Otkud baš ova boja?

Чланак Zašto odjednom svi nose roze kopačke na Svetskom prvenstvu u fudbalu? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kina ima 239 miliona samaca, a preko polovine muškaraca i žena između 25 i 35 godina živi bez bračnih obaveza. Druga ekonomska sila u svetu kuburi sa suficitom neoženjenih muškaraca, kojih je za oko 35 miliona više nego neudatih žena. Kinezi ove muškarce nazivaju „pasivni samci“, dok neudate žene časte nazivom „šeng-nu“. U prevodu, to su takozvane „preostale žene“.

Usamljenih muškaraca je najviše na selima, zato što mnoge „preostale žene“ beže od tradicionalnih uloga koje im se nameću u ovakvim sredinama. To je uglavnom eufemizam za ropski rad i činjenicu da ih u muževljevoj porodici i dalje najčešće tretiraju kao deo imovine. Ni žene u gradu nisu pošteđene pokušaja da im roditelji unapred ugovore „unosan brak“, uprkos tome što žive u zemlji robota i veštačke inteligencije i podacima da mnoge od njih veoma dobro zarađuju.

Svetski ekonomski forum procenjuje da u Kini ima oko sedam miliona visokoobrazovanih žena starih između 25 i 35 godina, koje nisu udate ali su uveliko zaslužne za kinesko ekonomsko čudo. One čine skoro 70% zaposlenih u korporacijama koje su stacionirane u najrazvijenijim kineskim gradovima, a žene doprinose sa oko 41% BDP-u Kine, što je veći procenat nego u mnogim drugim državama, uključujući i SAD.

Kina je „odgovorna“ i za dve trećine žena milijarderki u svetu koje su same stekle bogatstvo, po čemu je ispred SAD i Velike Britanije. Imućne žene su i najveći potrošači u Kini, jer svoje milijarde i milione nemilice troše na najskuplju robu.

Otkaz braku u delti Biserne reke

Ali, ovo nije priča o savremenim Kineskinjama, koje uprkos tradicionalnoj kulturi pred sobom imaju mnoštvo izbora šta će uraditi sa svojim životom, već o „preostalim ženama“ koje su živele znatno ranije i nisu bile te sreće. Reč je o sestrinstvu „Žene koje se same češljaju“, koje danas broji tek poneku preživelu sledbenicu i to u poznim godinama.

Sam pokret je daleko stariji, nastao je još tokom vladavine dinastije Ming u feudalnoj Kini, ali je na svom vrhuncu bio u 19. i tokom prvih decenija 20. veka. Sestrinstvo „Žene koje se same češljaju“ predstavljalo je jedinstvenu grupu žena u delti Biserne reke u južnoj Kini. Pokret je bio najmasovniji u okrugu Sanšui, a činile su ga žene koje su se zavetovale da će živeti u celibatu, u zamenu za dozvolu da budu samostalne i finansijski nezavisne tako što će same zarađivati za život. U ovom delu Kine bila je najrazvijenija industrija svile u kojoj su žene bile nezamenjive u tkanju, što im je omogućilo masovno zapošljavanje i pružilo priliku da zarađuju sopstveni novac.

Zašto je ovaj pokret dobio tako neobično ime? Udate žene u Kini nosile su posebne frizure koje su u javnosti označavale njihov bračni status. Prema običajima, devojci koja se udavala kosu je na taj način oblikovala njena buduća svekrva pred samo venčanje. Mlade žene koje nisu želele da se udaju, pravile su punđu od posebne vrste pletenica koje su donekle ličile na današnje dredove, i time poručivale celoj zajednici da su se zavetovale na doživotni celibat.

Ovaj čin se odvijao kroz ceremoniju koja je bila podjednako svečana kao i venčanje. Tom prilikom, devojci su kosu uplitale žene koje su već živele u zajednici neudatih i međusobno su se nazivale sestrama. Otuda i naziv ovog pokreta „Žene koje se same češljaju“, odnosno one koje su rešile da preuzmu odgovornost i kontrolu nad sopstvenim životom.

Sto žena pod istim krovom

Mlade Kineskinje uglavnom su donosile ovakvu odluku jer je brak u to vreme retko bio blagodet za žene, a mnogo češće surova realnost u kojoj su snaje bile zadnja rupa na svirali. Dešavalo se i da devojku niko neće i ona prestari za udaju, a pošto je bio običaj da nema venčavanja preko reda, birala je celibat kako bi omogućila mlađim sestrama i braći da zasnuju sopstvenu porodicu.

Ako bi neka od žena iz ovog sestrinstva prekršila zavet čednosti, sledila je surova kazna. Seljeni bi je zatvarali u tor sa svinjama, mučili i nakon toga su njeno telo bacali u reku. Ali, i bez kršenja zaveta, za ovakve žene su važile drugačije društvene norme, kojima je zajednica poručivala da ih toleriše ali da to nije poželjan oblik ponašanja. On su živele zajedno u zasebnim kućama na periferiji, koje su iznajmljivale ili su same gradile svoje krov nad glavom ako su za to imale dovoljno novca.

Ukoliko bi gradile sopstvene kuće, unutrašnji raspored je bio vrlo prilagodljiv, na primer kreveti su se često pravili postavljanjem daske na dve drvene klupe i lako su se premeštali ili rasklapali. I ostalo pokućstvo je bilo slično, kako bi broj stanarki mogao da se proširi bez većih teškoća, pa je u pojedinim kućama ponekad živelo i preko sto žena.

