od 300.000 novih radnih mesta.

Od kuće do kuće

Stoga je jedna od mera kojima EU nastoji da podrži mala poljoprivredna gazdinstva razvoj kratkih lanaca snabdevanja, koji direktnije povezuju lokalne proizvođače i potrošače. Ovi lanci smanjuju broj posrednika u prodaji proizvoda, omogućavaju primarnim proizvođačima veću zaradu, uz uštedu resursa koji su neophodni kada se proizvodi transportuju na udaljene destinacije.

Lokalni poljoprivredni proizvodi mogu da se prodaju direktno na „kućnom pragu“ u okviru gazdinstva, na obližnjim pijacama, kroz usluge seoskog turizma, na lokalnim poljoprivrednim događajima ili kulturnim manifestacijama, u ugostiteljskim objektima, specijalizovanim radnjama, a u poslednje vreme sve češće i preko interneta.

Bez obzira na koji način se vrši direktna prodaja, kratki lanci snabdevanja mogu značajno da doprinesu održivom razvoju seoskih zajednica, naročito u područjima koja su organizovana kao ekološki regioni ili biodistrikti. Razlog je u tome što se razvoj ovakvih regiona zasniva na mnogo sveobuhvatnijem konceptu, čija je suština da se prepoznaju zajednički interesi svih koji žive u tom kraju i da se zahvaljujući tome mnogo bolje povežu međusobno, ali i sa većim urbanim centrima.

Zorica Žarković 

Biznis i finansije 235/236, jul/avgust 2025.

Foto: Xalanx, Depositphotos

Чланак Ruralna područja u EU sve praznija се појављује прво на Biznis i Finansije.

Džen Li, građevinski preduzetnik, odlučio je 2006. godine da stečeni kapital uloži u industriju koja je u to vreme tek nastajala u Kini. Osnovao je preduzeće Gotion u gradu Hafeju i angažovao desetak istraživača da razviju litijum-gvozdene fosfatne baterije (LFP) za električna vozila. Gotionove baterije u početku su pokretale samo električne bicikle, a kompanija se borila da ostvari makar i minimalnu zaradu.

Ali, Li je imao sreće, kada je 2009. kineska država odlučila da uloži velika sredstva u revitalizaciju domaće automobilske industrije, s ciljem da se u naredne dve godine izgrade kapaciteti za proizvodnju pola miliona električnih i hibridnih vozila. Istovremeno, Peking je obezbedio i izdašne subvencije za gradove koji su podsticali korišćenje električnih vozila u javnom sektoru, među kojima je bio i Hafej.

Gotion je sklopio ugovor za proizvodnju baterija za prvu seriju električnih autobusa u javnom saobraćaju. U to vreme, bio je to gotovo nezamisliv poduhvat, ali preduzetniku se rizik isplatio.

Šezdesetogodišnji Džen Li sada upravlja sa deset fabrika u Kini, koje proizvode baterije za autobuse i putničke automobile, a u međuvremenu se proširio i na strana tržišta. Procenjuje se da njegov posao vredi oko šest milijardi dolara, a lično bogatstvo 1,2 milijarde. Kinesko preduzeće ima istraživački centar u Frimontu u Kaliforniji, nedaleko od fabrike kompanije Tesla. Gotion trenutno zapošljava oko 23.000 ljudi širom sveta i ima udeo od 1,9% na globalnom tržištu.

Idealna prilika

Pokušavajući da opstane među sve većom konkurencijom kod kuće, kineski preduzetnik se okrenuo stranim tržištima. U sklopu globalne ekspanzije, Gotion je 2021. godine doveo Folksvagen kao svog najvećeg akcionara i počeo da planira otvaranje fabrika u Nemačkoj, Vijetnamu, Tajlandu i Indoneziji.

Otprilike u isto vreme, Bajdenova administracija je ponudila milijarde dolara subvencija kako bi pokrenula revoluciju električnih vozila u Americi, s ciljem da SAD nadmaše Kinu. Inostrani proizvođači baterija mogli su da koriste sredstva iz tog programa, pod uslovom da otvore fabriku u Sjedinjenim Državama. Budući da je trgovinski rat između Amerike i Kine bio u punom jeku, nijedan kineski proizvođač baterija nije pokušao da izgradi sopstvenu fabriku u SAD, ali Li je upravo u tome video svoju priliku. Odlučio je da probije led i započne proizvodnju baterija na američkom tržištu.

Za taj posao angažovao je Čaka Telena, Amerikanca sa decenijama iskustva u automobilskoj industriji, koji je prethodno radio za proizvođače vozila u Evropi, Aziji, Južnoj Americi, Australiji i Africi. Telen je počeo da traži lokaciju za kinesku fabriku i na kraju je odabrao mali univerzitetski grad Big Rapids, u američkoj saveznoj državi Mičigen. Big Rapids se nalazi u pretežno ruralnoj sredini, iz koje se mladi masovno iseljavaju zbog nedostatka posla. Stopa nezaposlenosti u tom okrugu je na kraju 2024. iznosila 6,7% u poređenju sa nacionalnim prosekom od oko 4%, a približno 7.300 ljudi, ili 18% stanovništva, živelo je ispod granice siromaštva.

Telen je bio ubeđen da je Big Rapids odličan izbor za buduću fabriku, jer je imao obilje radne snage i lokalni univerzitet koji je mogao da vodi programe obuke. Zauzvrat, kineska kompanija bi obezbedila nova radne mesta u sredini gde izuzev poljoprivrede, i nije imalo bog zna šta drugo da se radi.

