Nekakav trgovac iz preka dao nekom burgijašu Kragujevčaninu novaca da mu kaparisava žito.

Prođe dosta vremena, prođe i urečeni dan, a burgijaš niti preda žita, niti vrati kapare. Trgovac se digne te u Kragujevac Knezu Milošu na tužbu.

Knez, saslušavši i tužioca i tuženika, izreče ovaku presudu:
– Čuješ, more, ti burgijašu! Odmah vrati čoveku kaparu koju ti je dao. I odsada, sudiću ti ja ako čujem da prodaješ što nemaš. A ti trgovče uzmi svoje pare, pa odsada nikad ne kupuj što ne vidiš!

Kako se Demir brani na sudu

Kneza Demira iz nahije užičke tuži neko Knezu Milošu: da krivo sudi, i da uzima mito.

Knez Miloš odmah tatarina za Demira.

Demir dođe pred konak, a đavolji mlađi reku mu da stane na sami binjektaš. Demir je bio ljudina krupna, nosata, usnata, a ogrnuo se crvenim japundžetom, pa stoji na kamenu kao kakva statuja.

– Šta je to, bolan Demire, upita Knez Miloš ozgo s doksata.

– Ne znam ni ja, Gospodaru! Dotjeraše me, i rekoše da stanem ovdje preda te.

– More, činiš ‘voliko, ja čujem da ti sudiš krivo, i da
uzimaš mito od ljudi?

– Gospodaru, odgovori jasnim glasom Užičanin: – ako sam od koga šta bilo poiskao, iščupaj mi jezik iz vilica; ako sam od koga što bilo na silu uzeo, evo odsijeci mi ruku; ako li mi je ko što, drage volje, pružio pa ja ne uzeo, evo obje ruke pa odsijeci; a ako što nijesam pogodio da presudim pravo, čovjek sam, griješiti mi je dano. Hajzad, Gospodaru, krivlji je oni koji dade budali vlast u šake nego ja…

– More, ovo je pametan čovek, reče Knez svojoj okolini: – Vodite ga u mutvak da što ruča, pa neka ide kući!
To mu je presuda.

Magazinovićeva penzija

Po što ne skloni Kostu Cukića da se primi predstavništva, Knez Miloš utvrdi u službi dotadašnjeg predstavnika i popečitelje inostranih dela Stevu Magazinovića.

Ali nije bio tim zadovoljan.

Posle nekolika meseca, dođe Cvetko Rajović iz zatočenja, i on njega naimenuje za svoga predstavnika i popečitelja inostranih dela a Magazinović ostane bez posla.

Prođe neko vreme, prijatelji mu pomenu da s Magazinovićem treba urediti stvar; jep je po aktima on predstavnik, a po delu drugi vrši tu službu, i prima platu.

Starac izda ukaz kojim se Magazinović postavlja za predsednika apelacionog suda.

Magazinović odgovori da se toga mesta ne može primiti, po što je to mnogo niže od onoga na kom je bio, nego zamoli za penziju. Na tu molbu Knez da ovako rešenje: „Baka ponuđena, kao i počašćena!”

Jedno „rešenje” na molbenicu

Kad se Knez Miloš godine 1859 vratio u Srbiju, onda su nebrojene molbe i žalbe poletele k njemu. Kome što nije dato, ili kome je što uzeto, taj je svaki trčao Knezu Milošu i tražio zadovoljenja. Najružnije je bilo kad dođu žalbe od onih ljudi koji su bili prvi u gonjenju Obrenovića, pa se sada žale na nepravdu pale vlade!

Nekad je Knez po cele dane provodio diktujući „rešenja” na take molbe ili žalbe. Njegova su rešenja vrlo kratka i vrlo jasna. Šteta je što su obično zapisivana na samim molbama, i tako vraćana moliocima, te ih sada nigde u arhivama nema.

Evo jednoga takoga rešenja.

Neki g. N….. S…….ć, predsednik suda u Ć……, moli se da se postavi za člana Apelacije u Beogradu, gde mu je i kuća.

Na tu molbu Knez da ovo rešenje: „Sedi gde si; nisi ni za to što si!“

„Zar bacaš pet, a govoriš jedan?”

Jednom Knezu Milošu donesu s njegovoga imanja u Vlaškoj veću sumu novaca (oko sedamnaest hiljada dukata). Knez zapovedi svom ađutantu Mijailu Barlovcu, da te novce prebroji.

Barlovac zovne drugog ađutanta, Milenka Teodosije-vića, i njih dva stanu brojiti pred Knezom.

Barlovac je bacao, a Milenko vukao novce; Barlovac je na svaku ruku bacao po pet dukata; pa kad baci pet ruka, onda ih Milenko vuče. Za to vreme
Knez je, sedeći na kanabetu, gledao kako se broji. Videći kako Barlovac baca pet dukata, pa viče: jedan, starac upita:
– Zar ti, more, baciš pet, a kažeš jedan?
– Tako se broje novci, Gospodaru!
– E, nije nego moj krasni; ne znam ja kako se broje pare, nego me ti sada nauči!
– Pa kako velite, Gospodaru, da brojimo?
– Evo ovako: Sad pritisne prstom jedan dukat, otisne ga od gomile na stranu, i rekne: jedan! Za tim, na takav isti način, otisne drugi, i reče dva, i tako dalje.
– Tako će biti dangubno, Gospodaru, reče Milenko.
– Tešto! A vi mi se ovde pretrgoste od rada!
Barlovac i Milenko poslušaju, i počnu brojati kako je Knez želeo.
Starac posedi neko vreme gledajući brojanje; ali ne sačeka ni 500 dukata, nego se diže i ode govoreći:
– Brojte, more, kako vam drago; samo brojte pravo!

Odlomak iz knjige „Knez Miloš u pričama“ Milana Đ. Milićevića u izdanju beogradske „Utopije“

Чланак Upraviteljske veštine Kneza Miloša се појављује прво на Biznis i Finansije.

Petak je, prvi kolovoza, usred rahle užurbane kolone, među autima stranih registracija, vozim se na more. Ostajemo samo dva dana vikenda, a ja se sjećam prvoga kolovoza od prije tačno trideset godina, bila je srijeda, i ja sam isto ovako putovao prema moru. Samo što je grad iz kojeg sam pošao bio drugi, i nisam išao na dva dana nego na petnaest mjeseci. Prije ponoći, prvoga augusta 1984, morao sam se javiti u Uble, na otoku Lastovu, na odsluženje vojnoga roka. Putovao sam autobusom, a svud okolo bila je ista ova gužva, tisuće automobila, s malim i velikim obiteljima koje su pošle na more. A ja, nesretnik, u vojsku. Sedamdeset godina ranije, koji dan nakon prvoga kolovoza, tako je moj djed išao u Veliki rat.

Prije trideset godina na more su putovali svi. Ljudi bosanskih, srbijanskih, vojvođanskih registarskih tablica jatili su se oko Bugojna i Donjeg Vakufa, zastajali po krajputaškim birtijama da rashlade svoja vrela čela, sigurni u sebe jer znaju kamo idu, jer su svoji na svome i ništa im se loše ne može dogoditi. Među njima, plahovitiji, nesigurni u staze i bogaze i davno probijene turske drumove, pomiješani s domaćima putovali su Nijemci, Čehoslovaci, Madžari, Poljaci. Nije davno bio Drugi svjetski rat, neki od turista sjećali su se ovih šuma. Ali prvog augusta 1984, usred turističkih migracija, dok sam, najsamiji na svijetu, išao u vojsku, činilo se da je rat daleko od nas, na Bliskom istoku, u Gazi i u Libanonu, a nama ostaju samo herojska sjećanja i jedna u nizu sjajnih turističkih sezona.

Danas je drukčije. Domaći rijetko idu na more. A i pojam domaćih se dramatično suzio i sveo na Zagreb i širu okolicu. Svi drugi su stranci, Srbi i Bosanci. A oni, ako im je još ostalo novca, putuju danas na gostoljubivija mora, u Crnu Goru, Tursku, Grčku. Više nema ni Nijemaca koji bi se sjećali ovih šuma iz 1943. Turizam se pretvorio u nacionalnu mistiku, u transcendentalno, zaumno dozivanje bogatih stranaca, da dođu i ostave nam svoje novčanike, crne ili barem zlatne kreditne kartice; na turizam se svela nacionalna ekonomija, pa se kao najstrašnije od svih strašnih pitanja nad glavama Hrvata, kao prorokov glas nad kamenom pustinjom, uzdiže ovo: a šta ako gosti jednom ne dođu? Šta ako jednoga prvog kolovoza na hrvatskim cestama nikoga ne bude? Nije to pitanje na koje bi se odgovaralo među ljudima, u širem društvu ili na televiziji, kod Đure Tomljenovića. To je pitanje koje danas stoji između Hrvata i dragoga Boga. Gospod Bog je, a ne nekakva ženskica, direktor Hrvatske turističke zajednice. On je, a ne onaj nekakav Lorencin, Milanoviću jedini prihvatljiv član jedine preostale antifašističke stranke u Hrvatskoj, nadležan za sudbinu hrvatskoga turizma.