„Žene koje se same češljaju“ nisu bile jednake sa ostalima ni u smrti. Kada bi neka od njih umrla, običaji su branili da bude sahranjena na zvaničnom groblju, već su žene iz sestrinstva morale za nju da iskopaju grob na nekom udaljenom mestu. Ukoliko bi ženu smrt zadesila na putu, daleko od sestrinske zajednice, žitelji tog mesta bi njeno telo bacali u reku.

Zarađuj svoj novac i kuvaj sopstvenu hranu

Ovaj pokret je bio na svom vrhuncu početkom 20. veka, kada su njegove sledbenice činile više od 10% ženske populacije na području delte Biserne reke. Najviše su radile u proizvodnji svile, potom kao posluga u kući ili kao najamna radna snaga u poljoprivredi. Život u njihovoj zajednici je funkcionisao kao komuna, imale su zajedničku kasu iz koje su izdvajale novac za hranu i druge osnovne potrebe, ali i za lečenje i brigu o bolesnim ženama i onima koje su već zašle u duboke godine i više nisu mogle da zarađuju.

Kada je tridesetih godina prošlog veka zavladala ekonomska kriza u Kini i propala industrija svile u delti Biserne reke, mnoge žene iz ovih sestrinstava su otišle za poslom u jugoistočnu Aziju, najviše u Singapur. Tamo su učestvovale u izgradnji osnovne infrastrukture, uključujući puteve, zgrade i rana stambena naselja koja su činila okosnicu postkolonijalnog razvoja Singapura.

Singapurci su ih zvali „Sanšui žene“, jer je najveći broj njih pristigao iz tog kineskog okruga. Bile su prepoznatljive po širokim pantalonama i majicama u tamnoj boji zato što su radile u prašini, obavljajući teške fizičke poslove u građevini. One su kopale zemlju i na motkama preko ramena nosile cigle, cement i zemlju. Dnevno su zarađivale 50 do 60 centi, živele su u zajedničkim sobama uz mesečnu kiriju od prosečnih 80 centi i praktikovale strogu štednju, kako bi deo zarađenog novca slale rođacima u Kini. Radile su bukvalno od jutra do mraka, sa kratkim pauzama za skromne obroke od pirinča, kiselog ili svežeg povrća i izazivale sablazan zašto što su pušile u javnosti.

Do prve polovine prošlog veka, u Singapuru je živelo skoro 300.000 „Sanšui žena“, ali je nakon tog perioda njihov broj počeo da opada i sveo se na oko stotinak 2019. godine, dok ih je u Kini ostalo „manje od šačice“. Sve su u poznim godinama, a na najslavnije dane ovog sestrinstva podseća pedesetak zajedničkih ženskih kuća koje su još uvek raštrkane po Kini, Maleziji, Singapuru i Vijetnamu.

U jednoj od njih koja je pretvorena u muzej u okrugu Nanhaj na jugu Kine, i dalje stoji natpis još iz tridesetih godina prošlog veka: „Zarađuj svoj novac i kuvaj sopstvenu hranu jer tako nećeš morati da robuješ drugima“.

Jovana Bajić

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: creativeitchalways, Pixabay

Чланак Jedinstveni pokret u istoriji Kine: Preostale žene koje se same češljaju се појављује прво на Biznis i Finansije.

Oko dva i po miliona građana Srbije koji su vlasnici vozačke dozvole, nose u svom džepu ili novčaniku deo praistorije, a da mnogi toga nisu ni svesni. Domaćim i stranim drumovima, zajedno sa njima putuje još jedan vozač, ali krajnje neobičan, u još čudnijem vozilu. Reč je o Dupljajskim kolicima, koja nam je ostavila drevna civilizacija iz bronzanog doba. Stilizovana verzija vozača i njegovog vozila utisnuta je na srpskoj saobraćajnoj ispravi, a ova prastara figura zvanično je proglašena za nacionalno kulturno dobro krajem prošle godine.

U obrazloženju za ovakvu odluku, između ostalog se navodi da su „Dupljajska kolica jedan od najznačajnijih i najpoznatijih predmeta bronzanog doba na prostoru jugoistočne Evrope. Ovaj kultni predmet, koji se s pravom smatra remek-delom praistorijske umetnosti, predstavlja ne samo umetnički izraz izuzetne izrade već i materijalni odraz složenog duhovnog i društvenog života ljudi tog vremena“.

Dupljajska votivna kolica, kako glasi njihov zvaničan naziv, predstavljaju figuru od pečene gline napravljenu pre više od 3.500 godina. Pretpostavlja se da je u pitanju obredni predmet koji je za njegove tvorce imao veliki religijski značaj. Postoje dve verzije ove figure.

Ona koja je utisnuta kao hologram u srpske vozačke dozvole čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu i velika je oko 26 centimetara. U centru se nalazi čovekoliko biće s kljunom ptice umesto nosa. Ono stoji na vozilu sa tri točka, a na prednjem delu su smeštene tri vodene ptice, za koje većina arheologa pretpostavlja da predstavljaju barske patke. Kočijaš ima žensku zvonastu odoru, ispod koje su istaknute muške genitalije. Na celoj figuri su urezane spirale, trouglovi i krugovi.

Druga, manja verzija čuvenih Dupljajskih kolica od oko svega pet centimetara nalazi se u Gradskom muzeju u Vršcu. Stručnjaci smatraju da ona nije kompletna. Sačuvana je zadnja polovina kočija sa dva točka i kočijašem. Na ovoj figuri nisu prikazane polne karakteristike, dok su na grudima i odori urezane svastike i krugovi.

