IZDVAJAMO Arhiva - Biznis i Finansije

Poreske privilegije krupnog kapitala: Zašto se efikasna borba protiv iznošenja profita odlaže do ulaska u EU?

bifadmin — Tue, 18 Aug 2026 09:54:51 +0000

Najnoviji Nacrt, sada već i Predlog zakona o porezu na dobit na papiru ukida višedecenijske poreske privilegije krupnog kapitala, ali u praksi radi suprotno. Daje investitorima prelazni rok do 2037. godine, dok efikasne kočnice za iznošenje profita odlaže sve do dana ulaska Srbije u EU.

Sa zakonskom stopom poreza na dobit pravnih lica od 15 odsto, Srbija se na papiru nalazi u zlatnoj sredini regiona Centralne i Istočne Evrope, niže od Češke (21%), Slovačke (24%) ili Poljske (19%), ali više od Mađarske (9%) ili Bugarske (10%).

Međutim, nominalna stopa malo govori o stvarnom poreskom opterećenju krupnog kapitala. Kod velikih investicionih projekata, efektivna stopa, ona koju kompanije stvarno plate, biva drastično niža zbog podsticaja i oslobođenja, pa za najveće igrače obaveza ponekad padne i na nulu. Podizanje nominalne stope bez reforme podsticaja zato ne bi pogodilo velike investitore sa razrađenim poreskim planiranjem, već domaća mala i srednja preduzeća bez pristupa tim mehanizmima.

Zakon o budžetu Republike Srbije predviđa da ukupni prihodi od poreza na dobit pravnih lica iznose oko 2,5 odsto BDP-a. Za poređenje, Evrostat beleži da prosečno učešće tekućih poreza na dohodak i dobit pravnih lica u BDP-u zemalja Evropske unije iznosi oko 3,7 odsto. Srbija, dakle, iz poreza na dobit ubira gotovo trećinu manje od evropskog proseka.

Drugi talas usledio je nakon 2015. godine, kada se poreska politika spojila sa državnim subvencijama kroz Zakon o ulaganjima, koji je uveo kategoriju „investicija od posebnog značaja”, preko pet miliona evra ili 500 novih radnih mesta (100 u nerazvijenim opštinama). Preko Razvojne agencije Srbije, uz novčane subvencije po radnom mestu, garantovana su i poreska oslobođenja, besplatno zemljište i infrastruktura. Kategorija „posebnog značaja” ukinuta je 2023, a opšti prag za manje investitore u nerazvijenim opštinama podignut sa 100.000 na 300.000 evra. Mehanizam za najveće investitore ostao je suštinski isti, samo prerušen. Zakon o slobodnim zonama dodatno omogućava uvoz opreme i sirovina bez carine i PDV-a.

Treći talas (2018–2021) doneo je podsticaje usmerene ka takozvanoj „ekonomiji znanja”, uvođenjem dvostrukog priznavanja rashoda za istraživanje i razvoj (član 22g), kao i IP Box režima (član 25b) gde se kvalifikovani prihod od licenciranja intelektualne svojine smanjuje za 80 odsto, čime se efektivna stopa spušta na svega 3 odsto. Iako nominalno namenjene domaćim startapovima, ove mere najviše koriste velike IT kompanije i razvojni centri stranih korporacija sa resursima za poresko planiranje.

Međutim, najnoviji Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dobit pravnih lica donosi naizgled istorijski zaokret jer se član 50a potpuno briše iz zakona.

Ministarstvo finansija u obrazloženju navodi da Predlog usklađuje zakon sa pravilima EU o državnoj pomoći. Desetogodišnje potpuno oslobođenje kakvo propisuje član 50a upravo je selektivna, neograničena pogodnost koju ta pravila zabranjuju (OECD Pilar 2 i „dopunski porez” za velike grupacije uređuje poseban, odvojen zakon o globalnom minimalnom porezu). Država je time primorana da napusti taj režim. Ali, đavo leži u detaljima, tačnije u prelaznim odredbama Predloga.

Ukidanje člana 50a stupa na snagu tek 1. januara 2027. godine, ali Predlog zakona (član 22) izričito propisuje da će svi obveznici koji pravo na ovo poresko oslobođenje ostvare do 31. decembra 2027. godine, moći nesmetano da ga koriste i dalje, sve do isteka svog desetogodišnjeg roka. Poreskim obveznicima i stranim investitorima time je ostavljen vrlo dugačak „poslednji prozor” od preko godinu dana da formalizuju planirana ulaganja i osiguraju potpuno oslobođenje sve do 2037. godine.

Kako se preliva profit i zakonsko „odlaganje” evropskih kočnica

Čak i kada kompanija ostvari oporezivu dobit, postoje razrađeni mehanizmi za njeno prelivanje pre nego što dopre do budžeta. Predlog zakona tu pravi dodatni paradoks. Dok se domaćim privrednicima od 2027. ukida niz podsticaja pod izgovorom usklađivanja sa EU, istovremeno se već sada uvodi potpuno oslobođenje za prihode od dividendi i udela u dobiti ostvarene iz država članica EU (član 25 Zakona, unet članom 1 Predloga).

Mimo ove nove pogodnosti za EU kapital, za sve ostale inostrane isplate važe domaći propisi koji nominalno predviđaju porez po odbitku od 20 odsto na isplatu dividendi i kamata nerezidentnim licima (25 odsto za jurisdikcije sa preferencijalnim poreskim sistemom, tzv. „ofšor” zone). Međutim, Srbija ima u primeni Ugovore o izbegavanju dvostrukog oporezivanja (UIDO) sa čak 64 države, koji, imajući primat nad domaćim zakonodavstvom, spuštaju te stope na 5 do 15 odsto za dividende, a na kamate i autorska prava ponegde i na nula do svega 10 odsto.

Dodatno, pre nego što se oporeziva dobit uopšte utvrdi, profit se često izvlači iz zemlje kroz sledeće mahinacije.

Transferne cene. Preko njih se roba i usluge među povezanim licima fakturišu po cenama koje usmeravaju profit u jurisdikcije sa nižim oporezivanjem.

Interkompanijski zajmovi. Time se dobit kćerke-firme u Srbiji umanjuje kroz visoke rashode kamata koje se plaćaju matici u inostranstvu.
Naknade za menadžment, konsalting i licencna prava. One predstavljaju dodatni način pražnjenja poreske osnovice u Srbiji.Kombinacijom dva mehanizma, poreskog oslobođenja i podsticaja na jednoj strani, i minimiziranog poreza po odbitku na drugoj, kod pojedinih investicionih struktura može svesti ukupnu poresku obavezu na simboličan iznos. Srbija u tim slučajevima funkcioniše kao proizvodna platforma na kojoj se zaista stvara vrednost, dok se poreski prihodi od te vrednosti u najvećoj meri prelivaju van njenih granica.

Učinci ovakvog poreskog okvira jasno se vide u zvaničnim finansijskim izveštajima velikih kompanija. Na primer, kompanija Srbija Ziđin Koper je za 2023. godinu platila oko 11,5 miliona evra poreza na dobit, naspram 26,2 miliona evra koliko bi iznosio obračun po zakonskoj stopi, pa je efektivna stopa svega 6,5 odsto (umesto zakonskih 15%), zahvaljujući prenetim poreskim gubicima i iskorišćenim podsticajima. Sa druge strane, Ziđin Majning je (napomene uz finansijski izveštaj za 2025) mehanizmom iz člana 50a umanjila obračunati porez na dobit od 24,3 milijarde dinara za 10,85 odsto, spuštajući efektivnu stopu na 13,4 odsto, manje rasterećenje od Koperovih 6,5 odsto, ali i dalje daleko ispod zakonskog proseka, sve u skladu sa važećim propisima.

Ovakva praksa trebalo je da bude ograničena uvođenjem evropskih pravila protiv premeštanja dobiti (ATAD direktiva EU). Predlog zaista uvodi ova napredna pravila uključujući ograničenje priznavanja rashoda po osnovu kamata na maksimalno 30% EBITDA (član 62a), pravila za kontrolisana inostrana društva / CFC (čl. 62b–62v), pravila o izlaznom oporezivanju i hibridnim neusklađenostima.

Međutim, Predlog zakona u svojim prelaznim i završnim odredbama donosi ključnu klauzulu o odlaganju primene. Sva ova nova pravila protiv premeštanja dobiti stupaju na snagu tek na dan pristupanja Srbije Evropskoj uniji!

Dok nadležni ovo odlaganje pravdaju tehničkim razlozima, prvenstveno time da Srbija ne može efikasno primenjivati CFC pravila ili kontrolu hibridnih aranžmana bez punog pristupa evropskim mehanizmima za automatsku razmenu finansijskih podataka, krajnji ishod ostaje isti. Država formalno usvaja evropska pravila radi izveštaja i usklađivanja, ali njihovu primenu odlaže do članstva u EU. Do tada, umesto pravila 30% EBITDA, ostaje na snazi postojeće, blaže pravilo o utanjenoj kapitalizaciji.

Račun za javne finansije uvek plaćaju građani

Posledica ovakve dugogodišnje poreske politike jeste izražena strukturna asimetrija u punjenju budžeta Republike Srbije, koja se ovom izmenom zakona još dugo neće bitno promeniti.

Budući da porez na dobit pravnih lica donosi skromnih 2,5 odsto BDP-a, teret finansiranja javnih potreba: zdravstva, prosvete, infrastrukture i odbrane, prebačen je na potrošačke i dohodovne poreze koje plaćaju svi građani. Samo Porez na dodatu vrednost (PDV) donosi preko 1.000 milijardi dinara godišnje u budžet, akcize dodaju još stotine milijardi, pa zajedno sa porezom na dohodak građana i doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, građani direktno ili indirektno finansiraju blizu dve trećine ukupnih budžetskih prihoda.

Svaki put kada građanin kupi hranu u prodavnici, natoči gorivo na pumpi ili primi mesečnu platu, on plati svoj porez odmah i u punom iznosu. Sa druge strane, krupni kapital uživa u širokoj lepezi zakonodavnih oslobođenja, a sada i prelaznih rokova.

Poreska konkurencija jeste činjenica savremene ekonomije, ali otvara pitanje granice između legitimnog privlačenja investicija i prekomernog odricanja od sopstvenih prihoda. Problem nije postojanje podsticaja, koji su prisutni svuda, već njihova selektivnost, trajanje, i da li država za izgubljeno dobija dovoljnu protivvrednost. To je pitanje na koje ovaj Predlog zakona, uprkos deklarativnom „ukidanju”, i dalje ne daje zadovoljavajući odgovor.

Dok će se pred javnošću nenadležna institucija ponovo pravdati dobro poznatom demagogijom o „očuvanju prijateljstva sa bratom Sijem“ i političke neophodnosti ustupaka krupnom kapitalu, u pozadini ovih dvostrukih aršina stoji surova poreska realnost. Za kineske i druge multinacionalne korporacije čuvaju se profit i stabilno poslovanje i osiguravaju decenijski prelazni rokovi sve do 2037. godine, dok se domaćim podsticajima od 1. januara 2027. naglo sužava prostor. Dok se poreski kredit za ulaganje u inovacionu delatnost (član 50j) potpuno briše, a pravo na poreski kredit za kapitalne dobitke ostvarene u inostranstvu (član 30a) ukida od 1. januara 2027. bez ikakvog prelaznog roka za domaće privrednike, oslobođenje za zapošljavanje osoba sa invaliditetom (član 46) se formalno ne briše kako je bilo predviđeno Nacrtom, nego se Predlogom zakona gura u komplikovane kalupe državne pomoći čime se značajno otežava i birokratizuje njegova primena.

Srbija svesno učvršćuje status poreskog vazala krupnog kapitala, ostavljajući svojim građanima i maloj privredi samo jednu ulogu, da kroz PDV i akcize do poslednjeg dinara plate pun račun funkcionisanja države. Interesi krupnog kapitala Predlogom zakona ostaju netaknuti do ulaska Srbije u EU.

