Zabava Arhiva - Biznis i Finansije

„South Park“ postao „South America“ šaleći se na račun Trampovih preimenovanja

bifadmin — Wed, 09 Sep 2026 10:00:26 +0000

Humoristička animirana serija „South Park“ satirično je „promenila“ ime u „South America“, ismevajući odluku američkog predsednika da jezero Ontario preimenuje u jezero Amerika.

Autori serije Trej Parker i Met Stoun sarkastično su saopštili: „Inspirisani hrabrošću i patriotizmom kompanija Apple i Google, menjamo ime serije South Park u South America. Posebno želimo da zahvalimo našoj matičnoj kompaniji Paramount – Skydance Capitulation.“

Da podsetimo, krajem avgusta američki predsednik Donald Tramp potpisao je izvršnu uredbu o preimenovanju jezera Ontario u „Lake America“, usred trgovinskog spora sa Kanadom. Kanadski zvaničnici saopštili su da neće priznati novo ime.

Međutim, ubrzo su kompanije Apple i Google promenile naziv jezera u svojim aplikacijama za mape, pa korisnici u SAD vide „Lake America“, dok korisnici u Kanadi i dalje vide „Lake Ontario“. Upravo zbog toga su ih autori „South Parka“ pomenuli u svojoj objavi.

Novo ime serije objavili su samo dan nakon što je Tramp na mreži Truth Social objavio sadržaje generisane uz pomoć veštačke inteligencije, u kojima se sugeriše da bi savezna država Novi Meksiko trebalo da bude preimenovana u „Nova Amerika“.

Iako su autori zvanično objavili da serija „menja“ ime, pretpostavlja se da je reč o satiričnom potezu kojim se „South Park“ narugao Trampovoj politici preimenovanja geografskih naziva.

Izvor: CNBC

Foto: Berkay Gumustekin, Unsplash

Чланак „South Park“ postao „South America“ šaleći se na račun Trampovih preimenovanja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Može li i posao kojim se čovek bavi tokom života imati veze sa rizikom od Alchajmerove bolesti

bifadmin — Sat, 05 Sep 2026 09:52:36 +0000

Kada se govori o smanjenju rizika od Alchajmerove bolesti, saveti su uglavnom poznati: fizička aktivnost, život bez cigareta, društveni život i stalno angažovanje mozga. Međutim, veliko istraživanje naučnika sa Harvarda otvorilo je još jedno zanimljivo pitanje – može li i posao kojim se čovek bavi tokom života imati veze sa rizikom od ove bolesti?

Istraživači su analizirali podatke o više od devet miliona ljudi i čak 443 zanimanja. Rezultati, objavljeni u medicinskom časopisu BMJ, doneli su prilično neočekivano otkriće. Od svih analiziranih profesija, najniža smrtnost povezana sa Alchajmerovom bolešću zabeležena je među vozačima taksija i ambulantnih vozila.

Anupama Džene, jedna od autora istraživanja kaže: svega oko jedan odsto taksista u analiziranim podacima umrlo je od Alchajmerove bolesti, u poređenju sa gotovo četiri odsto u opštoj populaciji.

Ali najzanimljivije pitanje nije zašto bi taksi kao zanimanje bio poseban. Pitanje je – šta taksisti svakodnevno „rade sa svojim mozgom“ što mnogi drugi ljudi ne rade?

Mozak koji stalno mora da pronađe novi put

Mogući odgovor krije se u hipokampusu, delu mozga koji ima važnu ulogu u pamćenju i prostornoj orijentaciji, a koji je istovremeno među područjima koja Alchajmerova bolest rano pogađa.

Taksisti ne voze samo automobil. Njihov mozak neprestano rešava prostorne probleme: gde se nalaze, gde treba da stignu, kojim putem da krenu, šta da urade ako je ulica zatvorena, gde očekivati gužvu i koja od nekoliko mogućih ruta u tom trenutku ima najviše smisla.

Posebno su zanimljiva ranija istraživanja londonskih taksista. Da bi stekli profesionalnu licencu, tradicionalno su morali da savladaju izuzetno složenu mrežu desetina hiljada ulica i znamenitosti. Istraživanja njihovog mozga pokazala su razlike u hipokampusu povezane sa ovim izuzetno zahtevnim prostornim učenjem.

Otuda i jedna od hipoteza koja može pomoći u tumačenju novog istraživanja: ako se deo mozga važan za prostornu memoriju i navigaciju intenzivno koristi godinama, moguće je da takva vrsta mentalnog treninga doprinosi njegovoj otpornosti.

U prilog tome ide još jedan zanimljiv rezultat.

Kod vozača autobusa i dostavljača nije pronađen isti obrazac. I oni provode veliki deo radnog dana za volanom, ali se mnogo češće kreću unapred poznatim i ponavljajućim rutama. Ako je hipoteza istraživača tačna, razlika možda nije u vožnji već u neprekidnom donošenju odluka o prostoru i pravcu kretanja.

Nije dovoljno samo voziti automobil

Ovo, naravno, ne znači da bi zbog zaštite mozga trebalo da počenete da vozite taksi niti to znači da svakodnevna vožnja automobila sprečava Alchajmerovu bolest.

Džena to objašnjava jednostavnim poređenjem. Očekivati isti efekat od povremene vožnje kao od celodnevnog rada taksiste bilo bi slično očekivanju da pola milje hodanja proizvede iste rezultate kao trčanje šest kilometara dnevno.

Još važnije, ovakva studija pokazuje povezanost, a ne dokazuje uzročno-posledičnu vezu. Na rezultate mogu uticati i drugi faktori, a niža smrtnost od Alchajmerove bolesti među pripadnicima određenih profesija sama po sebi ne znači da ih je njihov posao zaštitio od bolesti.

Istraživačima je, međutim, zanimljivo što efekat nije pronađen kod drugog oblika demencije povezanog sa smanjenim protokom krvi kroz mozak. To dodatno otvara pitanje da li bi upravo intenzivna upotreba moždanih sistema zaduženih za navigaciju mogla biti deo objašnjenja.

Šta iz svega može da nauči neko ko nije taksista?

Tu ovo istraživanje prestaje da bude samo neobična priča o jednoj profesiji.

Profesor inženjerstva Hatim Šarif ukazuje na druga istraživanja koja navode da život u prostorno složenijem okruženju – sa mnogo raskrsnica, znamenitosti i različitih mogućnosti za dolazak do odredišta – može biti povezan sa manjim rizikom od Alchajmerove bolesti.

Zajednički imenitelj ponovo nije automobil. To je mentalna mapa.