Sklonište uz „Banatski Amazon“

Kolica su pronađena na arheološkom nalazištu kod sela Dupljaja, čije ime označava sklonište u šupljem drvetu. Selo se nalazi u Južnom Banatu, između Bele Crkve i Vršca. Smešteno je u dolini reke Karaš, koju nazivaju „Banatski Amazon“ jer protiče kroz predele koji nalikuju na prašumu u dužini od 60 kilometara, pre nego što se ulije u Dunav kod mesta Stara Palanka.

Područje oko Dupljaje bogato je arheološkim nalazima, čija hronologija se može pratiti od neolita do poznog srednjeg veka. Na ovoj teritoriji, u drugom milenijumu pre nove ere postojala je drevna Dubovačko-žutobrdska kultura, koja se prostirala duž donjeg Podunavlja.

Ovaj kulturni kompleks poznat je po visokim tehnološkim i umetničkim dostignućima, naročito u obradi bronze, izradi nakita i dekorativnih predmeta od keramike, kao i po razvijenom religijskom sistemu u kome su pojedini simboli poput Sunca, vode i ptica imali izuzetno važno mesto.

Na području današnjeg sela Dupljaja, antički Rimljani su gradili svoja utvrđenja, a tokom 12. stoleća tu se nalazio mađarski srednjovekovni grad Karaš. Unutar grada, opasanog suvim rovom, otkriveni su ostaci crkve, velika ostava mađarskog i engleskog novca i nekoliko nekropola iz perioda od 11. do 15. veka.

Ipak, arheološki lokalitet koji se nalazi na oko dva kilometra od sela, najviše se proslavio upravo po Dupljajskim kolicima. Početkom 20. veka, najverovatnije 1903. godine, seljaci koji su obrađivali zemlju u okolini Dupljaje, pronašli su fragmente dve slične skulpture iz istog perioda. Keramičke delove je otkupio Leonard Bem, gradonačelnik Bele Crkve, istoričar, arheolog, kolekcionar, numizmatičar i vrstan vinogradar. On se prvi na prostoru Južnog Banata bavio arheološkim iskopavanjima, bio je jedan od osnivača najstarijeg muzeja u Vojvodini 1877. godine i objavio je dve knjige o istoriji Bele Crkve i Pančeva.

Đenka ga je malo popravio

Obzirom na svoje obrazovanje i arheološko iskustvo, Bem je odmah prepoznao vrednost onoga što je slučajno iskopala nekolicina seljaka iz Dupljaje. Pažljivo je sastavio keramičke delove, a neki smatraju da ih je donekle i nadogradio uz pomoć stručnjaka. Zbog toga su pojedini kasniji arheolozi, uključujući i čuvenog Dragoslava Srejovića, dovodili u pitanje autentičnost određenih delova Dupljajskih kolica.

Bem je izložio obe verzije ovih vozila iz bronzanog doba u kući koja je pripadala njegovom sinu Karlu i gde su njih dvojica otvorila privatni muzej. Karl Bem je, nakon smrti svoga oca, prodao 1929. godine oba primerka kolica, veći Narodnom muzeju u Beogradu, a manji vršačkom muzeju, u kojima se i danas nalaze.

Uprkos neslaganjima da su Dupljajska kolica u potpunosti autentična, ona su pobudila interesovanje brojnih stručnjaka van Srbije, a Narodni muzej je svoj primerak izlagao na muzejskim izložbama u drugim evropskim zemljama, uključujući i prestižnu arheološku izložbu u Narodnom muzeju Nemačke u Nirnbergu.

Dupljajski Apolon

Arheolozi i drugi stručnjaci raspravljaju više od jednog veka o pravom značenju ovog predmeta, počev od toga šta predstavlja centralna figura kočijaša? Većina naučnika je saglasna da je najverovatnije u pitanju solarno božanstvo koje u sebi objedinjuje muškarca i ženu, a vezuje se za kultove vegetacije i plodnosti. Arheolog Milutin Garašanin je smatrao da je ova figura podunavska verzija grčkog boga Apolona i da predstavlja još jedan dokaz o dubljim kulturnim vezama između Podunavlja i Grčke u bronzano doba.

Jedna od novijih studija objavljena je pre tri godine u časopisu „European Journal of Archaeology“. Autori istraživanja, koje je predvodio profesor Beri Moloj sa Univerzitetskog koledža u Dablinu, koristili su 3D tehnologije, nastojeći da utvrde kako su oba primerka kolica izgrađena i da li su tadašnji ljudi koristili prava vozila.

Analize ukazuju da su delovi kočija proizvedeni od istih izvora gline, odnosno u isto vreme, dok tragovi na čovekolikim bićima pokazuju da su ona upotrebljavana u neke svrhe i nezavisno od samih vozila. Moloj i njegove kolege su zaključili da su to svakako bili ritualni predmeti, ali se ne može sa sigurnošću tvrditi da li su ih tadašnji ljudi upotrebljavali tokom privatnih ceremonija u kući li na velikim verskim skupovima koji su okupljali celu zajednicu.

Praistorijski proizvođači automobila

Posebno su interesantni nalazi koji sugerišu da su Dupljajska kolica minijaturna verzija daleko većih vozila. Autori istraživanja navode da se na njima nalaze „tehničke karakteristike koje nam govore da su proizvođači znali kako izgledaju prave kočije u prirodnoj veličini“.