Izvor: Danas

Foto: ae86_stock, Depositphotos

Чланак Poreske privilegije krupnog kapitala: Zašto se efikasna borba protiv iznošenja profita odlaže do ulaska u EU? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Šta u praksi znači Direktiva o transparentnosti plata?

bifadmin — Mon, 17 Aug 2026 09:00:32 +0000

Godinama je pitanje „Kolika ti je plata?“ važilo za nepristojno, dok su poslodavci, na razgovorima za posao, bez ustručavanja, postavljali upravo isto „sporno“ pitanje – „Koliko ste zarađivali kod prethodnog poslodavca?“.

Sada se ta pravila menjaju. Evropska unija je još 2023. usvojila Direktivu o transparentnosti plata, prema kojoj kompanije više neće moći da skrivaju način na koji određuju zarade, a mnoge će već pri prvom kontaktu sa kandidatom morati da otkriju koliko su spremne da plate za određeni posao.

Hoće li to automatski značiti da će pojedinačne zarade zaposlenih sada postati javna stvar? Ne baš. Direktiva praktično uskraćuje prostor za ono čuveno „tako smo procenili“.

Iskustva Evrope

Za nekoga ko radi u Nemačkoj, deo ove priče i nije naročita novost. Kako nam priča sagovornik koji godinama živi tamo, rasponi zarada za pojedine pozicije već su prilično dobro poznati. Na visinu plate, ističe on, utiču obrazovanje, iskustvo i konkretna pozicija. Prema njegovom iskustvu, gotovo sve kompanije primenjuju takav princip, pa zaposleni prilično lako mogu da procene koliko određeno radno mesto vredi na tržištu.

Iskustvo iz Belgije je drugačije. Sagovornik koji je nedavno tražio posao u toj zemlji kaže da nije primetio da se plate redovno navode u oglasima. Na takve informacije nailazio je uglavnom kod pojedinih državnih firmi.

Evropska unija odlučila je da uvede minimum pravila, te je Direktiva stupila na snagu u june ove godine, nakon što je državama članicama ostavljen rok od tri godine da je pretoče u svoje zakone. Ipak, početak primene nije značio da je Evropa preko noći dobila jedinstven sistem plata. Do isteka roka samo su Italija, Slovačka i Litvanija u potpunosti uskladile svoje propise, dok su druge države članice tek delimično uvele nova pravila ili njihovu primenu planiraju kasnije.

Zašto je ova promena uopšte potrebna?

Jedan od glavnih razloga za uvođenje ovih pravila jeste i smanjenje razlike u zaradama između muškaraca i žena. Prema podacima Eurostata koje navode evropski sindikati, žene u EU u proseku zarađuju oko 11 odsto manje po satu od muškaraca. Direktiva bi trebalo da doprinese smanjenju tih razlika tako što će poslodavcima otežati da neopravdano različito plaćaju zaposlene za isti ili rad jednake vrednosti.

I dok kritičari upozoravaju na troškove, zagovornici novih pravila tvrde da je vreme da plata prestane da bude misterija i počne da bude pitanje jasnih pravila. Iako Srbija još nema obavezu primene evropskih pravila, stručnjaci upozoravaju da će promene, vrlo verovatno, stići i ovde. Kako?

Šta su ključne novine

Menadžerka ljudskih resursa Andrea Darabašić za Forbes Srbija ističe da Direktiva donosi nekoliko novina.

„Kandidat ima pravo da od potencijalnog poslodavca dobije informaciju o početnoj plati ili njenom rasponu, zasnovanom na objektivnim, rodno neutralnim kriterijumima i to pre intervjua. Ovde postoji česta pogrešna interpretacija. Direktiva ne zahteva da raspon plate bude javno objavljen. Poslodavac može tu informaciju da saopšti u objavljenom oglasu, ali može i da je podeli direktno sa kandidatom pre razgovora, oba načina su u skladu sa Direktivom. Ono što više nije dozvoljeno jeste da kandidat uđe u prvi krug intervjua ne znajući ništa o kompenzaciji.

Druga velika novina podrazumeva da poslodavac više ne sme da pita kandidata kolika mu je plata bila na prethodnim pozicijama. To je praksa koja je godinama perpetuirala nejednakosti, jer se nova ponuda ‘lepila’ za staru platu.

Treće, zaposleni dobijaju pravo na informaciju: mogu da zatraže i u roku od dva meseca dobiju pismenu informaciju o svom individualnom nivou plate i o prosečnim nivoima plata, razvrstanim po polu, za kategoriju zaposlenih koji obavljaju isti posao ili posao jednake vrednosti. Istovremeno se zabranjuju ugovorne klauzule o tajnosti plata, zaposleni ne sme biti sprečen da otkrije svoju platu.

Konačno, tu su izveštavanje o rodnom jazu u zaradama (poslodavci sa 250+ zaposlenih godišnje od juna 2027, sa 150–249 na tri godine, a sa 100–149 od 2031), zajednička procena plata kada neopravdani jaz u nekoj kategoriji pređe pet odsto i ne bude otklonjen u roku od šest meseci, kao i prebacivanje tereta dokazivanja na poslodavca koji nije ispunio obaveze transparentnosti“, navodi Andrea.

Direktiva cilja rodni jaz

Formalno, ističe Andrea, cilj Direktive je jasan već iz njenog naziva. On podrazumeva jačanje primene principa jednake plate za jednak rad ili rad jednake vrednosti između muškaraca i žena.

„Naravno, ne mogu da govorim u ime Evropske komisije, ali moje mišljenje je da su ta dva cilja suštinski povezana i da ih ne treba veštački razdvajati. Kada imamo bolju transparentnost sistema, kada znamo kako se plate određuju, koji su kriterijumi napredovanja, kakvi su rasponi na tržištu i unutar sopstvene kompanije prirodno počinjemo, i pojedinačno i kolektivno, da težimo višim standardima, pravednijim nivoima i boljem pristupu informacijama. Transparentnost je mehanizam; jednakost je posledica. Direktiva cilja rodni jaz, ali će alati koje uvodi podići standarde fer određivanja zarada za sve zaposlene“, objašnjava Andrea.

Hoćemo li znati koliko zarađuju naše kolege?

Pojedinačne plate zaposlenih neće postati javne. Ako kompanija odluči da raspon zarade objavi već u oglasu, kandidat će videti okvir, od najnižeg do najvišeg iznosa, ali ne i platu konkretnog zaposlenog. Konačna zarada i dalje može da bude predmet pregovora, pa ne mora nužno odgovarati objavljenom rasponu.

Ono što se menja jeste dostupnost zbirnih podataka. Zaposleni će moći da dobiju informacije o prosečnim zaradama za svoju kategoriju posla, uključujući podatke razvrstane prema polu. To znači da će, na primer, zaposleni moći da proveri postoji li značajna razlika između prosečnih zarada muškaraca i žena na poslovima jednake vrednosti, ali neće dobiti spisak plata svojih kolega.

Kako objašnjava sagovornica, čak i u situacijama u kojima bi objavljivanje podataka moglo indirektno da otkrije platu konkretnog zaposlenog, postoje mehanizmi zaštite kojima se takav pristup ograničava.

„Imaćemo znatno bolju sliku o zaradama u svojoj kategoriji i na tržištu, ali ne i spisak plata kolega“, kaže ona.

Lekcija koju Evropa treba da nauči

Na naše pitanje da li i koliko će nova pravila promeniti evropsko tržište, sagovornica ističe, da hoće, ali ne dramatično. Bar ne preko noći.

„Ovde je korisno pogledati iskustvo SAD, gde su pojedine savezne države ranije uvele obavezu objavljivanja raspona. Tamo se pokazalo da regulativa sama po sebi nije napravila revoluciju. Rasponi su često bili toliko široki da su izgubili informativnu vrednost, a u njih su ubacivani bonusi, akcije i benefiti, pa je stvarna neto slika bila bitno drugačija. To je lekcija koju Evropa treba da nauči, vrednost transparentnosti zavisi od kvaliteta primene, ne od samog propisa“, navodi Andrea.

Andrea predviđa i da će nova pravila uticati i na domaće tržište. Iako Srbija nije članica EU i nema obavezu primene, ovaj uticaj će se osetiti iz tri razloga.

„Prvo, veliki deo kompanija koje posluju u Srbiji su međunarodne kompanije koje, kada implementiraju regulativu ovog tipa, po pravilu je sprovode grupno, u što više regiona, jer je jednostavnije održavati jedan standard nego dva. Drugo, pritisak javnosti i kandidata. Kada kandidati u regionu počnu da dobijaju rasponе plata kao standard, domaći poslodavci koji to ne rade postaće manje konkurentni za talente. I treće, Srbija je na evropskom putu, pa je usklađivanje radnog zakonodavstva pre pitanje ‘kada’ nego ‘da li’. Očekujem da će se praksa ovde širiti prvo dobrovoljno, kroz internacionalne kompanije i tržišnu utakmicu za kandidate, a tek kasnije kroz regulativu“, objašnjava ona.

Srbija još uvek nije spremna za promene

Andrea smatra i da kompanije u Srbiji nisu toliko spremne za ovakav način određivanja i objavljivanja zarada iz dva razloga.

„Prvi je taj što svi razmišljamo u sopstvenom mehuru. Ako radite u korporativnom okruženju sa razvijenim procesima, standardizacijama i sistematizacijama, ovo deluje kao relativno lak zadatak. Ali znamo da veliki deo tržišta čine tradicionalne kompanije i startapi koji taj nivo strukture jednostavno nemaju. Njima će tranzicija biti znatno teža, jer ne kreću od prilagođavanja sistema, nego od njegove izgradnje“.

Drugi razlog tiče se kvantiteta. Kako ističe, i tamo gde procesi formalno postoje, u praksi i dalje vidimo mnogo napredovanja, promocija i pregovora o platama koji nisu strukturisani, nisu zasnovani na učinku niti na nepristrasnim evaluacijama, već na internim dogovorima.

„Upravo taj model ‘plata po dogovoru’, u svakom smislu te fraze najteže će preživeti transparentnost, jer se dogovor ne može objasniti objektivnim kriterijumima. Kompanije koje na vreme urede platne razrede, kriterijume napredovanja i evaluacije učinka dočekaće ove promene kao konkurentsku prednost. One koje to odlažu, dočekaće ih kao krizu“.

Najveća promena desiće se unutar kompanija

Senior HR konsultant i rukovodilac operacija u kompaniji Loop Božica Vujošević za Forbes Srbija ističe da će Direktiva promeniti tržište više nego što se na prvi pogled čini, budući da se kod nas najveći deo procesa zapošljavanja i dalje zasniva na asimetriji informacija. Kandidat ne zna budžet pozicije, a poslodavac vrlo rano sazna finansijska očekivanja kandidata.

„Direktiva zapravo izjednačava početnu poziciju obe strane. To neće dovesti samo do transparentnijih oglasa, već će naterati kompanije da mnogo preciznije definišu, nazovimo je, vrednost, svake pozicije. Mnogi poslodavci danas imaju raspon plata ‘u glavi’, ali ne i formalno definisane platne razrede zasnovane na odgovornostima, kompetencijama itd. Zbog toga mislim da će najveća promena biti unutar kompanija, a tek onda na samim oglasima. Suštinski, mislim da još uvek kao tržište nismo spremni na implementaciju ove Direktive u praksi. Ipak, uz konstantno informisanje i savete i smernice, iz dana u dan, možemo biti na korak bliže“, navodi Božica.

U proseku 20 odsto oglasa ima informaciju o rangu zarade

Prema njenim rečima, u proseku 20 odsto oglasa za posao sadrži informaciju o rangu zarade. Ti podaci u mnogome zavise i od sezone, ali i drugih faktora.

„Ovo je značajan napredak u odnosu na situaciju od pre samo pet godina. Tako da se krećemo u dobrom smeru. Sve više međunarodnih kompanija i regionalnih centara posluje po standardima svojih matičnih tržišta, pa transparentnost postaje deo employer branding strategije, a ne samo pitanje usklađenosti sa propisima“, objašnjava Božica.

Kako je istakla za Forbes Srbija, ne postoji univerzalno pravilo da će objavljivanje plate automatski povećati broj prijava za posao. Ono što istraživanja mnogo doslednije pokazuju jeste da transparentnost dovodi do boljeg podudaranja kandidata i poslodavaca.