Nama trebaju bogati gosti. Mi smo za elitni, a ne za masovni turizam. Čuju se već dvadesetak godina vlahušići i karavlahušići, lokalni primorski šerifi i domoljubni razbojnici, doktori turizma i vlasnici apartmana s balkonima bez ograde i stepeništima koja vode prema nedograđenom trećem katu, pokazujući otvoreni prezir prema svim tim istočnoeuropskim siromasima koji su prije trideset godina dolazili ljetovati u Dalmaciju. Neće oni Ruse, Čehe i Poljake, neće ni sirote Ukrajince, a za Bjeloruse ni da čuju. Ti Bjelorusi, svojim sam ih očima gledao, ove su godine počeli autobusima da dolaze na Crnogorsko primorje. Tri dana putuju od Minska do Budve, zatim su sedam dana na moru, pa još tri dana putuju kući. Sirotinja huda, nemaju ni za sladoleda, ali jednako osjećaju tu sjevernjačku čežnju za toplim morima kao i Šveđani, Norvežani, Nijemci. Domaći u Budvi i Tivtu gledaju ih u čudu, s nekom solidarnom tugom, ali i strahom da bismo svi jednoga ne tako dalekog dana mogli postati Bjelorusi.

I što bi sad ti vlahušići i karavlahušići kada bi im se jednoga dana, umjesto kruzera veličine empajer stejt bildinga, u Gružu pojavio autobus s Bjelorusima? Bi li ih bez riječi deportirali ili bi ih potjerali uz optužbu da su mlatili sredozemnu medvjedicu?

I dok tako vozim kroz Gorski kotar, putujući u ljubaznu zemljicu Istru, razmišljam o tome što bi oni kada bi im neki marketinški mag objasnio da će veće koristi po hrvatski turizam biti ako na svoj račun u najboljim dubrovačkim hotelima prime i ugoste dva autobusa gostiju iz Minska, a ne njemačku nogometnu reprezentaciju, koja je u Brazilu postala prvak svijeta. Ovo drugo je, naime, jadno i provincijalno. Ugostiti Bjeloruse je, međutim, galantno i elitno. To je gesta elitnog turizma.

Bio sam dijete, pet ili šest godina sam mogao imati kada su u Dalmaciju dolazili Madžari i Čehoslovaci s gepecima punim robe, koju bi u dva dana rasprodali i tako dolazili do novaca za svoja ljetovanja. Donosili su dječju robu, sovjetske fotoaparate i ručne satove, lažne samovare, čajnike, pokućstvo i praški porculan. Madžarima je bilo teže, njihova roba je zbog nečega bila slabija nego čehoslovačka, a nisu imali ni tih famoznih satova i fotoaparata. I tako jednoga ovakvog kolovoza, možda baš sudbonosne 1971, kada je Hajduk nakon duge stanke postao prvak, neki Madžar, zovimo ga Janos, ostao je sa svojim starim wartburgom nasred mjesne rive, praznog rezervoara, i bez dinara u džepu. Samo mu je gepek bio pun neprodane robe, koja nije trebala nikome i nije vrijedila ništa.

Očajan, ušao u u prvu kuću. Ponudio je dječje zimske džempere, u zamjenu za novca koliko bi mu bilo dosta za benzin do Pečuha. Za to vrijeme tužna žena, zovimo je Rosza, sa svoje je dvoje djece sjedila u autu i čekala. Bili su tako dekintirani da se nisu usuđivali ni zagaziti na dalmatinski asfalt.

Žena na čija je vrata pokucao zvala se Matija. Baba Matija. Jedva joj je objasnio što hoće, a ona kada je shvatila, samo što ju nije kolpalo. Prošla je ona i El Šat i godine poslijeratne oskudice, i sve joj se to upisalo u pamet. A sad će se još i ovoga sjećati, kao jada nad jadima. Pozvala je šjor Franu, koji je uza sve druge jezike govorio i madžarski, da Janosu iznese ovakvu ponudu: ostat će deset dana u sobi s kupaonicom, bez posebnog ulaza, i ako za to vrijeme skupi novac za benzin, dobro je, a ako ne skupi, pozajmit će mu ona, a Janos će vratiti sljedeće godine. Što se tiče plaćanja sobe, tu problema nema. Čekala je jednoga takvog da mu ove godine ne naplati sobu. A hranit će se kod nje, jest će ono što jedu njezini, barem blitve i krumpira ima dosta, a ne fali ni kokošje juhe, palente, gulaša…

Ne znam kako se završila priča s Madžarom koji nije prodao ništa, pa nije imao novca ni za ljetovanje, ni za benzin da se vrati kući. Ali babi Matiji je, to znam, dobro išlo s izdavanjem soba. I njoj i njezinima. Bilo je to vrijeme elitnoga turizma, imalo se pa se moglo. Babe u crnini, stare partizanke, dobro su znale što je turistički marketing. Treba ljude navesti da te vole, uvjeriti ih da i ti njih voliš. Ništa drugo.

Tekst je preuzet sa Jutarnji.hr

Чланак Jergović: Baba Matija je znala što je elitni turizam. Vlahušić ne zna се појављује прво на Biznis i Finansije.

U 2014, Evropljani obeležavaju 100. godišnjicu početka Prvog svetskog rata. Ova nesreća je pokrenula tri decenije divljaštva i gluposti , uništavajući većinu onoga što je bilo dobro u evropskoj civilizaciji od početka 20. veka. Na kraju, kako je Čerčil prorekao u junu 1940, „novi svet, sa svim svojim snagama i moćima“, morao da se umeša da bi se spasao i oslobodio od starog.

Neuspesi političkih, ekonomskih i intelektualnih elita Evrope doveli su do katastrofe koja je zadesila njihove narode između 1914 i 1945. Oni su bili rezultat njihovog neznanja i predrasuda koji su podastrli katastrofu: lažne ideje i loše vrednosti bile su na delu. Ovo uključuje i atavističko uverenje, ne samo da su imperije bile veličanstvene i profitabilne, već i da je rat slavan pohod i da ga je moguće kontrolisati. Izgledalo je kao da je lidere velikih naroda zaposela ideja o kolektivnom samoubistvu.

Kompleksna društva oslanjaju se na svoje elite i veruju da će one, ako ne sve raditi dobro, a onda ne strahovito pogrešno. Kada elite u tome ne uspeju, politički poredak ima velike šanse da se sruši, kao što se desilo sa poraženim silama posle Prvog svetskog rata. Ruska, nemačka i austrijska imperija su nestale, a njihovi slabi naslednici zamenjeni su despotijama. Prvi svetski rat je takođe uništio temelje privrede 19. veka: slobodnu trgovinu i zlatni standard. Pokušaji da se oni povrate, proizveo je nove poraze elita, ovog puta, koliko američkih toliko i evropskih. Velika depresija je u velikoj meri omogućila da se stvore politički uslovi za Drugi svetski rat. Sledio je Hladni rat, sukob demokratija sa diktaturom proisteklom iz Prvog svetskog rata.

Tužni rezultati neuspeha elita nisu iznenađujući. Postoji jedan implicitni dogovor između elita i naroda: prvi dobiju privilegije i oruđa moći i imovine, drugi, zauzvrat, dobijaju sigurnost i, u modernim vremenima, izvestan stepen prosperiteta. Ukoliko elite u ispunjavanju tog ugovara ne uspeju, rizikuju da budu zamenjene. Zamena propalih ekonomskih, birokratskih i intelektualnih elita je uvek komplikovana. Ali, u demokratiji je zamena političkih elita bar brza i čista. U despotizmu,  obično će biti spora i gotovo uvek krvava.

Ovo nije samo istorija. To je i danas istina. Ako neko traži direktne lekcije iz Prvog svetskog rata za naš svet, ne vidimo ih u današnjoj Evropi već na Bliskom istoku, na granici Indije i Pakistana i u zategnutim odnosima između Kine u usponu i njenih suseda. Mogućnosti tragično pogrešne kalkulacije u svim ovim slučajevima postoje, iako su ideologije militarizma i imperijalizma srećom danas daleko manje zastupljene nego pre jednog veka. Danas, moćne države prihvataju ideju da je mir pogodniji za prosperitet od iluzornog ratnog plena. Ipak, to, avaj, ne znači da su zapadne elite imune na neuspehe. Naprotiv, ona s njima živi. Sastoje se u zloupotrebama mira, a ne rata.

Navodim tri vidljiva neuspeha.

Prvo, ekonomske, finansijske, intelektualne i političke elite uglavnom su pogrešno procenile dugoročne posledice strmoglave finansijske liberalizacije. Uljuljkane u maštarije o navodno samoregulišućim finansijskim tržištima, one ne samo da su dozvolile već i podstiču za finansijski sektor izuzetno profitabilno igranje na kartu povećanja duga. Elite čiji je zadatak kreiranje ekonomskih politika nisu uspele da procene kakve su snage na delu, i iznad svega podcenile su mogućnost sistemskog sloma. Kada je on došao, plodovi tog sloma bili su katastrofalni po nekoliko dimenzija: ekonomija je propala, nezaposlenost je skočila, a javni dug je eksplodirao. Elita koja je kreirala takve politike je diskreditovana zbog njenog neuspeha da spreči katastrofu. Finansijska elita je diskreditovana svojom potrebom da bude spasena. Politička elita je diskreditovana zbog spremnosti da finansira to spasavanje. Intelektualna elita – ekonomisti – bili su diskreditovani zbog svog neuspeha da predvide krizu ili se dogovore o tome šta da urade nakon udara. Spasavanje je bilo potrebno. Ali uverenje da su oni koji imaju moć žrtvovali poreske obveznike u korist onih koji su krivi je tačna.