A onda je prilika postala neprilika

Džen Li je na Telenovo insistiranje došao u Big Rapids i na prvi pogled nije bio oduševljen onim što je video. Jedva se dokotrljao prašnjavim i neravnim seoskim putevima do mesta gde je zatekao prodavnice čokolade, nakita i marihuane u starim viktorijanskim kućama, male fabrike za proizvodnju vojničkih čizama i delova za kućne aparate i stanovnike koji uglavnom uzgajaju piliće i love jelene.

Kineski preduzetnik je smatrao da je mesto „previše ruralno“, ali na kraju je popustio, verovatno podstaknut subvencijama koje je ponudila vlada države Mičigen i prilikom da bude blizu „velike trojke“ proizvođača automobila iz Detroita.

U septembru 2022. godine, vlasti u Mičigenu su obećale kompaniji Gotion paket podsticaja koji je uključivao grant od 125 miliona dolara i industrijsko zemljište po povlašćenoj ceni za gradnju fabrike. Ugovor je predviđao da kineski investitor uloži 2,3 milijarde dolara i zaposli 2.350 ljudi, koji bi u proseku imali za 50% veću platu od srednjeg prihoda lokalnog domaćinstva. Planirano je da fabrika počne sa radom krajem 2024. godine.

Zvaničnici nisu krili oduševljenje ovom investicijom, priznajući da je „doslovno pala s neba“. Ali, pokazalo se da lokalno stanovništvo ne deli tu radost. Naprotiv, građani su pobesneli. Protestovali su na ulici, blokirali saobraćaj i pokrenuli lavinu optužbi preko društvenih mreža. Tvrdili su da buduća fabrika predstavlja kineskog „trojanskog konja“ sa zadatkom da zatruje Amerikance komunizmom i uništi životnu sredinu toksičnim hemikalijama, „jer je revolucija sa električnim vozilima čista prevara“.

Čaka Telena su proglasili izdajnikom, a neki republikanski političari su ga optužili i da je povezan sa talibanima u Avganistanu.

„Tramp ti nikada neće dozvoliti da ovde gradiš!“

Telen, međutim, nije hteo da odustane tek tako. Vodio je rasprave sa protivnicima na lokalnim i nacionalnim medijima, lobirao kod privrednih udruženja, predstavnika civilnog društva, vukao za rukav političare sa manje ekstremnim stavovima… Na kraju se toliko iznervirao, da je organizovao nesvakidašnji skup u javnosti, na koji je pored stanovnika Big Rapidsa pozvao i predstavnike referentnih regionalnih i nacionalnih laboratorija.

Doneo je teglu napunjenu litijum-fosfatom, i prvo je zatražio od prisutnih stručnjaka da deo sadržaja izdvoje u epruvete i testiraju, kako bi se potvrdilo da to jeste ta hemikalija. Zatim je preostali sadržaj popio na očigled svih, da bi dokazao da ovo jedinjenje nije otrovno.

Njegov potez je izazvao senzaciju u medijima, ali nije ubedio lokalne stanovnike, koji su tvrdili da je sve to nameštaljka „onog prokletog komunističkog agitatora Čaka“. Protesti su nastavljeni, što je dovelo do smene lokalnih čelnika koji su podržavali izgradnju kineske fabrike u Big Rapidsu, a projekat je zaustavljen.

Džen Li je pokrenuo tužbu i mada mu je u maju 2024. sud odobrio da nastavi sa izgradnjom fabrike, zemljište koje je za to predviđeno je i dalje avetinjski pusto, a ispred njega je poboden plakat sa natpisom: „Tramp ti nikada neće dozvoliti da ovde gradiš!“

Li se u međuvremenu okrenuo drugom pokušaju da osnuje fabriku u SAD, u saveznoj državi Ilinois. Sa nadležnima se dogovorio da će izgraditi postrojenje za proizvodnju baterija za skladištenje energije, uz ulaganja od dve milijarde dolara i obavezu da zaposli 2.600 ljudi. Država Ilinois je ponudila daleko veće podsticaje od Mičigena u vrednosti od 536 miliona dolara, a projekat predvodi Lijev sin Čen Li, koji je studirao na američkim univerzitetima Perdju i Kolumbija i vatreni je obožavalac Ilona Maska.

Ipak, kineski preduzetnik i njegov sin odbijaju da daju intervjue za američke medije, uz obrazloženje da ne mogu da govore o tome sa kakvim predrasudama se susreću kineski investitori u SAD, „jer Gotion nije kineska, već globalna kompanija“.

Zorica Žarković

Biznis i finansije 235/236, jul/avgust 2025.

Foto: SashaMagic, Depositphotos

Чланак Nesvakidašnje lobiranje za kinesku investiciju u SAD: Progutaću bateriju da dokažem da nije otrovna! се појављује прво на Biznis i Finansije.

Štedni ulozi koje je neko zaboravio ili je preminula osoba htela da sakrije taj novac od porodice, autorska prava, zaostale zarade, akcije, neisplaćeno osiguranje, socijalna davanja, razni fondovi, nekretnine – sve to može da se nađe na spisku nepotraživane imovine.

Nemoguće je procenti kolika je vrednost takve imovine u svetu, jer veliki broj država nema utvrđene mehanizme kako se postupa sa nepotraživanim novcem, pravima ili nekretninama. Među njima je i Srbija, koja uz to nema ni jasne zakone ni rokove nakon kojih se neka vrednost smatra nepotraživanom. U Zakonu o nasleđivanju navodi se samo to da je država poslednji vlasnik kad nema naslednika. Ukoliko se i pojave naknadno, mogu biti obeštećeni.

U Ministarstvu finansija kažu za B&F da se imovina ugašenih firmi prenosi u javnu svojinu, ali da o tome, kao i za nepotraživanu imovinu fizičkih lica, nemaju posebnu evidenciju i upućuju na Državno pravobranilaštvo i Republičku direkciju za imovinu.

