Indeks dužine suknje

Ova teorija polazi od pretpostavke da se dužina ženskih suknji menja u skladu sa kretanjem berze.

Tokom perioda ekonomskog prosperiteta, poput dvadesetih ili šezdesetih godina prošlog veka, suknje su postajale kraće. Nasuprot tome, nakon sloma Volstrita 1929. godine i početka Velike depresije, u modi su bile duže suknje.

Jedno od objašnjenja jeste da su samopouzdaniji potrošači spremniji da biraju smeliju garderobu. Ipak, da ova teorija nije baš pouzdana pokazuje podatak da su pedesete, uprkos snažnom ekonomskom rastu, obeležile duge i široke suknje.

Efekat karmina

Prema takozvanom „efektu karmina“, kada ljudi ne mogu ili ne žele da troše na skupe luksuzne proizvode, okreću se manjim zadovoljstvima.

Umesto dizajnerske haljine, kupiće karmin, kvalitetnu kafu, skuplje piće ili neki manji elektronski uređaj. Način na koji potrošači raspoređuju novac može biti pokazatelj njihovog poverenja u buduća finansijska kretanja.

Kao i prethodnu teoriju, ni ovu ne potvrđuje praksa baš uvek.

Indeks muškog donjeg veša

Za razliku od efekta karmina, ovaj pokazatelj polazi od pretpostavke da muškarci u vreme finansijske neizvesnosti odlažu kupovinu donjeg veša.

Studija objavljena 2022. godine pokazala je da je prodaja muškog donjeg veša u Australiji opala tokom finansijske krize 2008. godine, kao i za vreme pandemije kovida 19. Takve promene u potrošnji mogu ukazivati na to kako građani procenjuju sopstvenu finansijsku budućnost.

Indeks nebodera

Na prvi pogled deluje logično da izgradnja rekordno visokih nebodera govori o snažnoj ekonomiji. Međutim, ova teorija tvrdi upravo suprotno.

Prema „indeksu nebodera“, gotovo svaki put kada bude izgrađena najviša zgrada na svetu, ubrzo usledi recesija. Tako je Empire State Building otvoren 1931. godine usred Velike depresije, dok je Burdž Kalifa u Dubaiju postao najviša zgrada na svetu 2009. godine, tokom globalne finansijske krize.

Objašnjenje je prilično jednostavno – ovakvi projekti pokreću se u vreme ekonomskog buma, ali se završavaju tek nekoliko godina kasnije, kada se privredna situacija često već promeni.

Indeks kravate

Prema ovoj teoriji, stanje ekonomije može se naslutiti i po prodaji kravata.

Jedna pretpostavka kaže da tokom recesije raste prodaja kravata jer zaposleni žele da ostave profesionalniji utisak i pokažu da su vredni radnici.

Druga se odnosi na stil: u periodima ekonomskog optimizma popularnije su šire i upadljivije kravate, dok se u kriznim vremenima češće biraju uže kravate i tamnije, svedenije boje.

Neobične teorije, ali zanimljiv uvid

Iako ekonomisti raspolažu velikim brojem pouzdanih statističkih pokazatelja za procenu privrednih kretanja, ne postoji metod koji može sa sigurnošću predvideti recesiju.

Zbog toga su ovakvi nekonvencionalni pokazatelji zanimljivi kao ilustracija načina na koji se promene u ekonomiji mogu odraziti na svakodnevne potrošačke navike, iako ih ne treba posmatrati kao ozbiljan alat za prognoziranje privrednih tokova.

Izvor: Investmentsense

Foto: stocksnap, Pixabay

Чланак Pet neobičnih ekonomskih pokazatelja koji navodno nagoveštavaju recesiju се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prizori majmuna koji nežno maze miša, makakija koji neguju pse lutalice ili gorile koja pažljivo drži mladunče druge vrste dugo su smatrani retkim zanimljivostima. Međutim, novo istraživanje pokazuje da su takvi odnosi među životinjama mnogo češći nego što se ranije pretpostavljalo.

Međunarodni tim naučnika analizirao je 427 zabeleženih slučajeva interakcija između primata i drugih životinjskih vrsta, prikupljenih od sedamdesetih godina prošlog veka do 2025. godine. U istraživanju je obuhvaćeno 88 vrsta primata i 127 drugih životinjskih vrsta, od jelena, ovaca i domaćih svinja, preko mačaka i pasa, do ptica, guštera, žaba i insekata.

Najčešće interakcije bile su igra i međusobno čišćenje krzna, ali naučnici su zabeležili i primere deljenja hrane, nošenja mladunaca druge vrste, pa čak i njihovog privremenog usvajanja.

Majmuni neguju jelene

Jedan od najpoznatijih primera su japanski makakiji koji redovno neguju jelene i voze se na njihovim leđima, dok su istraživači dokumentovali i langura koji nežno mazi vevericu, bonoba koji pažljivo drži mladunče mungosa i gorilu koja brižno nosi mladunče druge životinje.

Istraživanje pokazuje da su mladi primati najskloniji igri sa drugim vrstama, dok odrasle ženke češće učestvuju u negovanju. Naučnici smatraju da ovakvo ponašanje ukazuje na razvijenu radoznalost, toleranciju i sposobnost stvaranja društvenih veza koje prevazilaze granice jedne vrste.

