Posle pada izvoza naših poljoprivrednih proizvoda u Rusiju, Bliski istok je postao jedno od najvažnijih alternativnih tržišta za plasman hrane iz Srbije, pre svega za proizvođače svežeg voća i povrća. Budući da potražnja za hranom u tom regionu ubrzano raste, konkurencija nam je ceo svet, naročito proizvođači iz zemalja EU koji su se ovom tržištu znatno više okrenuli od kada ne mogu da izvoze u Rusiju, kaže Julka Toskić, direktorka konsultantske agencije „Agrobrend“ i autorka „Vodiča za izvoz svežeg voća i povrća na tržište Bliskog istoka – Ujedinjeni Arapski Emirati i Saudijska Arabija“, koji je publikovan uz podršku FAO i EBRD u Srbiji.

Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE) su četvrta najveća ekonomija i drugi potrošač hrane na Bliskom istoku, sa rastućom privredom i prosečnim standardom koji je među najvišima u svetu. Iz tih razloga, dolazi sve veći broj stranaca da tamo radi, što je dodatno ubrzalo rast stanovništva u poslednjoj deceniji sa tri na blizu 10 miliona i značajno uvećalo ali i promenilo prehrambene potrebe i navike. Istovremeno, zemlja je izuzetno zavisna od uvoza hrane, zbog ograničenih poljoprivrednih resursa i veoma nepovoljnih vremenskih uslova.

Jabuke u pustinji

Toskić napominje da je naročito izražena tražnja za svežim voćem i povrćem, pa ovo tržište vredi oko 3,7 milijardi dolara sa procenom da će rasti po prosečnoj stopi od skoro 10% do 2025. godine. Analize pokazuju da među voćem pada tražnja za nekim vrstama, poput kajsija, lubenica i citrusnog voća, a raste interesovanje za bobičasto voće, jabuke i što je posebno zanimljivo – za sveže šljive, kojima je prodaja porasla prošle godine za 7,5%, sa prognozama da će ona rasti godišnje za 8,8%.

Prema poslednjim podacima o deset najvećih uvoznika voća u Emirate, Srbija se probila na ovu listu sa izvozom jabuka koji je od 2016. do 2020. porastao za 166%, a količine su se uvećale sa 135 tona u 2015. na 4.786 tona u 2020. godini. Emirati su te godine uvezli blizu 130.000 tona svežih jabuka, čija je vrednost iznosila 100 miliona dolara. Za razliku od većine konkurenata, poput Italije, Francuske i Španije, kojima je uvoz u ovom periodu opadao, Srbija beleži rast, „a samo od septembra prošle do marta ove godine, izvezli smo na to tržište jabuka u vrednosti od preko pet miliona evra“, saopštava Toskić.

Tržište povrća ima približnu godišnju vrednost od milijardu dolara, a krompir, paradajz i luk čine skoro 60% ukupne potrošnje. Primetno je da posle izbijanja pandemije korona virusa, raste interesovanje za skupljim povrćem, kao što su brokoli, karfiol i zeleno povrće, pre svega zbog visokih nutritivnih vrednosti, ističe Toskić.

Korona je promenila i naviku da se sveže voće i povrće najradije kupuje na pijaci, pa poslednja istraživanja pokazuju da čak 58% potrošača u Emiratima nabavlja i ove namirnice preko onlajn platformi, a procenjuje se da će prodaja osnovnih namirnica preko interneta ove godine vredeti oko 11 milijardi dolara.

Ipak, trgovinski lanci su glavni distributivni kanal prodaje, koji robu iz inostranstva većinom nabavljaju od lokalnih uvoznika, a mnogo ređe sklapaju ugovore direktno sa izvoznicima. Primetno je i da u distribuciji sve značajniji kanal postaju ugostiteljski objekti, sa učešćem od 40% i 18% u nabavci voća, odnosno povrća.