Pravobranilaštvo takođe nema evidenciju sredstava i imovine bez vlasnika. Kažu da kada nema naslednika do četvrtog naslednog reda, zaostavštinu nasleđuje država. Pravobranilaštvo u tim slučajevima rešenje o nasleđivanju dostavlja nadležnim organima. Ukoliko je reč o nepokretnostima, obaveštava se Republička direkcija za imovinu ili, zavisno od vrste, nadležno ministarstvo, vatreno oružje predaje se MUP-u dok se o novcu, hartijama od vrednosti ili neisplaćenim penzijama obaveštavaju banke, kako bi te vrednosti prenele u budžet.

„Na pokretnim stvarima Republika Srbija stiče pravo svojine protokom tri godine od dana otvaranja nasleđa a na nepokretnim stvarima posle 10 godina. Zaštita prava svojine ne zastareva, pa tako ni imovine po osnovu nasleđa, ali naslednici moraju pokrenuti parnični postupak da bi tražili zaštitu svojih svojinskih prava“, kažu za B&F u Državnom pravobranilaštvu.

Iz Direkcije za imovinu imali smo čvrsta uveravanja da će dostaviti informacije, ali – sve je ostalo samo na uveravanjima.

I banke neobaveštene

Kada je štednja u pitanju, u Udruženju banka Srbije (UBS) odgovaraju da prema njihovom saznanju banke ne vode posebnu evidenciju o računima koji nisu aktivni u dužem periodu. U skladu sa poslovnom politikom, periodično zahtevaju od klijenata da ažuriraju lične podatke, neposrednim uvidom u važeći lični dokument.

„Ukoliko se klijent ne odazove, banke pribegavaju blokadi računa, čime onemogućavaju korišćenje sredstava sa tog računa, sve dok se klijent lično ne identifikuje, ili dok se ne sprovede ostavinski postupak, ukoliko je klijent preminuo”, kažu u UBS za B&F. U ovoj instituciji dodaju da „ne postoje evidencije, pa samim tim ni zbirni podaci o količini sredstava koja mogu biti imobilisana po ovom osnovu”.

Narodna banka Srbije (NBS) vodi Jedinstveni registar računa koji sadrži podatke o svim dinarskim i deviznim računima otvorenim kod poslovnih banaka, ali ne i podatke o njihovom prometu i deponovanim sredstvima.

„Sudovi i javni beležnici preko Pravosudnog informacionog sistema imaju uvid u te podatke i koriste ih prilikom sprovođenja ostavinskog postupka, kako bi utvrdili u kojim bankama je ostavilac imao otvorene račune. U ostavinskom rešenju se navode naziv banke i brojevi računa kojima oglašeni naslednik s pravosnažnim rešenjem ima pravo da raspolaže”, navode u centralnoj banci za B&F.

„Banka ne može imati saznanje o činjenici smrti svog klijenta ukoliko je neko ne obavesti, a to su najčešće zakonski naslednici ili davaoci izdržavanja po ugovoru o doživotnom izdržavanju”, kažu u NBS i napominju da zbog prirodne zainteresovanosti naslednika da tačno utvrde zaostavštinu, „male su šanse da postoji zaboravljeni novac na računima preminulih lica u bankama“.

Na imovinu zaboravio svaki sedmi Amerikanac

I dok se institucije u Srbiji ne bave zaboravljenom imovinom, to naravno nije slučaj u Sjedinjenim Američkim Državama. SmartAsset, kompanija koja pomaže vlasnicima da dođu do svog novca, navodi da je nepotraživana imovina u SAD pre deset godina vredela oko 49,5 milijardi dolara, dok podaci Nacionalnog udruženja administratora od pre dve godine pokazuju da je ona iznosila oko 70 milijardi. Čak 33 miliona građana SAD ili svaki sedmi, ima negde neki račun na koji je zaboravio. Ustanovljen je i Dan nepotraživane imovine, 1. februar, kada se građani podstiču da pretraže svoje račune.

SAD nemaju jedinstven registar, već svaka od 50 država ima posebnu blagajnu u koju se prenosi nepotraživana imovina posle tri do pet, ili čak 15 godina neaktivnosti. Administratori ili blagajnici imaju obavezu da tragaju za vlasnicima, ali se ti fondovi, po pravilu, više pune nego što se iz njih isplaćuje.

Imovina u njima može biti vredna od nekoliko centi do više miliona dolara. Najsrećniji vlasnik koga su administratori pronašli preuzeo je više od četiri miliona dolara. Prema izveštaju SmartAset iz 2023. godine, najveći nepotraživani iznos vredeo je 1,7 miliona dolara.

Isti izvor navodi da je među vlasnicima nepotraživane imovine bilo i slavnih imena, kao što su Al Paćino, Bjonse, Kobi Brajant, bivši gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg, milijarder Mark Kjuban… Na imovinu su zaboravili i Glavna biblioteka Univerziteta u Arizoni i jedan pravni fakultet, a najvećim iznosom u ovakvim fondovima raspolaže država Njujork.

Nemačke banke nezadovoljne novim predlogom

Banke u Velikoj Britaniji, posle 15 godina neaktivnosti na nekom računu, novac prebacuju u Fond za povrat, neprofitnu organizaciju koja ga koristi u društveno korisne i humanitarne svrhe. Prema pisanju britanskih medija, u taj fond je do sada ušlo 1,7 milijardi evra, a tek desetina tog novca je pronašla svoje vlasnike. Ipak, ta potraživanja ne zastarevaju, i kada se pojavi vlasnik, može ih preuzeti bez obzira na protok vremena.