Autori ipak upozoravaju da nisu sve interakcije prijateljske. Zabeleženi su i slučajevi nasilnog odvođenja mladunaca od roditelja, kao i situacije u kojima je grubo postupanje dovelo do povreda ili uginuća.

Istraživači ističu da rezultati imaju značaj i za zaštitu prirode. Kako se staništa životinja smanjuju, primati sve češće dolaze u kontakt sa domaćim životinjama i ljudima, što može povećati rizik od prenošenja bolesti, ali i pomoći da se bolje razume kako nastaju odnosi među različitim vrstama.

Izvor: The Conversation

Foto: 7978304, Depositphotos

Чланак Istraživanje otkrilo da su primati društveniji nego što se mislilo се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ovaj pernati stražar zaplenjen je tokom racije u kući svoje vlasnice, žene poznate pod nadimkom „La India“, koja je ranije bila optuživana u vezi sa trgovinom drogom. Policija je sprovela akciju nakon što je videla muškarca kako kupuje drogu ispred njene kuće. Tokom operacije uhapšen je i suprug „La Indije“, Edvan, kod kojeg su pronađena četiri pakovanja kreka, a „pritvoren“ je i papagaj.

Prema policijskim izveštajima, ptica je bila trenirana da uzvikuje „Mama, policija!“ svaki put kada bi primetila policajce koji prilaze, dajući članovima bande dovoljno vremena da sklone tragove svojih aktivnosti pre dolaska policije.

Papagaj odbio da sarađuje sa policijom

Veterinar koji je pregledao papagaja nakon zaplene primetio je da ptica nije želela da sarađuje sa istražiteljima. Iako su mu brojni policajci prilazili, papagaj navodno nije ispustio nijedan zvuk koji bi mogao da tereti njegove vlasnike.

Zaplenjena ptica je prebačena u zoološki vrt u Teresini, gde će proći tromesečni program rehabilitacije kako bi ponovo naučila da leti. Nakon toga biće vraćena u prirodu.

Ovo nije prvi slučaj da su životinje u Brazilu povezivane sa kriminalnim aktivnostima. Policija u Rio de Žaneiru je 2008. godine saopštila da su u faveli Kori zaplenjena dva krokodila za koje se tvrdilo da su ih pripadnici bandi koristili za uklanjanje tela članova suparničkih grupa.

Svedoci su tada navodili i da su životinje korišćene za zastrašivanje suparničkih bandi i stanovnika favele. Ipak, tokom suđenja pripadnici bande odbacili su te tvrdnje, navodeći da izveštaji nisu tačni jer krokodili nisu hteli da jedu tela.

Izvor: Greek Reporter

Foto: manfredrichter, Pixabay

Чланак Zašto je u Brazilu „uhapšen“ jedan papagaj се појављује прво на Biznis i Finansije.

Iza ove ideje stajala je Elizabet Megi. Rođena je 1866. godine u Mekombu, u američkoj saveznoj državi Ilinois. Njena majka bila je domaćica, a otac izdavač novina koji je svoju decu učio da je nejednakost između bogatih i siromašnih najveća pretnja američkom društvu. Elizabet je tu ideju usvojila i pokušala da je sprovede u delo.

Feministkinja koja je ekonomiju približila običnim ljudima

Megine ideje bile su veoma progresivne za to vreme, čak bliske socijalizmu. Bila je feministkinja i pristalica učenja političkog ekonomiste Henrija Džordža, koji je smatrao da ljudi treba da poseduju vrednost koju sami stvaraju, dok ekonomska vrednost zemlje treba ravnopravno da pripada svim članovima društva. Ovaj ekonomski pravac nazvan je džordžizam.

Kako bi njegove principe učinila razumljivijim široj javnosti, Elizabet je napravila „Igru vlasnika zemljišta“ kao „praktičnu demonstraciju postojećeg sistema otimanja zemlje i svih njegovih uobičajenih posledica“.

Iako njen opis nije zvučao kao igra za decu, Megi je bila nekonvencionalna žena odlučna da sprovede svoje ideje i javno ih zastupa. Zalagala se za prava zaposlenih žena, govorila protiv seksizma i društvenih očekivanja.

„Igra vlasnika zemljišta“

Od kraja Američkog građanskog rata do početka 20. veka, Amerikanci su razvili novi odnos prema slobodnom vremenu. Tehnika hromolitografije omogućila je štampanje u boji na kartonu i drvetu, pa su društvene igre postale raznovrsnije i privlačnije, a našoj glavnoj junakinji omogućile da lakše napravi svoju igru.

Međutim, za razliku od „Monopola“ kakav danas poznajemo, njena verzija imala je dva skupa pravila. Prva su bila „pravila monopoliste“, u kojima igrači stiču veliko bogatstvo kroz kupovinu imovine i naplatu kirije. Druga su bila „pravila prosperiteta“, prema kojima svi igrači imaju koristi kada neko stekne bogatstvo.

Igra je postala veoma popularna, ne samo među širokom publikom već i među studentima i profesorima. Neki profesori ekonomije uvrstili su je u nastavu, a univerziteti poput Harvarda, Vortona i Vilijamsa koristili su je za debate o ekonomskim pitanjima i nejednakosti.