Drugo, u protekle tri decenije smo videli uspon globalne ekonomske i finansijske elite. Njeni članovi bivali su sve udaljeniji od zemalja koje su ih proizvele. U tom procesu, lepak koji vezuje sve demokratije -pojam državljanstva – je oslabio. Uska raspodela dobitaka privrednog rasta u velikoj meri je pojačao ovakav razvoj događaja. To je, dakle, još ojačalo plutokratiju. Izvestan stepen plutokratije je neizbežan u demokratskoj strukturi društva, u tržišnim privredama. Ali, uvek je to stvar stepena. Ako masa ljudi vidi svoju ekonomsku elitu kao bogato nagrađenu za osrednje performanse i zainteresovanost samo za same sebe, a očekuje da bude spasena ako stvari krenu loše, veze između elite i masa počinju da pucaju. Možda smo tek na početku ovog dugoročnog propadanja.

Treće, u stvaranju evra, Evropljani su svoj projekat videli daleko iznad samo praktičnog okvira  pretvorivši ga u nešto što je za ljude mnogo važnije: sudbinu njihovog novca. Ništa nije bilo verovatnije nego da će između Evropljana izbiti tenzije u vezi sa tim kako se njihovim novcem upravlja i kako se on zloupotrebljava. Verovatno neizbežna finansijska kriza je sada uvećala mnoštvo još nerešenih problema. Ekonomske teškoće zemalja pogođenih krizom su jasno vidljive: ogromne recesije, izuzetno visoka nezaposlenost, masovno iseljavanje i visoka zaduženost. To je sve dobro poznato. Ipak, u tome se najmanje naglašava činjenica da je tome doprinelo pogrešno ustrojstvo evrozone. U okviru evrozone je vlast sada koncentrisana u rukama vlada zemalja kreditora, prvenstveno Nemačkoj, i triju neizabranih birokratija – Evropskoj komisiji, Evropskoj centralnoj banci i Međunarodnom monetarnom fondu. Narodi zemalja koje su osetile negativne posledice nemaju nikakvog uticaja na njih. Političari koji su odgovorni ljudima tih zemalja su nemoćni. To cepa vezu između odgovornosti i sučeljavanja snaga u društvu što je u srcu svakog pojma demokratskog upravljanja. Kriza evrozone nije samo ekonomska. Ona je i ustavna.

Nijedan od ovih neuspeha ne može da se poredi sa ludostima iz 1914 . Ipak, oni su dovoljno veliki da izazovu sumnju u naše elite. Rezultat toga je rađanje ljutog populizma širom zapada, uglavnom ksenofobičnog populizma desnice. Karakteristika desničarskih populista je da oni razvaljuju. Ako elite nastave da nas izneveravaju, nastavićemo da gledamo uspon besnih narodnjaka. A elite moraju pokušati da vladaju bolje. Ako to ne urade, sve nas će preplaviti bes.

Чланак Martin Volf: Pre nego što nas bes preplavi се појављује прво на Biznis i Finansije.

Stražari u crnom opkolili su banku u Brīvībasu, glavnoj ulici Rige. Tu je i kip nacionalnog heroja, Lāčplēsisa zvanog „Ubica Medveda“, letonski kip slobode u čijem je podnožju na bareljefu ugraviran ratni poklič „Za otadžbinu i slobodu!“ („Tevzemei a Brivibai“). Junak svojim kamenim očima stoički mirno promatra kako njegovi Letonci promiču pod njim.

Međutim, samo je jedan od pet Letonaca uveren da epoha koja otpočinje 1. januara, nakon što su još 2012. usvojili evro, zapravo biti dobra stvar za njihovu „otadžbinu i slobodu“. Većina, naprotiv, već poodavno strahuje. Njima nasuprot, „muškarci u crnom“ stoički mirno unose komplete evro-apoena u banku.

Već je izjutra 10. decembra otvoreno 10,302 punkta na kojima građani Letonije mogu da zamene svoj dosadašnji Lat (ili Lati). Ovi kompleti, ukupno 800 hiljada, prodaju se za 10 lata [14.23 evra]. Svaki građanin ima pravo da kupi do pet kompleta. Kupci često među dlanovima obrću svoje dosadašnje novčiće, dok uzimaju svoje nove kovanice estonskog evra, zagledani u ugravirani lik lepe žene u tradicionalnoj nošnji. Da li se radovati ovoj promeni ili ne? To još uvek niko ne zna.

Ne postoji ništa što bi se još moglo učiniti s ovim slikama Letonije osim da ih bacimo u smeće“, kaže uplakana Marta, prodavačica suvenira. Pre mesec dana, početkom novembra, ljudi ophrvani melanholijom stajali su u beskonačnim redovima ne bi li se domogli barem nekog od poslednjih 500.000 novčića od 1 latija. Na jednoj strani ovih kovanica utisnut je „1 lat“, a na drugoj je ugravirano, ‘1.42 zvanični kurs evra’.

Skok cena?

Zinaida i Aida, prodavačice iz butika Salacgriva, zadovoljne su izgledom evro-apoena koje im estonski novinari pokazuju. Iako su cene svih proizvoda u njihovoj prodavnici takođe prikazane i u evrima, obe su još uvek zbunjene. Kako će se u praksi, zapravo, od 1. januara preračunavati novac na oba koloseka, istovremeno, u lat i u evro? da li će moći da uspešno sortiraju sav taj šareniš od apoena koji će im se slivati u jednu kasu?
Ono što plaši Zinaidu i Aidu jesu rast cena i sve veća skupoća. Po njima, uprkos obećanju trgovaca, koji su u izlozima hiljada radnji širom zemlje već istakli obaveštenje da će „pošteno preći sa Lata na Evro“, poskupljenja su neminovna.

Klasičan primer je cena kafe, koja se još uvek danas prodaje u kioscima po ceni od jednog lata. Nema potrebe biti nešto posebno pametan pa pogoditi da će ova šolja kafe uskoro biti zaokružena na 1,50 evra, „kako bi se izašlo u susret udobnosti kupaca koji je plaćaju“. U istraživanju 7.599 konverzija cena, letonska kancelarija za zaštitu potrošača već je otkrila 3.000 nepravilnosti.

Polovina Estonaca za novu valutu, procenat simpatizera raste

S obzirom na opštu konfuziju i nesporazume, šefica kancelarije Ministarstva finansija zadužena za prelazak na evro Arina Andreičika izgleda neuznemirena niskim procentom Letonaca koji podržavaju evro. Ministarstvo, kako se ispostavlja, ima još jednu anketu, koja pokazuje da polovina stanovništva podržava jedinstvenu valutu i da je ovaj procenat je u stalnom porastu .

Zajednički entuzijazam

Prema Andreičikovoj, prelazak na evro je zaista velika stvar koja će, takođe, pomoći estonskoj ekonomiji. Kako bi dokazali ljubav koju i Estonija i Letonija gaje prema evru, predsednici obe ove zemlje sastaće se u 2. januara 2014. u malom gradu Rujiena (3.000 stanovnika). Obojica će, tom prilikom, podići evre na bankomatu.
Niina i Ella se svakog drugog dana susreću na kiosku koji prodaje „čebureki“ (rusko – tatarska poslastica s mlevenim mesom, veoma popularna među Estoncima). Jedna prodaje, druga kupuje. Ono što ih spaja je njihov entuzijazam za evro. “ Samo neka nam dođe!“, kažu jednoglasno. „Ali, kada dođe, neka nam s njim dođu i plate i cene kao u normalnim zemljama, poput Nemačke, na primer.“
Rein Sikk, Eesti Paevaleht, Talin

(M.L.)

Чланак Evro teče Letonijom, nostalgija pliva uzvodno се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema tradicionalnoj antropologiji, Berberi nisu imali državu. Bili su segmentarno, iscepkano rodno društvo, kakvim ga vide u čuvenoj taksonomiji Edvarda Evansa – Pričarda i Mejera Fortisa (knjizi iz 1940. o afričkim političkim sistemima). Ukratko, berbersko društvo je društvo bez države. Umesto toga, oni su imali svetitelje, verske ličnosti koje su posredovale u sporovima i čak nadgledale izbor nosilaca sekularnih političkih funkcija. Svetitelji su vladali društvom podeljenim u loze i klanove, velike porodične grupe. Ovakva klasifikacija, međutim, polazi od onoga šta mi kao zapadna društva verujemo da predstavlja državu. Stvari bi mogle stajati i sasvim drugačije, pišu Ačemoglu i Robinson koji su u svojoj istoimenoj knjizi “Zašto narodi propadaju” (Why nations fail”, 2012) pokušali da analiziraju kompleksnu evoluciju političkih i ekonomskih institucija u mnogobrojnim zemljama širom sveta.

U nekoliko postova na svom blogu “Zašto narodi propadaju” dvojica ekonomista na bazi literature o tradicionalnim političkim institucijama Berbera u planinama Atlas u Maroku, zaključuju da se berberski demokratski poredak razvio bez ijednog ‘uslova’ koji mi pripisujemo postojanju demokratija.

Način na koji su funkcionisali svetitelji (koji predstavljaju instituciju najbližu državi) u berberskom društvu sasvim je suprotan ideji države nemačkog sociologa, filozofa i politekonomiste Maksa Vebera koji je tvrdio da je država subjekt koji u društvu (može da) legitimno primenjuje metode prisile.