Nemačka najavljuje da će formirati jedinstveni registar nepotraživane imovine, čija vrednost se procenjuje od najmanje dve do čak devet milijardi evra. Do sada, banke su nakon 30 godina neaktivnosti na računu taj novac prijavljivale kao zaradu i na njega plaćale porez. Prema novom predlogu, novac sa računa neaktivnih 15 godina preuzela bi država i koristila ga za socijalne programe. Takođe, potraživanja neće zastareti, jer će vlasnik, bilo kad da se pojavi, moći da preuzme svoj novac. Da li treba isticati da nemačke banke nimalo nisu oduševljene tim planom.

U Španiji, posle 20 godina nepotraživanu imovinu preuzima država. Po tom osnovu, 2021. godine slilo se 32 miliona evra u državnu kasu samo sa bankovnih računa, dok je vrednost nekretnina mnogo veća, ali tu ima i mnogo više problema. Zbog izuzetno visokih poreza na nasleđe, srodnici često ne žele da preuzmu zaostavštinu, pa je od nje samo u 2019. odustalo 45.000 naslednika.

Vrednost nepotraživane imovine nije utvrđena u većini evropskih zemalja, ali svaka od njih procenjuje da je reč o po više milijardi evra. U Indiji se smatra da u raznim institucijama leže zaboravljene oko 24 milijarde dolara, a godišnje taj iznos raste po stopi od 15% do 20%. Ta sredstva posle 10 godina prelaze u ruke države, a ako se vlasnik pojavi nakon tog roka, procedura dokazivanja prava je prilično komplikovana.

Važna i „nevažna“ statistika

Banke u Srbiji ne znaju koliko novca ima na neaktivnim računima koji su blokirani jer se vlasnici ne javljaju na poziv da ažuriraju podatke, ali su vrlo precizno utvrdile neaktivna konta dužnika. Po nalogu centralne banke, u decembru 2023. godine otpisane su 2,94 milijarde dinara duga nakupljenog na više od 200.000 takvih računa. Većina je ušla u „crveno“ jer na njima više nije bilo prometa, ali banke su uredno obračunavale naknadu za održavanje računa, a potom i kamatu na nedozvoljeni minus.

Mirjana Stevanović

Biznis i finansije 235/236, jul/avgust 2025.

Foto: SIphotography, Depositphotos

Чланак Ko upravlja zaboravljenom imovinom u Srbiji? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ovako nam je kako nam je i zato što svaka nova vlast u Srbiji ima opsesiju da sve ono što su uradili njeni prethodnici, baci na „đubrište istorije“, tvrde kritičari našeg večito uzburkanog političkog života. Ipak, ti što stalno nešto zakeraju, nisu baš u svemu u pravu. Svi naši vlastodršci od osamdesetih godina 19. veka do danas, nepokolebljivo su se držali tradicije da samo oni kontrolišu tokove novca, uprkos stranoj sili i nepravdi kojima smo neprekidno bili izloženi.

Čim se Srbija oslobodila turskog ropstva, u žurbi da se modernizuje krenula je prečicom – umesto da gubi vreme na gradnju nezavisnih institucija što je moglo potrajati kao „zidanje Skadra na Bojani“, oslonila se na „partijski razvoj“. Taj model rasta podrazumeva da su partije mnogo više od političkih organizacija, one su smisao svekolikog života u Srbiji, naročito kad dođu na vlast. Onog trenutka kada je osvoje, svaka pravi svoje „nezavisne institucije“ kojima će prigrabiti što više novca za što kraće vreme, pre nego što narod pobesni na ulicama.

Pojava dugog trajanja

Običaj da vladajuća partija prosto sraste s novcem koji drugi zarađuju, doživeo je „tržišnu ekspanziju“ sa osnivanjem prvih banaka i industrijskih preduzeća u Srbiji.

„Zapravo, sve do Drugog svetskog rata, svaka partija je imala jednu ili više privatnih akcionarskih banaka i preduzeća praktično u svom vlasništvu. Ona akcionarska društva koja su osnivali privrednici bez direktnih veza sa aktuelnim političkim strukturama, brzo su propadala, a dešavalo se i da sami akcionari iniciraju da se u upravni odbor uključe funkcioneri partije na vlasti“, navodi Vesna Aleksić, naučni savetnik u Institutu za noviju istoriju Srbije u analizi o sprezi politike i novca u Srbiji, za koju zaključuje da je to „ekonomsko-istorijska pojava dugog trajanja“.

Povlastice uske grupe ljudi gušile su tržišnu konkurenciju. Ona se u Srbiji svodila na to da su banke i preduzeća u čijim upravnim odborima su sedeli predstavnici partija koje su izgubile vlast, čekali da njihovi ponovo „preuzmu kontrolu“ na narednim izborima, a neretko i društvenim prevratima. Partijski „stručnjaci“ su finansijski iscrpljivali akcionarska društva ogromnim kreditima bez pokrića ili nerealno visokim tantijemama, lažirajući bilanse i godišnje izveštaje, sve dok u nekim slučajevima ne bi i društvo i njegove ulagače doveli do propasti.

Bankokratija kupuje i savest

Javnost je veoma retko reagovala na besprizorna bogaćenja političara i stranačkih predstavnika. Većina je gledala kako da nađe svog čoveka u vlasti i tako otme makar mali deo kolača za sebe, ili da nekako preživi držeći se pravila „ćutanje je zlato“. Koliko lažu i kradu oni na vlasti moglo se čuti jedino od predstavnika opozicije, koji su narodu otvarali oči ne bi li ih izabrao na sledećim izborima ili silom doveo na čelo države, kako bi i oni mogli da lažu i kradu.

U tom političkom prepucavanju, u vreme Kraljevine Srbije skovan je i termin bankokratija za političare koji su samo zahvaljujući svojim jakim vezama sa vladajućom strankom postavljani u upravne odbore banaka, iz kojih su izvlačili basnoslovno visoke tantijeme i tako se bogatili.