Saudijci traže voće i povrće za preradu

Saudijska Arabija je, pak, vodeća ekonomija na Bliskom istoku, koja sa više od 34 miliona stanovnika predstavlja najveće tržište u ovom delu sveta. Tržište voća i povrća je peto po veličini u regionu, ali zato potrošnja ovih namirnica raste godišnje u proseku za 41% i po najvećoj stopi po glavi stanovnika u poređenju sa okolnim zemljama. Vrednost ovog segmenta tržišta iznosi 1,8 milijardi dolara, a tri četvrtine ukupne potrošnje dolazi iz uvoza.

Najviše se traži citrusno i bobičasto voće, a na trećem mestu su jabuke. Srbija zauzima 10. mesto na listi najvećih uvoznika jabuka, sa rastom izvoza od 2106. do 2020. od čak 249%. Kada je reč o povrću, najviše se kupuju paradajz, patlidžan, kupus, krastavac i luk. Kao i u Emiratima, od izbijanja pandemije ubrzano raste onlajn prodaja, takođe je značajno učešće ugostiteljskih objekata u distributivnom lancu, ali je bitna razlika između ova dva tržišta u tome što se u Saudijskoj Arabiji najviše traži sveže voće i povrće za dalju preradu.

Toskić skreće pažnju da obe zemlje poslednjih godina sve više vode računa o zdravstvenoj bezbednosti namirnica, pa su pojedinim doskorašnjim velikim dobavljačima, poput Irana, zabranile uvoz zbog prevelike količine pesticida u voću i povrću. Slabost ovih tržišta je u tome što se često menjaju propisi bez prethodne najave, a za naše proizvođače je dodatni problem dug i sve skuplji transport i nedovoljno poznavanje tamošnjih poslovnih običaja.

Entuzijazam nije strategija

Dobra vest za naše proizvođače je to što, za razliku od zapadnih, na tržištima Saudijske Arabije i Emirata hrana iz Srbije ima jako dobru reputaciju i ne postavlja se pitanje njenog kvaliteta. Ali ovo su vrlo surova tržišta, bez trunke sentimentalnosti, a dva glavna faktora koja određuju konkurentnost su cena i rokovi isporuke, ističe Marko Selaković, rukovodilac kancelarije Privredne komore Srbije u Dubaiju.

Srbija je trenutno na ovim tržištima najprisutnija sa jabukama, jagodičastim i bobičastom voćem i u ovim segmentima se prognozira i najveći rast našeg izvoza. „Ali neke zemlje koje su nam ljuti konkurenti u oblasti hrane, kao što su Turska i Poljska, ulažu ogromna sredstva da uspostave kontinuirano prisustvo u Emiratima. One su sistemski obezbedile zajednički nastup svojih kompanija i zatvaraju ceo lanac nabavke i plasmana. Mi bismo morali da uradimo nešto slično u što kraćem roku“, ističe Selaković.

Prema njegovom mišljenju, država ima tri prioritetna zadatka. Prvi je da se odredi koji su to poljoprivredni proizvodi sa kojima možemo da budemo najkonkurentniji, jer ne možemo da plasiramo sve. Drugi je da moramo da obezbedimo stalne količine i kontinuitet u snabdevanju.

„Tu se vraćamo na značaj dobro organizovanog lanca snabdevanja. Mi nemamo još uvek direktnu brodsku liniju do tih tržišta, nego prevozimo našu robu iz luka u zemljama u okruženju. Nemamo kargo avion sa hladnim lancem, na primer iz Beograda do Dubaija, što predstavlja veliko ograničenje za proizvođače jagodičastog i bobičastog voća. Ovdašnji kupci su vrlo orijentisani ka tome da odmah podmire potrebe. U jeku korone, ali i kasnije, dobijali smo jako puno upita za izvoz naše hrane“, priča Selaković, „i ispostavilo se da imamo i robu i količine, ali da one mogu da stignu tek za više od mesec dana. Kako mislimo da razvijamo prodaju, kad nemamo nijedan magacin ili hladnjaču, bilo na aerodromu, u luci ili na glavnim pijacama, odakle se vrši svakodnevna isporuka. Takvi magacini mogu da se zakupe, samo je pitanje da li hoćemo to da uradimo i uvrstimo i takvu vrstu podrške u podsticaje za rast izvoza“.

