Politika i društvo

Navikli smo da živimo u vremenu u kojem je neko poznat zato što je političar, estradna zvezda, bogataš ili u najboljem slučaju dobar sportista. Pančevo ima retku privilegiju da je jedan njegov stanovnik poznat po tome što je izuzetan učitelj. Predrag Starčević, učitelj u Osnovnoj školi „Jovan Jovanović Zmaj“, već godinama dokazuje zašto je najvažnije da deca u školi nauče kako da odrastu u dobre ljude. Zato je omiljen i među učenicima i među roditeljima, po svom pristupu obrazovanju poznat je i van granica naše zemlje, a Udruženje za podsticanje preduzetništva „Živojin Mišić“ proglasilo ga je 2020. najboljim edukatorom u Srbiji.

Predrag Starčević, omiljeni učitelj u Pančevu, svoj prvi susret sa školom pamti i danas, ali po dubokoj nepravdi. Kao dete osećao je da je njegova učiteljica delila učenike prema imovinskom statusu njihovih roditelja. Pokazivala je mnogo više strpljenja i naklonosti za decu komunističkih funkcionera, nego za onu koja su, kao i Starčević, poticala iz radničkih porodica. „Prva ocena mi je bila trojka, koja i dalje stoji u mojoj đačkoj knjižici umrljana suzama, kao podsetnik koliko je učitelj važna ličnost u razvoju deteta. Baš ta trojka je utabala moj profesionalni put”, priseća se Starčević kako ga je ovo iskustvo motivisalo da postane učitelj koji će prema svoj deci biti podjednako brižan.

BiF: Šta bi po Vašem mišljenju, osim gradiva, trebalo da učimo u školi?

Predrag Starčević: Korisno bi bilo da se deci na razumljiv način objasni zašto je važno pridržavati se osnovnih društvenih vrednosti poput pravde, ljubavi prema ljudima i prirodi, ali i tolerancije.

Ja to činim kroz „Jezik saosećanja“. Učim decu da prihvataju druge ljude sa svim manama i vrlinama. Ponašam se prema njima onako kako želim da se oni ponašaju prema drugima – sa poštovanjem i razumevanjem. U nekim slučajevima, kada to nije dovoljno, odnosno kada je neki učenik veoma agresivan u prvom razredu, podstičem decu iz odeljenja da otvoreno govore o onome što vole kod njega. Deca su po prirodi plemenita i u svakome vide nešto dobro i lepo. Kasnije se ta agresivnost polako izgubi. Doduše, ni odrasli nisu po prirodi loši, već ponekad ispoljavanjem negativnih osobina prave štit oko sebe, koji im služi kao odbrambeni mehanizam. Ali, kada im pristupite s ljubavlju, taj štit nestaje.

BiF: Takav odnos prema ljudima je nekim osobama prirodan, te ga primenjuju instiktivno. Ali šta treba da se desi da bi se on sistematizovao u jedan poseban pedagoški pristup?

Predrag Starčević: U mom slučaju – seminar za nastavnike koji je pre više od 20 godina držala psihološkinja Nada Ignjatović Savić. Tema seminara bio je upravo „Jezik saosećanja“. Tada sam shvatio ono što sam duboko u sebi znao – da je ljubav osnovna potreba svih živih bića.

Ta potreba da vole i da budu voljeni je najizraženija kod ljudi, ali paradoksalno baš oni, zaokupljeni svakodnevnim aktivnostima, zaboravljaju na ljubav, pa im je potreban neko ko će ih „preusmeriti“ ka cilju. Ja im u tome pomažem svojim radionicama za odrasle i decu, ali i kroz rad sa decom sa posebnim potrebama, sa autističnom, bolesnom, hiperaktivnom i nadarenom decom. Taj rad me je doveo do jedne univerzalne istine: iako je različitim ljudima potreban različit pristup, on je uvek zasnovan na istim principima – saosećanju i ljubavi.

BiF: Osim ovih znanja, Vi svojim učenicima redovno prenosite i nastavno gradivo. Koliko Vam u tome pomažu nesvakidašnje nastavne metode koje koristite?

Predrag Starčević: Nije to ništa novo, samo sam trenutnim okolnostima prilagodio tehnike koje i drugi pedagozi koriste. Na primer, dok učenici rade kontrolne zadatke, zadatke iz matematike ili pišu sastave, puštam im klasičnu muziku kako bi se oslobodili treme. Kada treba da kazuju neku pesmu, obično im pored recitacije zadam i neki glumački zadatak. Onda oni uporedo sa izgovaranjem stihova prave određene pokrete poput otvaranja kišobrana po nevremenu, zvezde ili stava na šakama, pravljenja pice i slično. Tako zaborave na strah od javnog nastupa, a često ispolje i veliku kreativnost, predlažući sami glumačke zadatke.

BiF: U razgovoru sa Vama stiče se utisak da je učiteljski posao jedan od najlepših na svetu. Ali, ni on nije uvek bajkovit. Šta je bio Vaš najteži zadatak u dosadašnjoj karijeri?

Predrag Starčević: To je bio rad sa decom koja su devedesetih godina prošlog veka zbog rata u Bosni i Hercegovini izmeštena u Grčku. Tamo su živela u grčkim porodicama, ali su pohađala nastavu na srpskom jeziku. Vodio sam jedno odeljenje od 24 učenika, koji su nosili traume iz rata. Dešavalo se da predajem o nečemu naizgled bezazlenom, a onda se neko dete seti nekog događaja iz rata vezanog za tu temu i počne da plače, a za njim celo odeljenje brizne u plač. To je bio slučaj i van škole. Zato sam maltene svako popodne i veče provodio u posetama grčkim porodicama u kojima su deca bila smeštena i razgovarao sa njima.