Među retkima koji su kritikovali ovakve pojave, bili su pojedini domaći ekonomisti, poput Nikole Stanarevića, koji je još 1924. u nizu tekstova upozoravao da je sprega banaka i političara tolika, da se tako nešto deset godina ranije nije moglo ni zamisliti. Srpski ekonomista je ukazivao da je to slučaj čak i u Upravnom odboru Narodne banke, te da se „intervencije narodnih poslanika, ministara, najbližih srodnika predsednika vlade na svršavanju poslova u raznim ministarstvima, odvijaju na štetu opštih interesa i državne kase“.

Po njegovim rečima, suzbijanju korupcije nije mogao da pomogne nijedan zakon, jer se zakoni nisu poštovali. „Bankokratija dvojako deluje. S jedne strane, uz pomoć uticajnih ljudi na položaju, ministara, narodnih poslanika, visokih državnih činovnika u upravnim odborima, povoljno se uz pomoć države završavaju poslovi: zakupi dobara, skidanje sekvestra, dobijanje šuma, liferacija i koncesija. S druge strane, pomoću takvih banaka, utiče se na listove, kupuju se savesti, dovode se birači u zavistan položaj“, opisivao je Stanarević situaciju u srpskom društvu.

Ugledajte se na Slovence

Ipak, bilo je pokušaja da se bankokratiji stane na put. Janko Hacin, direktor Prve hrvatske štedionice kao i Udruženje banaka u Beogradu ukazivali su na potrebu da se kreditne prilike postave na zdraviju osnovu, naročito u Srbiji, kao i da se smanje rizici i gubici novčanih zavoda, što je bio neizostavan uslov za snižavanje kamatnih stopa na bankarske kredite.

Naime, pokazalo se da su, zbog zakonom propisane tajnosti poslovanja ali i gotovo nikakve kontrole Narodne banke nad radom srpskih akcionarskih banaka, mnogi privrednici koji bi ostajali bez novca, tražili i dobijali kredite u pet i više banaka istovremeno. Zabeleženo je da je jedna firma, koja je prikazivala da ima dobit od 100.000 dinara, imala kredit u tom iznosu ne kod jedne, nego čak u 18 banaka, od kojih je svaka „živela u uverenju da je ona jedini finansijer te firme“.

Kao primer kako bi banke u Srbiji trebalo međusobno da razmenjuju informacije, Hacin je isticao ljubljanske banke koje su svakog meseca slale filijali Narodne banke stanje obaveza svojih dužnika i od nje primale izveštaje o stanju njihovih obaveza kod ostalih ljubljanskih novčanih zavoda. Zahvaljujući tome, 1929. godine su uvedeni Obaveštajni kreditni odseci kod Narodne banke, koji su umnogome doprineli sređivanju kreditnih prilika u Srbiji.

Službenik „kontroliše“ šefa

Za ozbiljnije suzbijanje korupcije u srpskim bankama bilo je potrebno izmeniti odredbe Zakona o akcionarskim društvima iz 1896. godine, koje su se odnosile na kontrolu rada novčanih zavoda. Problem je bio u tome što je organizacija akcionarskih društava bila takva, da pojedini akcionari nisu imali pravne a svi zajedno ni realne mogućnosti da kontrolišu rad uprave.

Oni su morali da se oslone na nadzorni odbor čije članove su, suprotno praksi u razvijenim zapadnim zemljama, birali članovi uprave. To je dovelo do paradoksalne situacije, upozoravao je Hacin: „Često nađemo u upravi oca ili strica a u nadzornom odboru sina ili nećaka. Naročito kod akcionarskih banaka, vidimo u upravi redovno direktore, a u nadzornim odborima potčinjene im činovnike koji treba da vrše nadzor nad svojim šefovima“.

Ovakva praksa je izmenjena tek nakon punih trideset godina od donošenja Zakona o akcionarskim društvima Kraljevine Srbije. Novi Trgovački zakon Kraljevine Jugoslavije iz 1937. godine, pored toga što je na čitavoj teritoriji države dozvolio osnivanje akcionarskih društava sa ograničenom odgovornošću, jasno je precizirao dužnosti i obaveze nadzornog odbora kao kontrolnog organa, a uvedene su i institucije poverenika i spoljašnjeg nadzora društva.

Međutim, za mnoge srpske banke Trgovački zakon došao je suviše kasno, o čemu govori i veliki broj bankrotstava i prinudnih likvidacija, naročito u periodu od 1931. do 1936. godine, navodi Aleksić. Novi zakon nije uspeo ni da zaživi u praksi, jer je vrlo brzo izbio Drugi svetski rat.

Ko su bili štromani?

Prema Zakonu o akcionarskim društvima koji je na snazi ostao sve do Drugog svetskog rata, prilikom osnivanja preduzeća sa dominantnim učešćem stranog kapitala, bilo je neophodno da polovina članova uprave bude iz Srbije, odnosno Jugoslavije. Stranci su brzo shvatili kako se osvaja domaće tržište, pa su u nastojanju da obezbede povoljniji tretman i posebne poreske olakšice, u svoje upravne odbore uključivali najuticajnije političke predstavnike države, takozvane štromane.

Zorica Žarković

Finansije Top 2024/25 u izdanju časopisa Biznis & finansije

Foto: urfingus, Depositphotos

Чланак Najžilavija tradicija u Srbiji: Sprega politike i novca се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ako je Kina uspela da ujedini sadašnjeg i prethodnog predsednika SAD u uverenju da ona predstavlja najveću pretnju po američku dominaciju u svetu, onda su šefovi Bele kuće poslužili kao katalizator kineskim kompanijama da steknu kondiciju u neprestanom iznalaženju novih načina kako da preskoče rovove koje kopa američka administracija po međunarodnoj trgovini.