Kada se čovek potpuno prepusti GPS-u, uređaj obavlja deo posla koji je nekada morao da obavlja mozak. Kada povremeno sam pokušava da pronađe put, pamti orijentire, razmišlja o alternativnim pravcima ili se snalazi u nepoznatom prostoru, aktivira upravo sposobnosti koje savremena tehnologija sve češće preuzima. To ne znači da isključivanje navigacije predstavlja recept za prevenciju demencije. Bilo bi naučno neodgovorno iz ovih podataka izvući takav zaključak.

Ali, istraživanje otvara mnogo širu i korisniju temu i nudi bar neka preventivna rešenja.

Mozak, baš kao i druge sposobnosti, dobija zadatke. Ako tehnologija pamti brojeve telefona, bira najbrži put, podseća na obaveze, završava rečenice, pronalazi informacije i sve češće razmišlja umesto korisnika, pitanje budućnosti možda neće biti samo šta sve tehnologija može da uradi za čoveka. Biće važno i koje poslove ipak vredi ostaviti sopstvenom mozgu.

Ponekad najkorisniji i „najzdraviji“ put možda nije onaj koji GPS prvi ponudi.

Izvor: Bonitet.com

Foto: Pixabay

Чланак Može li i posao kojim se čovek bavi tokom života imati veze sa rizikom od Alchajmerove bolesti се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kako je skromni rumunski činovnik porazio državne lutrije u svetu

bifadmin — Fri, 04 Sep 2026 11:00:19 +0000

Siromašni rumunski računovođa Stefan Mandel ostao je upamćen kao čovek koji je ojadio državne lutrije širom sveta i to potpuno zakonito, koristeći osnovne principe matematike. Zajedničku istragu protiv njega pokrenuli su FBI, CIA i Interpol, ali slučaj je zatvoren bez ijedne optužnice. Mandelov sistem je bio toliko razoran, da su nadležni za igre na sreću morali da promene zakone.

Statistika kaže da je nekoliko puta veća šansa da vas tokom života pogodi grom nego da uplatite listić za loto koji će vas preko noći pretvoriti u milionera. Ipak, za jednog čoveka ovi zakoni prirode i matematike nisu važili. Ili, tačnije rečeno, on ih je razumeo bolje od ostalih.

Stefan Mandel, računovođa poreklom iz Rumunije, postao je fenomen u industriji igara na sreću, kao čovek koji je 14 puta osvojio glavnu premiju na lutrijama širom sveta. Ono što njegovu priču čini neverovatnom jeste činjenica da Mandel nikada nije varao, nije hakovao softvere, niti je imao insajderske informacije. Njegovo jedino oružje bili su matematika, strpljenje i sistem koji je funkcionisao sa vojničkom preciznošću.

„Ja sam čovek koji rizikuje, ali na proračunat način“, izjavio je Mandel godinama kasnije u jednom od svojih retkih intervjua za rumunske medije. „Brijanje brade je takođe lutrija. Uvek postoji šansa da se posečem, dobijem infekciju i umrem, ali ja to ipak radim jer su šanse u moju korist.“

Samouki matematičar

Mandel je rođen 1940. godine u siromašnoj jevrejskoj porodici u Rumuniji. Zbog loše materijalne situacije nije mogao da studira, već se odmah posle srednje škole zaposlio kao računovođa u jednom državnom rudarskom preduzeću. Njegova mesečna plata iznosila je svega 360 leja, što je u to vreme imalo vrednost od oko 88 američkih dolara. Taj novac jedva je pokrivao osnovne životne namirnice, pa je ubogi računovođa neprekidno razmišljao kako da pobegne iz zemlje. Izlaz je pronašao u – lutriji.

Mandel je sate provodio za kuhinjskim stolom, analizirajući radove iz teorije verovatnoće koje je napisao matematičar Leonardo Fibonači u 13. veku. Shvatio je da lutrija, ukoliko se posmatra isključivo kao niz brojki, ima jednu suštinsku manu – sistem je zasnovan na pretpostavci da će igrači kupovati samo mali broj nasumičnih kombinacija. Niko u državnoj administraciji nije računao na mogućnost da neko pokuša da kupi sve kombinacije.

Mandel je mnogo pre pojave veštačke inteligencije razvio model koji je uspevao da predvidi pet od šest pobedničkih cifara, čime je broj potrebnih kombinacija smanjio sa nekoliko miliona na svega nekoliko hiljada. Zajedno sa grupom prijatelja koji su uložili sitne svote, odlučio je da testira formulu. Umesto utešne nagrade kojoj se nadao, Mandel je osvojio glavnu premiju.

Nakon što je isplatio uloge prijateljima i podmirio poreze, ostalo mu je dovoljno novca da potplati korumpirane državne službenike i dobije dozvolu za izlazak iz Rumunije, koja se tada nalazila iza „gvozdene zavese“. Prva stanica bio je Izrael, a krajnje odredište Australija, gde će njegova operacija dobiti industrijske razmere.

Australijska fabrika za dobitne listiće

Australijska lutrija imala je mnogo veći fond, ali i neuporedivo veći broj mogućih kombinacija, preko 3,8 miliona. Mandel je shvatio da takav sistem zahteva nova pravila igre. Ona su bila jednostavna u teoriji, ali zastrašujuće složena u praksi.

Stoga je Mandel tražio isključivo one igre na sreću gde je glavni dobitak bio najmanje tri puta veći od ukupnog broja kombinacija. Na primer, ako je fond 10 miliona dolara, a uplata svih kombinacija košta nepunih četiri miliona, matematika garantuje ogromnu zaradu.

Pošto sam nije imao tolike milione, Mandel je osnovao investicioni fond i privukao hiljade malih ulagača koji su verovali njegovim proračunima. Rumunskom računovođi je išlo na ruku to što je u tadašnje vreme zakon dozvoljavao da igrači sami štampaju svoje listiće kod kuće i donose ih na uplatna mesta. Mandel je napunio magacin u Melburnu najsavremenijim računarima i laserskim štampačima koji su radili 24 sata dnevno, štampajući milione kombinacija sa unapred unetim brojevima.

Tokom osamdesetih godina, Mandelov fond je na ovaj način osvojio čak 12 glavnih premija širom Australije, usput pokupivši i stotine hiljada manjih dobitaka. Australijske vlasti uhvatila je panika. Sistem je bio apsolutno legalan, ali je potpuno obesmišljavao koncept igre. Država je reagovala tako što je izmenila propise. Nadležni su prvo zabranili kompjuterski štampane listiće a potom i mogućnost da veliku količinu kupona kupuje samo jedna osoba. Mandel je morao da potraži novo igralište.

Logistički košmar

Početkom devedesetih, rumunski računovođa je našao novu metu – državnu lutriju američke savezne države Virdžinije, gde je u februaru 1992. godine premija narasla na čak 27 miliona dolara. Listić je koštao jedan dolar, ali pravila su nalagala da igrači biraju šest brojeva od 1 do 44, što je značilo da postoji ukupno 7.059.052 mogućih kombinacija.