Stanovnici Dupljaje verovatno nisu pasionirani čitaoci naučnih radova, pa još na stranim jezicima, ali su došli na istu ideju i to ranije od irskih arheologa. Na ulazu u selo, 2021. godine je postavljena replika vozila koje se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, ali deset puta veća od originala. Široka je dva i po, a visoka dva metra, i teži 1.500 kilograma. Autor skulpture, umetnik Jovan Živković iz Pirota, izlio je skulpturu od belog mermera i belog gipsa i patinirao je bronzanom bojom. Ornamenti su istaknuti žutom bojom, jer se i na originalu u tim udubljenjima vide žuti tragovi.

Akademski slikar Nenad Bračić, takođe je izradio repliku Dupljajskih kolica u razmeri jedan prema 10, koja se nalaze u Tehničkoj školi u Beloj Crkvi.

Zorica Žarković

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: Bif

Чланак Drevni kočijaš koji je proslavio vojvođansko selo: Tajanstveni čuvar Dupljaje се појављује прво на Biznis i Finansije.

Psihologija povratka u detinjstvo

Odmor od realnosti ili alternativa realnosti

Чланак Fenomen poznat kao Disney adults: Magija je ozbiljan i skup biznis се појављује прво на Biznis i Finansije.

Naime, prema saznanjima specijalizovanog portala Footy Headlines, nemački proizvođač sportske opreme planira da naredne godine na tržište izbaci retro dres Jugoslavije. Na ovu odluku došao je nakon što se pokazalo da su neki njegovi stari dresovi koji su ponovo pušteni na tržište doživeli uspeh kod publike.

A kako pomenuti portal piše, Jugoslavija je imala bogatu fudbalsku istoriju i kultne dresove, naročito one iz devedesetih godina sa upečatljivim geometrijskim dizajnom koji su nošeni tokom Svetskog prvenstva 1990. godine. No, još uvek se ne zna koji od svih jugoslovenskih dresova bi se mogao naći u prodavnicama Adidasa.

Iako ova vest još nije zvanično potvrđena, mnogi se nadaju da je istinita jer Footy Headlines svuda ima svoje izvore i često se ispostavi da prvi objavljuje vesti koje se kasnije potvrde.

Činjenica da ni sam Adidas još uvek ništa nije zvanično saopštio nije sprečila radovanje stanovnika bivših jugoslovenskih država koji već planiraju da kupuju pomenute dresove. Na društvenim mrežama mogu se pročitati brojne pohvale ove, za sada još nepotvrđene vesti da će se na tržištu uskoro naći jugoslovenski dresovi, i to na svim jezicima „naroda i narodnosti“. Nostalgija je izgleda još uvek jedna od najuspešnijih marketinških strategija.

Ilustracija: Youtube Screenshoot, World Cup 1990

Чланак Internet oduševljen idejom da Adidas napravi dres Jugoslavije се појављује прво на Biznis i Finansije.

Nekada je bilo uobičajeno da hleb kupite u pekarama Aca ili Nikolić, svratite do automehaničara Jovanovića, a televizor popravite kod majstora Pere. Imena firmi nisu morala da budu duhovita ili upečatljiva, dovoljno je bilo da znate gde su i da rade dobro. Glas se širio „od usta do usta“, a najbolja reklama je bila preporuka komšije.

Danas je ta logika gotovo nestala. Pažnja se meri u sekundama skrolovanja, pa i ime firme mora da „iskoči“ pre nego što iko uopšte vidi šta nudite. Hleb se kupuje u „Skroz dobroj pekari“, pecivo u „Pite svevišnje“, odela šiju u „Hrabrom krojaču“, pivo se pije u „Razbeerbrizi“, a palačinke jedu u „Al paćinku“. U moru naloga, reklama, storija i reelsova, prezime vlasnika više nije dovoljno. Naziv firme mora da nasmeje, iznenadi ili bar natera da zastanete.

Zakonska ograničenja za „kumove“

Prema rečima Dragoljuba Rajića iz Mreže za poslovnu podršku, iako duhovita imena firmi nisu sasvim nova pojava, uslovi poslovanja dramatično su se promenili. Nekada je za uspeh bila dovoljna dobra lokacija i kvalitetna usluga, a danas preduzetnik mora da bude i trgovac, i fotograf, i administrator društvenih mreža, pa je naziv firme tek prvi korak u toj borbi za pažnju.

„Tržište je zahtevnije, a očekivanja potrošača viša. Pitanje prepoznatljivosti postalo je ključno, a ime firme jedan od alata u toj borbi za vidljivost“, ističe Rajić za B&F.

Prema podacima Agencije za privredne registre (APR), krajem februara 2026. godine bilo je 136.514 privrednih društava i 373.980 preduzetnika. Iako APR ne vodi statistiku o dužini ili strukturi naziva firmi, niti prati trendove u upotrebi stranih reči, praksa pokazuje da su engleski termini sve prisutniji, posebno u IT i kreativnim industrijama. Upotreba reči „Srbija“ u nazivu dozvoljena je privrednim društvima samo uz saglasnost Vlade, dok je preduzetnicima ta mogućnost uskraćena.

Samo tokom 2025. registrovano je i „kršteno“ 8.037 novih privrednih društava i čak 46.751 preduzetnik. „Kumovi“ su mogli da budu duhoviti i kreativni, uz određena zakonska ograničenja. „Poslovno ime ne može da vređa moral, da sadrži pogrdne reči niti da izaziva zabludu u pogledu pravne forme. Takođe, naziv društva ne sme da bude istovetan nazivu drugog društva i mora da se dovoljno razlikuje od naziva drugog pravnog lica, tako da ne izaziva zabunu u pogledu identiteta“, objašnjavaju u APR-u za B&F.