„Generalno, dobro plaćene pozicije postaju privlačnije, slabije plaćene brže otkrivaju svoju realnu konkurentnost i često postaju manje privlačne, ali ono što je važno jeste da obe strane troše manje vremena na procese koji ionako ne bi rezultirali zaposlenjem. To znači manje odustajanja u kasnijim fazama procesa i manje izgubljenog vremena za obe strane. Prvi razlog zbog koga poslodavci ne objavljuju plate u oglasima je taj što nemaju uređene interne platne razrede i plaše se reakcija postojećih zaposlenih. Drugi je želja da pregovorima postignu što povoljniju poziciju. Treći razlog je tržišna konkurencija“, kaže Božica.

Transparentniji poslodavci će imati prednost

Kao Andrea i Božica smatra da će se ovaj trend preliti i na domaće tržište rada, čak i bez formalne zakonske obaveze. Razlog nije regulatorni, već tržišni. Kompanije koje posluju na više evropskih tržišta teško mogu imati potpuno različite HR standarde za Srbiju i ostatak Evrope.

„Godinama unazad znamo da međunarodne kompanije češće imaju jasno definisane platne razrede, jasnije kriterijume za napredovanje i strukturisanije politike određivanja plata. Domaće kompanije će se postepeno prilagođavati iz konkurentskih razloga. Kada kandidati počnu da upoređuju oglase u kojima odmah vide finansijski okvir sa onima u kojima ga nema, transparentniji poslodavci će imati prednost u privlačenju kvalifikovanih kandidata. Na duži rok, mislim da najveća vrednost ove Direktive nije u tome što će ljudi znati kolike su plate, već što će kompanije morati mnogo jasnije da odgovore na pitanje zašto je neka pozicija plaćena upravo toliko. To je suštinska razlika između transparentnosti i pukog objavljivanja brojeva“, zaključuje Božica.

Ko će u eventualnom sporu morati da dokazuje da je sve po pravilima

Kada se priča sa oglasa i kancelarija prebaci u sudnicu, pravila postaju znatno ozbiljnija. Advokat za radna prava Dimitrije Stepanović iz advokatske kancelarije TSG advokati ukazuje da za poslodavce koji prekrše princip jednakog plaćanja mogu slediti naknada štete, nalozi za otklanjanje povrede, a u slučaju nepostupanja i uzastopne novčane sankcije. Konkretne vrste sankcija, međutim, određivaće države članice svojim zakonodavstvom.

„U slučaju da se dokaže da je poslodavac prekršio načelo jednake zarade, radnik bi imao pravo na potpunu naknadu štete ili restituciju štete“, objašnjava Stepanović.

Još jedna važna promena jeste to što Direktiva predviđa da se u određenim situacijama teret dokazivanja prebaci na poslodavca, koji će morati da pokaže da nije prekršio pravila o jednakom plaćanju i transparentnosti zarada. Ukoliko se ne postupi po nalogu suda ili nadležnog organa, mogu uslediti i uzastopne novčane sankcije.

Osnovno pravilo već postoji u domaćem zakonodavstvu

Kada je reč o Srbiji, Stepanović podseća da osnovno pravilo već postoji u domaćem zakonodavstvu. Ustav i Zakon o radu garantuju zaposlenima jednaku zaradu za isti rad ili rad iste vrednosti.

„U tom smislu, naše zakonodavstvo već sadrži osnovne principe na kojima počiva EU Direktiva o transparentnosti zarada. Međutim, EU Direktiva o transparentnosti zarada i dalje razrađuje ovaj princip i nameće čitav niz obaveza poslodavcima i pre i u toku zapošljavanja radnog angažovanja radnika“, kaže Stepanović.

Kao kandidat za članstvo u EU, Srbija će u procesu pristupanja morati da uskladi svoje radno zakonodavstvo sa evropskim pravilima.

Porast broja sudskih odluka u korist zaposlenih za nejednake zarade

Da se pitanje jednakih zarada već pojavljuje i pred domaćim sudovima, pokazuje i iskustvo iz prakse koje navodi Stepanović. Prema njegovim rečima, primetan je porast broja sudskih odluka u korist zaposlenih u situacijama kada radnicima koji rade na istom radnom mestu i obavljaju rad jednake vrednosti nije isplaćivana jednaka zarada.

„Ono što je primetno u sudskoj praksi u Republici Srbiji jeste porast broja sudskih odluka u korist zaposlenih u situacijama kada zaposlenima koji rade na istom radnom mestu i obavljaju rad jednake vrednosti nije isplaćivana jednaka zarada za taj rad“, zaključuje Stepanović.

Izvor: Forbes

Foto: Pixabay

Чланак Šta u praksi znači Direktiva o transparentnosti plata? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Energoprojekt Holding – školski primer zloupotrebe na tržištu akcija

bifadmin — Sun, 16 Aug 2026 14:36:22 +0000

Država je prodala kontrolni paket akcija u Energoprojekt Holdingu samo nekoliko dana nakon odluke Upravnog suda kojom je posle devet godina poništeno rešenje Komisije za hartije od vrednosti na osnovu kojeg je sprovedeno neprijateljsko preuzimanje ove kompanije. Ako se ovo desilo kompaniji koja je dugo godina bila ponos Beogradske berze, šta se može očekivati u slučajevima slabije razvijenih preduzeća ili firmi čije akcije trenutno ubrzano rasprodaje Akcionarski fond?

Autor: Dragan Stojković, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu

Energoprojekt je osnovan 1951. godine u okviru tadašnjeg Ministarstva energetike za delatnost projektovanja energetskih objekata. Tokom prve dve decenije poslovanja kompanija se ubrzano razvijala, pri čemu je proširila poslovanje i izvan domaćih granica i otvorila brojna predstavništva u inostranstvu. Osamdesetih godina Energoprojekt se svrstavao među najveće konsalting, inženjering i izvođačke kompanije u svetu.

U skladu sa Zakonom o svojinskoj transformaciji iz 1997. godine, Energoprojekt je 6. septembra 1998. godine transformisao svoju vlasničku strukturu, odnosno promenio pravni oblik organizovanja iz društvenog preduzeća u akcionarsko društvo. Tada je veliki broj zaposlenih i nekada zaposlenih (penzioneri) u Energoprojektu upisao akcije ove kompanije po povoljnim uslovima, na osnovu radnog staža.

Država je tada zadržala udeo od 33,89% kako bi mogla uspešno da kontroliše poslovanje ovog preduzeća.

Među prvima na Beogradskoj berzi

Akcijama Energoprojekt Holdinga trguje se na Beogradskoj berzi od 2001. godine. Kompanija je među prvima izašla na A listing (današnji Prime listing), 19. jula 2007. godine. Pored Energoprojekta, na ovom segmentu tržišta tada su se nalazile samo još dva preduzeća: Tigar a.d. Pirot i Sojaprotein a.d. Bečej.

Zahvaljujući dobrom korporativnom upravljanju i odličnim rezultatima poslovanja u zemlji i inostranstvu, Energoprojekt Holding je dugo vremena predstavljao ponos Beogradske berze. Danas, sistem Energoprojekt uspešno posluje u oko 15 zemalja širom sveta.

Međutim, uprkos dobrom poslovanju preduzeća, država je nakon 75 godina definitivno izašla iz vlasničke strukture ove velike i važne kompanije.

Izvor: sajt kompanije

Od neprijateljskog preuzimanja do prinudnog otkupa akcija

Povezana lica, Napred Razvoj, Montinvest, Jopag, GP Napred i Dobroslav Bojović su tokom vremena prećutno povećavala svoje učešće i krenula u proces preuzimanja Energoprojekt Holdinga. Kada su zajedničkim delovanjem ova lica uveliko prevazišla kontrolni prag od 25% običnih akcija sa prvom glasa pomenute kompanije, Komisija za hartije od vrednosti je umesto prvobitnog oduzimanja prava glasa po osnovu tako stečenih akcija, odobrila neprijateljsku ponudu za preuzimanje.

Nakon okončanja postupka preuzimanja Energoprojekt Holdinga – koji je prema mnogima bio sporan – uspostavljena je nova vlasnička struktura, pri čemu su povezana lica povećala učešće na 55,61%. Pravno posmatrano, prema Zakonu o preuzimanju akcionarskih društava (čl. 8), lice je obavezno da objavi ponudu za preuzimanje kada neposredno ili posredno, samostalno ili zajednički delujući, stekne akcije s pravom glasa ciljnog društva, tako da zajedno sa akcijama koje je već steklo, pređe prag od 25% akcija s pravom glasa ciljnog društva (kontrolni prag).

Takođe, od trenutka nastanka obaveze objavljivanja ponude za preuzimanje do isteka roka važenja ponude, ponuđač i lica koja sa njim zajednički deluju ne smeju steći akcije s pravom glasa ciljnog društva (čl. 36). Pored toga, kada su predmet preuzimanja osiguravajuća društva, ponuđač istovremeno sa podnošenjem zahteva za odobrenje objavljivanja ponude Komisiji, mora podneti i zahtev za saglasnost Narodne banke Srbije (čl. 15), što je u slučaju preuzimanja Energoprojekt Holdinga bilo neophodno, s obzirom da se Energoprojekt Garant bavio poslovima osiguranja.

Zašto je Upravni sud poništio rešenje Komisije za hartije od vrednosti

Dakle, Napred Razvoj je sa povezanim licima postao većinski vlasnik Energoprojekt Holdinga a.d. 2017. godine. Međutim, Upravni sud je 26. jula 2026. godine usvojio tužbu bivšeg menadžmenta, odnosno poništio je rešenje Komisije za hartije od vrednosti kojim je pre devet godina odobrena neprijateljska ponuda za preuzimanje ove kompanije.

Kao što je već napomenuto, kod sporne neprijateljske ponude izostala je saglasnost NBS, jer se tada ćerka firma Energoprojekta, Energoprojekt Garant, bavila osiguranjem. Pored toga, sporno je i pravo glasa po osnovu stečenih akcija pre sprovođenja neprijateljskog preuzimanja.

Prema važećem Zakonu o preuzimanju akcionarskih društava (čl. 37), ponuđač, odnosno sticalac i lica koja deluju zajednički sa ponuđačem ne mogu ostvariti pravo glasa iz svih stečenih akcija ciljnog društva u slučaju kad nakon nastupanja obaveze objavljivanja ponude za preuzimanje (dostizanje kontrolnog praga od 25%) u zakonskom roku ne podnesu zahtev za odobrenje objavljivanja ponude za preuzimanje.

Umesto pokretanja odgovornosti, država prodala svoj udeo

Pomenuta odluka Upravnog suda najverovatnije ne može uticati na već sklopljene transakcije i vlasničku strukturu, ali se svakako mora postaviti pitanje odgovornosti. Međutim, umesto utvrđivanja odgovornosti, država je posle samo nekoliko dana od ove sudske odluke istim licima prodala svoj kontrolni udeo u Energoprojekt Holdingu (33,89%), i to po tri puta nižoj ceni u odnosu na cenu iz 2017. godine.

Kupovinom ovih dodatnih akcija, Napred Razvoj i povezana lica su stekla učešće iznad 90%, što im prema važećem regulatornom okviru omogućava prinudni otkup preostalih akcija (Zakon o privrednim društvima, čl. 515). Preciznije rečeno, povezana lica trenutno poseduju 90,2% akcija, pa im je svakako u velikom interesu da prinudno otkupe i preostalih 9,8% akcija. Prinudnim otkupom preostalih 1.060.273 akcija po ceni od 452,25 dinara po komadu, kompanija bi stekla uslove za povlačenje sa tržišta Beogradske berze.

Skupština akcionara Energoprojekt Holdinga je 30. jula upravo donela odluku o pokretanju procesa prinudnog otkupa preostalih akcija, koja je odmah, već 3. avgusta, evidentirana i u Agenciji za privredne registre (APR). Ipak, možda malo i iznenađujuće, Komisija za hartije od vrednosti je reagovala i 14. avgusta privremeno obustavila proces prinudnog otkupa preostalih akcija. Iz tog razloga, trenutno je obustavljena evidencija promena u Centralnom registru, depou i kliringu hartija od vrednosti po osnovu prinudnog otkupa akcija u ovoj kompaniji.