Megi je sa dvojicom saradnika proizvodila i prodavala „Igru vlasnika zemljišta“ preko kompanije Economic Game Company, čiji su bili suosnivači i vlasnici. Godine 1909. ovaj trojac pokušao je da proda prava na igru kompaniji Parker Brothers, ali su ih izdavači odbili jer su smatrali da je previše komplikovana.

Nastanak „Monopola“

Ironično, ovu društvenu igru uspeo je da komercijalizuje čovek koji odgovara opisu pravog kapitaliste. Naime, 1933. godine dizajner društvenih igara Čarls Brejs Darou se na jednoj zabavi upoznao sa „Igrama vlasnika zemljišta“. Igra mu se toliko dopala da su mu domaćini prepisali pravila i poslali kopiju. On je zatim nacrtao sopstvenu verziju na kružnom komadu mušeme, napravio prototip i ponudio je kompaniji Parker Brothers pod nazivom „Monopol“. Pravila su bila gotovo ista kao ona koja je dobio od prijatelja.

Iako je u početku bilo nepoverljivo, rukovodstvo Parker Brothersa je na kraju otkupilo prava, a Darou je postao milioner. Kasnije je izmislio priču da je igru napravio u svom podrumu posle godina eksperimentisanja i mukotrpnog rada. Decenijama je svaka kutija „Monopola“ sadržala priču o čoveku koji je pobedio siromaštvo zahvaljujući sopstvenom izumu. Parker Brothers je prihvatio tu verziju, uprkos tome što su postojali tragovi o „Igri vlasnika zemljišta“.

Budući da su tokom Velike depresije društvene igre bile jeftina zabava za celu porodicu, „Monopol“ je postao ogroman hit. Ljude je privlačilo to što im je davao osećaj da zarađuju novac i poseduju nekretnine.

Od kritike kapitalizma do kapitalističkog hita

Zajedno sa Darouom, Parker Brothers je zaradio milione od „Monopola“. U međuvremenu su počela da stižu pisma ljudi koji su tvrdili da su igrali istu igru mnogo pre 1934. godine, pa je kompanija od njega tražila zvaničnu priču o tome kako je došao na ideju o pomenutoj društvenoj igri.

Osnivač Parker Brothersa Džordž Parker posetio je Megi 1935. godine i ponudio joj novac za otkup prava na „Igru vlasnika zemljišta“, uz obećanje da će proizvesti njenu verziju i priznati njenu ulogu u nastanku „Monopola“. Ovo poslednje se međutim nikada nije dogodilo.

Tek 1973. godine, tokom sudskog spora između profesora sa Univerziteta Berkli Ralfa Anspaha, autora igre „Anti-Monopol“, i kompanije Parker Brothers, priča o Elizabet Megi ponovo je izašla na videlo. Nažalost, ona to nije dočekala budući da je preminula 1948. godine u 81. godini života.

Paradoksalno, žena koja je želela da ukaže na opasnosti koncentracije bogatstva ostala je gotovo zaboravljena, dok je njena igra postala jedan od simbola kapitalističke kulture.

Izvor: Greek Reporter

Foto: pcdazero, Pixabay

Чланак Kontroverzna istorija društvene igre „Monopol“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ljudi svašta donose kući sa posla, spajalice, papir za printer, olovke a poneko i laptop. David Rush, američki državni službenik, donio je kući sa posla 303 kilograma zlata.

Agenti kontraobavještajnog odjeljenja Federalnog istražnog biroa (FBI) pokucali su na vrata Davida Rusha 18. maja ove godine sa nalogom za pretres. U kući su pronašli 303 kilograma zlata u polugama od po jedan kilogram, čija je ukupna vrijednost oko 40 miliona dolara, oko dva miliona dolara u gotovini i 35 luksuznih satova, „od kojih su mnogi bili marke Rolex“, kako piše u optužnici.

Ovim upadom agenata FBI u kuću Davida Rusha, praktično počinje urnebesna komedija ili tragedija, zavisno iz kojeg se ugla gleda. Na logično pitanje odakle su došle te zlatne poluge i milioni dolara u kešu, odgovorio je još Đura Čvorović u „Balkanskom špijunu“: „CIA, snajka, CIA“.

Ispostavilo se da je Rush u stvari visoko rangirani zvaničnik u Direktoratu za nauku i tehnologiju američke Centralne obavještajne agencije (CIA), sa diplomom matematičara američkog Univerziteta Clemson i magisterijem elektrotehnike sa Rensselaer politehničkog instituta, što se i očekuje od ljudi koji rade na pravljenju najnovijih špijunskih igračaka.

Pored toga, tokom prethodne službe u mornarici gdje je bio pilot, završio je i školu za testne pilote američke mornarice. Tako da je kao vojni pilot u rezervi redovno pozivan na vojne vježbe.

Nije sve u parama, nešto je i u zlatu

Od novembra 2025. do marta ove godine, Rush je od finansijske službe CIA tražio i dobio 303 kilograma zlata, milione dolara u kešu i desetine najskupljih ručnih satova. Kao razlog naveo je da se radi o troškovima ultra tajnog projekta koji on vodi, a vezan je za „nastavak funkcionisanja vlade“ u slučaj totalne katastrofe, poput nuklearnog rata, i koji je klasifikovan kao „Special Access Program“. To znači da čak ni „Top Secret/SCI“, najviša bezbjedonosna dozvola u SAD, nije dovoljna za pristup detaljima takvog projekta, što se pokazalo jako zgodnim.