Dobro ime je ključ

Zakonska pravila, međutim, ostavljaju prostor za kreativnost. Iako, mnogo firmi i dalje nosi „obična“ imena, od opštih odrednica poput „komerc“ i „trejd“, preko naziva izvedenih iz imena i prezimena vlasnika, do onih u kojima se već u samom nazivu jasno ističe delatnost kojom se preduzeće bavi, sve je više privrednika koji poslovno ime pažljivo osmišljavaju kao deo identiteta i strategije.

Primer je preduzeće za selidbe, koje je njegov vlasnik Jakov Ninković nazvao „Jaki Momci“. Ninković objašnjava za B&F da je izborom ovakvog imena nastojao da privuče pažnju i ostavi jasan utisak. „Želeo sam da ime bude upečatljivo, originalno, a da u isto vreme govori mnogo o nama kao preduzetnicima. U poslu kao što je selidba, gde klijenti traže pouzdanost i sigurnost, ime već na prvi pogled šalje poruku snage, sposobnosti i ozbiljnog pristupa poslu ali na simpatičan i pristupačan način“, smatra Ninković.

Sličan pristup čest je u ugostiteljstvu. Preko puta Okružnog zatvora Klisa u Novom Sadu, nedavno je osvanula picerija „La Tvorza“, što je žargonski izraz koji označava zatvor. Nazivu je prilagođen i jelovnik, pa gosti mogu da naruče „Uslovnu“, ili pice „Zabela“, „Alaktraz“, „Nanogica“, „Pablo“ i „El Čapo“…

„Dobro ime je ključ, a naslov mora da prati koncepciju – dizajn, priču, brending. Hteo sam da bude duhovito, da asocira i na lokaciju i na Italiju“, kaže za B&F vlasnik picerije Željko Ninić i dodaje da su i naziv i koncept privukli dosta pažnje.

„Deo gostiju dolazi upravo zbog naziva, ali ih na kraju zadrži proizvod, što je najvažnije. Među redovnim gostima su i zaposleni u zatvoru. Najprodavaniju picu zadržali smo pod nazivom „Kaprićoza“, jer deo gostiju ne shvati odmah igru reči, iako smo planirali da je nazovemo „Kaprićuza“, objašnjava Ninić.

Boško Kustadić, vlasnik zanatske pivare „Razbeerbriga“ smatra da je ime firme važno, ali još više proizvod. „Sve teže pamtimo stvari koje nas okružuju, a sa zanimljivim nazivima možemo da animiramo određenu publiku makar na nekoliko sekundi, skrenemo pažnju na sebe i svoj proizvod. Ipak, to ne znači da treba praviti šalu po svaku cenu. Na kraju se poverenje i integritet grade kvalitetom, a iza toga morate da stanete“, ističe Kustadić za B&F.

Lična reputacija najbolja reklama

Na sličnu granicu između kreativnosti i ozbiljnosti ukazuje i Dragoljub Rajić, koji ocenjuje da duhovit naziv može biti prednost, ali ne u svakoj delatnosti.

„Takav pristup je prihvatljiv, recimo, kod ugostiteljskih objekata, krojačkih radnji, igraonica, manjih trgovina ili poslova usmerenih ka zabavi i deci. S druge strane, porodične firme koje posluju dugoročno i žele da ostave utisak stabilnosti i tradicije, ređe će posegnuti za neobičnim imenima. To je ujedno i pokazatelj da je Srbija i dalje prilično konzervativna sredina. Većina preduzetnika želi da ih klijenti dožive kao ozbiljne i pouzdane, a naziv firme je deo tog identiteta“, zaključuje Rajić.

Petar Marković, vlasnik „Auto servisa Marković“ koji pod tim imenom posluje četiri decenije, smatra da naziv firme po prezimenu i dalje nosi određenu težinu i uliva poverenje, posebno u zanatskim poslovima gde se reputacija gradi godinama. Želeo je da naziv servisa bude direktno povezan sa njim kao majstorom, jer veruje da su kvalitet rada, zanatska veština i lična preporuka i dalje najbolja reklama.

„Nisam želeo da naziv bude ni duhovit ni upadljiv, već pre svega da bude jasno povezan sa mnom. Ljudi me znaju kao majstora i smatram da u ovom poslu nema potrebe za takvom vrstom igre. Najvažnije je da mušterije prepoznaju kvalitet rada i da ime povežu sa poverenjem koje sam stekao“, naglašava Marković za B&F.

Ekonomija pažnje

Marketinški stručnjak Ivan Minić ukazuje da u eri ekonomije pažnje, kada ova ljudska aktivnost postaje sve dragocenija u moru informacija, privrednici moraju da se istaknu, privuku kupce, da budu vrlo jasni i ispune kriterijume koji ranije nisu bili neophodni.

„Da biste se izdvojili, morate biti inovativni i kreativni. Ranije je bilo dovoljno da ime bude različito i da prođe registraciju u APR-u. Danas, ako neko već koristi to ime na internetu, teško ćete se probiti. Ako želimo da za svoj posao uzmemo .com domen, treba da imamo u vidu da je već 61 milion registrovanih naziva u ovom domenskom prostoru. Ako se odlučimo da izbor naziva domena bude u .rs opsegu, konkurencija je 161.000 već registrovanih domena. To znači da su verovatno ona najbolja, najlakša i najpamtljivija imena zauzeta u oba domenska prostora“, kaže Minić za B&F.