Matematička jednačina je bila jasna, ali se Mandel suočio sa logističkim košmarom. Kako fizički kupiti i platiti više od sedam miliona listića u roku od samo 72 sata, koliko iznosi period između dva kola? Dovitljivi Rumun je angažovao firmu iz Melburna da odštampa listiće, što je trajalo tri meseca. Zatim je tone papira brodovima i avionima prebacio u SAD. Tamo je unajmio mrežu od 35 regionalnih koordinatora i preko stotinu kurira koji su doslovno okupirali benzinske pumpe i prodavnice širom Virdžinije, kupujući listiće u blokovima od po nekoliko hiljada komada.

Uprkos vrhunskoj organizaciji, došlo je do drame samo nekoliko sati pre zatvaranja uplatnih mesta, jer je jedan od prodajnih lanaca odustao od uplata zbog preopterećenosti sistema. Mandelov tim je uspeo da uplati „samo“ 6,4 miliona od potrebnih sedam miliona kombinacija, odnosno oko 99,3%. To je značilo da je ipak postojao rizik od neuspeha. Ali, Mandel i članovi njegovog fonda imali su i zrno sreće. Osvojili su premiju od 27 miliona dolara i dodatnih 900.000 dolara po osnovu sporednih nagrada.

Penzija na plaži

Ovaj istorijski dobitak izazvao je potres u Americi. Državne institucije bile su ubeđene da je reč o prevari neviđenih razmera ili pranju novca. Usledila je četvorogodišnja istraga u kojoj su učestvovali FBI, CIA i Interpol, ali istražitelji i poreski inspektori morali su na kraju da zatvore slučaj bez ijedne optužnice. Svaki popunjeni listić bio je uredno plaćen, porez je bio obračunat, a novac ulagača čist. Pokazalo se da je Mandel jednostavno koristio „rupe“ u zakonu i osnovnu matematiku da bi osvojio neverovatne sume novca.

Kako bi sprečio da se ovakav scenario ikada ponovi, američki Kongres je ubrzo doneo niz zakona kojima je zabranjeno štampanje listića van zvaničnih uplatnih mesta, kao i kupovina srećki putem interneta. Virdžinija je tako postala poslednja stanica Mandelovog loto carstva.

Iako je on sam inkasirao milione, sudbina ulagača bila je drugačija. Zbog ogromnih troškova transporta, štamparija, logistike i dugogodišnjih pravnih bitki, pojedinačni ulagači su dobili znatno manje sume od onih koje su očekivali.

Šta je bilo sa Mandelom? Posle neuspešnih preduzetničkih poduhvata u Velikoj Britaniji i propalih poslova sa osiguranjem u Izraelu, nekadašnji rumunski činovnik je 1995. godine proglasio bankrot. Ipak, ostalo mu je dovoljno novca da ostatak života provede leškareći.

Danas, osamdesetšestogodišnji Stefan Mandel vodi povučen život na tropskom ostrvu Vanuatu u Južnom Pacifiku. Daleko od očiju javnosti, kamera i poreskih uprava, čovek koji je porazio teoriju verovatnoće uživa u penziji pored plaže. Svoju tajnu formulu nikada nije u potpunosti otkrio. Kada ga je jedan novinar agencije Associated Press upitao za detalje njegovog sistema, Mandel je odgovorio: „To bi bilo kao da tražite od Koka-kole da vam oda svoj tajni recept.“

Zorica Žarković

Biznis i finansije 247/248, jul/avgust 2026.

Foto: HayDmitriy, Depositphotos

Чланак Kako je skromni rumunski činovnik porazio državne lutrije u svetu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Koje voće je nazdravije, sveže, sušeno ili zamrznuto?

bifadmin — Sat, 29 Aug 2026 07:32:20 +0000

Sve voće – bilo sveže, zamrznuto ili sušeno – može da vam pomogne da zadovoljite dnevne potrebe za voćem.

Sveže i zamrznuto voće imaju sličnu nutritivnu vrednost, dok su u sušenom voću koncentrisaniji kalorije, prirodni šećeri, vlakna i određeni vitamini i minerali.

Da li je zamrznuto voće jednako zdravo kao sveže?

Zamrznuto voće uglavnom je jednako hranljivo kao sveže. Obično se bere kada je blizu pune zrelosti i brzo zamrzava kako bi se sačuvali hranljivi sastojci i ukus.

Sveže voće može da izgubi deo vitamina dok stoji u frižideru. Studija iz 2017. pokazala je da su zamrznuti proizvodi imali slične, a ponekad i više nivoe vitamina C, beta-karotena i folata od proizvoda koji su pet dana čuvani u frižideru, piše Health.

Druga studija iz 2022. godine otkrila je više nivoe određenih antioksidanasa u zamrznutom bobičastom voću nego u svežem.

Najveća razlika između svežeg i zamrznutog voća često je u teksturi. Kristali leda mogu da oštete ćelijske zidove voća, zbog čega ono nakon odmrzavanja postaje mekše. Zbog toga može da bude manje privlačno za samostalno konzumiranje, ali je pogodno za jogurt, ovsenu kašu, sosove i peciva.

Zamrznuto voće je takođe praktično, duže traje i može da bude jeftinije od svežeg kada mu nije sezona.

Kako se sušeno voće razlikuje od svežeg?

Sušeno voće, uključujući suvo grožđe, brusnice i kajsije, takođe može da bude zdrav izbor. Tokom prerade uklanja se najveći deo vode, zbog čega su hranljive materije koncentrisanije nego u svežem voću.

U zavisnosti od vrste, sušeno voće može da bude bogat izvor vlakana, kalijuma, magnezijuma, gvožđa, kalcijuma i fosfora. Sadrži i antioksidanse koji štite ćelije od oštećenja. Međutim, količina vitamina osetljivih na toplotu, poput vitamina C, može da se smanji tokom sušenja.

Poput zamrznutog, sušeno voće traje duže od svežeg i lako se nosi sa sobom. Može da se jede samostalno ili dodaje ovsenoj kaši, žitaricama, jogurtu i salatama. Kombinovanje sa orašastim plodovima ili semenkama može da ga učini zasitnijim.

Da li sušeno voće sadrži više šećera?

U istoj zapremini sušeno voće sadrži više kalorija i prirodnog šećera od svežeg ili zamrznutog jer mu je uklonjena većina vode. Uobičajena porcija iznosi oko četvrtine šolje.

Poređenja radi, jedna šolja grožđa sadrži oko 104 kalorije i 23 grama šećera, dok četvrtina šolje suvog grožđa sadrži oko 123 kalorije i 27 grama šećera. Pošto sušeno voće zauzima manje prostora, lako ga je pojesti više nego što nameravamo.