Trgovinski rat značajno je povećao troškove povezane sa direktnim izvozom robe iz Kine u Sjedinjene Države. Da bi opstala i ostala konkurentna, kineska preduzeća su bila primorana da diversifikuju svoje lance snabdevanja i potraže nova izvozna tržišta. U početku su mnoge kineske kompanije nastojale da zaobiđu američke carinske barijere premeštanjem delova svoje proizvodnje u treće zemlje. Na taj način su mogle legalno da dobiju novu oznaku zemlje porekla i time izbegnu dodatne carine prilikom izvoza na američko tržište.

Ovaj trend je već bio podstaknut rastućim troškovima rada u Kini i jačanjem domaće konkurencije, ali je trgovinski rat značajno ubrzao taj proces. Od 2017. godine, usled tarifa na kinesku robu, udeo kineskog izvoza namenjenog SAD je opao sa oko 20% na manje od 15%. Ali, veliki deo te trgovine je preusmeren preko trećih zemalja, većinom u Aziji, jer su Kinezi osnivali firme na mestima sa jeftinijim troškovima rada i do 50% u poređenju sa izdacima u sopstvenoj državi i lakšim pristupom američkom tržištu.

Što u inostranstvo, što u unutrašnjost Kine

Proizvodnju u druge zemlje najviše su izmeštale one kompanije koje su i pre zahuktavanja trgovinskog rata sa SAD gubile konkurentnost na domaćem tržištu zbog rasta plata u Kini. To su preduzeća koja posluju u radno intenzivnim sektorima, kao što su izrada odeće, obuće i sklapanje osnovnih elektronskih uređaja.

Uporedo su se uvećavale i kineske direktne investicije na novim tržištima, posebno u jugoistočnoj Aziji, gde su od 2018. do 2024. godine porasle sa 10 milijardi dolara na 24 milijarde dolara. Najveći deo tih ulaganja otišao je u Indoneziju i Vijetnam, koje su privukle 56% ukupnih kineskih investicija u ovom regionu tokom pomenutog perioda, a odmah iza njih slede Tajland (18%) i Malezija (14%). Dok Indonezija prednjači po kineskim investicijama u električne automobile tokom poslednje tri godine, Vijetnam, Tajland i Malezija su najpopularnije destinacije za ulaganja malih i srednjih preduzeća iz Kine.

Nasuprot tome, kineske kompanije u kapitalno intenzivnim sektorima poput mašinske industrije, bile su daleko manje sklone da sele proizvodnju u druge zemlje, zbog svojih složenih lanaca snabdevanja i ogromnog obima prodaje na domaćem tržištu. Ova preduzeća primenila su drugačiju taktiku, premeštajući proizvodnju u unutrašnjost Kine, u manja mesta koja imaju zadovoljavajuću infrastrukturu i relativno kvalitetnu radnu snagu, a ukupni troškovi poslovanja su znatno niži u poređenju sa najvećim industrijskim centrima u zemlji.

Firme je na ovakve odluke podsticala i država, kroz mere za ravnomerniji regionalni razvoj, poput subvencija, poreskih olakšica, jednostavnijih procedura za dobijanje dozvola, osiguravanja potrebne radne snage i drugih mehanizama za smanjenje troškova poslovanja.

Pojas oko G-7

Pored preseljenja proizvodnje, kineska preduzeća su krenula u potragu za novim izvoznim tržištima kako bi smanjila svoju zavisnost od Sjedinjenih Država, okrenuvši se Evropi, Jugoistočnoj Aziji, Africi i Latinskoj Americi. Usled toga, značaj američkog tržišta u strukturi kineskog izvoza opadao je svake godine, dok se trgovina između Kine i zemalja u razvoju stalno širila.

U prethodne dve godine, samo oko 30% kineskog izvoza bilo je namenjeno razvijenim ekonomijama G-7 u odnosu na 48% početkom ovog veka. Istovremeno, izvoz na tržišta u razvoju i zemlje uključene u inicijativu „Pojas i put“ (BRI) je naglo porastao. U 2024. godini, samo izvoz automobila iz Kine u zemlje BRI premašio je 136 milijardi dolara, što je povećanje od preko 16% u odnosu na prethodnu godinu. Kina je postala glavni trgovinski partner u više od 150 država, a prošle godine, zemlje koje učestvuju u inicijativi „Pojas i put“ po prvi put su činile preko 50% ukupne vrednosti u kineskoj spoljnotrgovinskoj razmeni.

U nastojanju da se što više otarase američkog pritiska, kineska preduzeća su tražila i nova tržišta za nabavku kritičnih roba i tehnologija. Primera radi, nakon uvođenja kontra carina na američke poljoprivredne proizvode kao što je soja, kineski uvoznici, i državni i privatni, brzo su se okrenuli dobavljačima u Brazilu i Argentini. Kina je 2024. godine bila glavna destinacija za soju iz Brazila, sa udelom od preko 73% u ukupnom brazilskom izvozu ove poljoprivredne kulture.

Najveći šamar američkim ciljevima

Najdalekosežnija promena u kineskoj privredi koju je izazvao trgovinski rat i verovatno najveći šamar američkim ciljevima zbog kojih je on najpre i pokrenut, odigrala se u razvoju naprednih tehnologija. Usled sve većih ograničenja koja je američka administracija nametala kineskim visokotehnološkim kompanijama, ovaj sektor se vrlo brzo mobilisao da kroz istraživanja i razvoj dostigne što veći stepen autonomije i osigura domaće alternative u ključnim sektorima kao što su softver, operativni sistemi i veštačka inteligencija.