Prema njegovim rečima, kratka imena su obično efektnija, specifični nazivi su bolji od generičkih, kao i oni koji su duhoviti i podstiču osećanja ukoliko je reč o delatnosti u kojoj se potrošači emotivno vezuju za proizvod ili uslugu.

„Uspešna marketinška taktika su songovi, brend pesmice, humor, a ako to još prati vrlo dopadljiv vizuelni identitet, to može mnogo da pomogne malom brendu u osvajanju tržišta. Dobar naziv je onaj koji privuče pažnju, ostane u sećanju i jasno komunicira ono što nudite“, ističe Minić i dodaje da smo narod pun duha, otvoreni za sve što je simpatično i što nije uvredljivo. S druge strane, da bi nešto opstalo, potrebno je da kvalitet proizvoda bude na dovoljno visokom nivou, napominje Minić i zaključuje da je „dobro ime ono koje se lako pamti i koje ne ostavlja ravnodušnim kada smo bombardovani hiljadama informacija svaki dan“.

Bojana Petrović

Biznis i finansije 244, april 2026.

Foto: Bif

Чланак Danas se firme i imenom bore za pažnju се појављује прво на Biznis i Finansije.

Naime novi trend koji se trenutno širi po svetu zove se „nonnamaxxing“ i veoma je popularan na društvenim mrežama. Njegovi zagovornici tvrde da usvajanje životnih navika italijanskih baka može da poboljša zdravlje i mentalno blagostanje. Osnovni principi italijanskog načina života su jednostavni: provodite vreme sa prijateljima i voljenima, jedite hranu uzgojenu u sopstvenoj bašti i kuvajte obroke kod kuće.

Značaj društvenog života

Napokon nas jedan trend sa društvenih mreža osvešćuje koliko je bitno imati društveni život, ali ne virtuelni nego pravi. Viđanje sa ljudima koji su nam dragi utiče pozitivno ne samo na sreću i blagostanje, već ima i niz fizioloških koristi.

Na primer, smeh sa voljenima ili držanje za ruke smanjuje bol i ublažava stresni odgovor. Istraživanja pokazuju da društvena povezanost može pozitivno uticati i na upale i poboljšati imuni sistem.

Takođe, čak i sitni društveni kontakti koje brzo zaboravljamo, poput kratkog razgovora sa ljubaznim konobarem, imaju merljive koristi po zdravlje i blagostanje.

Lekovito baštovanstvo

Fizička aktivnost i svakodnevno kretanje su ključni faktori povezani sa dugovečnošću. Ali to ne znači da morate ići u teretanu, jer čak i uzgoj sopstvenih biljaka – inače aktivnost koja se često povezuje sa italijanskim bakama – ima zdravstvene prednosti.

Baštovanstvo je fizički stimulativna aktivnost koja povećava pokretljivost i smanjuje sedentaran način života. Studije pokazuju da je dobro i za mentalno zdravlje i za kvalitet života.

Pored toga, zbog svoje složenosti baštovanstvo stimuliše mozak. Da bismo se uspešno bavili njime moramo da planiramo, koordiniramo, pamtimo i pratimo promene u bašti tokom vremena. To pomaže razvoju „kognitivne rezerve“ – dodatnog zdravog moždanog tkiva koje pomaže da se kompenzuju oštećenja u starosti. Pojedini stručnjaci u ovoj činjenici nalaze vezu sa smanjenjem rizika od demencije.

Domaći obroci

Još jedan ključni element nonnamaxxing-a je kuvanje kod kuće. Jer, ljudi koji kuvaju za sebe obično unose više voća, povrća i vlakana. Takođe jedu manje kalorija, masti i dodatog šećera, što može pomoći u regulaciji šećera u krvi, smanjenju telesne masti i prevenciji dijabetesa tip 2.

Ali ako želite da budete prava italijanska „nonna“ onda se zaista ozbiljno, da ne kažemo ostrašćeno, morate posvetiti izboru i pripremi jela jer u toj zemlji sa hranom nema šale.

Izvor: The Conversation

Foto: Clement Falize, Unsplash

Чланак Italijanske bake su novi trend na društvenim mrežama се појављује прво на Biznis i Finansije.

Sinestezija je neurološki fenomen gde aktivacija jednog čula, kao što je sluh, pokreće aktivaciju drugog, obično nepovezanog čula, kao što je vid. To znači da ljudi sa sinestezijom često doživljavaju dodatne senzacije u poređenju sa ostatkom populacije,prenosi 021.rs.

Šta je sinestezija?

Šta je uzrokuje?

Sinestete imaju više veza u svom mozgu

Sinestete imaju malo drugačiju aktivnost u mozgu

Da li vas to čini kreativnijim?

Чланак Da li ste ikada osetili ukus reči ili videli boje dok slušate muziku? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ako ste u skorije vreme naleteli na ljubičastu kafu, sladoled ili koktel, velika je verovatnoća da se u njima nalazio ube, slatki skrobni koren koji uzgajaju farmeri na Filipinima.

Iako se već nekoliko godina on može naći u ponekoj zapadnoj poslastičarnici ili kafeteriji, tek 2025. otpočela je prava pomama za ubeom, zahvaljujući rastu gledanosti azijskih serija i širenju azijske kulture. Svoj doprinos je dao i lanac kafeterija Starbucks kada je pustio u prodaju ograničenu ponudu napitaka poput Ube Iced Coconut Latte i Ube Espresso Martini, a u prolećnu ponudu za 2026. uključio je i Ube Matcha Latte i Ube Vanilla Macchiato.