Međutim, ne treba zaboraviti ni činjenicu da je Komisija za hartije od vrednosti kao donosilac spornog rešenja o neprijateljskom preuzimanju, ali i kao najviše regulatorno telo na tržištu kapitala, primila presudu Upravnog suda još 27. jula, od kada joj teče i zakonski rok od 30 dana da preduzme odgovarajuće korake.

Delistiranje kompanije i potencijalni odlazak sa berze

Kao posledica neprijateljskog preuzimanja Energoprojekt Holdinga, u narednom periodu je usledio pad obima trgovanja i pad tržišne cene akcija ove kompanije. Usled toga, Beogradska berza je 19.12.2022. donela odluku da akcije Energoprojekta ukloni sa Listing-a, odnosno da ih prebaci na Open Market.

Ovoj odluci prethodila je odluka Nadzornog odbora Energoprojekt Holdinga doneta 22. novembra, koja praktično predstavlja zahtev Beogradskoj berzi za delistiranje akcija iz sledećih razloga: utvrđeno je da Free Float factor (FFc) iznosi svega 12,57%. FFc pokazuje koliko se akcija nalazi u slobodnom prometu. Pored toga, konstatovano je da je značajno smanjen obim trgovine i promet akcijama ovog izdavaoca. Na kraju, naravno, navedeno je da su zakonski propisi koji se odnose na rokove izveštavanja za kompanije sa Listing-a znatno stroži nego za firme koje se nalaze na Open Market-u.

Dakle, kao direktna posledica sprovedene neprijateljske ponude za preuzimanje Energoprojekt Holdinga, ova kompanija je nakon 15 godina provedenih na Listing-u sklonjena sa ovog segmenta tržišta. Takođe, realno je očekivati i da će nakon 25 godina provedenih na Beogradskoj berzi u skorijoj budućnosti u potpunosti nestati sa berze, jer će izgubiti status javnog akcionarskog društva.

Primer je kompanija Sojaprotein, koja se najpre 2018. godine prebacila na Open Market, da bi se naredne godine, nakon prinudnog otkupa preostalih akcija, povukla i sa ovog segmenta tržišta i prešla u društvo sa ograničenom odgovornošću (d.o.o.).

Ako se ovo desilo Energoprojektu, šta očekivati od Akcionarskog fonda?

Činjenica da je država prodala kontrolni paket akcija u Energoprojekt Holdingu, i to samo nekoliko dana nakon odluke Upravnog suda kojom je posle devet godina poništeno rešenje Komisije za hartije od vrednosti na osnovu kojeg je sprovedeno neprijateljsko preuzimanje ove kompanije, nedvosmisleno ukazuje da trenutnu vlast javna akcionarska društva i akcionarstvo uopšte ne interesuju.

Iako je sasvim sigurno da ovo nije prvi slučaj nepoštenog preuzimanja akcionarskih društava u Srbiji, bilo je logično očekivati da je stupanjem na snagu Zakona o tržištu kapitala takvim zloupotrebama na domaćem tržištu kapitala došao kraj.

Dodatno, ako se ovo desilo kompaniji koja je dugo godina bila na najkvalitetnijem segmentu tržišta Beogradske berze, šta se može očekivati u slučajevima slabije razvijenih preduzeća ili firmi čije akcije trenutno ubrzano rasprodaje Akcionarski fond? Pritom, u slučaju prodaje akcija koje poseduje Akcionarski fond, ne postoji ni čvrsta obaveza objavljivanja ponude za preuzimanje tih kompanija (Zakon o preuzimanju akcionarskih društava, čl. 8).

Besplatne akcije donele više štete nego koristi

Kada se svim ovim dešavanjima dodaju nelistiranje Telekoma na berzi, upisivanje države kao jedinog akcionara EPS-a, trenutna situacija sa NIS-om i skoriji prelazak javnih preduzeća (Pošta, Putevi Srbije i Srbijašume) u društva sa ograničenom odgovornošću umesto u akcionarska društva, može se zaključiti da za ozbiljniji razvoj akcionarstva u Srbiji i nema neke nade.

Na kraju, treba biti iskren i priznati da je model razvoja akcionarstva po osnovu upisa/raspodele besplatnih akcija kompanija u praksi doneo više štete nego koristi, o čemu svedoče brojni primeri njihovih kasnijih preuzimanja.

Kretanje tržišne vrednosti akcija Energoprojekta tokom vremena

Cena akcija Energoprojekta od kada se ova kompanija nalazi na berzi do danas kretala se u rasponu od 151 dinara (13.08.2003) do čak 3.400 dinara (17.04.2007). Na početku, tokom 2001, 2002 i 2003. godine, trgovina akcijama Energoprojekta se obavljala veoma retko i to po ceni u rasponu od 151 do 300 dinara po akciji. Od 2004. godine počelo se intenzivnije trgovati ovim akcijama, pri čemu je ostvarivan kontinuirani porast cene.

Međutim, tokom svetske finansijske krize ova kompanija je pretrpela veliki pad tržišne vrednosti. Od aprila 2007. do marta 2008. godine akcije Energoprojekt Holdinga su izgubile polovinu tržišne vrednosti, odnosno ostvaren je pad sa rekordnih 3.400 dinara na oko 1.700 dinara. Tokom 2008. godine nastavljen je dalji pad vrednosti, pa su na kraju te godine akcije vredele samo 554 dinara.

Blagi porast tržišne vrednosti akcija u narednom periodu prekinula je dužnička kriza u evrozoni, koja je izazvala povlačenje investitora sa srpskog tržišta kapitala. Shodno tome, krajem 2011. godine akcije Energoprojekta vredele su samo 360 dinara. Naredne godine, akcije su najviše vredele 619 dinara, ali su do 2017. godine akcije zabeležile kontinuirani i blagi porast.

Tokom 2017. godine, cena na zatvaranju trgovanja akcijama Energoprojekta kretala se u rasponu od 1.000 do 1.506 dinara. Te godine realizovana je i sporna neprijateljska ponuda za preuzimanje Energoprojekt Holdinga po ceni 1.501 dinara po akciji. Od tada je došlo do značajnog i kontinuiranog pada tržišne vrednosti ove kompanije. Tokom 2022. godine, cena na zatvaranju trgovanja ovim akcijama kretala se u rasponu od 260 do 370 dinara, a u periodu 2023-2026. godina, cena na zatvaranju kretala se u rasponu od 300 do 600 dinara.

Vrednost akcija Energoprojekta na Beogradskoj berzi, 2004-2026. godina

Foto: Pixabay

Чланак Energoprojekt Holding – školski primer zloupotrebe na tržištu akcija се појављује прво на Biznis i Finansije.

Neiskorišćena mogućnost da se srpskom malinom trguje preko berze

bifadmin — Fri, 31 Jul 2026 11:01:30 +0000

Sve veći problemi u srpskom malinarstvu jasno signaliziraju da je krajnje vreme da se ovo tržište uredi. Među merama koje bi trebalo preduzeti je i kreiranje elektronske platforme za trgovanje malinom kao berzanskom robom, što bi povećalo transparentnost na tržištu i bilo bi korisno i za proizvođače i za kupce. To potvrđuju i stručna istraživanja u Srbiji, ali nažalost za takvo rešenje nema političke volje.

Sve češće se dešava da malina izvezena iz Srbije bude neodgovarajućeg kvaliteta. Najčešći razlog za to je uvoz ovog voća iz drugih država, ali bi svakako trebalo poboljšati i uslove u kojima se odvijaju berba, transport i skladištenje domaćih malina. Prošle godine, prinosi u našoj zemlji bili su daleko ispod proseka, pa se malina više uvozila da bi se kasnije izvozila kao srpska. To je uzrokovalo probleme sa ovogodišnjim izvozom domaće maline, samo dva meseca do nove berbe.

Sistem brzog upozoravanja za hranu i stočnu hranu (RASFF), zvaničan sajt EU za bezbednost hrane, objavio je krajem aprila da je Francuska utvrdila dvostruko veću količinu kadmijuma u zamrznutim malinama uvezenim iz Srbije. Prema rečima Aleksandra Leposavića, iskusnog stručnjaka iz oblasti malinarstva, reč je upravo o pošiljci koja je reeksportovana, odnosno uvezena iz drugih zemalja da bi se kasnije izvezla kao srpska.

Nešto kasnije, na istom sajtu je objavljeno da je Nemačka povukla sa tržišta zamrznuto voće iz Srbije zbog prisustva virusa hepatitisa A. Tim povodom, naše Ministarstvo poljoprivrede je saopštilo da se radi o mešavini bobičastog voća, pri čemu je deo voća takođe dospeo iz uvoza.

Podsetimo da su Francuska i Nemačka veliki uvoznici maline i da su nekada kupovale više od tri četvrtine ukupnog izvoza ovog voća iz Srbije. Njihovo učešće u kupovini srpske maline značajno se smanjilo u međuvremenu, zbog neodgovornog ponašanja učesnika na domaćem tržištu, a pre svega nekontrolisanog uvoza maline u Srbiju.

Malinom je moguće trgovati preko berze ili standardizovanog portala

Trenutno se na berzama trguje različitim poljoprivrednim proizvodima, poput kukuruza, pšenice, soje, palminog ulja, pamuka, crnog bibera, šećera, jabuka, uljane repice, suvog grožđa… Stoga je osnovano pitanje da li bi moglo da se trguje i srpskom malinom kao berzanskom robom?

Da bi se nekom robom moglo trgovati preko berze, potrebno je da budu ispunjeni određeni uslovi, od kojih se kao ključni ističu sledeći: ponuda i tražnja za robom moraju biti dovoljno velike; kvalitet robe mora biti podložan standardizaciji; određivanje cene robe treba prepustiti tržištu, bez monopolističkih uticaja i mešanja države; vodeći učesnici na robnoj berzi treba da udruže svoje napore ka uspostavlјanju funkcionalnog i pouzdanog klirinškog sistema koji će garantovati robnu razmenu na organizovanom tržištu; usluge berze moraju biti funkcionalne i pristupačne, uz postojanje neophodnih infrastrukturnih objekata; potrebna je odgovarajuća podrška države.

Srbija se ubraja u najveće svetske proizvođače malina (tabela 1). Pritom, skoro celokupna proizvodnja odlazi u izvoz. Maline, vrednosno posmatrano, predstavljaju naš najznačajniji poljoprivredni proizvod u izvozu.

Ukoliko pretpostavimo da je izvoz zaleđene maline iz Srbije 100.000 tona, to znači da jedan dinar po izvezenom kilogramu donosi skoro milion evra. Međutim, cena malina iz godine u godinu značajno varira, pri čemu se konačna cena za tekuću godinu uglavnom ne zna do završetka proizvodnje, berbe i predaje. Ovakva praksa ukazuje da bi postojanje odgovarajućeg portala, kao najjednostavnijeg oblika elektronskog trgovanja robom, i te kako imalo smisla.

S druge strane, industrijalizacija proizvodnje u polјoprivredi, upotreba aditiva, pesticida i sličnih sredstava, nametnula je potrebu da se uspostavi efikasan i međunarodno priznati sistem kontrole za njihovo korišćenje. Zato bi kvalitet celokupne maline koja se izvozi iz Srbije trebalo standardizovati prema međunarodno priznatim standardima, kao što je recimo GlobalGAP standard.

Pomenuti standard sadrži principe za uspostavljanje bezbedne i održive polјoprivrede i zasniva se na partnerstvu polјoprivrednih proizvođača i trgovaca. GlobalGAP se odnosi na proizvodnju primarnih polјoprivrednih proizvoda, ali i na aktivnosti koje slede nakon toga. Na primer, u procesu proizvodnje malina važnu ulogu ima berba plodova, ali su veoma značajne i naknadne aktivnosti, klasiranje, transport i čuvanje plodova.

Formiranje berze odgovaralo bi i prodavcima i kupcima

Većina robnih berzi ima znatnu podršku države i precizno definisanu regulativu, kako bi se obezbedila sigurnost u trgovanju strateški važnim proizvodima. Zakon o robnim berzama usvojen je u Srbiji 2019. godine, s namerom da doprinese značajnijem razvoju robnog tržišta na posmatranom području.

Kao osnovni cilј ovog zakona ističe se uređenje i organizacija pravičnog, transparentnog i efikasnog tržišta standardizovanog tržišnog materijala i zaštita integriteta tržišta. U članu 10. piše da predmet trgovanja preko robne berze ne mogu biti devize, efektivni strani novac, plemeniti metali i električna energija, što indirektno znači da bi se malinom moglo trgovati.