Treći važan državni posao je ulaganje u organizovanu promociju na ovim tržištima, što čine mnoge države čak i sa drugih kontinenata, poput Perua. U takvoj konkurenciji marketinška strategija ne može da se svede na entuzijazam nekolicine domaćih preduzeća, smatra predstavnik Privredne komore Srbije.

„Treba imati u vidu da su Emirati i Saudijska Arabija mesta odakle se snabdevaju ceo Bliski istok, Afrika i jugoistočna Azija. Primera radi, Indija se snabdeva ekskluzivno iz Dubaija. Indija je drugo najveće tržište na svetu iza Kine, sa tom zemljom imamo jako dobre odnose i kad bismo uspeli da snabdevamo samo jednu indijsku provinciju, dobili bismo tržište koje ima veći broj stanovnika od Rusije. Ali za to je potrebno da pokažemo mnogo veću agilnost u podršci našim proizvođačima“, poručuje Selaković.

Izvor: Biznis i finansije, majski broj 197

Piše: Zorica Žarković

Чланак Šanse za izvoz voća i povrća u Emirate i Saudijsku Arabiju: Bliski istok nije tako blizu се појављује прво на Biznis i Finansije.

BIF: Zašto ste odlučili da se baš na Bliskom Istoku bavite novinarstvom?

Fernando Francis: To baš i nije bio moj prvi izbor, već splet neobičnih okolnosti. Naime, moji roditelji su se upoznali i venčali dok je otac kao kubanski diplomata radio u Kolumbiji. Pošto su oboje poreklom iz Palestine bilo je za očekivati da će u jednom trenutku dobiti radni zadatak u toj zemlji. Tamo sam se rodio, ali smo tokom mog odrastanja više puta menjali države boravka. Zato sam naučio nekoliko jezika, među kojima i arapski, koji mi je kasnije mnogo pomogao u karijeri.

Kao mladić sam želeo da vidim svet, pa sam upisao fakultet za međunarodnu poslovnu administraciju u Velikoj Britaniji. Međutim, po povratku na Bliski Istok sam shvatio da moja struka tamo nikome ne treba. Zato sam postao novinar, iako sam znao da se vlastima u tim zemljama ne sviđa ni najdobronamernija kritika, što znači da izborom ove profesije automatski stvarate neprijatelje. Ja, na primer, zbog bavljenja novinarstvom više ne smem da uđem u neke od tih zemalja, čak ni kada želim da posetim rodbinu.

BIF: Kako ste se obreli u ratnom novinarstvu?

Fernando Francis: Bio sam mlad novinar i, pošto niko nije hteo da izveštava iz ratova, shvatio sam to kao šansu da izgradim karijeru. Počeo sam u Iranu za vreme sukoba sa Irakom, a nastavio u Bejrutu tokom građanskog rata. Mi tada nismo imali zaštitnu opremu i osiguranje, pa sam prestao sa sobom da vodim fotoreportere, kako ne bih rizikovao još nečiji život osim svog. Tako sam počeo da se bavim fotografijom.

BIF: Možete li nam preneti deo svojih ratnih iskustava?

Fernando Francis: Kada se zadesite usred nekog sukoba, najbitnije je da ne izigravate heroja, nego da sačuvate živu glavu. To konkretno znači da morate paziti kuda idete, da kada čujete pucnjavu morate odmah pronaći zaklon… Pomaže i ako ste po prirodi smireni i ne paničite.

Sada, kada se toga setim mogu samo da kažem da je rat jedna užasna stvar. On ljude pretvara u životinje. Gledao sam vojnike kako, pod naletom adrenalina, pucaju kao sumanuti ne vodeći računa o tome da li su oni sami pogođeni, ili da li su pogodili nekoga nedužnog.