Samo u SAD ponuda proizvoda sa ubeom porasla je za 230% u poslednje četiri godine, bar prema podacima analitičke kompanije za hranu i piće Datassential. Ova namirnica trenutno se nalazi na meniju u 95 američkih ugostiteljskih lanaca, a u naredne četiri godine očekuje se rast od 74%.

Njegova popularnost širi se i po Evropi, ponajviše u Nemačkoj i Velikoj Britaniji, a ima ga i na srpskom tržištu, doduše uglavnom u većim i poznatijim kafeterijama.

Rast tražnje, pad proizvodnje

Sve navedeno doprinelo je rastu izvoza ovog korena sa Filipina. U 2025. godini Filipini su izvezli ubea u vrednosti od oko 3,2 miliona dolara, dakle skoro 1,7 miliona kilograma što predstavlja povećanje izvoza od oko 20% u odnosu na prethodnu godinu. Najveći uvoznik bile su SAD koje su kupile ovog korena u vrednosti od oko 1,6 miliona dolara, a sledile su ih Kanada, Australija i Ujedinjeno Kraljevstvo.

Do njegove popularnosti dovela je večita potraga na tržištu za što novijim i što egzotičnijim ukusima u pićima i desertima. Naime, već je sasvim izvesno da će se s vremena na vreme na njemu pojavljivati novi trendovi, poput mača čaja ili dubai čokolade, koje ugostitelji moraju ispratiti ako žele da budu aktuelni. Slavi tih proizvoda više ne doprinosi samo njihov ukus, već i izgled, budući da ih mnogi kupuju kako bi ih slikali za društvene mreže.

Međutim, pitanje je da li će ube moći da zadovolji potrebe globalnog tržišta jer klimatske promene negativno utiču na njegov uzgoj. Ukupna proizvodnja ljubičastog korena opada iz godine u godinu – sa 13.381 metričke tone u 2024. na 12.483 tone u 2025. što je pad od 1,63%. Poređenja radi, u 2021. proizvodnja je iznosila 14.150 tona.

Izvor: CNBC

Foto: Alexander Grey, Unsplash

Чланак Zašto je ube odjednom toliko popularan? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Jedna greška u ukrštenici je dovoljna da njen autor ponekad završi i iza rešetaka. Zapravo, samo jedan pojam koji se Centralnom komitetu Komunističke partije Jugoslavije u nekadašnjoj FNRJ nije svideo doveo je istaknutog enigmatu pod budno oko vlasti i potom u zatvor. Bila je 1953. godina, a povod za enigmatski sadržaj smrt visokog partijskog rukovodioca Borisa Kidriča. Problem je bio u tome što se u ukrštenici odmah ispod njegovog imena nalazila reč „avanturista“.

Naizgled ništa čudno, nema veze jedno s drugim, slučajnost, ali zaduženi za bezbednost države nisu mislili tako. Enigmata je zaglavio u zatvoru jer su državni dušebrižnici to tretirali kao subverzivnu delatnost, omalovažavanje vlasti, podrivanje poretka.

„Kada je naš kolega izašao iz zatvora, nikada više nije stavljao aktuelne političare u radove, a nije dozvoljavao to ni u listu ’Enigma’, čiji je bio urednik“, prepričava decenijama kasnije ovu „intrigantnu anegdotu“ za B&F Dragan Lojanica, penzionisani programer i projektant informacionih sistema.

Svaka ukrštenica kao gol u mreži

Kolege za Lojanicu kažu da je doajen srpske enigmatike, a on za sebe skromno tvrdi da je samo do dana današnjeg beznadežno neizlečen od zagonetaštva, kako po srpski naziva enigmatiku. Još kao osnovac počeo je da rešava ukrštenice, a onda je pomislio da bi mogao i da ih sastavlja. Prvu je uspeo da objavi 1. maja 1959. u listu „Enigma“. Počeci su bili teški.

„Enigmatika je za one koji sastavljaju zagonetke pre svega hobi, a zabava za one koji ih rešavaju. Kada sastavim dobru zagonetku, osećam zadovoljstvo kao, recimo, kad fudbaler postigne gol, kad pecaroš ulovi ribu. Takav osećaj zadovoljstva imam i danas, skoro isto kao i u početničkim danima“, ističe Lojanica.

Izrada ukrštenica i ostalih zagonetki poput anagrama, rebusa i ispunjaljki je posao koji izuzetno opušta. Glavna oprema su ranije bili papir, olovka, gumica za brisanje i rečnici. Danas se mnogo lagodnije radi na kompjuteru. Papir, olovka i gumica su otišli u prošlost, a i rečnici su uglavnom digitalizovani i sada mirno skupljaju prašinu na policama, jer sve može da se nađe na Guglu.

Novac skoro da ne treba ni pominjati, dobijaju se simbolični honorari ili se ne plaća ništa. Ranije je bilo nešto bolje, međutim, danas je celokupna štampa u krizi. Ipak, kriza nije svuda ista. „Imam informaciju da za ukrštenicu koja se u ’Njujork Tajmsu’ utvrdi za najbolju u nekom periodu, a konkurs je stalno otvoren, njen autor dobije 500 dolara! Ali to je Amerika i to je ’Njujork Tajms’”, komentariše Lojanica.