Ukoliko bi se formirala berza za trgovinu malinom, korist bi imali i proizvođači i kupci ovog voća. Proizvođači maline, uglavnom mala poljoprivredna gazdinstva, često su nezadovoljni visinom otkupne cene malina i načinom na koji se ona utvrđuje. Nasuprot tome, sistem trgovanja preko robne berze predstavlja veoma pouzdan model za utvrđivanje nepristrasne, ravnotežne i transparentne tržišne cene robe i podrazumeva sigurnost plaćanja.

Istovremeno, korist od robne berze imaju i kupci. Trgovina preko robne berze podrazumeva standardizaciju berzanskog materijala, koja uključuje razvijen sistem garancija kvaliteta i kvantiteta robe.

Država mora zaštititi i podstaći domaću proizvodnju

Rezultati stručnih istraživanja nedvosmisleno pokazuju da je malinom moguće trgovati preko uređenih platformi. Nalazi potvrđuju da bi trgovina ovim voćem preko berze predstavljala efikasan način da se uredi domaće tržište maline, ali da za to, nažalost, nema političke volje.

Međutim, sve veći problemi u srpskom malinarstvu jasno signaliziraju da je krajnje vreme da država zaštiti i pomogne domaće proizvođače malina. Neke od važnijih mera koje bi trebalo preduzeti što pre odnose se na kontrolu kvaliteta maline iz uvoza, subvencije namenjene bunarima za navodnjavanje, efikasnije podsticanje kvaliteta domaćih zasada i napredniji sistem skladištenja, uključujući i ponudu proizvođačima da čuvaju svoje plodove radi kasnije prodaje.

Kao deo dugoročne razvojne strategije potrebno je razmotriti i kreiranje elektronske platforme za trgovanje, koja bi poboljšala transparentnost na tržištu.

Na kraju, treba napomenuti da podsticanje proizvodnje maline subvencijama od 18.000 dinara po hektaru je, najblaže rečeno, neprimereno. Malinjaci su uglavnom relativno male površine, od 20 do 30 ari i zato je neozbiljno subvencionisati tu proizvodnju na isti način kao, recimo, proizvodnju pšenice i kukuruza.

Lekovita svojstva maline

Maline su veoma tražene na svetskom tržištu, jer osim toga što su ukusno voće koje može da se jede bez ikakve prerade, služe i za pravljenje sokova, džemova, ekstrakata i drugih proizvoda. Maline su popularne i zbog dokazanih lekovitih svojstava. Brojna empirijska istraživanja potvrđuju da maline mogu pomoći u kontroli glukoze u krvi, kod osoba koje su izložene velikom riziku od nastanka dijabetesa, kao i da neki ekstrakti od maline štite kožu od oštećenja izazvanog UVB zračenjem. Antioksidativno, ali i antikancerogeno dejstvo lišća i ploda maline dokazano je i na primeru srpske divlje maline.

Dragan Stojković, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu

Finansije Top 2025/26 u izdanju časopisa Biznis & finansije

Foto: hynekjanac, Pixabay

Чланак Neiskorišćena mogućnost da se srpskom malinom trguje preko berze се појављује прво на Biznis i Finansije.

Po čemu sve gradnja rizorta u Albaniji podseća na dešavanja u Beogradu?

bifadmin — Mon, 01 Jun 2026 11:17:06 +0000

Pošto je pokušaj obnove Generalštaba u Beogradu propao, investitori povezani sa Džaredom Kušnerom pokušali su da grade u Albaniji ali i tamo su pokrenuti protesti protiv njih.

Istine radi, još uvek nije zvanično potvrđeno da je kompanija koja planira gradnju na albanskom priobalju u direktnoj vezi sa Kušnerom, osim što je on sam pre dve godine najavio da će učestvovati u tom projektu. Projekat o kom se ovde radi je izgradnja turističkog kompleksa na južnoj obali Albanije odnosno na teritoriji u blizini Zverneca i lagune Narta, gde kompanija Zvernec South Adriatic Development planira da napravi veliki luksuzni rizort. Pomenuta firma u vlasništvu je kompanije Universal Properties Projects BV, registrovane u Holandiji, pokazuju podaci iz albanskog poslovnog registra. Isti podaci pokazuju da je ona preko mreže povezanih firmi u vezi i sa projektom na ostrvu Sazan, kao i sa dvojicom katarskih investitora – braćom Ramezom i Mohamedom Al-Kajatom, piše BIRN.

Al-Kajati su sa Kušnerom zvanično sarađivali kada je trebalo pretvoriti vojnu bazu na albanskom ostrvu Sazan u turistički kompleks. Taj projekat je u javnosti promovisao Kušner preko svoje investicione firme Affinity Partners, koja je trebalo da obnavlja i naš Generalštab. Zanimljivo je da se obezbeđivanje dozvola za projekat kod Zverneca odvijalo na sličan netransparentan i potencijalno koruptivni način kao kod nas. Naime, tokom pokušaja obnove Generalštaba u Beogradu nekoliko zvaničnika je radi ukidanja zaštite ovog zdanja zloupotrebljavalo svoj položaj i falsifikovalo dokumente, zbog čega im se sada sudi.

Još neke sličnosti sa Srbijom

Način na koji je su „dobijene“ dozvole za ovaj projekat ali i način na koji su otpočeli radovi na njemu podsećaju na neke slučajeve koji su u našoj zemlji pokrenuli velike proteste.

Prvi je rušenje Savamale koje se odvilo bez prethodne najave, usred noći, a koje su predvodili muškarci u fantomkama. Građani su, iznenađeni prizorom koji su zatekli, fotografisali srušene kuće i postavljali pitanja šta se dešava, budući da nije bilo mnogo javnih informacija o projektu. Kada je otkriveno šta se dešava narod se pobunio međutim nije uspeo da spreči rušenje ostatka Savamale i izgradnju Beograda na vodi.

U Albaniji se desilo nešto slično samo što nisu rušene kuće već se uništava netaknuti deo prirode, koji je doduše u privatnom vlasništvu. Ravnanje zemlje nije započeto usred noći već 30. aprila u rano jutro, bez ikakve najave. Tu se međutim zatekao ekološki aktivista Taulant Bino koji je primetio kolonu teških kamiona kao i grupu radnika koji su ograđivali zaštićeno područje. Bino je počeo da fotografiše ovaj prizor, ali su ga radnici zamolili da prestane, tvrdeći da je ušao u ograđeni prostor. Iz neformalnog razgovora sa njima stekao je utisak da je ova akcija povezana sa projektom Džareda Kušnera i da je u pitanju izgradnja kampa za radnike, rekao je BIRN-u.

Zabrinut zbog radova koji se izvode unutar jednog od najvažnijih albanskih ekosistema, pride i zaštićenog od strane države, Bino je tražio informativnu tablu sa podacima o projektu, ali nje nije bilo. Ni službenici Uprave za zaštićena područja u Valoni (AdZM) nisu imali informacije o radovima ali su pristali da obiđu tu teritoriju i uvere se svojim očima šta se na njoj dešava.

Nevidljiva dozvola

Kada su inspektori Uprave za zaštićena područja 2. maja obišli gradilište zatražili su građevinsku dozvolu, ali su im predstavnici kompanije umesto toga pokazali dopis Nacionalne agencije za teritorijalni razvoj (AZHT).

Jedan službenik ove institucije, koji je za BIRN govorio pod uslovom anonimnosti, rekao je da tokom inspekcije nisu mogli da protumače pravni značaj dokumenta koji im je predočen, zbog čega su zatražili mišljenje centrale u Tirani. Prema njegovim rečima, inspekcija je odlučila da naloži obustavu radova, ali su predstavnici kompanije odgovorili da se sva dalja komunikacija mora voditi preko institucija u Tirani.

Ispostavilo se da taj dokument nije predstavljao građevinsku dozvolu, već prepisku između AZHT-a i kompanije Zvernec South Adriatic Development, kojom je potonja obaveštena da je Nacionalni savet za teritorijalni razvoj 29. aprila odobrio dozvolu za pripremne radove na ograđivanju lokacije. Međutim, AZHT je u istom dokumentu naveo da odluka Nacionalnog saveta još nije formalno potvrđena od strane nadležnih organa, jer postupak provere i ispunjavanja propisanih uslova nije bio završen.

Na kraju je otkriveno da je kompanija Zvernec South Adriatic Development u januaru i aprilu 2025. godine dobila dve razvojne dozvole za izgradnju velikog turističkog kompleksa u Zvernecu. Dozvole je izdao Nacionalni savet za teritorijalni razvoj, kojim predsedava albanski premijer Edi Rama, ali one do danas nisu zvanično objavljene.

Kako prenosi albanski portal Reporter, pomenute dozvole su povezane sa projektom koji je u proleće 2024. javnosti predstavio Džared Kušner. Da podsetimo, zet američkog predsednika je tada objavio da će učestvovati u tri projekta na Balkanu – obnovi Generalštaba u Beogradu i izgradnji dva turistička kompleksa, jednog na ostrvu Sazan i drugog na teritoriji Zverneca.

Uništavanje biodiverziteta

Do sada ni projekat Generalštab a ni onaj na ostrvu Sazan nisu realizovani, ali čini se da investitori neće lako odustati od Zverneca. Taj projekat pak ima potencijal da uništi biodiverzitet na zaštićenom području i to na teritoriji od 300 hektara, piše portal Nova. Prema prvobitnim planovima, na području Zverneca trebalo je da bude izgrađeno oko 10.000 smeštajnih jedinica duž uskog pojasa zemljišta koji razdvaja lagunu Narta od Jadranskog mora. No, kako stvari trenutno stoje izgleda da će biti izgrađeno mnogo više, neki mediji predviđaju i do 20.000 smeštajnih jedinica.

Međutim, u Albaniji, kao i u Beogradu, struka i građani nisu sedeli skrštenih ruku. Lokalci su obavestili medije šta se dešava a zatim pokrenuli proteste u Zvernecu. Pojedini demonstranti su čak i uklonili delove ograde i ušli na gradilište. Protivnici pomenutog projekta optužuju vlasti i investitore da privatizuju javnu obalu zarad elitnog turizma, i to na veoma netransparentan način, skrivajući od javnosti šta zapravo rade.

S druge strane, pristalice projekta ističu da se razvoj odvija isključivo na privatnom zemljištu i da bi mogao da pretvori ovaj deo Albanije u prestižnu mediteransku turističku destinaciju, privuče velike investicije i otvori nova radna mesta.

Izvor: BIRN, Reporter, N1, Nova

Foto: AndrewMayovskyy, Depositphotos

Чланак Po čemu sve gradnja rizorta u Albaniji podseća na dešavanja u Beogradu? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Srpske plate su 38% evropskih, a penzije samo 18%

bifadmin — Fri, 07 Nov 2025 07:00:29 +0000

Iako Srbija ima najrazvijeniju ekonomiju na Zapadnom Balkanu, ona za prosečnom evropskom ekonomijom kaska 35 godina, i biće nam veoma teško da se približimo tom proseku osim ako postanemo punopravne članice ili uđemo u fazno pristupanje Uniji, rečeno je juče na predstavljanju rezultata istraživanja inicijative Converge2eu.

Pomenuta inicijativa formirana je zarad pružanja podrške približivanju Zapadnog Balkana – odnosno Albanije, BIH, Kosova, Crne Gore, Severne Makedonije i Srbije – Evropskoj uniji. Taj projekat koordinišu Bečki institut za međunarodne ekonomske studije i think-thank Think Europe. U svakoj zemlji ga implementiraju partneri projekta a u Srbiji je to Institut za razvoj i inovacije.

Obeshrabrujući podaci

Inicijativa je nedavno sprovela istraživanje o uslovima za život na Zapadnom Balkanu u poređenju sa onima u EU. Ono je pokazalo da srpska ekonomija zaostaje za evropskom 35 godina, a zdravstveni sistem, infrastruktura i upravljanje državom 100 godina, dok u pogledu ulaganja u obrazovanje i životnu sredinu nazadujemo već godinama. Jedino u čemu smo približni evropskom proseku je digitalizacija u kojoj zaostajemo u odnosu na EU tek četiri godine.