Autoritet umesto prisile

Svetitelji, međutim, nisu posedovali sistem prinude koji bi primenjivali nad ostalima, njihov autoritet nije imao kapaciteta (kakav imaju subjekti u Veberovoj državi), bili su poštovani zbog svoje mirnoće i nenasilnosti. Umesto prisilom, svetitelji su autoritet u berberskom društvu pridobijali svojom mirnoćom i nenasiljem. S druge strane, loze i klanovi bili su ti koji su upotrebljavali mere prisile i nasilja a ne “država” oličena u svetiteljima, koji su vodili berbersko društvo.

Ukratko, pišu Ačemoglu i Robinson, ako bi smo tvrdili da su Berberi imali svoju državu, ona bi se u tom slučaju mogla okarakterisati atributima suprotnim od onih koje je zastupao Veber, dakle bila bi nešto kao „izvrnuta veberovska država“. U svom rezonovanju dvojica ekonomista pozivaju se na istraživanja socijalnog antropologa Ernesta Gelnera koji u svom ključnom etnografskom spisu, ‘Berberski svetitelji sa planine Atlas’ piše da bi bilo “zanimljivo prikazati kako ovakva hagiarhija – svetiteljsko ustrojstvo – izvrće čuvenu definiciju države Maksa Vebera jer su u njemu vladari zvanično izuzeti od upotrebe sile.“

Veberova, Evans-Pričardova i Fortesova analiza promašuje metu: oni su imali u vidu isključivo evroazijski model formiranja države i činioce kojima se karakteriše državnost. Kada su naišli na druge društvene organizacije, koje su izgledale i bile ustrojene drugačije, oni bi odlučili da to nisu države, pišu dvojica ekonomista. “Međutim, kao što ćemo videti, tip „države“ koju su Berberi imali veoma je uobičajena pojava u savremenom svetu, i na primer, podseća na ono što je manje-više Liban danas.”

Postoji još nekoliko zanimljivih stvari koje se mogu istaći u vezi prirode berberskih političkih institucija, pišu ekonomisti.

Prvo, u vezi sa demokratijom. Jedna od najpoznatijih tvrdnji u političkim naukama pripisuje se Beringtonu Muru, koji u svojoj veličanstvenoj knjizi, ‘Društveno poreklo diktature i demokratije’ tvrdi da je uspon srednje klase ili, marksističkom terminologijom rečeno, ‘buržoazije’, glavna pokretačka sila koja uspostavlja demokratiju. Budimo fer pa recimo da bi to moglo da bude tako ali samo u nekim okolnostima: naročito u slučajevima kada bi buržoazija bila dovoljno autonomna da može izbeći pravljenje koalicije i dilova sa elitom zemljoposednika, ali, s druge strane i dovoljno jaka i nezavisna da može izbeći i sve rizike koji mogu proisticati od priklanjanja revoluciji i revolucionarima, kažu Ačemoglu i Robinson.

Murov rad je u velikoj meri zasnovan na iskustvu evropskog političkog razvoja i verovatna je inkarnacija jedne stare škole mišljenja koja prati pojam demokratije još od antičkih Grka – koji su, navodno stvorili demokratiju – a takođe, s druge strane, propagira ideju da demokratija može biti sistem vlasti koji je u praksi izvodljiv. Aristotel, u stvari, raspravlja o demokratiji s ne baš s prevelikim odobravanjem.

Dakle, da li je društvu potrebna srednja klasa kako bi uspostavilo demokratiju? I da li je tačno da se koreni demokratije, kao skupa političkih institucija, mogu pratiti sve do starih Grka?

Čemu se možeš nadati ako si “vlast”

Razmišljajući o ovim pitanjima, vratimo se planini Atlas na jugu Maroka, pišu Ačemoglu i Robinson. Berberska plemena biraju svoje lidere, koji vladaju na period od godinu dana sa zabranom reizbora (pa je, tako, jednogodišnji i jednokratni “mandat” maksimalno što jedan Berber može sebi priuštiti). Gelner u knjizi ‘Svetitelji sa Atlasa’ opisuje berberske izbore sledećim rečima: “ono što su glavne odlike pri biranju predvodnika jesu rotacija (smenjivost starih i biranje novih predvodnika) i komplementarnost. Pretpostavimo da se pleme sastoji od tri podgrupa tj klanova A, B i C. Ako je ove godine došao red na ‘A’ klan da obezbedi predvodnika čitavog plemena, onda će birači biti pripadnici klanova ‘B’ i ‘C’. Sledeće godine će biti izabran predvodnik iz klana ‘B’, a njega će birati pripadnici klanova ‘A’ i ‘C’ itd. Ili možete biti birani, ili, pak, možete birati – ali ne možete biti oba istovremeno. Svrha ovog načina izbora je već po sebi dovoljno očigledna. Berberski izborni proces sprečava pojavu stvarne i trajne koncentracije moći u bilo čijim rukama i na ma čijoj strani, zaključuju njih dvojica..

Pored toga, ova pravila su pojačana i izborom nekoliko predvodnika od kojih svaki pojedinačno može kontrolisati samo neke sfere vlasti. Berberi, dakle, ne samo što imaju „demokratske izbore“ pri biranju svojih predvodnika, već su uspostavili i metod podele vlasti (checks and balances). Ne smatra li se u zapadnim društvima da je podela vlasti na izvršno-upravnu, sudsku i zakonodavnu doprinos Monteskjea i Džejmsa Medisona primećuju Ačemoglu i Robinson, sa dozom blage ironije.

Gelner, na koga se njih dvojica pozivaju, zaključuje: “ako se uzme u obzir da je nesumnjivo glavna opasnost po većinu marokanskih berberskih društava sa Atlasa bila periodična efemerna pojava sitnih tiranija, nemoguće je a ne osetiti divljenje koje izazivaju elegantna, efikasna kontrola i izbalansiranost ustanovljena u društvu Berbera sa Visokog Atlasa”.

Istina, berberski izbori nisu baš sasvim nalik na moderne demokratske izbore: kod Berbera, na primer, nema navedenih pravila o tome koliko je glasova potrebno da bi kandidat pobedio, a svetitelji, koji nadgledaju izbore, zalažu se za jednoglasno postizanje dogovora oko određenog kandidata, što je proces koji može trajati danima.

Naravno, možda su Berberi ovaj sistem pozajmili od Grka. Ali, pre no što prigrlimo takav zaključak, razmotrimo slučaj kada su u 19. veku Evropljani otkrili ruševine Velikog Zimbabvea. Oni nisu mogli da poveruju kako su Afrikanci mogli da izgrade takav neverovatan grad i umesto toga su pokušavali da ga povežu sa Egipćanima ili Feničanima. Tokom 1960-ih, belački režim Rodezije (danas Zimbabvea), predvođen Ianom Smitom čak je ovakve ideje promovisao i u istorijskim knjigama. Međutim, zaključuju dvojica ekonomista, istina je da su, najverovatnije, Afrikanci bili ti koji su sami smislili i izgradili Veliki Zimbabve, kao što su i sami Berberi razvili svoje demokratske institucije bez pomoći Grka. Takođe, veoma je jasno i očigledno kako su ovaj svoj demokratski sistem sproveli bez srednje klase (“buržoazije”), koja u berberskom društvu ne postoji.

Чланак Čemu nas uče berberske političke institucije: Država bez batine се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kada padne noć, imigranti se ukrcavaju u lokalno iznajmljene privatne automobile ili kombije. Operacija ih košta od 600 do 1.000 evra, ponekad čak i više. To je kocka, ali ovih dana se isplati, pošto su mnogi uspeli da se preko Slovenije prebace ka Italiji i ostatku Evrope. Sedeći u kafiću u blizini trga bana Jelačića u Zagrebu, PMS, Nigerijac sa boravištem u Zagrebu, uzima gutljaj kafe i izvlači stari telefon iz džepa. „Vidiš? Imam SMS poruke ovde. Kažu da je život bolji na severu. “

Između 2011 i 2012, ukupan broj ilegalnih migranata koji su identifikovani u regionu povećan je za trećinu.

Istovremeno sa ulaskom Hrvatske u EU, najnoviji podaci Evropske komisije glasno i jasno pokazuju: ilegalni transportni putevi imigracije preko Balkana ponovo su oživeli. Između 2011 i 2012, ukupan broj ilegalnih migranata koji su identifikovani u regionu porastao je za trećinu, od 26.223 na 34.825. Najprometniju granice su one između Hrvatske i Slovenije (gde je zabeležen porast od 95 odsto) i Srbije i Hrvatske (sa rastom od 118 odsto). Ista situacija može se sagledati i iz podataka o broju stranaca koji su ilegalno ušli u Hrvatsku: između 2011 i 2012, taj broj se popeo od 3.461 na 6.541, što je skok od 89 procenata.

Hrvatska pretekla Grčku

„Broj hapšenja zbog ilegalnih prelazaka iz Srbije u Hrvatsku u četvrtom kvartalu 2012 je bio najveći među članovima Šengena i EU, čak i više nego za Grčku“, prenosi Fronteks u svojoj Analizi za Zapadni Balkan 2013. Fronteks je, agencija zadužena za patroliranje spoljnim granicama Evropske unije. Ovde vredi pomenuti hapšenje Blaža Topalovića, šefa policije u Vukovaru – gradu u blizini granice sa Srbijom – zbog trgovine ilegalnim imigrantima, 2. avgusta.