Ali tu nije kraj. Čak i kada rat prođe, vojnici retko uspevaju da se vrate u normalan život i da se uklope u svoje okruženje. Tako se rađaju novi problemi u društvu, poput ekstremizma, nasilja i slično.

BIF: Kako je Vama posle života pod stalnim adrenalinom izgledao povratak na uobičajene novinarske zadatke?

Fernando Francis: Nimalo mi nije nedostajao adrenalin. Šta više, uživao sam u miru i stabilnosti. Posle ratova sam radio kao novinar i urednik deska u novinama širom Bliskog Istoka. Bio sam u Jordanu, Libanu, Kuvajtu i Saudijskoj Arabiji. Neko vreme sam radio i kao dopisnik poznatih zapadnih medija, poput „Gardijana“.

Iste teme su me pratile i kasnije u Australiji. Tamo sam otišao ranih osamdesetih i pokrenuo magazin koji je pratio dešavanja na Bliskom Istoku. On nije potrajao, te sam posle njegovog gašenja radio za australijske medije poput „SBS“-a, „ABC“-a i drugih, sve dok mi se ponovo nije ukazala šansa da pokrenem svoj list. To je bio časopis „Al Bajrak“, koji je izlazio na arapskom jeziku i čitala ga je arapska manjina u Australiji. U jednom trenutku bio je pripojen većoj organizaciji koja je objavljivala štampu na stranim jezicima. Trajao je više od deset godina, sve dok čovek koji je stajao iza te organizacije nije bankrotirao.

Tada smo se svi našli u problemu. Pošto sam želeo da se krećem slobodno i da ne budem opterećen dugovima, platio sam i njegova i dugovanja „Al Bajraka“. Tako sam 2003. godine opet bio bez posla. I ne samo bez posla nego i bez ijednog centa. Sećam se da, kada smo stavili ključ u bravu, nisam imao novca da se prevezem javnim prevozom od kancelarije do kuće.

BIF: Da li je to bio razlog vašeg povratka na Bliski Istok?

Fernando Francis: Da, iako sam prethodno tvrdio da se više neću vraćati tamo, sudbina je drugačije htela. Nisam imao posao, pa sam prihvatio ponudu da radim u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Dve godine sam se bavio novinarstvom, pre nego što sam se prijavio za poziciju medijskog savetnika u kabinetu predsednika. Kako bi vašim čitaocima bilo jasnije o kakvom se poslu radi, pomenuću da je ta zemlja podeljena na sedam emirata i da svi oni imaju svoju vlast. Jedan od tih sedam vladara služi istovremeno i kao predsednik. To je trenutno Halifa bin Zajed, čije prezime vam može zazvučati poznato jer je u pitanju brat Mohameda bin Zajeda, znanog u srpskoj javnosti po učešću u projektu Beograd na vodi. Dakle, dobio sam posao u njegovom kabinetu, koji mi je omogućio vraćanje svih preostalih dugova, ali i da uštedim nešto novca od kojeg ću kasnije kupiti kuću u Beogradu.

BIF: Zašto ste se odlučili baš za Beograd?

Fernando Francis: Moja supruga Zoja Bojić je poreklom iz Srbije. Nas dvoje smo se upoznali u Australiji, a ja zbog poslovnih obaveza nikako nisam stizao da vidim njenu rodnu zemlju. Tek 2013. sam imao više slobodnog vremena pa sam odlučio da dođem u Srbiju. Zoja je već bila ovde u poseti roditeljima i ja sam seo u avion i došao da je iznenadim.