No, kada se kao kriterijum uzme BDP po glavi stanovnika, Srbija se nalazi na 51% evropskog proseka, kada je u pitanju prosečna zarada padamo na 38%, a penzije su nam tek 18% evropskih.

Oblasti u kojima najviše nazadujemo u poslednje vreme su ulaganje u obrazovanje koje je trenutno na 67% evropskog proseka, udeo energije iz održivih izvora u ukupnoj proizvodnji energije koji je takođe 67%, rad državne uprave koja je opterećena političkom nestabilnošću, neefikasnošću uprave, nedovoljnom kontrolom korupcije i slično, kao i u kvalitet i rasprostranjenost infrastrukture.

Neefikasan model rasta ekonomije

“Ono na šta treba posebno obratiti pažnju je činjenica da se naš ekonomski rast bazira na stranim direktnim investicijama – koje su sada prepolovljene – i infrastrukturnim radovima. Taj model je bio prihvatljiv pre 15 godina ali sada gubi potencijal, šta više može se reći da je neefikasan”, rekao je juče novinarima Nenad Jevtović, direktor Instituta za razvoj i inovacije. Prema njegovim rečima, Srbija bi mogla sve navedene probleme da umanji ukoliko bi postala punopravna članica ili bar ušla u fazno pristupanje Uniji ali to je danas manje izgledno. “Najrealističnije mi izgleda scenario da ćemo dobiti pristup jedinstvenom tržištu, što bi našim firmama omogućilo lakši izvoz a građanima veću mobilnost na Starom kontinentu”, tvrdi on.

Istog je mišljenja i Branimir Jovanović, ekspert Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije. Kako on kaže, Srbija bi se najviše približila EU kada bi postala njena punopravna članica. U tom slučaju bi joj za dostizanje evropskog BDP-a po glavi stanovnika bilo potrebno 18 godina. Ukoliko bismo pak fazno pristupali EU za to bi nam bilo potrebna 21 godina, a u trećem scenariju, koji je najrealniji, 25 godina. Ovde međutim postoje još dva scenarija – za dostizanje evropskih rezultata bi nam u slučaju da sprovedemo institucionalne reforme bilo potrebno 27 godina a kada bi u Srbiji ostao status quo čak 29 godina.

Kako članstvo u EU utiče na ekonomiju jedne zemlje?

Da članstvo u Evropskoj uniji može imati veoma pozitivan uticaj na životni standard pokazuju primeri iz našeg okruženja kao što su Bugarska i Rumunija, ali i projekcije rasta BDP-a po glavi stanovnika prilagođene kupovnoj moći. Te projekcije predstavio je Viktor Mitevski, izvršni direktor makedonske Asocijacije za istraživanje i razvoj ZMAI.

Naime, analize pokazuju da je od 2007. godine, kada su Bugarska i Rumunija pristupile EU, do 2024. godine njihov BDP po stanovniku prilagođen kupovnoj moći porastao za 163% i 188% respektivno, dok je istovremeno srpski porastao za 137% a severnomakedonski za 120%. Projekcije pokazuju da bi, da su naše dve zemlje takođe postale članice Unije, u tom periodu njihov BDP po stanovniku prilagođen kupovnoj moći rastao za 175%.

Međutim, sva trojica su svesni da pristupanje EU nije samo pitanje reformi već i političke volje i naglašavaju da je Srbija nekada bila “zvezda” na predpristupnoj sceni, a da su danas to Albanija i Crna Gora.

Чланак Srpske plate su 38% evropskih, a penzije samo 18% се појављује прво на Biznis i Finansije.

Najvažniji trendovi u finansijskom sektoru

bifadmin — Thu, 06 Nov 2025 07:49:26 +0000

Finansijska industrija ubrzano korača u novu digitalnu eru — dinamičniju, inteligentniju i povezaniju nego ikada ranije. Svaka inovacija donosi priliku, a svaka prilika otvara vrata kroz koja sajber rizici mogu da se provuku.

Za banke, osiguravajuća društva i finansijske platforme, digitalna transformacija više nije samo strateška prednost, već neophodnost za ostvarivanje značajnog rasta, unapređenje korisničkog iskustva i povećanje operativne agilnosti. Ipak, ova evolucija pretvara okruženje u složeno bojno polje, gde se sajber pretnje razvijaju istom brzinom kao i tehnologija. Jedan pogrešan korak može dovesti do ozbiljnih posledica.

Prema izveštaju Kaspersky IT Security Economics 2024, bankarski, finansijski i osiguravajući sektor (BFSI) u proseku troši oko 1,2 miliona dolara godišnje na sajber bezbednost. Iako ta cifra deluje velika, ona je zanemarljiva u poređenju sa prosečnim troškom ozbiljnog bezbednosnog incidenta — oko 3,2 miliona dolara, što je 2,7 puta više od godišnjeg budžeta za bezbednost. To jasno pokazuje da je digitalizacija neizbežna, a nedovoljna bezbednost direktno povećava rizik od postajanja sledećim „velikim slučajem proboja“.

Da bi uspele — i očuvale dugoročni rast — finansijske institucije moraju temeljno preispitati svoj pristup bezbednosti, prelazeći sa puke implementacije na sveobuhvatnu, stratešku sajber otpornost.

Digitalni trendovi koji oblikuju finansije — i rizici koje kriju

Finansijski sektor se kreće ka bezgranično povezanom digitalnom ekosistemu, koji pokreću API-ji, cloud platforme i AI tehnologije. Obećanje: brži procesi, personalizovano korisničko iskustvo i beskonačna skalabilnost. Rizik: digitalno okruženje koje hakeri vide kao „bogatu trpezu“ ranjivosti.

U nastavku je pet trendova koji preoblikuju pravila — svaki sa svojom potencijalno opasnom stranom:

1. Otvoreni bankarski API-ji – Vizija inovacija usmerenih na klijenta ima i mračnu stranu. Svaki API je istovremeno prilika i potencijalna ulazna tačka za napadače. U pogledu bezbednosti i usklađenosti, kompromis nije dozvoljen.

2. Bankarstvo kao usluga (BaaS) omogućava brzu implementaciju bankarskih funkcija pomoću unapred izgrađene infrastrukture. Ipak, zajednički rizik je realna pretnja: proboj u sistemu jednog partnera može se preliti kroz ceo ekosistem, ugrožavajući stabilnost i poverenje.

3. Ugrađene finansije (Embedded Finance) – Plaćanja i pozajmice integrisane direktno u aplikacije za maloprodaju, dostavu i druge usluge. Iako korisnicima deluju neprimetno i praktično, ovi kanali se nalaze van tradicionalnih granica bezbednosti. Njihova zaštita zahteva proaktivan pristup koji uključuje kontinuirani nadzor i sveobuhvatne end-to-end mere zaštite.

4. Migracija u cloud omogućava brže skaliranje, ali uvodi rizike poput pogrešnih konfiguracija, nejasnih odgovornosti i povećane izloženosti. Više od 25% lidera BFSI sektora sada svrstava prelazak na cloud među najveće bezbednosne izazove, što naglašava potrebu za robusnim strategijama zaštite u oblaku.

5. Veštačka inteligencija (AI) već se koristi u oko 75% finansijskih institucija, dok dodatnih 10% planira implementaciju uskoro. AI unapređuje efikasnost, analitiku i procene rizika. Međutim, on takođe donosi nove pretnje — manipulisane modele, sintetičke prevare i AI-generisane fišing napade — koji zamagljuju granicu između legitimne i zlonamerne aktivnosti.

Dok inovacije podstiču rast, one istovremeno povećavaju ranjivosti. U savremenoj digitalnoj ekonomiji, napredak i bezbednost moraju ići ruku pod ruku.

Širenje pejzaža pretnji

Surova realnost glasi: svaka nova usluga donosi dodatne ranjivosti. Svaka inovacija širi površinu napada. Više se ne postavlja pitanje da li će organizacija biti meta, već kada. Kada incident nastupi, brza reakcija, efikasna detekcija i hitan oporavak postaju prioritet broj jedan.

Podaci su zabrinjavajući:

• Ransomware je dominirao 2024. godine, čineći 42% svih incidenata u finansijskom sektoru.

• Fišing je bio zastupljen u gotovo svakoj četvrtoj pretnji, a 24% napada ciljalo je direktno bankarske klijente.

• Ljudska greška uzrokovala je više od 25% bezbednosnih propusta, često zbog svesnog kršenja politika.

• Infostealer malveri su sveprisutni — jedna od četrnaest infekcija rezultuje krađom podataka o platnim karticama.

Iza svakodnevnih incidenata kriju se napredne postojane pretnje (APT) — organizovane, finansirane i istrajne grupe. Grupe poput Carbanak izvode globalne kampanje vredne milijarde dolara, koristeći „zero-day“ ranjivosti i slabosti u lancu snabdevanja. Ovo nisu amateri, već profesionalci koji ciljaju maksimalnu štetu.

Čak i najpouzdaniji alati mogu postati slabost. Tokom 2024. godine, „zero-day“ ranjivost u najkorišćenijem internet pregledaču na svetu postala je ulazna tačka za ciljane napade, dok su kompromitovani lanci snabdevanja omogućili tihu infiltraciju kroz softverska ažuriranja u industriji.

Posledice su opipljive i skupe. Prošle godine, BFSI organizacije su činile 18% svih prijavljenih bezbednosnih incidenata — više od bilo kog drugog sektora. Rezultati variraju od prekida korisničkih servisa do napada koji ostaju neotkriveni nedeljama, narušavajući poverenje i reputaciju.

Za lidere u BFSI sektoru ovo predstavlja paradoks: tehnološki napredak donosi rast, ali istovremeno povećava izloženost. Održati opstanak znači razviti adaptivne, integrisane i otporne sisteme sposobne da se brane istim tempom kojim se tehnologija razvija.

Ka otpornijoj budućnosti: strateška sajberbezbednost u finansijama

Sama inovacija nije dovoljna — otpornost je ključna. Finansijske organizacije moraju usvojiti sveobuhvatnu, ekosistemsku strategiju sajberbezbednosti koja omogućava timovima da se nose sa svakom pretnjom, bilo poznatom ili skrivenom.

Korak 1: Sveobuhvatna priprema i revizija. Počnite detaljnom procenom cele infrastrukture. Pregledajte postojeće procese, identifikujte ranjivosti i uklonite slabosti pre nego što ih napadači iskoriste. Iako interno osoblje može voditi ovaj proces, angažovanje eksternih stručnjaka pruža svežu perspektivu i pomaže u otkrivanju skrivenih rizika.

Korak 2: Primena naprednih tehnologija. Opremajte bezbednosne timove integrisanim platformama koje omogućavaju praćenje i kontrolu svih vektora napada. Brza detekcija i pravovremeni odgovor su ključni za sveobuhvatnu zaštitu.

Korak 3: Kontinuirano učenje i obaveštajni pristup. Kako se pretnje neprestano razvijaju, održavanje ažurnog znanja o sajber pejzažu je presudno. Koristite napredne threat intelligence i analitiku kako biste proaktivno prilagođavali bezbednosnu strategiju. Takođe, razvijajte „ljudski firewall“ putem redovnih programa obuke, koji osposobljavaju zaposlene da prepoznaju fišing, poštuju politike i deluju kao prva linija odbrane.

Integracijom napredne tehnologije, kontinuirane edukacije i pouzdanih partnerstava, organizacije mogu uspostaviti otpornu i tolerantnu infrastrukturu koja minimizuje finansijske rizike, obezbeđuje regulatornu usklađenost i garantuje kontinuitet poslovanja.

Чланак Najvažniji trendovi u finansijskom sektoru се појављује прво на Biznis i Finansije.

Viber grupe predstavljaju sintezu „slike društva u malom“

bifadmin — Sun, 02 Nov 2025 07:54:15 +0000

Digitalni mikrosvet pun različitih karaktera. U roditeljskim Viber grupama prepliću se potreba za kontrolom, želja za harmonijom, nakupljene frustracije. Dok jedni traže podršku, drugi traže prostor da se „izduvaju“, piše Forbes Srbija.