Problem je u tome što, pored bilo kakvog napretka u zakonodavstvu koji je postignut, procedure za integraciju ilegalnih migranata u ovim zemljama nisu baš sjajan model efikasnosti. U Hrvatskoj, na primer, ne postoje centri za ilegalne maloletnike, a postoji samo jedan objekat za odrasle, koji dostiže svoje maksimalne kapacitete. Još jedan centar u Kutini, namenjen za kandidate za politički azil i humanitarnu zaštitu, status koji Hrvatska vrlo retko daje, našao se u sličnoj situaciji. Prema podacima Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice, od 3.228 primljenih prijava od strane hrvatske države, od 2004 do 2012, odobreno je samo 50 prijava za izbeglički status i 80 za humanitarnu pomoć.

Odskočna daska

PWS, Nigerijac, prsne u osmeh. On je jedan od retkih čija je prijava odobrena. On je stigao u zemlju tajno pre godinu i po dana. Pre nekoliko meseci, dobio je politički azil i hrvatski pasoš. „Ostajem, ali ja sam u manjini!“, naglašava ovaj migrant, koji je bio regrutovan kao prevodilac od  strane NVO. „Hrvatska se smatra odskočnom daskom za imigrante,“ slaže se Barbara Matejić, novinar koji pokriva manjine.

Međutim, ovaj fenomen postaje još komplikovaniji kada se uzme u obzir da se ovi putevi često poklapaju sa drugim nezakonitim trgovinama u regionu, za koje se EU boji da će se sada intenzivirati.

„Protok oružja sa Balkana u Evropu mogao bi da poraste zahvaljujući prijemu Hrvatske i seljenjem granice EU u planinsko područje koje razdvaja Hrvatsku od Bosne i Hercegovine“, kaže Fronteks agencija za kontrolu granica.

Pogled iz Grčke: „Ulazna tačka Evrope“ pod pritiskom

Grčka je tačka za ulazak migranata koji idu ka zapadnoj Evropi kopnenim putem duž „Balkanske rute“, a na Atinu se vrlo često upire prstom zbog loših uslova koji se pružaju onima koji traže azil. U centrima za zadržavanje lica koja traže azil, izbilo je nekoliko pobuna a poslednja se dogodila 11. avgusta, kada su migranti u Amigdaleza centru u blizini Atine saznali da će njihovo vreme zadržavanja biti povećano sa 12 na 18 meseci, izveštava grčki dnevnik To Vima. Migranti su napali straže i zapalili svoje krevete. Intervenisala je policija, a 14 ljudi koji su tražili azil je bilo uhapšeno.

„Uslovi u smeštajnim centrima su strašni, i očekivali smo pobunu imigranata,“ rekao je novinarima gradonačelnik Akarnesa, gde se nalazi taj centar. Centar je životni prostor 1.650 ljudi koji žive u montažnim zgradama u kojima temperatura ponekad raste i do 50 ° C u leto, piše To Vima. Nemiri su se dogodili dve nedelje posle smrti jednog avganistanskog izbeglice koji je preminuo usled respiratorne insuficijencije.

EL PERIÓDICO DE CATALUNYA BARCELONA

Чланак Evropa i imigranti (5/6): Balkan, kapija Evrope се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ono što Ričard Senet (Korozija karaktera, 1998 ) vidi kao osnovu društvenih promena  je  iskorenjivanje ljudi iz njihovog mesta rođenja ili mesta rada, koja korespondiraju sa nekadašnjim “utemeljenjem” koje su ljudi videli u tlu na kojem su rođeni ili seoskom imanju koje su obrađivali njihovi preci, zavičaju, simbolu porodične tradicije i onoga što je reprezentovalo njihovu kulturu.

Fleksibilan čovek se kreće sa lakoćom, juri za poslom i karijerom i  razbija jake veze (sa porodicom i prijateljima), a gradi mrežu slabog vezivnog tkiva,  stvara nove, ali uvek privremene kontakte, jer se njegova kultura razvila i formirana je ne na teritorijalnom osnovu, već na nivou šire zajednice: gradova i susednih regiona, ponekad drugih naroda u graničnim područjima i, mnogo ređe, udaljenih zemalja. Senetov fleksibilni čovek je putnik, migrant koji eksploatiše otvaranje granica i širok spektar privremenog rada da bi pokušao da izgradi svoje šanse za uspeh. De-teritorijalizacija, dakle, znači presecanje veza sa teritorijom na kojoj je čovek ponikao i slobodnije kretanje u širem kontekstu.

To nas dovodi do razlikovanja pojma „teritorije“ (a kasnije i de-teritorijalizacije) od onog „lokalnog“. Veza sa zemljom je jaka – Blut und Boden, „krvi i tla“, kako su je jednom zvali Nemci – ona se formira ostajanjem više generacija na istom mestu,  sa koje se one ne udaljavaju iz straha od gubitka svog identiteta. Ovo je mesto gde je „zajednica“ formirana. To tlo je sveto mesto, zemlja naših predaka, to je ono što je u nas utisnuto, što potvrđuju i jezik, veroispovest, ponašanje i običaji koji se sa kolena na koleno prenose tokom vremena, koje pojedinac priznaje kao svoje i za koje je spreman da se bori.

Zajednica zasnovana na tlu je povezana jakom društvenom solidarnošću, od koje se teško odvojiti I, čak i ako neko u tome uspe, iza ostaju tragovi koje je teško ukloniti, a koji se pripisuju emotivnom povratku sopstvenim korenima. Lokacija je nešto sasvim drugo. To je okruženje, sfera uticaja, ograničena na mesto u kome se kreće i radi. Može da se menja i zamenjuje drugim kontekstom jer ima nebitne korene. To je pre mesto izbora, slučajno određeno mogućnošću zaposlenja, migracije, ili stečenim porodičnim vezama. Ono može da bude izbor za ceo život, ili samo nekoliko meseci.

Međutim, između zajednice po tlu i lokacije na kojoj živimo postoji velika razlika u pratećoj kulturi: nema dubokog korenja koje nas vezuje za jedno mesto izuzev posebnog interesa proisteklog na osnovu prisustva drugih interesa ili pogodnosti.

Ako se fleksibilni čovek preseli iz Denvera ili Đenove zbog zaposlenja, njegova „lokacija“ će biti sfera njegovog svakodnevnog profesionalnog i porodičnog života. Ovde će biti centar njegovih interesovanja i ovde će iskoristiti svoje pravo i dužnost da glasa. „Lokacija“ će postati centar (mobilni) njegovog postojanja, karakterisan velikom slobodom kretanja i otvaranjem granica, koje će koincidirati sve više i više sa takvim trendom na svetskom nivou, ali će on izgubiti svoju snažnu veza sa tlom.

Zamena teritorijalnog koncepta sa lokalnom obuhvata niz posledica: posebno gubitak veze sa tlom, roditeljskim vezama, idejama stabilnosti i nepromenljivosti prirode.

Najvažniji je ovde gubitak izvesne vrste socijalnog kapitala, onog kojeg hrane jake veze – porodične i društvene – koje su striktno vezane sa teritorijom. One se ugrađuju pri rođenju, a koreni su jaki i vezuju pojedinca u zajednicu porekla tokom njegovog postojanja. Te veze su snažne i daju pojedincu osećaj sigurnosti, ali su takođe ograničavajuće, često povezane sa jakim emocijama, razumljivom iracionalnošću koja ima neke sličnosti sa „dobrovoljnim ropstvom“ Etjena de la Boisija (Etienne de la Boetie).

Proces de-teritorijalizacije slama ove jake veze, podstiče pojedinca da napusti svoju porodicu, svoj grad i dugove prema zajednici u kojoj je odrastao. To ga ostavlja sa osećajem da je zaista sam po prvi put, bez podrške iz kruga porodice, na putu s kojeg, u većini slučajeva, nema povratka. Nakon što su te veze polomljene ili su popustile, društveni kapital stečen tokom niza godina se ispostavlja kao beskorisan, jer više ne postoje odrednice ili mogućnosti da se on upotrebi u dobru svrhu

Izvan naše teritorije formiraju se nove veze koje više nemaju snagu porodičnih veza. Oni su slabe, formirane čak i na daljinu, ali se lako kidaju, kao na primer krhke veze iz radnih odnosa koje nameće brozo pokretljivo društvo. Ali, slabe veze imaju iznenađujuć kvalitet: da dovedu do boljeg društvenog kapitala koji je otvoreniji, inovativni, a koji može proizvesti neverovatne efekte na razvoj pojedinca i na njegov profesionalni razvoj. Slabe veze odvijaju se na visokom nivou, i ciljaju daleko. Njihova krhkost ih ne sprečava da se razviju u pravu mrežu koja se nastavlja i proširuje geometrijski: nešto što bi bilo nemoguće kod jakih veza, čija struktura ima ograničen domet.

Društvene mreže su rođene na principu slabe veze i pokušavaju da doprinesu i nadoknade, mada ne uvek uspešno, istupanje iz porodičnih veza. U stvari, oni prevazilaze teritoriju i grade mostove ka najrazličitijim ljudima i mestima. Oni su komunikacione veze koje su bogate u pogledu informacija, sadržaja koji povezuju druge osetljive centre i druge „lokalce“ koji su izgubili osećaj za teritorije, ali ne i istorijsko prisustvo, ovde i sada da obeleže svoju biološku vitalnost i mesto: vreme ljudskog postojanja.