Uprkos koncentrisanom sadržaju šećera, mnoge vrste nezaslađenog sušenog voća imaju nizak do umeren glikemijski indeks, što znači da obično podižu nivo šećera u krvi sporije od namirnica sa visokim glikemijskim indeksom.

Treba imati na umu da se nekim vrstama sušenog voća, uključujući brusnice, borovnice, ananas i mango, tokom prerade često dodaje šećer.

Kako izabrati najbolje voće?

Kod zamrznutog voća najbolje je birati proizvode kod kojih je voće jedini sastojak i proveriti da li mešavine sadrže dodat šećer ili koncentrate sokova.

Kod sušenog voća treba birati nezaslađene varijante i obratiti pažnju na veličinu porcije, jer su preporučene porcije manje nego kod svežeg i zamrznutog voća.

Konzervisano voće najbolje je birati u vodi, sopstvenom soku ili 100-procentnom voćnom soku umesto u gustom sirupu, a na deklaraciji potražiti oznake „nezaslađeno“ ili „bez dodatog šećera“.

Izvor: 021.rs

Foto: AI ilustracija

Чланак Koje voće je nazdravije, sveže, sušeno ili zamrznuto? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Nauka otkriva gde se krije ljubav u našem telu

bifadmin — Sun, 23 Aug 2026 06:56:58 +0000

Gde se krije ljubav u našem telu? Za srce smo već znali, ali šta ćemo sa kolenima? Ako je verovati nauci, ona stara priča o tome kako nam od zaljubljenosti „klecaju kolena“ nije samo fraza. Ljubav ostavlja tragove širom tela, menja aktivnosti u mozgu, a kada se dvoje ljudi zaista zainteresuju jedno za drugo, njihovi nervni sistemi mogu čak da rade u istom ritmu. Dakle, možda „hemija“ između dvoje ljudi ipak nije samo metafora.

Šta kažu drevni spisi

U radu objavljenom 2024. godine, tim istraživača proučavao je drevne tekstove sa područja današnjeg Iraka. Ti spisi napisani su na jeziku drevne Mesopotamije i potiču iz novoasirskog perioda, otprilike između 900. i 600. godine pre nove ere. U istraživanju, korišćeni su algoritmi kako bi se pronašli delovi tekstova na kojima se zajedno pominju emocije i delovi tela. Zatim su mapirali gde se, prema tim opisima, osećaju određene emocije.

„S obzirom na to koliko je kultura koju su proučavali bila drevna, možda i nije iznenađujuće što neki rezultati zvuče prilično drugačije od onoga na šta smo danas navikli. Recimo, deo tela koji se najčešće povezivao sa seksualnim uzbuđenjem bio je članak. A novoasirski pisci patnju su osećali u pazuhu. Ljubav je povezana čak i sa jetrom, kao i nekoliko drugih emocija, poput sreće… i, u nešto manjoj meri, zluradosti“, ističe Deboki Čakravarti na Jutjub kanalu SciShow koji pravi kratke, naučno zasnovane videe.

Ljubav se pojavljivala i u kolenima. Dakle, možda i izraz „klecaju mi kolena“ zapravo jeste star 3.000 godina.

Gde ljudi danas osećaju ljubav?

Grupa istraživača je 2018. napravila nekoliko različitih eksperimenata, a u jednom od njih učestvovalo je više od 400 učesnika koji su na slici ljudskog tela označili gde tačno osećaju različite emocije.

„Kada su svi podaci objedinjeni, ispostavilo se da se ljubav najviše oseća u glavi, grudima i stomaku, što se prilično dobro poklapa sa drevnim opisima. Slična studija, objavljena 2020. i sprovedena na hiljadama učesnika iz više od 100 zemalja, pronašla je izuzetno slične obrasce u tome gde ljudi osećaju emocije, bez obzira na kulturu. Dakle, bez obzira na to odakle ste, čini se da ljubav pogađa prilično poznata mesta“, ističu.

Što je ljubav snažnija, širi se na veći deo tela

Još jedna studija, objavljena 2023. godine, pokušala je da ljubav razloži na različite kategorije, budući da se ljubav koju osećamo prema, recimo, partneru, razlikuje od ljubavi koju osećamo prema prijatelju, ljubimcu, porodici.

„Istraživači su otkrili da se sve vrste ljubavi osećaju u glavi, ali da se, što je ljubav snažnija, ona širi na veći deo tela. Najsnažnije vrste ljubavi – ‘strastvena ljubav’, ‘prava ljubav’ i ‘ljubav prema životu’ – osećale su se u čitavom telu. Manje intenzivne vrste ljubavi, poput ljubavi prema strancima, uglavnom su ostajale u glavi. A one između, poput roditeljske ljubavi ili ljubavi prema prijateljima, širile su se i na srce“, ističu.

Gde se ljubav pojavljuje u mozgu?

Kada je reč o glavi, naučnici godinama proučavaju romantičnu i majčinsku ljubav u mozgu. Istraživači su ovog puta proučavali šest različitih vrsta ljubavi: ljubav prema partneru, deci, roditeljima, strancima, kućnim ljubimcima i prirodi.

„Učesnici studije smešteni su u funkcionalne MRI skenere, koji mere aktivnost mozga dok obavljate određenu radnju. U ovom slučaju, bilo je potrebno da učesnici slušaju kratke priče osmišljene tako da izazovu svaku od tih vrsta ljubavi. A šta su pokazale sve te priče? Obrasci aktivnosti u mozgu menjali su se u zavisnosti od toga koliko je bliska bila veza i da li je ljubav uključivala neku drugu osobu. Romantična ljubav, roditeljska ljubav i ljubav prema prijateljima aktivirale su mnoge iste regije mozga. Ljubav prema strancima bila je manje rasprostranjena nego ove bliskije veze“, navode na kanalu SciShow.

Ljubav prema kućnim ljubimcima aktivirala je manji broj regija u celini, ali je postojala velika razlika između obrazaca aktivnosti u mozgu učesnika koji su zaista imali kućne ljubimce i onih koji ih nisu imali.

„Ljubav prema prirodi aktivirala je nešto drugačiji skup regija u mozgu, uključujući i područje povezano sa posmatranjem pejzaža…koje učesnici u tom trenutku, zapravo, nisu posmatrali. Dakle, iako je vremena u prirodi svakako dobro za vas, ono ipak ne može u potpunosti da zameni onaj topli osećaj koji dobijate od nekoga koga volite“, kažu.

Do sada smo razmatrali gde postoji ljubav unutar pojedinca. Ipak, ljubav se često dešava i između ljudi i to se manifestuje kroz fenomen koji se naziva sinhronizacija.