Kina je ulagala milijarde dolara u razvoj sopstvene industrije poluprovodnika, razvijajući napredne čipove, superračunare i programe za veštačku inteligenciju koji se takmiče sa proizvodima američkih giganata, kao što su Nvidia, AMD i Intel. Pored širenja postojećih, na tržištu su se pojavile i mnoge nove firme za osmišljavanje i proizvodnju čipova, koje su dobile finansijsku podršku iz državnih i privatnih izvora kako bi zamenile komponente proizvedene u SAD domaćim tehnologijama.

Primera radi, vodeći kineski proizvođač čipova za veštačku inteligenciju Cambricon Technologies i kompanija za dizajniranje procesora Loongson Technology, objavili su u svojim prošlogodišnjim finansijskim izveštajima da je njihovo poslovanje sada gotovo potpuno nezavisno od tržišta SAD i američkih tehnologija.

Samodovoljnost, ali ne i samoizolacija

Uporedo sa ciljem da dostigne što veći stepen tehnološke samodovoljnosti, Kina nastoji da spreči izolaciju svojih tehnoloških kompanija kroz nova partnerstva. Tako ograničenja na zapadnim tržištima, Huawei pokušava da nadoknadi zajedničkim projektima sa lokalnim telekomunikacionim operaterima u Africi i na Bliskom istoku radi implementacije 5G mreže.

U sektoru poluprovodnika, uprkos sve većem pritisku Sjedinjenih Država, kineska preduzeća pronalaze nove partnere na Tajvanu, u Južnoj Koreji i Japanu. Kina igra na zajedničke interese i koristi koje bi države u regionu mogle da ostvare ako bi se povezale u „deamerikanizovanu“ tehnološku mrežu.

Sada se postavlja pitanje koliko će kineska preduzeća moći da nastavi sa ovakvim strategijama u situaciji kada je Tramp udario po celom svetu upravo zato da bi ga primorao da se prikloni SAD i izoluje Kinu. U ovom nadigravanju dve najveće svetske sile, Kina će verovatno bolje proći od većine drugih zemalja, koje će biti primorane na „igranku bez prestanka“, kalkulišući na čiju će stranu shodno uočenim prilikama i neprilikama.

Vladimir Adonov

Biznis & finansije 233, maj 2025. 

Foto: joophoek, Depositphotos

Чланак Kako se kineske kompanije snalaze u trgovinskom ratu sa SAD? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Gotovo neprimetno, na oglasnim platformama se formirala ponuda i potražnja za firmama. Nekoliko agencija-kupaca su redovni „gosti“ na tim stranicama, a neke od njih su zainteresovane za firme u dugovima. Istovremeno, tu je i na desetine vlasnika koji žele da se oslobode svog posla. Ipak, u oglasima su uglavnom manje firme ili preduzetnici koji iz netržišnih motiva izlaze iz posla, pa im je prodaja vlasništva brža i jeftinija nego likvidacija, kaže za B&F advokat Stefan Pekić iz novosadske kancelarije „Pekić“. Veće kompanije pronalaze kupce ili među konkurencijom, ili im investitori sami priđu ako procene da je to unosno.

On upozorava na rizik prodaje ili kupovine firmi preko interneta, jer se na obe strane mogu javiti prevaranti. Navodi primer kada je vlasnik jedne trgovinske radnje, želeći što pre da okonča proceduru, popunio obrasce skinute sa sajta APR-a, ali nije precizno naveo status zaliha robe vredne 12 miliona dinara. Poreska uprava je zbog neprijavljenog PDV-a pokušala da dođe do kupca, ali je on za organe gonjenja bio nedostupan.

Sve se svalilo na prodavca, koji je optužen za utaju poreza kao da je tu robu prodao „na crno“. Pekić ističe da su u internet prodaji bezbednije „gole“ firme, bez robe na svom imenu ili u knjigama, kao i neke uslužne, IT ili konsalting društva, dok je kod trgovinskih i proizvodnih preduzeća potrebno da prodavci obrate veću pažnju.

Legalni i nelegalni razlozi

Novosadski advokat objašnjava da za kupovinu firmi sa dugom postoji više legalnih, ali ponekad i nelegalnih razloga.

„Ako vlasnik firme registrovane kao d.o.o. ima neizmirene fiskalne obaveze, bez obzira da li su na njegovo ili na ime firme, Poreska uprava mu neće dozvoliti osnivanje novog preduzeća, automatski mu oduzima PIB. Zato on ’pušta niz vodu’ staru firmu, a kupcu plati da bi na njega preneo vlasništvo. Ali, postoje i legalni razlozi. Zakon o porezu na dobit ima termin ’poresko konsolidovanje’, koji omogućava holdinzima da od ostvarenog profita u svojim uspešnim firmama odbiju gubitke povezanih društava iz iste grupacije. Tako će im porez na dobit biti obračunat na manju osnovicu. Neki privrednici koriste tu mogućnost i preuzimaju gubitaše, ali ne u nameri da ih ožive jer se ulaganje kupovinom završava”, navodi Pekić.

On dodaje da postoje i tržišni razlozi za prodaju kompanije, pa i kada nije reč o klasičnoj prodaji nego o spajanju, pripajanju ili dokapitalizaciji, novi vlasnik ili dodati kapital obezbeđuju nova tržišta ili investicije.

Pekić savetuje da se pre prodaje pravno istraži firma, „pročešljaju“ svi ugovori, prava i obaveze, utvrdi validnost dozvola i licenci ukoliko su potrebne u toj grani. Obično tu proveru obavlja kupac, ali i prodavac kako bi se došlo do što realnijeg stanja.