Klupko se počelo odmotavati kada je izgleda neko od računovođa u CIA krenuo da radi godišnju inventuru i kada je došao do 303 kilograma zlata, nije im se moglo ući u trag.

CIA možda jeste ozloglašena špijunska organizacija koja se ne usteže od atentata, torture, državnih udara, ali ni James Bond i Rambo zajedno nemaju nikakve šanse protiv knjigovođe kome se stanje na terenu ne slaže sa inventurnom listom.

CIA je onda obavijestila FBI, koji je krenuo u pretres kuće službenika Rusha. Tek kada je FBI krenuo da provjerava ko je u stvari David Rush, u CIA su otkrili da njihov visoko rangirani zvaničnik, koji je u Agenciji već 17 godina, nikada nije završio fakultet niti je magistrirao. Na Univerzitetu Clemson i Rensselaer politehničkom institutu nema nikakvih tragova da je on tamo uopšte studirao.

Nije matematičar, a nije ni pilot

Što se vojne karijere tiče, pilot nikada nije bio, ni u vojsci ni u civilu. Rush se 1997. prijavio u američku mornaricu gdje je radio na poslovima IT tehničara. Vojsci je 2004. godine dostavio papir sa Univerziteta Clamson, po kojem je završio fakultet i na osnovu toga je unaprijeđen u rezervi u čin mlađeg oficira. Zvanično je u februaru 2015. godine otpušten i iz vojne rezerve i u potpunosti postao civil.

Rush je 2009. aplicirao i bio primljen u CIA, gdje je kao svoje kvalifikacije naveo da je diplomirao na Univerzitetu Clemson 2000. godine i magistrirao na Rensselaer politehničkom institutu 2004. godine, a priložio je i sertifikat, bez datuma, iz škole za testne pilote američke mornarice.

Sve je to ponovio i na zvaničnom obrascu zahtjeva za pristup Top Secret/SCI podacima u novembru 2009. godine, što mu je i odobreno nekoliko mjeseci nakon što je primljen u CIA.

Ove bezbjedonosne provjere zvanično obuhvataju najsitnije i najintimnije detalje iz privatnog života onih koji apliciraju, od seksualnih fetiša pa do stranaca koje su eventualno sreli u vozu kao tinejdžeri prije 30 godina. Izgleda, sve su provjerili osim kvalifikacija, službe u vojsci i prethodnih poslova.

Šta god zli jezici pričali o CIA i špijunaži, očigledno je da se ipak radi o džentlmenskoj profesiji, gdje se vjeruje na riječ. Ako čovjek kaže da je diplomirao matematiku, magistrirao elektrotehniku i da je testni pilot mornarice, pa ne bi valjda to izmislio. Uostalom, kome ćeš vjerovati na riječ ako ne špijunima, kojima je u opisu posla da lažu i varaju.

Baron Minhauzen iz Lenglija

U oktobru 2018. godine Rush je aplicirao i za unapređenje u rukovodioca unutar CIA i tu ga je tek krenulo. Kako je naveo u prijavi, ne samo da je završio školu za testne pilote američke mornarice, već je trenutno i „direktor testiranja oružja u zajedničkoj organizaciji američke mornarice i kopnene vojske, gdje rukovodi sa 145 osoba i 18 aviona“. Pošto nije bio siguran da će ovo biti dovoljno, za svaki slučaj dodao je i da je već „11 godina savjetnik za doktorske teze na Institutu za tehnologiju američkog ratnog vazduhoplovstva“. Kad je bal, nek je maskenbal.

A direktori u CIA vjerovatno nisu mogli vjerovati kakvu sreću imaju da ih zapadne takav stručnjak, pa je Rushu put prema vrhu bio širom otvoren. Kad je već upoznao sistem iznutra, Rush nije mogao da odoli. Iako je još 2015. godine otpušten iz vojne rezerve, nastavio je da narednih deset godina, sve do septembra 2025. godine, od CIA naplaćuje naknade tokom boravka na nepostojećim vojnim vježbama.

Tako se tokom deset godina nabralo 744 sata plaćenog odsustva, što mu je donijelo nezasluženih 77.000 dolara.

Jedini koji zna, neće da kaže ništa

A onda su mu se proširili vidici, po principu „sve ili ništa“. Onaj ultra tajni projekat, koji je garantovao funkcionisanje američke vlade i u slučaju nuklearnog rata i na osnovu kojeg je Rush dobio desetine miliona dolara u zlatu i gotovini – e to je jednostavno izmislio. Nikakav super tajni projekat nije postojao, ali zlato i keš jesu.

I nikome od silnih direktora u CIA, superšpijuna, analitičara, internih kontraobavještajaca, ništa tu nije bilo sumnjivo. Doduše, „da se Vlasi ne dosjete“, Rush je u čitav fiktivni projekat uključio i dvojicu kolega, tako da je sve to barem na prvi pogled izgledalo kao „prava“ operacija. Da li su ova dvojica bili saučesnici koji su znali da se radi o prevari ili su jednostavno i oni bili izmanipulisani, istraga još uvijek pokušava da utvrdi.