De-teritorijalizacija čini da se osećamo da smo građani sveta. Slobodniji i više motivisani, ali i više sami. “Glokal” preovlađuje, odnosno globalno na lokalnom nivou, što znači veću mogućnost da komuniciramo, one predstavljaju ničim ograničen produžetak našeg obuhvata i naših mogućnosti, ali nam istovremeno omogućavaju i da odmah osetimo efekte globalizacije, od potrošnje u kulturi, a posebno u privredi, uz „lokalnu“ referencu: okruženje u kome živimo, koje nas okružuje, i sa kojom smo zasnovali značajan odnos. Mi se bavimo izuzetno labilnim i privremenim „lokalnim“ kontekstom koja ne sprečava bilo koga da koristi prava koja imaju oni koji žive u tom mestu. Minimalna prava, kao što priliči gostu prema kome ne želite da bude neučtivi, ali koji nema autoritet i težinu onih koji imaju jaku vezu sa teritorijom.

Smanjena prava, kao što se dešava u vreme krize. Smanjena prava koja će postati neophodna kada se prošire na sve pod suncem nebeskim, uključujući i migrante, koji se sve slobodnije kreću u nadi da će pronaći bolje uslove života, ostavljajući svoje teritorije i svoje korene i stvaranjem novog „lokalnog“ ili „glokalnog“. Jednaka prava za sve, kao i prava ni za koga, kada su resursi ograničeni i privilegije su rezervisane samo za neke. U takvoj situaciji problem državljanstva više nema razloga da postoji.

Postati državljanin zemlje po rođenju više ne donosi više koristi nego postajanje građaninom jedne zemlje na osnovu prebivališta. Iste osnovne usluge, isti neadekvatan zdravstveni sistem, isto oporezivanje. Odatle sam gde sam se rodio (jus soli), ne odakle potičem, (jus sanguinis) , ako se primeni u Francuskoj, biće formalni ustupak bez supstance. To neće doneti nikakvu značajnu promenu, osim stvaranja mogućnosti da se još jednom istakne velikodušnost zapadnih demokratija, dok će u stvari svi biti izloženi posledicama velike promene u svetu, gde će svima biti dozvoljeno da imaju dužnost samo prema svojim izborima na lokalnom tlu. To nije prava demokratija, već lažna demokratija. Iluzija da smo svi jednaki, slomljeni i stalno dole, dok su neki jednakiji od drugih.

T.J.

Чланак Karlo Bordoni: Fleksibilni čovek, zavičaj i društvene mreže се појављује прво на Biznis i Finansije.

Konvencionalni ekonomija nudi apstraktne modele; uvrežena mudrost insistira da odgovor na pitanje ko su majka i otac inovacija jeste – privatno preduzetništvo. U ovoj sjajnoj knjizi Mariana Macukato, profesor ekonomije sa univerziteta Saseks, specijalizovana za nauku i tehnologiju, tvrdi da je prvo (privatno) beskorisno a drugo (preduzetništvo) nepotpun odgovor. Da, inovacija zavisi od smelog preduzetništva. Međutim, entitet koji preuzima najhrabrije rizike i ostvaruje najveće pomake nije privatni sektor, to je često osporavana država.

Macukato primećuje da u slučaju „75 odsto novih molekularnih entiteta [odobrenih od strane američke Agencije za hranu i lekove između 1993 i 2004] trag vodi do istraživanja  … koje finansira državna labaratorija  Nacionalni institut za zdravlje (NIH) u SAD „. U Velikoj Britaniji Medical Research Council otkrio je monoklonska antitela, koja su temelj biotehnologije (monoklonska antitela (mAt) i njihovi derivati su najveća grupa proteina koji se koriste u terapiji kancera na primer, i predstavljaju segment farmaceutske industrije koji se najbrže razvija). Takva otkrića su potom predata jeftino privatnim kompanijama što im je omogućilo da žanju ogromne profite.

Šta Apple duguje državi

Možda je čak ubedljiviji primer revolucije u sferi informacija i komunikacija. Američka Nacionalna fondacija za nauku finansirala je razvoj algoritma koji činio podlogu Google pretraživača. Prvi izvori sredstava za finansiranje Apple došli su iz američkog državnog programa za inovacije u malim kompanijama (Small Business Innovation Research Program). Osim toga, „sve tehnologije koje čine iPhone ‘pametnim’ je takođe finansirala država … Internet, bežične mreže, GPS (Global Positioning Sistem), mikroelektronika, ekran osetljiv na dodir i najnoviji program aktivacije glasom (SIRI lični asistent) . „Apple je to briljantno sastavio, ali je  pritom ubrao plodove sedam decenija dugog državno podržanog inovacionog procesa.

Zašto je uloga države toliko važna? Odgovor leži u tome što inovacije prate velike neizvesnosti,  dugo vreme trajanja i visoki troškovi u vezi sa osnovnim, naučno zasnovanim inovacijama. Privatne kompanije ne mogu i neće da snose te troškove, delom zbog toga što one ne mogu da budu sigurne da će ubrati plodove takvog truda, a delom zbog toga što ovi plodovi leže tako daleko u budućnosti.

Zaista, što je ekonomija više konkurentna i bazirana na finansijskoj isplativosti, to je manje privatni sektor spreman da podnese takve rizike. Kupovina sopstvenih akcija je očigledno daleko privlačniji način korišćenja viška novca nego njegovo trošenje na fundamentalne inovacije. Dani kada je AT & T bio vodeći igrač u stvaranju Bell Labs (naučnog centra koji je odgovoran za takve izume kao što su radio astronomija, tranzistor, laser, informaciona teorija, programski jezici C i C++ između ostalog ) su davno prošli. U svakom slučaju, privatni sektor nije mogao da stvori internet ili GPS. Samo je američka vojska imala resurse za to.

Verovatno su najvažniji pokretači inovacija u poslednjih pet decenija bili Agencija za napredne istraživačke projekte američkog ministarstva odbrane i NIH. Danas će, ako svet želi fundamentalne pomake u tehnologijama u energetici, država morati u tome da igra veliku ulogu. Zaista, američka vlada je čak i pomogla i pronalazak “frakinga”, tehnologije za lomljenja uljnih škriljaca i eksploataciju gasa.

Macukato insistira da to uključuje više od državne podrške istraživanju i razvoju, iako je to od vitalnog značaja (u SAD, država finansira četvrtinu istraživanja i razvoja i skoro 60 odsto osnovnih istraživanja). Ali, država je takođe aktivan preduzetnik, koji preuzima rizik i, naravno, prihvata neizbežne propuste. Amerika je bila razvojno orijentisana država od vremena Aleksandra Hamiltona. Zaista, nedavna uloga nacije kao glavnog promotera osnovnih inovacija je plod koliko zalaganja države toliko i njenih poletnih privatnih preduzetnika. Nemački neuspeh da ostane predvodnik današnjih novih tehnologija, za razliku od vremena pre Drugog svetskog rata, možda je rezultat toga što je uloga države u sektoru inovacija sada limitirana.

Zabluda o venčr kapitalistima i birokratama

Macukato voli uništavanje mitova o rizičnom kapitalu venčr kapitalista koji navodno vole rizike i birokratama koje izbegavaju rizike. Da li je bitno to što je uloga države izbisana iz priče o uspešnim inovacijama? Ona tvrdi da jeste.

Prvo, kreatori politika sve više veruju u mit da je država jedino prepreka, čime lišavaju inovacije podrške i mogućnosti da ona donese prosperitet čovečanstvu. Zaista, rasplamsalo preziranje vlada uništava volju i kapacitete države da preuzme preduzetničke rizike.

Drugo, vlada sve više shvata da finansira rizične poduhvate dok privatni sector bere lovorike inovacija. Ono što se dakle pojavljuje kao stanje stvari na obzorju, dakle, nije istinski simbiotski ekosistem inovacija, već parazitski, gde se socijalizuju gubici , dok su profiti uglavnom privatizovani. Da li obični poreski obveznici shvataju da se novcem od  njihovih poreza finansiraju fundamentalna istraživanja koje pokreću ekonomiju?

Ova knjiga ima kontroverznu tezu, ali u osnovi ispravnu. Neuspeh da se prepozna uloga vlade kao vodećeg inovatora može biti najveća pretnja rastu prosperiteta.

Martin Volf, glavni ekonomski komentator Financial Times

(T.J)

Чланак Inovacije: poreski novac, privatni profiti се појављује прво на Biznis i Finansije.

Piše: Francesca Borri*

Konačno mi je pisao. Nakon više od godinu dana izveštavanja za njega, za vreme čega sam dobila tifus i bila ranjena u koleno, moj urednik je gledao vesti, pomislio da sam među kidnapovanim italijanskim novinarima i poslao mi mejl u kojem je pisalo: “Ako dobiješ vezu, može li da mi tvituješ kaznu?”.