U Srbiji ima više od 200 aktivnih enigmata, od kojih je polovina u članstvu Enigmatskog saveza Srbije, udruženja koje postoji 40 godina. Čine ga četiri enigmatska kluba registrovana u Agenciji za privredne registre (APR) i šest enigmatskih sekcija iz Beograda, Bora, Kikinde, Sombora, Valjeva, Loznice, Niša, Požarevca i Pećinaca. Savez se finansira iz članarine i donacija.

Većina enigmata bavi se ovim poslom kao hobijem, ali ima i profesionalaca. Različitih su zanimanja, od novinara i pravnika, do inženjera. Više od 400 enigmata i istorija ove delatnosti predstavljeni su u Leksikonu srpskih enigmata. Autori su Miroslav Lazarević i Jovan Vuković, a izdavač Enigmatski savez Srbije. Ova publikacija dobila je i nagradu Udruženja novinara Srbije.

Od Vuka Karadžića do Bore Đorđevića

Interesantno je da su se u Leksikonu našle i poznate ličnosti koje su se bavile zagonetkama, Vuk Karadžić, Dimitrije Davidović, Đorđe Natošević, a od savremenika se pominju Ljubivoje Ršumović, Milovan Danojlić, Bora Đorđević…

Vladimir Šarić, predsednik Saveza od 2021. godine, kaže za B&F da enigmatiku nazivaju desetom umetnošću i mada je najčešće hobi zaljubljenika, pod svojim okriljem ima i profesionalce koji od ovog posla žive. Reč je, uglavnom, o urednicima enigmatskih rubrika i časopisa i sastavljača u tim izdanjima. Takvih je u Srbiji, međutim, malo.

„’Politikina’ ’Enigmatika’ i ’Razbibriga’ iz Beograda, izdanja ’Skordiska’ iz Beograda, časopisi novosadskih izdavača, ’Mala enigma’ u okviru ’Večernjih novosti’… U okviru tih redakcija pojedinci primaju plate a neki honorare, čije tačne iznose ne znam. Uglavnom rade za male honorare ili besplatno”, navodi Šarić.

On sa svojih 75 godina održava „mentalnu kondiciju“ praveći ukrštenice za „Sremske novine“ i „Pećinačke novine“, a povremeno učestvuje na sastavljačkim konkursima. Njegov mesečni honorar u „Sremskim novinama“ je više nego skroman i iznosi do 1.500 dinara, dok za drugi list supruga i on rade bez naknade.

Enigmatikom se bavi od školskih dana, a prvenac je objavio u enigmatskom časopisu „Čvor“ iz Bjelovara 1969. godine. „Enigmatika i šah su mi bili hobi ceo život, s tim što sam u šahovskoj organizaciji proveo radni vek. Od 1981. godine sam radio u Šahovskom savezu Jugoslavije, kasnije u Šahovskom savezu Srbije i Crne Gore, a u penziju sam otišao iz Šahovskog saveza Srbije 2011. godine. Sada sam 15 godina penzioner, u braku sam 45 godina sa Gordanom koja je penzionisana nastavnica ruskog jezika, inače pesnikinja, enigmatkinja i pomalo slikarka”, priča Šarić.

Ludvig na potezu

Nijedan od naših sagovornika nije upoznat sa činjenicom da je u poslednje vreme enigmatika poslužila kao inspiracija za nekoliko vrlo gledanih TV formata. Najpopularnija je svakako igrana serija „Ludvig“, u produkciji britanskog javnog servisa „BBC“. Ona prikazuje genijalnog sredovečnog enigmatu Ludviga, društveno potpuno neprilagođenog, koji se iznenada nađe u situaciji da u potrazi za nestalim bratom blizancem postane inspektor policije. Enigmata se u toj ulozi odlično snalazi, rešava slučajeve i otkriva ubice zahvaljujući svom logičkom zaključivanju.

Upitan da li je logika jača strana enigmata, Šarić odgovara da oni nisu superiorni logičari, već istraživači i ljudi koji su uporni u rešavanju zagonetki. „Postoje logičari koji rešavaju takozvane logičke zagonetke, zatim postoje oni koji rešavaju i sastavljaju sudoku i postoje kvizaši koji imaju svoju organizaciju. Većina njih nisu članovi Enigmatskog saveza Srbije“, napominje njegov predsednik.

Primetno je da je Savez na plećima iskusnih, ali već vremešnih članova. Šarić kao doajene izdvaja desetoro enigmata starijih od 80 godina. Najstariji su Radovan Urošević iz Smederevske Palanke sa 96 godina i Persida Radak iz Vršca, koja ima 94 godine.

Neizvesna budućnost

Dragan Lojanica ukazuje da se Enigmatski savez Srbije bori sa dva problema. Prvi je što nema podmlatka, jer se mladi ljudi ne zanimaju za enigmatiku. Drugi problem je što većinu zagonetki može da sačini i kompjuter, pa već postoje programi koji prave ukrštenice, anagrame, magične kvadrate i druge enigmatske formate.

„Prvi problem teško može da se reši, jer mladi se interesuju za neke drugačije stvari. Sa drugim može da se bori, jer ni kompjuter ne može sam bez enigmate, koji osmišljava algoritme za kreiranje zagonetki. Osim toga, teško je očekivati da računar može da sastavi, recimo, lepu stihovanu zagonetku“, napominje Lojanica.

Kompjuter još ne može, ali veštačka inteligencija će uskoro verovatno moći i to.

Jelena Stjepanović

Biznis i finansije 244, april 2026.

Foto: FREEMAN83, Depositphotos

Чланак Koliko je isplativo baviti se enigmatikom u Srbiji? се појављује прво на Biznis i Finansije.