Istražitelji takođe nastoje da utvrde koliko je ukupno para preduzetni Rush preselio iz sefova CIA u vlastiti džep. Prema informacijama koje su do sada procurile, ono što je trenutno pronađeno nije sve, ali niko ne zna koliko tačno para nedostaje i gdje je sklonjen ostatak. Jedini koji sigurno to zna je David Rush, samo neće da kaže.

Zločin bez kazne

Ideja kao i realizacija plana da se CIA iznutra zavrne za nekoliko desetina miliona dolara pod firmom troškova super tajnog, ali nepostojećeg projekta bila je savršena. Ali sjediti potom na tim milionima u vlastitoj kući je bio izuzetno glup potez.

Četrdeset miliona dolara je puno para, za koje se na dalekim egzotičnim destinacijama može svašta kupiti, uključujući i vlastitu smrtovnicu i novi identitet. Kako se čini, za CIA je tih četrdesetak miliona dolara sića, pa se ne bi previše zamarali da vrate taj novac ukoliko bi pronevjeritelj zvanično bio mrtav, čime bi izbjegli i javnu blamažu. A novopečeni milioner proveo bi ostatak života uživajući u plodovima svog rada.

David Rush je zvanično uhapšen 19. maja ove godine, dan nakon pretresa njegove kuće i protiv njega je podignuta optužnica. Za sada je jedino optužen da je oštetio državu za 77.000 dolara, koliko je naplatio tokom deset godina od CIA po osnovu naknada za nepostojeće vojne vježbe. A onih 303 kilograma zlata, vrijednih 40 miliona dolara, pronađenih u njegovoj kući? Koje zlato?

Dražen Simić

Biznis i finansije 247/248, jul/avgust 2026.

Foto: EdZbarzhyvetsky, Depositphotos

Чланак Američki san o državnom trošku: Nije CIA cicija се појављује прво на Biznis i Finansije.

Otkud baš ova boja?

Чланак Zašto odjednom svi nose roze kopačke na Svetskom prvenstvu u fudbalu? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kina ima 239 miliona samaca, a preko polovine muškaraca i žena između 25 i 35 godina živi bez bračnih obaveza. Druga ekonomska sila u svetu kuburi sa suficitom neoženjenih muškaraca, kojih je za oko 35 miliona više nego neudatih žena. Kinezi ove muškarce nazivaju „pasivni samci“, dok neudate žene časte nazivom „šeng-nu“. U prevodu, to su takozvane „preostale žene“.

Usamljenih muškaraca je najviše na selima, zato što mnoge „preostale žene“ beže od tradicionalnih uloga koje im se nameću u ovakvim sredinama. To je uglavnom eufemizam za ropski rad i činjenicu da ih u muževljevoj porodici i dalje najčešće tretiraju kao deo imovine. Ni žene u gradu nisu pošteđene pokušaja da im roditelji unapred ugovore „unosan brak“, uprkos tome što žive u zemlji robota i veštačke inteligencije i podacima da mnoge od njih veoma dobro zarađuju.

Svetski ekonomski forum procenjuje da u Kini ima oko sedam miliona visokoobrazovanih žena starih između 25 i 35 godina, koje nisu udate ali su uveliko zaslužne za kinesko ekonomsko čudo. One čine skoro 70% zaposlenih u korporacijama koje su stacionirane u najrazvijenijim kineskim gradovima, a žene doprinose sa oko 41% BDP-u Kine, što je veći procenat nego u mnogim drugim državama, uključujući i SAD.

Kina je „odgovorna“ i za dve trećine žena milijarderki u svetu koje su same stekle bogatstvo, po čemu je ispred SAD i Velike Britanije. Imućne žene su i najveći potrošači u Kini, jer svoje milijarde i milione nemilice troše na najskuplju robu.

Otkaz braku u delti Biserne reke

Ali, ovo nije priča o savremenim Kineskinjama, koje uprkos tradicionalnoj kulturi pred sobom imaju mnoštvo izbora šta će uraditi sa svojim životom, već o „preostalim ženama“ koje su živele znatno ranije i nisu bile te sreće. Reč je o sestrinstvu „Žene koje se same češljaju“, koje danas broji tek poneku preživelu sledbenicu i to u poznim godinama.

Sam pokret je daleko stariji, nastao je još tokom vladavine dinastije Ming u feudalnoj Kini, ali je na svom vrhuncu bio u 19. i tokom prvih decenija 20. veka. Sestrinstvo „Žene koje se same češljaju“ predstavljalo je jedinstvenu grupu žena u delti Biserne reke u južnoj Kini. Pokret je bio najmasovniji u okrugu Sanšui, a činile su ga žene koje su se zavetovale da će živeti u celibatu, u zamenu za dozvolu da budu samostalne i finansijski nezavisne tako što će same zarađivati za život. U ovom delu Kine bila je najrazvijenija industrija svile u kojoj su žene bile nezamenjive u tkanju, što im je omogućilo masovno zapošljavanje i pružilo priliku da zarađuju sopstveni novac.

Zašto je ovaj pokret dobio tako neobično ime? Udate žene u Kini nosile su posebne frizure koje su u javnosti označavale njihov bračni status. Prema običajima, devojci koja se udavala kosu je na taj način oblikovala njena buduća svekrva pred samo venčanje. Mlade žene koje nisu želele da se udaju, pravile su punđu od posebne vrste pletenica koje su donekle ličile na današnje dredove, i time poručivale celoj zajednici da su se zavetovale na doživotni celibat.