Sećam se da su se stalno igrali igre koju su zvala „Beogradska železnička stanica“. Jedna grupa dece je glumila sebe, odnosno mališane koji se vraćaju iz Grčke u Srbiju, a druga roditelje ili staratelje koji ih čekaju. Kroz igru su se unapred pripremali i iščekivali stvarni povratak.

A kada je došao taj dan, zbog privrženosti dece ljudima kod kojih su boravila, grčke vlasti su zakupile dodatni autobus za njihove grčke porodice. Izašavši u Beogradu iz autobusa, pojedina deca su bila toliko zbunjena da nisu znala da li da potrče ka svojim pravim roditeljima ili ka starateljima iz Grčke. Taj fenomen se još više ispoljio u porodicama koje su ugostile grčke staratelje.

Od tada je prošlo mnogo vremena, a ja sam i dalje u kontaktu sa njima. To su sada odrasli porodični ljudi, raseljeni po celom svetu. Često pričamo o tome kako bi bilo lepo da se okupimo, ali nijednom do sada nismo organizovali viđanje jer mislim da bi ono svima bilo veoma bolno.

BiF: Kroz celu karijeru pratile su Vas, kao i sve nas uostalom, razne krizne situacije. Sada se nalazimo u još jednoj, koja je paralizovala ceo svet. Kako ste se Vi prilagodili uslovima koje je nametnula pandemija?

Predrag Starčević: U trenucima kada smo svi bili zatvoreni u kućama, kao pedagog osetio sam potrebu da pomognem i roditeljima i deci da ostvare makar privid normalnosti. Sa roditeljima sam se dogovorio da deci preko aplikacije „Zum“ organizujem časove.

Prvo sam motivisao decu da prave kreativne igre i spotove sa svojim roditeljima, a onda smo i mi nastavnici i ostali zaposleni u školi napravili jedan emotivan video upućen deci, poručujući im da nam naši đaci nedostaju i da jedva čekamo dan kada će krenuti u učionice i kada ćemo moći da ih zagrlimo.

Posle par sedmica počeo sam, takođe preko „Zuma“, da im organizujem časove na kojima su učestvovale poznate ličnosti naše kulturne i javne scene. Prva gošća je bila Jasminka Petrović, naša poznata spisateljica za decu i mlade. Đaci su imali toliko pitanja da je čas trajao preko dva i po sata, a spisateljica je na kraju obećala novi susret. Potom nam je došla glumica Sofija Juričan, koja govori i u crtanim filmovima, a zatim sam na čas likovnog pozvao slikara Bojana Savića. Za fizičko sam kontaktirao Dušana Ducu Borkovića, koji je dvostruki šampion Evrope u automobilizmu. A onda je tek krenulo… Na ovim časovima bilo je preko 40 uglednih javnih ličnosti iz Srbije i inostranstva. Zanimljivo je da su se svi oni rado odazvali na moj poziv i da je svima prijao razgovor sa decom.

Deca su u jednom trenutku poželela da upoznaju i neke svoje vršnjake, pa smo imali časove sa decom iz Grčke, Slovenije, Hrvatske i Švajcarske. U to vreme je Italija bila „zaključana“. Održao sam čas i sa jednom školom iz Napulja. Prisustvovali su mu i roditelji i svi nastavnici i njihov direktor. Deca su razmenjivala svoja iskustva i svoje misli o ovoj situaciji. Na kraju smo u znak podrške Italijanima pustili pesmu „O bella ciao“, što je izazvalo mnogo suza kod svih nas odraslih, ali i pokazalo koliko empatije imaju deca.

Zbog ovih i drugih aktivnosti u vreme pandemije dobio sam nagradu za najboljeg edukatora. Novac od te nagrade sam potrošio na projekat koji je uključio preko 500 dece iz regiona. Organizovali smo onlajn časove sa đacima iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije na temu: „Kako bi izgledala planeta kada bi svetom vladala ljubav?“ Tako je nastala knjiga „Mostovi prijateljstva“, koja se prevodi na engleski jezik i koristiće se u nekim zemljama kao nastavno sredstvo.

BiF: Pored svih ovih aktivnosti, Vi se već decenijama bavite humanitarnim radom, počev od posećivanja mališana u bolnicama, do prikupljanja sredstava za siromašne. Koja je poslednja takva akcija koju ste realizovali?

Predrag Starčević: „Moj slatki edukativni raspust“. Sa gostima sam držao časove na daljinu tokom zimskog raspusta deci Srbije sa ciljem da pored sticanja znanja uradimo i nešto humano. Otvorili smo humanitarni račun i tako sakupljali donacije za decu izbeglice iz rata u Etiopiji. Roditelji su uplaćivali onoliko koliko su bili u mogućnosti. Prikupljeni novac smo prosledili humanitarnoj organizaciji „Ethiopian Center for Development“, a posle nekog vremena dobili smo studiozan izveštaj na šta je otišao taj novac i fotografije dece dok im daju novu odeću i hranu njihovim porodicama.

Ovaj projekat sam teško emocionalno podneo, pa sam na kratko poželeo da prestanem sa aktivnostima za Afriku, međutim u jednom delu Etiopije je ponovo buknuo rat, inflacija ubrzano raste, hrana je sve skuplja, a gladnih sve više. Zato, sada pravim mrežu škola u Srbiji u kojima ćemo organizovati još ovakvih akcija za decu izbeglu iz rata u Etiopiji.

Marija Dukić

Biznis & finansije 190, oktobar 2021.

Foto: Pixabay