„Kao što ime sugeriše, sinhronizacija nastaje kada se tela dvoje ljudi usklade, na primer njihovi otkucaji srca i disanje. Često se uočava između majki i njihovih beba, ali naučnici smatraju da može da igra ulogu i u romantičnim vezama“.

Za potrebe rada objavljenog 2022. godine, jedan istraživački tim vratio se klasiku iz devedesetih kada je u pitanju pronalaženje partnera – brzom upoznavanju, odnosno „speed dating-u“.

Trideset dvoje studenata učestvovalo je u nizu petominutnih sastanaka, dok su istraživači pratili njihove pokrete i elektrodermalnu aktivnost. U osnovi, to je mera koliko dobro određeni deo kože provodi električnu energiju.

„Na elektrodermalnu aktivnost uglavnom utiče količina znoja koju luče znojne žlezde, a njih kontroliše autonomni nervni sistem. To je deo nervnog sistema koji upravlja stvarima o kojima ne morate svesno da razmišljate. Dakle, emocionalna reakcija na nešto, poput uzbuđenja zbog sastanka koji vam baš prija, može da promeni količinu znoja, a samim tim i elektrodermalnu aktivnost“.

Osim ovih podataka, učesnici su na kraju svakog sastanka ocenjivali koliko su zainteresovani jedno za drugo.

Kada su podaci obrađeni, istraživači su otkrili da, kada su obe osobe bile zainteresovane jedna za drugu, njihovi nervni sistemi su imali tendenciju da se sinhronizuju. Pokreti su im bili usklađeni, a provodljivost kože slična. Drugim rečima, njihova tela su reagovala jedno na drugo u realnom vremenu. Sve ovo sprovedeno je sa ljudima koji se međusobno ne poznaju. Ipak, druga istraživanja ukazuju da ovakva sinhronizacija postoji i kod parova koji su dugo zajedno.

Gde je ljubav?

„Na kraju, odgovor na pitanje ‘Gde je ljubav?’ zavisi od toga kako ga posmatrate. Ljubav se u telu pojavljuje kao fizički osećaj, u mozgu kao obrazac aktivnosti, a čak i između ljudi, kroz način na koji se njihovi nervni sistemi sinhronizuju. Ona zapravo ne postoji na samo jednom mestu. Ne u jednom organu, jednoj regiji mozga, pa čak ni striktno unutar jedne osobe. Umesto toga, ljubav prožima naša tela, naš mozak i naše odnose sa drugim ljudima. Ona je manje poput jedne određene tačke na mapi, a više poput mreže različitih mesta koja nas čine ljudima“.

Izvor: Forbes

Foto: deagreez1, Depositphotos 1

Чланак Nauka otkriva gde se krije ljubav u našem telu се појављује прво на Biznis i Finansije.

TasteAtlas: Lista najgorih jela iz Srbije

bifadmin — Sat, 22 Aug 2026 07:45:33 +0000

Na listi se našlo ukupno 26 jela, među kojima su tradicionalni specijaliteti, ali i dobro poznata svakodnevna jela, poređana prema ocenama publike.

Najmanje naklonosti korisnika dobilo je predjelo poreklom iz okoline Valjeva, koje se tako našlo na prvom mestu liste najlošije ocenjenih srpskih jela.

Ovo je prvih deset:

1. Živa pljeskavica

Živa pljeskavica je predjelo koje se pravi od mlevene teletine, soli, bibera, dimljene paprike, tucane paprike, Vegete, ulja i seckanog crnog luka. Meso i začini stavljaju se na veliki tanjir i mešaju viljuškom dok se ne dobije homogena masa, koja se zatim oblikuje u pljeskavicu.

Ovo jelo nastalo je u restoranu Kod Bore u Sedlarima kod Valjeva u Srbiji, a predstavlja verziju jela koje su jeli ugostiteljski radnici u državnim restoranima u bivšoj Jugoslaviji. Pošto nisu imali mnogo vremena, za ručak su obično jeli pljeskavicu od sirovog mesa stavljenu u toplu lepinju.

Živa pljeskavica služi se uz grilovani hleb ili lepinju, kao i so i papriku za dodatno začinjavanje, a obično se jede dok se čeka da stigne porudžbina mesa sa roštilja.

2. Čorba od spanaća

Čorba od spanaća je tradicionalna supa poreklom iz Srbije, mada je danas prilično uobičajena širom Balkana. Priprema se od svinjske masti, spanaća, crnog luka, belog luka, brašna, vode i mleka.

Da bi se pripremila, spanać se skuva i ostavi sa strane. Mast se stavlja u šerpu zajedno sa crnim i belim lukom, koji se zatim proprže. Potom se u šerpi kratko proprži brašno, nakon čega se dodaju mleko i spanać, a sve se polako kuva dok se čorba ne zgusne.

Prilikom služenja, čorba od spanaća obično se obogaćuje dodatkom kašike kisele pavlake.

3. Krvavice

Krvavice su kobasice od krvi koje se proizvode uglavnom širom kontinentalne Hrvatske, naročito u Zagorju, Istri, Dalmaciji i Slavoniji i Baranji. Osim u Hrvatskoj, ove kobasice se često jedu i u Sloveniji i Srbiji.

Prave se kuvanjem svinjske krvi, kože i iznutrica sa pirinčem i heljdom, ječmom ili kukuruznim brašnom, za razliku od većine drugih evropskih kobasica od krvi, u kojima se kao punilo koriste ovas ili ovsena kaša.

Međutim, postoje brojne vrste krvavica i svaki kuvar ima sopstveni recept, pa sastojci mogu da se razlikuju. Razlikuju se i nazivi, pa se nazivaju i divenice, devenice ili kulenice.

Ove kobasice tradicionalno se jedu tokom zime, kada se često služe uz kiseli kupus i kombinaciju kuvanog krompira i proprženog crnog luka poznatu kao restani krompir.

4. Pihtije

Pihtije su hladni, slani mesni žele koji se pravi dugim kuvanjem delova mesa bogatih kolagenom, sve dok se tečnost u kojoj se meso kuvalo prirodno ne stegne nakon hlađenja.

Često se koriste svinjske nogice, kolenice, uši, rep, njuška, meso sa glave i koža, jer njihovo vezivno tkivo oslobađa dovoljno želatina da se dobije čvrsta struktura bez upotrebe industrijskog želatina. Gotove pihtije sadrže mekane komade mesa u providnom ili blago zamućenom želeu, obično su obilno začinjene belim lukom i služe se isečene na debele kriške ili kocke.

Meso se najpre temeljno očisti. Kod nekih načina pripreme svinjetina se kratko prokuva, prva voda se baca, a komadi mesa se ispiraju pre nego što počne duže kuvanje. Time se uklanjaju pena i nečistoće i može se dobiti bistriji žele. Očišćeno meso zatim se stavlja u veliki lonac i preliva svežom hladnom vodom.