Ovaj čin se odvijao kroz ceremoniju koja je bila podjednako svečana kao i venčanje. Tom prilikom, devojci su kosu uplitale žene koje su već živele u zajednici neudatih i međusobno su se nazivale sestrama. Otuda i naziv ovog pokreta „Žene koje se same češljaju“, odnosno one koje su rešile da preuzmu odgovornost i kontrolu nad sopstvenim životom.

Sto žena pod istim krovom

Mlade Kineskinje uglavnom su donosile ovakvu odluku jer je brak u to vreme retko bio blagodet za žene, a mnogo češće surova realnost u kojoj su snaje bile zadnja rupa na svirali. Dešavalo se i da devojku niko neće i ona prestari za udaju, a pošto je bio običaj da nema venčavanja preko reda, birala je celibat kako bi omogućila mlađim sestrama i braći da zasnuju sopstvenu porodicu.

Ako bi neka od žena iz ovog sestrinstva prekršila zavet čednosti, sledila je surova kazna. Seljeni bi je zatvarali u tor sa svinjama, mučili i nakon toga su njeno telo bacali u reku. Ali, i bez kršenja zaveta, za ovakve žene su važile drugačije društvene norme, kojima je zajednica poručivala da ih toleriše ali da to nije poželjan oblik ponašanja. On su živele zajedno u zasebnim kućama na periferiji, koje su iznajmljivale ili su same gradile svoje krov nad glavom ako su za to imale dovoljno novca.

Ukoliko bi gradile sopstvene kuće, unutrašnji raspored je bio vrlo prilagodljiv, na primer kreveti su se često pravili postavljanjem daske na dve drvene klupe i lako su se premeštali ili rasklapali. I ostalo pokućstvo je bilo slično, kako bi broj stanarki mogao da se proširi bez većih teškoća, pa je u pojedinim kućama ponekad živelo i preko sto žena.

„Žene koje se same češljaju“ nisu bile jednake sa ostalima ni u smrti. Kada bi neka od njih umrla, običaji su branili da bude sahranjena na zvaničnom groblju, već su žene iz sestrinstva morale za nju da iskopaju grob na nekom udaljenom mestu. Ukoliko bi ženu smrt zadesila na putu, daleko od sestrinske zajednice, žitelji tog mesta bi njeno telo bacali u reku.

Zarađuj svoj novac i kuvaj sopstvenu hranu

Ovaj pokret je bio na svom vrhuncu početkom 20. veka, kada su njegove sledbenice činile više od 10% ženske populacije na području delte Biserne reke. Najviše su radile u proizvodnji svile, potom kao posluga u kući ili kao najamna radna snaga u poljoprivredi. Život u njihovoj zajednici je funkcionisao kao komuna, imale su zajedničku kasu iz koje su izdvajale novac za hranu i druge osnovne potrebe, ali i za lečenje i brigu o bolesnim ženama i onima koje su već zašle u duboke godine i više nisu mogle da zarađuju.

Kada je tridesetih godina prošlog veka zavladala ekonomska kriza u Kini i propala industrija svile u delti Biserne reke, mnoge žene iz ovih sestrinstava su otišle za poslom u jugoistočnu Aziju, najviše u Singapur. Tamo su učestvovale u izgradnji osnovne infrastrukture, uključujući puteve, zgrade i rana stambena naselja koja su činila okosnicu postkolonijalnog razvoja Singapura.

Singapurci su ih zvali „Sanšui žene“, jer je najveći broj njih pristigao iz tog kineskog okruga. Bile su prepoznatljive po širokim pantalonama i majicama u tamnoj boji zato što su radile u prašini, obavljajući teške fizičke poslove u građevini. One su kopale zemlju i na motkama preko ramena nosile cigle, cement i zemlju. Dnevno su zarađivale 50 do 60 centi, živele su u zajedničkim sobama uz mesečnu kiriju od prosečnih 80 centi i praktikovale strogu štednju, kako bi deo zarađenog novca slale rođacima u Kini. Radile su bukvalno od jutra do mraka, sa kratkim pauzama za skromne obroke od pirinča, kiselog ili svežeg povrća i izazivale sablazan zašto što su pušile u javnosti.

Do prve polovine prošlog veka, u Singapuru je živelo skoro 300.000 „Sanšui žena“, ali je nakon tog perioda njihov broj počeo da opada i sveo se na oko stotinak 2019. godine, dok ih je u Kini ostalo „manje od šačice“. Sve su u poznim godinama, a na najslavnije dane ovog sestrinstva podseća pedesetak zajedničkih ženskih kuća koje su još uvek raštrkane po Kini, Maleziji, Singapuru i Vijetnamu.

U jednoj od njih koja je pretvorena u muzej u okrugu Nanhaj na jugu Kine, i dalje stoji natpis još iz tridesetih godina prošlog veka: „Zarađuj svoj novac i kuvaj sopstvenu hranu jer tako nećeš morati da robuješ drugima“.

Jovana Bajić

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: creativeitchalways, Pixabay

Чланак Jedinstveni pokret u istoriji Kine: Preostale žene koje se same češljaju се појављује прво на Biznis i Finansije.