„Prodavac pre prodaje mora da ima sređene papire. Često privrednici u Srbiji posluju delom ’na crno’ ili imaju neke usmene dogovore, ali kupac u to ne može da se pouzda. Imao sam situaciju kad se prodavala benzinska pumpa izgrađena na zemljištu jednog javnog preduzeća. Imali su ranije ugovor i plaćali neku naknadu za korišćenje parcele, ali je to isteklo, bili su i u nekom sporu, pa je pitanje zakupa ostalo godinama nerešeno. Kad je vlasnik hteo da proda pumpu jer ide u penziju, našao je zainteresovanu firmu, lokacija je bila dobra, ali je nedostatak dugoročnog ugovora odbio investitora”, navodi Pekić.

Poverenje na tržištu isplativije od imovine

Prema njegovim rečima, da li će se prodati firma kao pravno lice ili samo njena imovina, zavisi najčešće od planova kupca ali i stanja firme.

„Često brend, prihodi i poverenje na tržištu vrede više od imovine u knjigama. Kada se prodaje kao pravno lice, vrednost se procenjuje na osnovu dobiti pomnožene sa multiplikatorom koji zavisi od delatnosti, a može biti tri, četiri, u dobrim vremenima i više od deset. Na to se dodaje vrednost imovine i u tom slučaju prodavcu se više isplati da proda firmu kao celinu, jer poverenje na tržištu ima vrednost i za kupca. S druge strane, loša reputacija i gubitak svode prodaju na vrednost imovine i opreme”, objašnjava Pekić i dodaje da je i likvidacija jedna od opcija, ali je ona nešto skuplja i traje najmanje šest meseci.

Prodaja pod pritiskom velikih kompanija

Ali, povlačenje vlasnika iz posla ili teškoće u poslovanju nisu jedini razlozi za prodaju firmi. Kompanija Termovent komerc bila je izuzetno uspešna, odlično organizovana, tehnološki najopremljenija fabrika u Srbiji koja je u momentu prodaje, maja 2021. godine, usred pandemije radila klima komore i „čiste sobe“ za farmaceutsku industriju u sedam država Evropske unije i Rusije. Dušan Perović, koji je sa sinovima osnovao Termovent, kaže za B&F da je pravi razlog zbog koga je posle gotovo 30 godina izašao iz vlasništva to što je kupac, švajcarska korporacija Arbonija, vršila strašan pritisak na njih, privučena programom i uposlenošću koju je Termovent imao na prostoru EU.

„Čak je i švajcarski ambasador došao u Termovent sa zadatkom da mi prenese da Arbonija hoće da nas kupi. Oni su stvarno mamut korporacija sa više od 2.000 zaposlenih, imaju 15-ak fabrika u sistemu po čitavoj Evropi. To je za njih bila izuzetno interesantna niša jer nisu mogli da prodru u program koji smo mi radili za velike farmaceutske fabrike u Evropi. Na kraju, počelo je i nas da ugrožava stanje sa kovidom, bio je problem kako sa radnicima iz Srbije da prođemo pet zemalja u kojima su različiti uslovi zaštite a potrebna dokumentacija menjala se na nedeljnom, nekad dnevnom nivou. Negde su tražili PCR test, kod drugih serološki test, a obezbediti sve to za ljude i održati kontinuitet u izvođenju radova u tim velikim projektima ogromne vrednosti bilo je teško. Istovremeno, krenula su i značajna poskupljenja, što je u zbiru otežalo organizaciju u projektima za koje su investitori izdvajali velike pare”, priča Perović.

Povratak na poznati teren

Članovi ove porodične firme razmišljali su šest meseci da li da prodaju firmu i na kraju su tražili cenu za koju Perović kaže da je ni sam sebi ne bi platio.

„Uveče sam im poslao ponudu, a već sutra ujutru mi je stigla poruka da je naša cena prihvaćena i da spremimo ugovor. I tako smo prodali firmu iako to nismo planirali. Bili smo okupirani poslom, bilo ga je previše, ogromnih objekata po celom svetu. Prodali smo malo bezvoljno, ali šta da radimo. Ja nisam prihvatio da ostanem sa 20% vlasništva i onda po ugovoru nisam mogao da ostanem u firmi, ni u istoj delatnosti. Izašao sam i odmah sutradan smo osnovali drugu firmu, Farm Design. Bilo je nepovoljno to što nismo mogli da radimo u branši u kojoj smo stekli ime poznato u celoj Evropi i Rusiji, ali kazne za prekršaj su ozbiljne, nisam hteo da se igram sa tim“, ističe Perović.

Dodaje da to ograničenje ističe za nekoliko meseci, nakon čega se sa novom firmom vraćaju na poznati teren. „U toj oblasti nemamo konkurenciju, verujem da će deo Termoventa preći kod mene jer smo bili dobar tim, mogli smo da izvedemo sve što zamislimo, i da savladamo zahtevne i složene objekte”, navodi Dušan Perović.

Bejbi bumeri masovno prodaju firme

U Americi se beleži rast prodaje firmi zbog odlaska njihovih vlasnika u penziju, takozvanih „bejbi bumera“ koji su rođeni posle Drugog svetskog rata. Mnogi od ovih preduzetnika prodaju svoja preduzeća jer nemaju kome da ostave posao. „U Americi se takve firme smatraju dobrom poslovnom prilikom. Za njih su zainteresovani i fondovi privatnog kapitala i investitori, kupuju ih po jako povoljnim uslovima, jer često ni sami osnivači nisu svesni koliko vrede”, kaže advokat Stefan Pekić i očekuje da će se to događati i u Srbiji za koju godinu.

Mirjana Stevanović

Biznis & finansije 233, maj 2025. 

Foto: luislouro, Depositphotos

Чланак Razlozi za prodaju firmi u Srbiji: Željeno i neželjeno „oslobađanje“ od posla се појављује прво на Biznis i Finansije.