Psihološkinja i psihoterapeutkinja Nada Marjanović kaže da roditeljske Viber grupe predstavljaju sintezu „slike društva u malom“ i specifične zajednice sa naglašenim tipovima ličnosti.

„S jedne strane, predstavljaju mikrosistem društva – odeljenje, vrtić, sportska grupa – u kom su prisutne sve uloge kao u realnom životu. Međutim, pošto su digitalne, nose sa sobom i specifična pravila komunikacije koja odstupaju od interakcija uživo. Glavna razlika je u stepenu kontrole i odgovornosti“, ističe Marjanović za Forbes Srbija.

Ona dodaje da se razlikuju od grupa u realnom životu jer nose neku vrstu anonimnosti i nude više opcija za pozicioniranje.

„Imate opciju da budete uključeni, aktivni, inicijator, da se samo povremeno uključite ili da budete ‘nevidljivi, ali prisutni’… Grupni roditeljski čet i zbog višebrojnosti članova nudi sliku snižene socijalne odgovornosti u poređenju sa kontaktom licem u lice. Na primer – ‘Ima nas mnogo ovde – ne moram onda to ja da preuzmem’. Sve ovo omogućava pojedincima da se lakše projektuju u željenom svetlu ili, nasuprot tome, da izraze ponašanje koje bi se u realnosti sankcionisalo“, ističe Marjanović.

Organizatori, inicijatori konflikta, medijatori, posmatrači…

Psihološkinja i psihoterapeutkinja primećuje da se u roditeljskim Viber grupama, ali i u drugim vrstama socijalne dinamike, često izdvajaju određeni tipovi ličnosti.

„Izdvaja se uloga Organizatora (inicijatora). Oni preuzimaju liderske uloge – predstavljanje u Savetu roditelja, prikupljanje novca za osmi mart… Njihova uloga je socijalno poželjna, ali ponekad i motivisana potrebom za kontrolom ili osećajem važnosti. Zatim, tu su Inicijatori konflikta (večito nezadovoljni), koji koriste grupu za ispoljavanje frustracije ili za projekciju ličnih problema. Na njih se nadovezuju Medijatori (Mirotvorci) koji preuzimaju ulogu da stabilizuju situaciju. Psihološki, oni teže harmoniji i izbegavanju konflikta. A najviše je Posmatrača (bystanderi). Oni pasivno prate komunikaciju, sakupljaju informacije, ali retko aktivno učestvuju. Njihova pasivnost može indirektno doprineti razvoju konflikta jer ne pružaju ‘kolektivni glas razuma'“, kaže Marjanović.

Pogodno tlo za ispoljavanje nezadovoljstva

Viber grupe su, kaže, plogodno tlo za ispoljavanje nezadovoljstva uz minimum ličnog rizika, a glavni motivacioni faktori su višeslojni.

„Jedan od osnovnih razloga je ispoljavanje frustracije. Grupa služi kao ‘ventil’ za akumulirano nezadovoljstvo koje pojedinac ne može da izrazi na poslu ili kod kuće. Pritom, digitalni format daje iluziju kontrole. Konfliktni roditelj stiče prividan osećaj kontrole nad situacijom ili tuđim ponašanjem, koji mu možda nedostaje u realnom životu. Osim toga, poseban uticaj ima efekat onlajn dezinhibicije, što znači da digitalni prostor pruža svojevrsnu psihološku zaštitu, omogućavajući ljudima da kažu stvari koje nikada ne bi izgovorili uživo. Taj nedostatak kontakta ‘oči u oči’, bez direktne konfrontacije, snižava unutrašnje kočnice i kod nekih može da potencira agresivno ili sarkastično ponašanje“, ističe Marjanović.

Digitalni prostor, kako ističe, kreira povoljno okruženje za ventiliranje nezadovoljstva. Ključni razlozi zašto digitalna komunikacija može ići u tom smeru jeste asimetrija odnosa i kontrola poruke.

Pojedinac ima kontrolu nad:

– Vremenom: Odgovara kada i kako želi.

– Sadržajem: Može da briše, menja ili precizno bira reči

– Fizičkim kontekstom: Nema opasnosti od neverbalnih signala ili direktne konfrontacije, što daje osećaj sigurnosti, ohrabruje rizičnije izražavanje frustracije.

„Zbog toga, digitalni prostor može da funkcioniše i kao ‘pojačivač’ određenih agresivnih ponašanja kod ljudi sa ovakvim tendencijama“, objašnjava ona.

Najmanje je onih konfliktnih

U roditeljskim Viber grupama, dakle, ima različitih tipova. Postoje roditelji koji su spremni sve da prokomentarišu, kritikuju. Tu su oni koji uglavnom ćute. A ima i onih koji pokušavaju da reše konfliktnu situaciju. Najmanje je onih prvih, tako bar kaže sagovornica Forbes Srbija, psihološkinja Meira Mrđenov.

„Neretko se dešava da roditelji komentarišu rad učitelja ili nastavnika, količinu zadataka kod kuće, pravila ponašanja u školi i tako dalje. Roditelji izražavaju različita mišljenja o nekoj temi i dešavaju se konflikti. Možemo reći da su te neformalno formirane grupe kao ‘društvo u malom'“, ističe Mrđenov.

Najmanje je onih konfliktnih, jer kako kaže, većina roditelja brine samo o svom detetu, trudi se da se upravo prilagodi zahtevima i promenama sa kojima se susreću i da svom detetu pruži podršku tamo gde je potrebna.

„Ovde možemo govoriti o tome da se roditelji ponašaju u viber grupama onako kako se ponašaju u drugim socijalnim grupama i u kontaktima sa svojom okolinom. U zavisnosti od toga kakvu važnost daju komunikaciji u viber grupama, tako će se i ponašati. Zato govorimo da viber grupa može doprineti osećanju zajedništva roditelja, ali i može biti izvor stresa i konflikta. U tim situacijama roditelj će se ponašati u skladu sa svojim uverenjima o konfliktima i reagovati na način koji je njima svojstven“, zaključuje Mrđenov.

Izvor: Forbes

Foto: Pixabay

Чланак Viber grupe predstavljaju sintezu „slike društva u malom“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Razmena robe za robu: Daj ono što imaš, za ono što je potrebno

bifadmin — Fri, 05 Sep 2025 11:00:02 +0000

Što su vremena nesigurnija, to trampa postaje aktuelnija. Trenutno, 20 do 30 odsto svetske trgovine obavlja se putem bartera, a 80 odsto kompanija sa liste Fortune 500 je osnovalo barter odeljenja. Model roba za robu primenjuje se i na domaćem tržištu, najčešće da bi se sanirala šteta od nenaplativih potraživanja. Stručnjaci procenjuju da ovaj vid trgovine učestvuje sa 15 do 20 odsto u ukupnom prometu u Srbiji.

Na početku beše trampa. Ovako bi verovatno počinjala neka zamišljena ekonomska biblija, koja odjednom postaje ponovo aktuelna sa sve izraženijom geopolitičkom i ekonomskom krizom, te gomilanjem sankcija koje otežavaju prekogranična bankarska plaćanja.

Iz tog razloga, Rusija je posle cele tri decenije, prošle godine ponovo pokrenula razgovore o barter trgovini sa Kinom, koja ovakve aranžmane praktikuje i sa drugim državama. Na primer, Kina je sa Malezijom razmenila palmino ulje u vrednosti od 150 miliona dolara u zamenu za građevinske radove u istoj vrednosti, a Iranu je ustupila delove za automobile vredne dva miliona dolara za jednaku vrednost u pistaćima.

Šri Lanka je trgovala cejlonskim čajem sa Iranom kako bi namirila svoje dugove za naftu, dok je Pakistan potpisao sporazum o barter trgovini sa Rusijom, Iranom, Avganistanom i drugim zemljama za uvoz proizvoda kao što su sirova nafta, gas, pšenica i čelik.

Trenutno, prema procenama, od 20 do 30 odsto svetske trgovine obavlja se putem bartera. Oko 80 odsto kompanija sa liste Fortune 500 osnovalo je barter odeljenja, a približno 470.000 firmi u Velikoj Britaniji aktivno se bavi barter trgovinom. Razlog za oživljavanje ovog prastarog načina razmene je u tome što on omogućava državama ili kompanijama da u nesigurna vremena kao što su ova, ne ostanu bez neophodnih proizvoda.

Barter trgovina može ublažiti ili čak rešiti probleme nedostatka gotovine i viška zaliha za preduzeća. U svetu su se pojavile i barter platforme, koje objedinjavaju informacije o ponudi i potražnji sa domaćeg i međunarodnog tržišta.

Prostora za sivu ekonomiju „koliko hoćeš“

Na srpskom tržištu, razmena ili kompenzaciona ekonomija se intenzivira kada počne da raste inflacija, pa je stara dobra trampa jedini način da se zaštiti vrednost robe, kaže za B&F Dragovan Milićević, bivši državni sekretar u Ministarstvu trgovine.

„Kada nema inflacije, a novčani tokovi između kompanija su relativno stabilni, taj oblik trgovanja je daleko manje zastupljen. Uglavnom ga primenjuju firme koje imaju problem sa likvidnošću, pa da bi nabavile ono što im je potrebno za rad, nude u razmenu proizvode koje imaju na zalihama. Druga strana, posebno ako ima teškoće u plasmanu svoje robe, prihvata trampu po principu ’daj šta daš’. Teško je ustanoviti koliko je taj model zastupljen, ali na osnovu iskustva, verujem da u ukupnom prometu učestvuje sa 15 do 20 odsto“, procenjuje Milićević.

On naglašava da se cela ta operacija sprovodi kroz knjigovodstvo kao da je u pitanju novčana transakcija, samo se na fakturi naznači da je način plaćanja kompenzacija. Međutim, u tom modelu ima prostora za sivu ekonomiju „koliko hoćete“, ukoliko roba koja se razmenjuje nije legalno evidentirana u zalihama, upozorava naš sagovornik.

„Ako je roba upisana u magacinu, to znači da je u njenu cenu ukalkulisan i obračunat porez, pa firma legalnom prodajom kao i kompenzacijom ostvaruje pravo na povraćaj PDV-a, dok bi prodajom ’na crno’ bila u gubitku za taj iznos. Ako se roba izveze, onda je oslobođena plaćanja PDV-a, pa će država firmi da refundira ono što je kao obračunata fiskalna obaveza ušlo u cenu. Uslov je da se dostavi carinska deklaracija koja potvrđuje da je tovar izašao iz zemlje“, napominje Milićević.

Kad se države prebijaju

On naglašava da je taj model kompenzacije prisutan samo unutar zemlje. Preduzeća ne mogu trgovati na taj način sa inostranstvom, jer te isporuke prate carinske isprave u kojima su navedeni svi podaci o sadržaju, ceni, banci koja je korespodent i preko koje se vrši plaćanje. Praktično, firme iz dve zemlje mogu da ugovore međusobnu razmenu, ali je ona iskazana kroz cene iz faktura i carinskih deklaracija, dok sve na kraju obavezno prate i bezgotovinske novčane transakcije.

„Takav posao mora da se prijavi, jer čak i kada je dogovorena paritetna razmena, novac mora da prođe kroz račune kako bi Narodna banka Srbije mogla da ih evidentira u platnom bilansu. Nije moguće otići u inostranstvo i sa nekim dogovoriti – ja tebi 20 kila šećera, ti meni džak bibera“, navodi naš sagovornik.

Ali, to ne znači potpuno ukidanje trampe, nastavlja Milićević: „Ona se još uvek obavlja, ali samo ukoliko dve države imaju sklopljen barter aranžman. Njime se precizira koje robe i u kom paritetu će biti razmenjene. Kompanije koje takvu robu isporučuju, naplatiće je od svoje centralne banke u nacionalnoj valuti, a ukoliko robu primaju, platiće je opet nacionalnom valutom centralnoj banci. Dve države, potom, sumiraju stanje i ’prebiju’ se preko neke obračunske valute”.

Milićević podseća da je nekadašnja Jugoslavija preko takvog aranžmana nabavljala energente iz Sovjetskog Saveza, a plaćanje je bilo regulisano obračunskim, klirinškim dolarima. Srbija je, takođe, račun za ruski gas jedno vreme umanjivala kompenzacijom za lekove iz Galenike, ali taj aranžman više nije na snazi.