Oko dva i po miliona građana Srbije koji su vlasnici vozačke dozvole, nose u svom džepu ili novčaniku deo praistorije, a da mnogi toga nisu ni svesni. Domaćim i stranim drumovima, zajedno sa njima putuje još jedan vozač, ali krajnje neobičan, u još čudnijem vozilu. Reč je o Dupljajskim kolicima, koja nam je ostavila drevna civilizacija iz bronzanog doba. Stilizovana verzija vozača i njegovog vozila utisnuta je na srpskoj saobraćajnoj ispravi, a ova prastara figura zvanično je proglašena za nacionalno kulturno dobro krajem prošle godine.

U obrazloženju za ovakvu odluku, između ostalog se navodi da su „Dupljajska kolica jedan od najznačajnijih i najpoznatijih predmeta bronzanog doba na prostoru jugoistočne Evrope. Ovaj kultni predmet, koji se s pravom smatra remek-delom praistorijske umetnosti, predstavlja ne samo umetnički izraz izuzetne izrade već i materijalni odraz složenog duhovnog i društvenog života ljudi tog vremena“.

Dupljajska votivna kolica, kako glasi njihov zvaničan naziv, predstavljaju figuru od pečene gline napravljenu pre više od 3.500 godina. Pretpostavlja se da je u pitanju obredni predmet koji je za njegove tvorce imao veliki religijski značaj. Postoje dve verzije ove figure.

Ona koja je utisnuta kao hologram u srpske vozačke dozvole čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu i velika je oko 26 centimetara. U centru se nalazi čovekoliko biće s kljunom ptice umesto nosa. Ono stoji na vozilu sa tri točka, a na prednjem delu su smeštene tri vodene ptice, za koje većina arheologa pretpostavlja da predstavljaju barske patke. Kočijaš ima žensku zvonastu odoru, ispod koje su istaknute muške genitalije. Na celoj figuri su urezane spirale, trouglovi i krugovi.

Druga, manja verzija čuvenih Dupljajskih kolica od oko svega pet centimetara nalazi se u Gradskom muzeju u Vršcu. Stručnjaci smatraju da ona nije kompletna. Sačuvana je zadnja polovina kočija sa dva točka i kočijašem. Na ovoj figuri nisu prikazane polne karakteristike, dok su na grudima i odori urezane svastike i krugovi.

Sklonište uz „Banatski Amazon“

Kolica su pronađena na arheološkom nalazištu kod sela Dupljaja, čije ime označava sklonište u šupljem drvetu. Selo se nalazi u Južnom Banatu, između Bele Crkve i Vršca. Smešteno je u dolini reke Karaš, koju nazivaju „Banatski Amazon“ jer protiče kroz predele koji nalikuju na prašumu u dužini od 60 kilometara, pre nego što se ulije u Dunav kod mesta Stara Palanka.

Područje oko Dupljaje bogato je arheološkim nalazima, čija hronologija se može pratiti od neolita do poznog srednjeg veka. Na ovoj teritoriji, u drugom milenijumu pre nove ere postojala je drevna Dubovačko-žutobrdska kultura, koja se prostirala duž donjeg Podunavlja.

Ovaj kulturni kompleks poznat je po visokim tehnološkim i umetničkim dostignućima, naročito u obradi bronze, izradi nakita i dekorativnih predmeta od keramike, kao i po razvijenom religijskom sistemu u kome su pojedini simboli poput Sunca, vode i ptica imali izuzetno važno mesto.

Na području današnjeg sela Dupljaja, antički Rimljani su gradili svoja utvrđenja, a tokom 12. stoleća tu se nalazio mađarski srednjovekovni grad Karaš. Unutar grada, opasanog suvim rovom, otkriveni su ostaci crkve, velika ostava mađarskog i engleskog novca i nekoliko nekropola iz perioda od 11. do 15. veka.

Ipak, arheološki lokalitet koji se nalazi na oko dva kilometra od sela, najviše se proslavio upravo po Dupljajskim kolicima. Početkom 20. veka, najverovatnije 1903. godine, seljaci koji su obrađivali zemlju u okolini Dupljaje, pronašli su fragmente dve slične skulpture iz istog perioda. Keramičke delove je otkupio Leonard Bem, gradonačelnik Bele Crkve, istoričar, arheolog, kolekcionar, numizmatičar i vrstan vinogradar. On se prvi na prostoru Južnog Banata bavio arheološkim iskopavanjima, bio je jedan od osnivača najstarijeg muzeja u Vojvodini 1877. godine i objavio je dve knjige o istoriji Bele Crkve i Pančeva.

Đenka ga je malo popravio

Obzirom na svoje obrazovanje i arheološko iskustvo, Bem je odmah prepoznao vrednost onoga što je slučajno iskopala nekolicina seljaka iz Dupljaje. Pažljivo je sastavio keramičke delove, a neki smatraju da ih je donekle i nadogradio uz pomoć stručnjaka. Zbog toga su pojedini kasniji arheolozi, uključujući i čuvenog Dragoslava Srejovića, dovodili u pitanje autentičnost određenih delova Dupljajskih kolica.

Bem je izložio obe verzije ovih vozila iz bronzanog doba u kući koja je pripadala njegovom sinu Karlu i gde su njih dvojica otvorila privatni muzej. Karl Bem je, nakon smrti svoga oca, prodao 1929. godine oba primerka kolica, veći Narodnom muzeju u Beogradu, a manji vršačkom muzeju, u kojima se i danas nalaze.