5. Rezanci s makom

Jednostavno i hranljivo jelo nudle s mákem sastoji se od široke, tanke testenine od pšeničnog brašna koja se obilno preliva otopljenim puterom, a zatim posipa makom i šećerom.

Nekada smatrano bogatim i raskošnim obrokom, danas predstavlja skromno, ali omiljeno jelo koje se jede kao slatko glavno jelo ili sit desert.

Iako se obično povezuje sa Češkom, tačno poreklo ovog jela još nije poznato, dok se slične varijante mogu pronaći u mnogim zemljama srednje i istočne Evrope pod različitim nazivima.

U Austriji je slično jelo poznato kao mohnnudeln i priprema se od debelih i kratkih rezanaca od krompira, dok se srpska verzija iz Vojvodine naziva rezanci s makom.

6. Leskovačka kavurma

Ovaj srpski specijalitet priprema se dugotrajnim postupkom koji podrazumeva lagano prženje svinjskih čvaraka sve dok se mast potpuno ne istopi.

Uobičajeni dodaci uključuju svinjske iznutrice, kao što su pluća, jetra, creva i delovi glave, koji se kuvaju, sitno seckaju i dodaju smesi koja se prži.

Kada se mast potpuno istopi i sastojci sjedine, smesa se procedi i odlaže. Kavurma, odnosno sprža, tradicionalno se priprema tokom hladnijih meseci i obično se povezuje sa južnim delovima Srbije, odnosno gradom Leskovcem.

Jelo se najčešće služi kao hladno predjelo, uz hleb i različite vrste ukiseljenog povrća.

7. Škembe čorba

Škembe čorba je tradicionalna supa koja se pravi od kombinacije škembića, odnosno tripica (najčešće svinjskih ili goveđih), crnog luka, belog luka, paradajz-sosa, slanine i dodatnih začina, kao što su crvena paprika, crni biber, peršun i lovorov list.

Proces pripreme poznat je po tome što dugo traje: škembići se prvo kuvaju odvojeno najmanje četiri sata, zatim se seku na tanke trake i ponovo kuvaju sa ostalim sastojcima.

Škembe čorba obično se služi uz sirće, kiselu pavlaku i topao hleb. Dobro se slaže i sa sezonskim salatama.

Zbog dugotrajnog procesa pripreme i jakog mirisa škembića, ovo jelo danas se uglavnom može pronaći na jelovnicima tradicionalnih restorana.

8. Srpska salata

Srpska salata je u suštini varijanta poznate bugarske šopske salate. Šopska salata pravi se od paradajza, krastavaca, sirovih ili pečenih paprika, crnog luka i slanog sira.

Srpska salata je gotovo potpuno ista, ali se u nju ne dodaje sir. Povrće se pomeša, zatim začini solju i biberom i prelije uljem i sirćetom pre jela.

Ova salata naročito je popularna tokom leta zbog svojih osvežavajućih ukusa.

9. Popara

Popara, balkanska verzija kaše od hleba, staro je jelo koje je veoma cenjeno kao brzo i jednostavno rešenje za iskorišćavanje ostataka hleba i istovremeno hranjenje cele porodice.

Pošto se jede u mnogim zemljama širom regiona, postoji mnogo različitih načina njene pripreme. Dva ključna sastojka su hleb, isečen na kockice ili iskidan na manje komade, i tečnost, najčešće mleko, voda ili čaj, koja se koristi kako bi se hleb pretvorio u mekanu masu.

Tečnost se obično meša sa puterom, biljnim uljem ili mašću kako bi se dobio zasitniji obrok. Hleb može kratko da se proprži u mešavini tečnosti i masnoće, dok se u nekim verzijama zagrejana mešavina preliva preko hleba i meša dok se sve potpuno ne sjedini.

U zavisnosti od tradicije i ličnih sklonosti, popara može biti potpuno homogena i kremasta ili može imati grublju teksturu sa komadima hleba koji se žvaću.

10. Makovnjača

Makowiec je poljski naziv za rolat sa makom, tradicionalni kolač u kojem se nadev od maka nalazi između slojeva testa. U kolač se mogu dodati suvo grožđe, bademi, med i kora pomorandže kako bi mu se obogatio ukus.

U idealnom slučaju, makowiec ne bi trebalo da bude previše sladak. Karakterističan je po jedinstvenom izgledu kada se iseče, pri čemu se testo i nadev od maka spiralno prepliću.

Prilikom služenja, makowiec se obično posipa šećerom u prahu. Kolač se često jede uz čaj ili kafu, a obično se priprema za praznike poput Božića ili drugih zimskih praznika.

Iako se tokom cele godine može pronaći u prodavnicama, pravljenje makowieca predstavlja porodičnu prazničnu tradiciju. Makowiec se može pronaći i širom srednje Evrope, u zemljama kao što su Austrija, Hrvatska, Češka, Nemačka, Mađarska, Slovačka, Slovenija, Rumunija i Srbija.

Izvor: 021.rs

Foto: Pixabay

Чланак TasteAtlas: Lista najgorih jela iz Srbije се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pet neobičnih ekonomskih pokazatelja koji navodno nagoveštavaju recesiju

bifadmin — Fri, 14 Aug 2026 07:00:52 +0000

Kako proceniti da li neka privreda ulazi u recesiju? Osim klasičnih pokazatelja poput nezaposlenosti, inflacije ili kretanja berzanskih indeksa, postoje i neobične teorije koje tvrde da se stanje ekonomije može naslutiti po dužini ženskih suknji ili prodaji kravata. U ovom tekstu pozabavićemo se nesvakidašnjim indikatorima.

Indeks dužine suknje

Ova teorija polazi od pretpostavke da se dužina ženskih suknji menja u skladu sa kretanjem berze.

Tokom perioda ekonomskog prosperiteta, poput dvadesetih ili šezdesetih godina prošlog veka, suknje su postajale kraće. Nasuprot tome, nakon sloma Volstrita 1929. godine i početka Velike depresije, u modi su bile duže suknje.

Jedno od objašnjenja jeste da su samopouzdaniji potrošači spremniji da biraju smeliju garderobu. Ipak, da ova teorija nije baš pouzdana pokazuje podatak da su pedesete, uprkos snažnom ekonomskom rastu, obeležile duge i široke suknje.

Efekat karmina

Prema takozvanom „efektu karmina“, kada ljudi ne mogu ili ne žele da troše na skupe luksuzne proizvode, okreću se manjim zadovoljstvima.

Umesto dizajnerske haljine, kupiće karmin, kvalitetnu kafu, skuplje piće ili neki manji elektronski uređaj. Način na koji potrošači raspoređuju novac može biti pokazatelj njihovog poverenja u buduća finansijska kretanja.

Kao i prethodnu teoriju, ni ovu ne potvrđuje praksa baš uvek.