Istog dana vratila sam se u pobunjeničku bazu, moje sklonište u paklu Alepa, u prašini, gladi i strahu, gde sam se nadala da ću naći prijatelja, toplu reč, zagrljaj. Umesto toga, dočekao me novi mejl, ovaj put od Klare, koja letuje kod mene u Italiji. Već mi je poslala osam “Hitno!” poruka. Danas traži moju propusnicu za spa da može da uđe besplatno. Ostatak poruka u mom inboksu je ličio na ovu: “Odličan prilog danas, briljantan kao tvoja knjiga o Iraku”. Nažalost, moja knjiga nije bila o Iraku, nego o Kosovu.

foto: Alessio Romenzi

Ljudi imaju romantičnu viziju frilensera kao novinara koji je sigurnost redovnih primanja zamenio za slobodu da pokriva priče kojima je fasciniran. Međutim, mi uopšte nismo slobodni: upravo je suprotno. Istina je da jedinu priliku za posao imam u Siriji, gde niko drugi neće da ostane. I, da budem precizna, nije u pitanju ni Alepo, nego prva linija. Sve to zato jer urednici u Italiji traže samo krv i pucnjavu. Pišem o islamistima i njihovoj mreži društvenih službi, korenima njihove moći – priču koju je definitivno mnogo teže izgraditi nego izveštaj sa prve linije. Upirem se da to objasnim, da priča bude životna i da dotakne čitatelje, sve da bi dobila odgovor “Šta je ovo? Šest hiljada reči i niko mrtav?”

Zapravo trebala sam to shvatiti još u vreme kada me je urednik zamolio za priču iz Gaze, jer je, kao i obično, bila bombardovana. Dobila sam mejl: “Znaš Gazu u dušu”. “Koga je briga što si u Alepu”. Tačno. Istina je da sam završila u Siriji nakon što sam videla fotografiju Alesija Romenzija u Timeu, koji se prošvercao u Homs kroz vodovodne cevi kada niko još nije bio svestan postojanja tog grada. Videla sam njegove snimke dok sam slušala Radiohead— te oči koje su gledale u mene, oči ljudi koje je ubijala Asadova vojska, jednog po jednog, a niko čak nije ni čuo za Homs. Savest je preklopila moju mudrost i morala sam da odem u Siriju odmah.

Međutim, bilo da pišeš iz Alepa, Gaze ili Rima, urednici ne primećuju nikakvu razliku. Plaćen si isto – 70 dolara po priči. Čak i u zemljama poput Sirije, gde su cene utrostručene zbog nepredviđenih okolnosti. Tako, naprimer, spavanje u pobunjeničkoj bazi pod vatrom, na dušeku na zemlji, uz žutu vodu od koje sam dobila tifus, košta 50 dolara za noć, a automobil košta 250 dolara dnevno. Završiš uvećavajući rizik, a ne umanjujući ga. Ne samo da ne možeš sebi da priuštiš osiguranje – koje je oko 1.000 dolara mesečno – nego ne možeš da platiš ni fiksera ili prevodioca. Nađeš se sama u nepoznatom. Urednici su dobro svesni da te 70 dolara po priči tera da štediš na svemu. Znaju i da ako slučajno budeš ozbiljno ranjen, postoji šansa da ne preživiš, jer sebi ne možeš dozvoliti da budeš ranjen. Ali oni kupuju tvoje priče bez obzira na sve, iako nikada ne bi kupili Nike fudbalsku loptu koju ručno šiju pakistanska deca.

Sa novim komunikacionim tehnologijama došlo je i iskušenje da se veruje da je brzina informacija. Međutim, ta ideja je zasnovana na samodestruktivnoj logici: sadržaj je standardizovan, i vaše novine,vaši magazini nemaju nikakvu različitost, tako da nema ni potrebe da plaćaju reportere. Mislim, za vesti imam internet, i to besplatno. Današnja kriza je kriza medija, a ne čitalaca. Oni su još uvek tu, i suprotno onome što mnogi urednici veruju, to su bistri čitaoci koji traže jednostavnost bez pojednostavljivanja. Žele da razumeju, a ne samo da znaju. Svaki put kad objavim svedočanstvo iz rata, dobijem desetine mejlova čitalaca koji mi pišu: “Okej, odlična priča, ali želim da razumem šta se dešava u Siriji”. Bilo bi mi zadovoljstvo da im odgovorim da ne mogu da napišem analizu, jer bi me urednik jednostavno nokautirao rečima “Šta si umislila ko si ti, mala”, iako imam tri diplome, napisala sam dve knjige i provela 10 godina na različitim ratištima, najpre kao aktivistkinja za ljudska prava, a danas kao novinar. Moja mladost je nestala u 23-oj godini kada je na meni završio deo nečijeg raznesenog mozga u Bosni.

Frilenseri su novinari drugog reda. Čak i da su samo oni u Siriji, to bi bilo zato što je ovo prljav rat, rat iz prošlog veka; to je rovovska borba između pobunjenika i lojalista koji su toliko blizu da viču jedni na druge dok se međusobno ubijaju. Kad se prvi put nađete na prvoj liniji ne možete da verujete, takve ste bajonete videli samo u istorijskim udžbenicima. Današnji ratovi se vode s bespilotnim avionima, a ovde se ratuje za svaki metar, za svaku ulicu, a to je prokleto zastrašujuće. Bez obzira na to, urednici u Italiji te tretiraju kao dete; dobiješ fotografiju na naslovnoj strani i kažu da si srećan jer si se našao na pravom mestu u pravo vreme. Dobiješ ekskluzivnu priču, poput one koju sam napisala prošlog septembra o starom gradu Alepa, gradu pod zaštitom UNESCO-a, spaljenom u borbama pobunjenika i sirijske armije. Bila sam prvi strani reporter koji je uspeo da uđe unutra i onda me urednik pita: “Kako da opravdam to što moj novinar nije uspeo da uđe na to mesto, a ti jesi?”. Dobila sam sledeći mejl od urednika vezan za tu priču: “Kupiću je, ali ću je objaviti pod imenom redakcijskog novinara”.

Naravno, ja sam i žena. Pre nekoliko večeri granatiranja je bilo svuda; sedela sam u ćošku, sa izrazom lica koji imate kad znate da smrt može da vas zadesi svake sekunde. Prišao mi je drugi reporter, pogledao me i rekao: “Ovo nije mesto za ženu”. Šta da odgovorim takvom tipu? Idiote, ovo nije mesto ni za koga. Ako sam uplašena, to je zato što sam prisebna. Jer, Alepo je sav u barutu i testosteronu i svi su traumatizovani: Henri samo priča o ratu, Rajan je na amfetaminima. I opet, svaki put kad vidimo raskomadano dečje telo, oni prilaze samo meni, “osetljivoj” ženi i žele da znaju kako sam. I u iskušenju sam da im odgovorim: Kao i vi. Večeri kad se na mom licu video osećaj bola, zapravo su bile večeri kad sam se branila, ostavljajući po strani sve emocije i osećanja; to su večeri kada sam sačuvala sebe.

Sirija više nije Sirija. To je ludnica. Tu je jedan Italijan koji je bio nezaposlen i priključio se Alkaidi, pa ga majka lovi po Alepu da bi ga dobro istukla; tu je japanski turista koji je na prvoj liniji jer mu, kaže, trebaju dve nedelje “uzbuđenja”; Šveđanin, diplomirani pravnik, koji je došao da prikupi dokaze o ratnim zločinima; američki muzičari sa bradom poput Bin Ladena koji misle da će se tako lakše uklopiti, iako su plavi, visoki ljudi (doneli su sa sobom lekove protiv malarije, iako ovde nema malarije i žele da ih dele dok sviraju violine). Tu su razni zaposlenici raznih agencija Ujedinjenih nacija koji, kad im kažete da znate za dete sa lišmaniozom (bolest koja se dobija ujedom peščane mušice) i pitate mogu li mu pomoći da se sa porodicom prebaci u Tursku na lečenje, odgovore da ne mogu, jer je u pitanju jedno dete, a oni se bave “detinjstvom” u celini.

No, mi smo ratni reporteri posle svega, zar ne? Braća (i sestre) saborci. Mi rizikujemo svoj život da bi dali glas onima koji ga nemaju. Videli smo stvari koje većina ljudi nikada neće videti. Puni smo priča koje pričamo za večerom, mi smo kul gosti koje svi žele da pozovu. Međutim, prljava istina je da, umesto da smo složni, mi smo sebi najgori neprijatelji; razlog zašto se naš tekst plaća 70 dolara nije u tome što nema novaca, jer uvek ima novaca za priču o Berluskonijevoj devojci. Pravi razlog je da ti tražiš 100 dolara po priči, a neko drugi je spreman da je proda za 70. To je najžešća konkurencija. Recimo, poput Beatris, koja me danas usmerila u pogrešnom pravcu, da bi bila jedina koja pokriva demonstracije, pa sam se našla među snajperskom vatrom zbog njene prevare. Sve zbog toga da bi pratila demonstracije, poput stotina drugih.

Ipak, pretvaramo se da smo ovde da niko ne bi mogao da kaže: “Ali nisam znao šta se dešava u Siriji”. Zapravo smo tu da bi dobili nagradu i bili vidljiviji. Varamo jedni druge, kao da nam je Pulicer na dohvat ruke, a zapravo nema ničeg. Stisnuti smo između režima koji nam daje vizu samo ako smo protiv pobunjenika i pobunjenika koji ti dozvoljavaju, ako si s njima, da vidiš samo ono što oni žele da vidiš. Istina je da smo gubitnici. Nakon dve godine naši čitaoci se jedva sećaju gde je Damask, a svet instinktivno situaciju u Sriji pojašnjava rečima “kakav haos” jer niko ne razume ništa u vezi Sirije, samo vide krv, krv i krv. Zato nas Sirijci više ne mogu podneti. Jer svetu prikazujemo fotografije sedmogodišnjeg dečaka sa cigaretom i kalašnjikovim. Jasno je da je nameštena fotografija, ali se pojavila u novinama i na portalima širom sveta u martu, i svi su galamili: “Ti Sirijci, ti Arapi, kakvi varvari!” Kada sam prvi put došla, Sirijci su me zaustavljali na ulici i govorili “Hvala vam što pokazujete svetu zločine režima”. Danas me zaustavio čovek i rekao: “Sram vas bilo”.