Uprkos neslaganjima da su Dupljajska kolica u potpunosti autentična, ona su pobudila interesovanje brojnih stručnjaka van Srbije, a Narodni muzej je svoj primerak izlagao na muzejskim izložbama u drugim evropskim zemljama, uključujući i prestižnu arheološku izložbu u Narodnom muzeju Nemačke u Nirnbergu.

Dupljajski Apolon

Arheolozi i drugi stručnjaci raspravljaju više od jednog veka o pravom značenju ovog predmeta, počev od toga šta predstavlja centralna figura kočijaša? Većina naučnika je saglasna da je najverovatnije u pitanju solarno božanstvo koje u sebi objedinjuje muškarca i ženu, a vezuje se za kultove vegetacije i plodnosti. Arheolog Milutin Garašanin je smatrao da je ova figura podunavska verzija grčkog boga Apolona i da predstavlja još jedan dokaz o dubljim kulturnim vezama između Podunavlja i Grčke u bronzano doba.

Jedna od novijih studija objavljena je pre tri godine u časopisu „European Journal of Archaeology“. Autori istraživanja, koje je predvodio profesor Beri Moloj sa Univerzitetskog koledža u Dablinu, koristili su 3D tehnologije, nastojeći da utvrde kako su oba primerka kolica izgrađena i da li su tadašnji ljudi koristili prava vozila.

Analize ukazuju da su delovi kočija proizvedeni od istih izvora gline, odnosno u isto vreme, dok tragovi na čovekolikim bićima pokazuju da su ona upotrebljavana u neke svrhe i nezavisno od samih vozila. Moloj i njegove kolege su zaključili da su to svakako bili ritualni predmeti, ali se ne može sa sigurnošću tvrditi da li su ih tadašnji ljudi upotrebljavali tokom privatnih ceremonija u kući li na velikim verskim skupovima koji su okupljali celu zajednicu.

Praistorijski proizvođači automobila

Posebno su interesantni nalazi koji sugerišu da su Dupljajska kolica minijaturna verzija daleko većih vozila. Autori istraživanja navode da se na njima nalaze „tehničke karakteristike koje nam govore da su proizvođači znali kako izgledaju prave kočije u prirodnoj veličini“.

Stanovnici Dupljaje verovatno nisu pasionirani čitaoci naučnih radova, pa još na stranim jezicima, ali su došli na istu ideju i to ranije od irskih arheologa. Na ulazu u selo, 2021. godine je postavljena replika vozila koje se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, ali deset puta veća od originala. Široka je dva i po, a visoka dva metra, i teži 1.500 kilograma. Autor skulpture, umetnik Jovan Živković iz Pirota, izlio je skulpturu od belog mermera i belog gipsa i patinirao je bronzanom bojom. Ornamenti su istaknuti žutom bojom, jer se i na originalu u tim udubljenjima vide žuti tragovi.

Akademski slikar Nenad Bračić, takođe je izradio repliku Dupljajskih kolica u razmeri jedan prema 10, koja se nalaze u Tehničkoj školi u Beloj Crkvi.

Zorica Žarković

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: Bif

Чланак Drevni kočijaš koji je proslavio vojvođansko selo: Tajanstveni čuvar Dupljaje се појављује прво на Biznis i Finansije.

Psihologija povratka u detinjstvo

Odmor od realnosti ili alternativa realnosti

Чланак Fenomen poznat kao Disney adults: Magija je ozbiljan i skup biznis се појављује прво на Biznis i Finansije.

Naime, prema saznanjima specijalizovanog portala Footy Headlines, nemački proizvođač sportske opreme planira da naredne godine na tržište izbaci retro dres Jugoslavije. Na ovu odluku došao je nakon što se pokazalo da su neki njegovi stari dresovi koji su ponovo pušteni na tržište doživeli uspeh kod publike.

A kako pomenuti portal piše, Jugoslavija je imala bogatu fudbalsku istoriju i kultne dresove, naročito one iz devedesetih godina sa upečatljivim geometrijskim dizajnom koji su nošeni tokom Svetskog prvenstva 1990. godine. No, još uvek se ne zna koji od svih jugoslovenskih dresova bi se mogao naći u prodavnicama Adidasa.

Iako ova vest još nije zvanično potvrđena, mnogi se nadaju da je istinita jer Footy Headlines svuda ima svoje izvore i često se ispostavi da prvi objavljuje vesti koje se kasnije potvrde.

Činjenica da ni sam Adidas još uvek ništa nije zvanično saopštio nije sprečila radovanje stanovnika bivših jugoslovenskih država koji već planiraju da kupuju pomenute dresove. Na društvenim mrežama mogu se pročitati brojne pohvale ove, za sada još nepotvrđene vesti da će se na tržištu uskoro naći jugoslovenski dresovi, i to na svim jezicima „naroda i narodnosti“. Nostalgija je izgleda još uvek jedna od najuspešnijih marketinških strategija.

Ilustracija: Youtube Screenshoot, World Cup 1990

Чланак Internet oduševljen idejom da Adidas napravi dres Jugoslavije се појављује прво на Biznis i Finansije.