Takva razmena roba u vreme socijalizma je bila široko rasprostranjen između zemalja sovjetskog bloka, članica Saveza za međusobnu ekonomsku pomoć (SEV). Danas je raširena među državama BRIKS-a, ali se aranžmani vrednuju dogovorenim obračunskim jedinicama koje su usmerene na izbegavanje američkog dolara.

Zastarelo, ali radi

Bojan Stanić iz Sektora za strateške analize, usluge i internacionalizaciju Privredne komore Srbije (PKS) podseća da su devedesetih godina prošlog veka Ujedinjene nacije organizovale globalnu trampu, humanitarni program „Nafta za hranu“, namenjen Iraku koji je bio pod međunarodnim sankcijama. Ali, danas su takvi aranžmani mnogo ređi, a i kad se sklope, cene roba koje se razmenjuju uglavnom formiraju države koje to dogovaraju, a ne slobodno tržište.

„Model roba za robu postoji i u unutrašnjem prometu, a da li će privrednik da uđe u takav posao, stvar je njegove lične procene. Preduzeće koje nije likvidno rado će svoj dug prema drugoj firmi izmiriti robom koju ima. To nije zdrav sistem, ali funkcioniše i sanira štetu nastalu iz nenaplativih potraživanja. Takvi slučajevi postoje u građevinskoj industriji, kad do razmene dođe jer jednoj firmi, na primer, trebaju mašine a drugoj građevinski materijal. Česte su i situacije da radnici koje poslodavac ne može da isplati traže robu iz zaliha firme u zamenu za platu”, objašnjava Stanić.

Nije retka ni situacija da investitori vlasniku zemljišta na kome su planirali stambeni ili poslovni objekat, plate kvadratima izgrađenog prostora. Razmena roba i usluga dosta je prisutna i u drugim sezonskim poslovima, poput poljoprivrede. Firme ili gazdinstva spremne su da razmenjuju mehanizaciju ili da usluge u nekoj od faza proizvodnje plate ili protivuslugom u drugoj etapi ili rodom, pri čemu se paritet cena unapred utvrđuje.

U takvim kombinacijama učestvuje često i država, najčešće Robne rezerve koje su, na primer, radi popunjavanja rezervi nudile ratarima kilogram đubriva za 1,3 kilograma žita ili 1,5 kilograma kukuruza, a pariteti su utvrđivani i prilikom razmene semenske za merkantilnu pšenicu. I vlasnici silosa često svoje usluge paorima naplaćuju kroz rod koji su zbrinuli, a slične dogovore sa poljoprivrednicima sklapaju i klaničari.

Izvor: Biznis i finansije, julski broj

Piše: Mirjana Stevanović

Foto: Pixabay

Чланак Razmena robe za robu: Daj ono što imaš, za ono što je potrebno се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ruralna područja u EU sve praznija

bifadmin — Thu, 07 Aug 2025 11:00:52 +0000

Ruralne oblasti u EU sve više upadaju u „zamke razvoja“ odnosno nisu sposobne da zaustave masovni odliv stanovništva, posebno mladih, i da privuku ljude u radnom dobu. Zbog nemogućnosti da konkurišu velikim poljoprivrednim kompanijama, za 15 godina je ugašeno dva miliona malih komercijalnih gazdinstava i sa njima 3,8 miliona radnih mesta. Bitka za podmlađivanje sela vodi se na više frontova, od predloga da se uvedu efikasniji finansijski podsticaji za manje razvijena područja, do razvoja kratkih lanaca snabdevanja i posebnih ekoloških regiona – biodistrikta.

Evropa doslovno postaje Stari kontinent. Sve manje Evropljana se rađa, a priliv doseljenika iz drugih delova sveta tek donekle ublažava ovaj problem. Samo između 2015. i 2020. godine, Evropska unija je izgubila 3,5 miliona ljudi radnog doba, starih između 25 i 64 godine. Predviđa se da će izgubiti dodatnih 35 miliona između 2020. i 2050. godine, od stanovništva koje trenutno broji oko 447 miliona ljudi. Sa 15% stanovnika mlađih od 15 godina i 21% starijih od 65 godina, tri od pet stanovnika EU trenutno rade i za sebe i za još dvoje ljudi.

Još veći problem su ogromne regionalne nejednakosti u odnosu između mlade i stare populacije. Mladi se sve više koncentrišu u velikim gradovima, gde imaju najbolje mogućnosti za obrazovanje, zapošljavanje i napredak. U međuvremenu, preostala područja zaostaju, jer imaju sve manje ljudi u radnom dobu, posebno onih koji su fakultetski obrazovani.

Prema podacima Eurostata, nešto više od 30% stanovništva EU živi u ruralnim područjima, koja čine oko 80% površine Evropske unije. Između 2015. i 2020. godine, iz 355 od 406 ruralnih regiona u EU, mnogo više ljudi se iselilo nego što se doselilo. Broj mladih i ljudi u radnom dobu najviše je opao. Nasuprot tome, broj stanovnika starijih od 65 godina u ruralnim oblastima povećavao se tokom istog perioda u proseku za 1,8% svake godine.

Iako je depopulacija sela manje izražena na zapadu nego na istoku Evrope, sve ruralna područja su pogođena u većoj ili manjoj meri. O tome govore i upozorenja stručnjaka koji se bave ruralnim razvojem o „praznoj Španiji“, „zaboravljenoj Francuskoj“, „umirućoj Rumuniji“…

Zamke razvoja

Skoro 50 regiona u Evropskoj uniji je već uhvaćeno u takozvane „zamke razvoja“, odnosno nisu u mogućnosti da zaustave masovni odliv stanovništva, posebno mladih i da privuku ljude u radnom dobu. Trenutno, takvih regiona je najviše u Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj i Hrvatskoj, ali su prisutni i na jugu i severozapadu Italije, istoku Nemačke i nekim delovima Češke, Poljske, Francuske, Grčke i Portugala. Još oko 30 regiona je u opasnosti da uskoro upadnu u razvojne zamke, posebno u zemljama poput Španije, Francuske, Grčke, Poljske, Finske, Litvanije i Letonije.

U analizama koje se bave masovnim odlaskom stanovništva i odlivom mozgova iz sela, ističe se da ovi procesi sve više liče na začarani krug. Naime, ako se u regionima koji su manje razvijeni ne zaustavi iseljavanje stanovnika, naročito mladih, onda se povećava rizik da će u tim područjima biti ukinute javne i privatne usluge zbog nedostatka korisnika.

S druge strane, zašto bi mladi ostali ili se vratili u mesta u kojima nema vitalne infrastrukture i usluga koje su neophodne ne samo za poslovanje, nego i za svakodnevni život? Narodski rečeno, kako je to opisala stanovnica jednog sela na jugoistoku Srbije, „šta da radiš kad moraš se razboliš poslednjeg četvrtka u mesecu, jer samo tada dolazi lekar iz Surdulice“.

Dok u nagomilanim teškoćama uspe da se razmrsi „šta je kokoška, a šta jaje“, manje razvijeni regioni se višestruko iscrpljuju – ljudski, ekonomski i u pogledu infrastrukture. Oni sve više zaostaju za nacionalnim prosekom, postajući „rak rana“ ne samo ekonomskog, već i ukupnog društvenog razvoja.

Poseban budžet za opustela područja?

Ključ za rešavanje ovog problema leži u „preporodu ruralnih sredina“, konstatuju u Evropskoj komisiji. Ali, to je jedna od onih preporuka koja nalikuje savetu lekara da se ne nervirate – dakle, postavlja se pitanje kako je sprovesti u praksi? Imajući u vidu da su sela opustela iz mnogih razloga koji se međusobno nadovezuju i vremenom sve više usložnjavaju, ne postoji jedno rešenje za njihovu revitalizaciju.

U Evropskoj uniji u toku su rasprave o promenama u poreskoj politici, kojima bi se obezbedili efikasniji podsticaji za ulaganja u manje razvijene regione. Diskutuje se i o tome da se prilikom određivanja takvih mera uzmu u obzir fizičke prepreke sa kojima se suočavaju najizolovanija područja, poput ostrva i zabačenih naselja u planinama, gde je nezaposlenost mladih višestruko veća od evropskog proseka.

Jedan od predloga je i da se Koheziona politika EU kojom je predviđeno da se najmanje 5% budžeta odvaja za ruralna područja uskladi sa Zajedničkom poljoprivrednom politikom, i da se uspostavi posebna budžetska linija za regione sa ozbiljnim i dugoročnim demografskim problemima.

Velika gazdinstva „pojela“ mala

Borba za sela je pre svega bitka za opstanak malih poljoprivrednih proizvođača. Prema podacima Eurostata, EU je izgubila 5,3 miliona poljoprivrednih gazdinstava između 2005. i 2020. godine, među kojima je najviše malih. Poražavajući su podaci čak i za mala gazdinstva koja su klasifikovana kao komercijalna. Njihov broj je od 2007. do 2002. smanjen za dva miliona, što je pad od 44%, dok je istovremeno broj poljoprivrednih preduzeća sa godišnjim prihodom većim od 250.000 evra porastao za 56%.

Tokom 15 godina, između 2007. i 2022. godine, gazdinstva sa prosečnim prihodom manjim od 15.000 evra godišnje, zabeležila su pad zarade od 18%. U istom periodu, veliki proizvođači sa godišnjim prihodom većim od 250.000 evra godišnje – koji čine samo 8% komercijalnih gazdinstava u EU – zabeležili su u proseku porast zarade od 84%. Ovih 8% preduzeća takođe prikuplja 39% poljoprivrednih subvencija EU za komercijalna gazdinstva i drži 70% ukupnog broja odobrenih kredita.

Ako se pogledaju samo najveća gazdinstva, sa godišnjim prihodom većim od 500.000 evra godišnje, slika je još drastičnija. Ovi proizvođači predstavljaju svega 3% svih komercijalnih gazdinstava u EU, ali ostvaruju 39% ukupnog prihoda u poljoprivrednoj proizvodnji. Njihov broj se skoro udvostručio tokom pomenutih 15 godina, na 117.000, pri čemu su najveći proizvođači ujedno i najveći zagađivači životne sredine.

U istom periodu, broj malih gazdinstava se skoro prepolovio, što je proizvelo duboke ekonomske i društvene posledice. Zaposlenost na komercijalnim imanjima u EU je opala za gotovo 40%, pri čemu je na malim gazdinstvima izgubljeno 3,8 miliona radnih mesta, što je smanjenje od 58% između 2007. i 2022. godine. Tokom tog vremena, najveći poljoprivredni proizvođači su otvorili tek nešto više od 300.000 novih radnih mesta.

Od kuće do kuće

Stoga je jedna od mera kojima EU nastoji da podrži mala poljoprivredna gazdinstva razvoj kratkih lanaca snabdevanja, koji direktnije povezuju lokalne proizvođače i potrošače. Ovi lanci smanjuju broj posrednika u prodaji proizvoda, omogućavaju primarnim proizvođačima veću zaradu, uz uštedu resursa koji su neophodni kada se proizvodi transportuju na udaljene destinacije.

Lokalni poljoprivredni proizvodi mogu da se prodaju direktno na „kućnom pragu“ u okviru gazdinstva, na obližnjim pijacama, kroz usluge seoskog turizma, na lokalnim poljoprivrednim događajima ili kulturnim manifestacijama, u ugostiteljskim objektima, specijalizovanim radnjama, a u poslednje vreme sve češće i preko interneta.

Bez obzira na koji način se vrši direktna prodaja, kratki lanci snabdevanja mogu značajno da doprinesu održivom razvoju seoskih zajednica, naročito u područjima koja su organizovana kao ekološki regioni ili biodistrikti. Razlog je u tome što se razvoj ovakvih regiona zasniva na mnogo sveobuhvatnijem konceptu, čija je suština da se prepoznaju zajednički interesi svih koji žive u tom kraju i da se zahvaljujući tome mnogo bolje povežu međusobno, ali i sa većim urbanim centrima.

Zorica Žarković

Biznis i finansije 235/236, jul/avgust 2025.

Foto: Xalanx, Depositphotos

Чланак Ruralna područja u EU sve praznija се појављује прво на Biznis i Finansije.