Indeks muškog donjeg veša

Za razliku od efekta karmina, ovaj pokazatelj polazi od pretpostavke da muškarci u vreme finansijske neizvesnosti odlažu kupovinu donjeg veša.

Studija objavljena 2022. godine pokazala je da je prodaja muškog donjeg veša u Australiji opala tokom finansijske krize 2008. godine, kao i za vreme pandemije kovida 19. Takve promene u potrošnji mogu ukazivati na to kako građani procenjuju sopstvenu finansijsku budućnost.

Indeks nebodera

Na prvi pogled deluje logično da izgradnja rekordno visokih nebodera govori o snažnoj ekonomiji. Međutim, ova teorija tvrdi upravo suprotno.

Prema „indeksu nebodera“, gotovo svaki put kada bude izgrađena najviša zgrada na svetu, ubrzo usledi recesija. Tako je Empire State Building otvoren 1931. godine usred Velike depresije, dok je Burdž Kalifa u Dubaiju postao najviša zgrada na svetu 2009. godine, tokom globalne finansijske krize.

Objašnjenje je prilično jednostavno – ovakvi projekti pokreću se u vreme ekonomskog buma, ali se završavaju tek nekoliko godina kasnije, kada se privredna situacija često već promeni.

Indeks kravate

Prema ovoj teoriji, stanje ekonomije može se naslutiti i po prodaji kravata.

Jedna pretpostavka kaže da tokom recesije raste prodaja kravata jer zaposleni žele da ostave profesionalniji utisak i pokažu da su vredni radnici.

Druga se odnosi na stil: u periodima ekonomskog optimizma popularnije su šire i upadljivije kravate, dok se u kriznim vremenima češće biraju uže kravate i tamnije, svedenije boje.

Neobične teorije, ali zanimljiv uvid

Iako ekonomisti raspolažu velikim brojem pouzdanih statističkih pokazatelja za procenu privrednih kretanja, ne postoji metod koji može sa sigurnošću predvideti recesiju.

Zbog toga su ovakvi nekonvencionalni pokazatelji zanimljivi kao ilustracija načina na koji se promene u ekonomiji mogu odraziti na svakodnevne potrošačke navike, iako ih ne treba posmatrati kao ozbiljan alat za prognoziranje privrednih tokova.

Izvor: Investmentsense

Foto: stocksnap, Pixabay

Чланак Pet neobičnih ekonomskih pokazatelja koji navodno nagoveštavaju recesiju се појављује прво на Biznis i Finansije.

Istraživanje otkrilo da su primati društveniji nego što se mislilo

bifadmin — Fri, 07 Aug 2026 07:00:29 +0000

Novo istraživanje pokazuje da primati često stvaraju bliske odnose sa drugim životinjama – igraju se s njima, neguju ih, dele hranu, a ponekad ih čak i usvajaju.

Prizori majmuna koji nežno maze miša, makakija koji neguju pse lutalice ili gorile koja pažljivo drži mladunče druge vrste dugo su smatrani retkim zanimljivostima. Međutim, novo istraživanje pokazuje da su takvi odnosi među životinjama mnogo češći nego što se ranije pretpostavljalo.

Međunarodni tim naučnika analizirao je 427 zabeleženih slučajeva interakcija između primata i drugih životinjskih vrsta, prikupljenih od sedamdesetih godina prošlog veka do 2025. godine. U istraživanju je obuhvaćeno 88 vrsta primata i 127 drugih životinjskih vrsta, od jelena, ovaca i domaćih svinja, preko mačaka i pasa, do ptica, guštera, žaba i insekata.

Najčešće interakcije bile su igra i međusobno čišćenje krzna, ali naučnici su zabeležili i primere deljenja hrane, nošenja mladunaca druge vrste, pa čak i njihovog privremenog usvajanja.

Majmuni neguju jelene

Jedan od najpoznatijih primera su japanski makakiji koji redovno neguju jelene i voze se na njihovim leđima, dok su istraživači dokumentovali i langura koji nežno mazi vevericu, bonoba koji pažljivo drži mladunče mungosa i gorilu koja brižno nosi mladunče druge životinje.

Istraživanje pokazuje da su mladi primati najskloniji igri sa drugim vrstama, dok odrasle ženke češće učestvuju u negovanju. Naučnici smatraju da ovakvo ponašanje ukazuje na razvijenu radoznalost, toleranciju i sposobnost stvaranja društvenih veza koje prevazilaze granice jedne vrste.

Autori ipak upozoravaju da nisu sve interakcije prijateljske. Zabeleženi su i slučajevi nasilnog odvođenja mladunaca od roditelja, kao i situacije u kojima je grubo postupanje dovelo do povreda ili uginuća.

Istraživači ističu da rezultati imaju značaj i za zaštitu prirode. Kako se staništa životinja smanjuju, primati sve češće dolaze u kontakt sa domaćim životinjama i ljudima, što može povećati rizik od prenošenja bolesti, ali i pomoći da se bolje razume kako nastaju odnosi među različitim vrstama.

Izvor: The Conversation

Foto: 7978304, Depositphotos

Чланак Istraživanje otkrilo da su primati društveniji nego što se mislilo се појављује прво на Biznis i Finansije.

Zašto je u Brazilu „uhapšen“ jedan papagaj

bifadmin — Tue, 04 Aug 2026 08:01:39 +0000

Policijska racija u brazilskoj faveli Vila Irma Dulce otkrila je papagaja kog su trgovci drogom dresirali da ih upozorava na dolazak policije.

Ovaj pernati stražar zaplenjen je tokom racije u kući svoje vlasnice, žene poznate pod nadimkom „La India“, koja je ranije bila optuživana u vezi sa trgovinom drogom. Policija je sprovela akciju nakon što je videla muškarca kako kupuje drogu ispred njene kuće. Tokom operacije uhapšen je i suprug „La Indije“, Edvan, kod kojeg su pronađena četiri pakovanja kreka, a „pritvoren“ je i papagaj.

Prema policijskim izveštajima, ptica je bila trenirana da uzvikuje „Mama, policija!“ svaki put kada bi primetila policajce koji prilaze, dajući članovima bande dovoljno vremena da sklone tragove svojih aktivnosti pre dolaska policije.

Papagaj odbio da sarađuje sa policijom

Veterinar koji je pregledao papagaja nakon zaplene primetio je da ptica nije želela da sarađuje sa istražiteljima. Iako su mu brojni policajci prilazili, papagaj navodno nije ispustio nijedan zvuk koji bi mogao da tereti njegove vlasnike.

Zaplenjena ptica je prebačena u zoološki vrt u Teresini, gde će proći tromesečni program rehabilitacije kako bi ponovo naučila da leti. Nakon toga biće vraćena u prirodu.