Kada sam prvi put kročio u Srbiju oduševio sam se bojama. To je jedna od najzelenijih zemalja u kojoj sam bio. U Australiji, na primer, gde god ima nekog zelenila oni taj deo zemlje proglase nacionalnim parkom i zaštite ga. Ako bi se tako radilo ovde, cela Srbija bi bila jedan veliki nacionalni park. Odmah sam znao da je ovo zemlja u kojoj želim da živim. Zato smo kupili kuću na periferiji Beograda. Sada uživamo u prelepom dvorištu, okruženi zelenilom.

Međutim, kada sam započeo proces selidbe, mojim prijateljima nije bilo najjasnije zašto napuštam Australiju i selim se u Srbiju. Čak ni Srbi koje ovde upoznajem ne razumeju zašto sam to uradio. Građani Srbije su veoma nezadovoljni situacijom u kojoj se nalaze, ali meni kao strancu ova zemlja deluje kao lepo mesto za život. Čini mi se da će u budućnosti biti još lepše, jer se neprekidno razvija.

Ipak, treba imati u vidu da sam u vašu zemlju došao iz države u kojoj sam imao problem da objavim knjigu, osim ako ne cenzurišem neke delove. Zanimljivo je da ta knjiga nije o politici ili ekonomiji već baš o Ujedinjenim Arapskim Emiratima, o tome šta se sve može videti u toj zemlji. Pa opet nije bilo lako objaviti je.

BIF: Šta vam se najviše dopada u Srbiji?

Fernando Francis: Ljudi. Veoma su ljubazni, ali ne izveštačeno, sa lažnim osmesima, već onako iz duše. Jednom me je tašta odvela na Đeram pijacu, i kada je rekla prodavačici da sam stranac i da sam došao da upoznam zemlju, ona se toliko oduševila da nam je natrpala razno povrće u kese, kao poklon za mene. To je više od obične dobrodošlice, to je prijateljska dobrodošlica.

BIF: Kako kroz vaš objektiv izgleda naša zemlja?

Fernando Francis: Zeleno i srećno. Kad god mogu putujem po Srbiji i fotografišem ono što mi privuče pažnju. To je često priroda, ali i očuvana tradicija, bilo da su u pitanju crkve, etno kuće ili život na selu. I ljudi. Na primer, slikao sam više puta radnike koji obavljaju teške fizičke poslove i skoro na svakoj fotografiji oni imaju osmeh na licu. Čini mi se da su ljudi ovde srećniji nego što su toga svesni.

Kada kažem da nisu svesni svoje sreće, mislim pre svega na urođenu dozu negativnosti kod vašeg naroda. Ljudi se ovde stalno nerviraju oko politike, korupcije i sličnih loših društvenih pojava, i to je sasvim razumljivo, ali niste vi ni najgora, ni najsiromašnija, ni najkorumpiranija zemlja na svetu.

Ne kažem da ne treba težiti boljem, ali bi trebalo imati u vidu i činjenicu da vam u toj težnji može proteći ceo život. Ja mislim da je bolje uživati u njemu i biti zadovoljan onim što imaš, a to je prelepa priroda, osećaj bliskosti među ljudima, ukusna hrana…

BIF: Gde naši sugrađani mogu pogledati Vaše fotografije?

Fernando Francis: Imam stalnu postavku pod nazivom „Why love Serbia“ u Pedagoškom muzeju u Beogradu. Moje fotografije su građani prethodno mogli videti u Galeriji RTS-a i u Studenskom centru Novi Sad na izložbi „Prošireni vidici“, i to zahvaljujući jednom slučajnom poznanstvu. Ja sam, naime, fotografisao „za svoju dušu“, nije mi bilo ni na kraj pameti da organizujem izložbu. Onda sam upoznao Nikolu Mirkova, predsednika Saveta za likovno stvaralaštvo RTS-a, i kada sam mu pokazao fotografije on mi je ponudio saradnju. Tako su nastali „Prošireni vidici“.

Marija Dukić

Biznis i finansije 195, mart 2022.

Чланак Fernando Francis, novinar i fotograf: Čini mi se da su ljudi ovde srećniji nego što su toga svesni се појављује прво на Biznis i Finansije.