Da sam išta razumela u vezi sa ratom, ne bih zastranila pokušavajući da pišem o pobunjenicima i lojalistima, Sunitima i Šitima. Jer je jedina prava priča o ratu kako živeti bez straha. Da sam to znala, ne bih se toliko plašila da volim, da se usudim; umesto što sam sada ovde, umesto što grlim samu sebe u ovom mračnom, ustajalom ćošku, očajnički žaleći za svim što nisam uradila, što nisam rekla. Vi koji ste sutra još uvek živi, šta čekate? Zašto ne volite dovoljno? Vi, koji imate sve, zašto se toliko plašite?

* Uz izuzetak Alesija Romencija, sva ostala imena u tekstu su promenjena zbog zaštite privatnosti

*Frančeska Bori je objavila dve knjige, o Kosovu i o odnosima Izraela i Palestine, dok je radila kao aktivistkinja za ljudska prava. Okrenula se novinarstvu kad je shvatila da se moćni igrači više uzrujaju onim što napiše kao novinarka, nego onim što uradi kao pravnica.

Tekst objavljen u Columbia Journalism Review,

prevod: Marija Šerban i Žarka Radoja,

izvor: Kontrapress

Чланак Uvrnuti svet ratnih reportera u Siriji: Uredničko forsiranje krvi се појављује прво на Biznis i Finansije.

Mađarska se bori protiv bankrota, a desna konzervativna vlada premijera Viktora Orbana u stalnom je sukobu s Briselom. I dok ga neki Mađari obožavaju jer se, npr. usudio uvesti porez na banke ili reći „ne“ velikom MMF-u, drugi napuštaju domovinu optužujući mađarskog premijera da polako, ali sigurno ubija demokratiju.

Viktor Orban

Nedavna izjava guvernera Mađarske narodne banke Gyorgyja Matolcsyja da je Mađarsku napustilo pola milona ljudi izazvala je pravu buru u domaćoj i svetskoj javnosti. Iako se točan broj iseljenika ne zna, stručnjaci se slažu da Mađarsku trenutno potresa istorijski talas iseljavanja. No osim zbog duboke privredne krize, malih plata i neizvesne budućnosti, sve je više i onih koji tu zemlju napuštaju zbog neslaganja s politikom desne konzervativne vlade premijera Viktora Orbana. Među njima je i sve više novinara, a jedan od njih je i 30-godišnji Bernat Josza koji je do nedavno radio kao urednik za jedan mađarski dnevni list. U Berlin se doselio krajem 2012. godine jer više nije mogao da podnese atmosferu u svojoj domovini:

„Pravna država u Mađarskoj se ukida korak po korak. Vlada, koja je na vlasti od 2010. godine i koja ima dvotrećinsku većinu u parlamentu, totalno je prisvojila celu zemlju. Transformiše je na svim nivoima po svojim vlastitim predstavama i sve se dodeljuje svojoj klijenteli. Tu vlada onaj mentalitet: ko nije s nama, onda je protiv nas. Svi koji kritički promatraju Vladu tretiraju se takoreći kao neprijatelji“, kaže Bernat Josza.

Četrdesetogodišnja novinarka Agnes Szabo u Mađarskoj je izveštavala o temama iz kulture. Nakon što je alternativna kulturna scena potpuno uništena, bila je prisiljena da ode jer više nije imala o čemu da piše, kaže Agnes i dodaje:

„Ceo sam svoj život provela u Mađarskoj. Mislim da je Mađarska u pogledu kulture, stavova ljudi i tolerancije doživela svoju najnižu tačku do sada. Ja sam za vreme komunizma, naravno, bila dete. Kao dete čovjek drugačije procenjuje stvari nego odrasla osoba, ali imam ponovno osećaj da se vratila diktatura.“

Agnes Szabo ističe da je vlada premijera Viktora Orbana u poslednje tri godine čak četiri puta menjala ustav, a neke su izmene domaći i evropski stručnjaci ocenili kao frontalni napad na načela pravne države. Vladajuća je stranka Fidesz tako zabranila političke predizborne kampanje na privatnim televizijskim i radijskim stanicama, čime se slabe politički protivnici. Ustavnom sudu oduzet je velik dio ovlašćenja, a mađarska opozicija ističe da je reč o Orbanovoj osveti tom telu. Ustavni je sud, naime, bio poslednja jaka državna institucija koja se s vremena na vreme suprotstavljala volji mađarskog premijera i odbijala njegove zakone ocenjujući ih protivustavnim. No ova novinarka upozorava i na novi zakon o medijima koji je doveo upravo do onoga čega su se mnogi pribojavali. Novinari se u Mađarskoj ne progone, kaže Agnes, ali mnogima je onde postalo nemoguće da rade:

„Problem sa zakonom o medijima je taj da se on može tumačiti na jako puno načina. Mediji se mogu kazniti za raznorazne stvari, ali te stvari u tom zakonu nisu konkretizovane. Oni jednostavno ne znaju čega se moraju ili smeju pridržavati i zbog čega mogu biti kažnjeni. Zato je čak i kod slobodnih medija došlo do samocenzure. A na javnoj su televiziji i radiju s druge strane masovno otpušteni ljudi za koje su znalo da nisu članovi vladajuće stranke Fidesz ili da možda drukčije razmišljaju. Tamo je došla sasvim nova garnitura urednika i novinara. Oni bez pitanja izvršavaju sve što vlada traži od njih. Ono što se može čuti i videti u javnim medijima je čista propaganda i ispiranje mozga.“

                                 Protesti protiv ograničavanja slobode medija, Budimpešta

Mađarska vlada pak takve optužbe oštro odbacuje. Sloboda medija u Mađarskoj ista je, a možda i veća nego u drugim članicama Europske unije, naglašava portparol mađarske vlade Ferenc Kumin:

„Cilj reforme medija bio je da se zakon prilagodi novom medijskom okruženju. Promene osoblja u javnim medijima su normalna pojava. To nema nikakve veze s ponašanjem novinara. Mi smo morali smanjiti svoj medijski sektor, ali to nije jedinstveno samo za nas. Pretpostavljam da su i druge evropske zemlje prisiljene učiniti to zbog boljeg upravljanja javnim finansijama. No, u Mađarskoj postoje i alternativni izvori informacija u svim medijima. Imamo i komercijalne medije koji su u vlasništvu velikih multinacionalnih medijskih kompanija. Oni imaju svoje informativne programe koji su u Mađarskoj i nagledaniji. Osim toga, prema izveštaju nevladine organizacije Freedom House, Mađarska je peta zemlja na svetu kad je riječ o slobodi interneta.“

Katastrofalna ekonomska politika bivše socijalističke vlade koja je privatizovala sve što se dalo privatizovati, pad penzija i plata doprinijeli su i snažnom jačanju ekstremne desnice u Mađarskoj. Ultradesničarska stranka Jobbik na prošlim je parlamentarnim izborima dobila neverojatnih 16,6 posto glasova. Osim po svojim otvorenim govorima mržnje prema Jevrejima i Romima ova je stranka poznata i po svojim teritorijalnim pretenzijama prema Hrvatskoj. Portparol mađarske vlade priznaje da razisam u Mađarskoj daje povod za određenu zabrinutost. No istovremeno napominje i da vlada poduzima mjere kako bi taj problem rešila:

„Velik dio naših zakona, pa čak i četvrte ustavne izmene, koje su strani promatrači kritikovalii, nastoji zaštititi prava manjina. Uključili smo ili razvili novi koncept ljudskog dostojanstva. Odsad se neće samo moći zaštititi ljudsko dostojanstvo pojedinca, nego i celih zajednica. Članovi određenih zajednica moći će da podnesu sudsku tužbu ako se budu osećali napadnutim zato što pripadaju određenoj zajednici. Takvo što će se kažnjavati visokim novčanim kaznama. Imamo opravdanog razloga da verujemo da će to biti najefikasnije oružje protiv govora mržnje. Rasizam ili diskriminacija manjina u Mađarskoj se u prvom redu odnosi na govore mržnje. Nacionalne su manjine u Mađarskoj inače sigurne.“

Mađarskoj već na jesen sledi peta izmena ustava. Nakon brojnih kritika evropskih političara i petnji Evropske komisije o ukidanju finansijske pomoći i prava glasa o pitanjima Evropske unije, vlada u Budimpešti obećala je da će promeniti neka sporna ustavna rješenja. Tačni detalji još nisu poznati budući da su izmene još u izradi, ističe g. Kumin. No otkrio nam je da će se zasigurno promeniti odredba koja se odnosi na ovlašćenja predsednika Nacionalnog sekretarijata za pravosuđe da određene predmete prebaci s jednog suda na drugi.

Чланак Kuda ide Mađarska? се појављује прво на Biznis i Finansije.