Ovo nije prvi slučaj da su životinje u Brazilu povezivane sa kriminalnim aktivnostima. Policija u Rio de Žaneiru je 2008. godine saopštila da su u faveli Kori zaplenjena dva krokodila za koje se tvrdilo da su ih pripadnici bandi koristili za uklanjanje tela članova suparničkih grupa.

Svedoci su tada navodili i da su životinje korišćene za zastrašivanje suparničkih bandi i stanovnika favele. Ipak, tokom suđenja pripadnici bande odbacili su te tvrdnje, navodeći da izveštaji nisu tačni jer krokodili nisu hteli da jedu tela.

Izvor: Greek Reporter

Foto: manfredrichter, Pixabay

Чланак Zašto je u Brazilu „uhapšen“ jedan papagaj се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kontroverzna istorija društvene igre „Monopol“

bifadmin — Thu, 30 Jul 2026 09:01:20 +0000

Većina nas je igrala „Monopol“, ali malo ko zna da je on nastao kao kritika pohlepnih zemljoposednika i da ga je početkom 20. veka osmislila feministkinja i pobornica progresivnih ideja koja je kritikovala postojeći ekonomski model.

Iza ove ideje stajala je Elizabet Megi. Rođena je 1866. godine u Mekombu, u američkoj saveznoj državi Ilinois. Njena majka bila je domaćica, a otac izdavač novina koji je svoju decu učio da je nejednakost između bogatih i siromašnih najveća pretnja američkom društvu. Elizabet je tu ideju usvojila i pokušala da je sprovede u delo.

Feministkinja koja je ekonomiju približila običnim ljudima

Megine ideje bile su veoma progresivne za to vreme, čak bliske socijalizmu. Bila je feministkinja i pristalica učenja političkog ekonomiste Henrija Džordža, koji je smatrao da ljudi treba da poseduju vrednost koju sami stvaraju, dok ekonomska vrednost zemlje treba ravnopravno da pripada svim članovima društva. Ovaj ekonomski pravac nazvan je džordžizam.

Kako bi njegove principe učinila razumljivijim široj javnosti, Elizabet je napravila „Igru vlasnika zemljišta“ kao „praktičnu demonstraciju postojećeg sistema otimanja zemlje i svih njegovih uobičajenih posledica“.

Iako njen opis nije zvučao kao igra za decu, Megi je bila nekonvencionalna žena odlučna da sprovede svoje ideje i javno ih zastupa. Zalagala se za prava zaposlenih žena, govorila protiv seksizma i društvenih očekivanja.

„Igra vlasnika zemljišta“

Od kraja Američkog građanskog rata do početka 20. veka, Amerikanci su razvili novi odnos prema slobodnom vremenu. Tehnika hromolitografije omogućila je štampanje u boji na kartonu i drvetu, pa su društvene igre postale raznovrsnije i privlačnije, a našoj glavnoj junakinji omogućile da lakše napravi svoju igru.

Međutim, za razliku od „Monopola“ kakav danas poznajemo, njena verzija imala je dva skupa pravila. Prva su bila „pravila monopoliste“, u kojima igrači stiču veliko bogatstvo kroz kupovinu imovine i naplatu kirije. Druga su bila „pravila prosperiteta“, prema kojima svi igrači imaju koristi kada neko stekne bogatstvo.

Igra je postala veoma popularna, ne samo među širokom publikom već i među studentima i profesorima. Neki profesori ekonomije uvrstili su je u nastavu, a univerziteti poput Harvarda, Vortona i Vilijamsa koristili su je za debate o ekonomskim pitanjima i nejednakosti.

Megi je sa dvojicom saradnika proizvodila i prodavala „Igru vlasnika zemljišta“ preko kompanije Economic Game Company, čiji su bili suosnivači i vlasnici. Godine 1909. ovaj trojac pokušao je da proda prava na igru kompaniji Parker Brothers, ali su ih izdavači odbili jer su smatrali da je previše komplikovana.

Nastanak „Monopola“

Ironično, ovu društvenu igru uspeo je da komercijalizuje čovek koji odgovara opisu pravog kapitaliste. Naime, 1933. godine dizajner društvenih igara Čarls Brejs Darou se na jednoj zabavi upoznao sa „Igrama vlasnika zemljišta“. Igra mu se toliko dopala da su mu domaćini prepisali pravila i poslali kopiju. On je zatim nacrtao sopstvenu verziju na kružnom komadu mušeme, napravio prototip i ponudio je kompaniji Parker Brothers pod nazivom „Monopol“. Pravila su bila gotovo ista kao ona koja je dobio od prijatelja.

Iako je u početku bilo nepoverljivo, rukovodstvo Parker Brothersa je na kraju otkupilo prava, a Darou je postao milioner. Kasnije je izmislio priču da je igru napravio u svom podrumu posle godina eksperimentisanja i mukotrpnog rada. Decenijama je svaka kutija „Monopola“ sadržala priču o čoveku koji je pobedio siromaštvo zahvaljujući sopstvenom izumu. Parker Brothers je prihvatio tu verziju, uprkos tome što su postojali tragovi o „Igri vlasnika zemljišta“.

Budući da su tokom Velike depresije društvene igre bile jeftina zabava za celu porodicu, „Monopol“ je postao ogroman hit. Ljude je privlačilo to što im je davao osećaj da zarađuju novac i poseduju nekretnine.

Od kritike kapitalizma do kapitalističkog hita

Zajedno sa Darouom, Parker Brothers je zaradio milione od „Monopola“. U međuvremenu su počela da stižu pisma ljudi koji su tvrdili da su igrali istu igru mnogo pre 1934. godine, pa je kompanija od njega tražila zvaničnu priču o tome kako je došao na ideju o pomenutoj društvenoj igri.

Osnivač Parker Brothersa Džordž Parker posetio je Megi 1935. godine i ponudio joj novac za otkup prava na „Igru vlasnika zemljišta“, uz obećanje da će proizvesti njenu verziju i priznati njenu ulogu u nastanku „Monopola“. Ovo poslednje se međutim nikada nije dogodilo.

Tek 1973. godine, tokom sudskog spora između profesora sa Univerziteta Berkli Ralfa Anspaha, autora igre „Anti-Monopol“, i kompanije Parker Brothers, priča o Elizabet Megi ponovo je izašla na videlo. Nažalost, ona to nije dočekala budući da je preminula 1948. godine u 81. godini života.

Paradoksalno, žena koja je želela da ukaže na opasnosti koncentracije bogatstva ostala je gotovo zaboravljena, dok je njena igra postala jedan od simbola kapitalističke kulture.

Izvor: Greek Reporter

Foto: pcdazero, Pixabay

Чланак Kontroverzna istorija društvene igre „Monopol“ се појављује прво на Biznis i Finansije.