Srbija ima brašna na rafovima koliko hoćeš. Nestašica za razliku od mnogih zemalja nije bilo. Cene jesu porasle, i do 15 dinara po kilogramu, ali država jeste i ograničila cenu određenih brendova. U svakom slučaju, građani nisu ni u jednom momentu paničili kada je u pitanju ova osnovna životna namirnica.

Jedini povod, ali i čest za komentare, bio je cena. Kilogram brašna koji smo s početka godine plaćali oko 60 dinara sada je 80, negde i koji dinar više. Cena je rasla malo po malo, isprva po koji dinar, ali sada mnogi kažu da je brašno skupo. I to je verovatno pojedinim proizvođačima bio razlog da promene strategiju – strategiju koju smo viđali u prethodnom periodu na mnogim drugim proizvodima.

– U poslednje vreme vrlo vodim računa o cenama i gledam šta koliko košta i šta koliko plaćam. Tako mi je vrlo i bitno da li ću brašno platiti 72 ili 78 dinara. Kad ono pre neki dan pravo iznenađenje – brašno nešto jeftinije nego obično, ali ne lezi vraže. Dođem kući i na pakovanju piše 900 grama – kaže nam jedna čitateljka.
Na rafovima se već duže vreme mogu naći proizvodi sa manjom gramažom od one na koju smo navikli. Prvo se krenulo sa smanjenjem čokolade sa 100 na 75, 80 i 90 grama.

Osim čokolade, gramažu su smanjile i supe. Nekada za četiri tanjira, sada za tri, ili za jedan tanjir. Sve češće vidimo i “ naduvana“ pakovanja ranih grickalica.

Predsednik Udruženja za zaštitu potrošača „Forum“ Jovan Jovanović više puta je govorio na ovu temu. Kaže, istina je da je gramaža napisana tačno, ali i da je u pitanju marketinški trik kojim se služe proizvođači.

– Smanjenje gramaže je trik kojim se služe proizvođači, kako bi privukli kupce. Na prvi pogled, proizvod izgleda standardno, ali kad se malo bolje zagledate, vidite da je manja gramaža, a cena je nešto niža. Na taj način se kupci privlače i po mom mišljenju, plaćaju nerealnu cenu, to je trik – rekao je Jovanović.

Izvor: Blic

Foto: Pixabay

Чланак Sa skupljom pšenicom dobili smo i nove trikove proizvođača се појављује прво на Biznis i Finansije.

Na sednici Vlade usvojena je izmenjena Odluka o privremenom ograničenju izvoza osnovnih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda bitnih za stanovništvo, kojom su uvedena kvantitativna ograničenja izvoza na mesečnom nivou za određene poljoprivredno-prehrambene proizvode.

“Snabdevenost brašnom i pšenicom na domaćem tržištu je dobra i slobodan izvoz brašna ne može da ugrozi snabdevenost domaćeg tržišta, a omogućava da se pred žetvu rasterete silosi za prijem novog roda, kao i da se sačuvaju tradicionalna tržišta, s obzirom na to da je Srbija tradicionalni izvoznik brašna na tržišta zemalja iz regiona“, ističe se u saopštenju Vlade.

Slobodan izvoz brašna koji je predložen ovom odlukom, imaće, kako se navodi, višestruki pozitivan ekonomski uticaj na domaće tržište jer će dovesti do većeg upošljavanja domaćih prerađivačkih kapaciteta i mlinovima omogućiti akumulaciju finansijskih sredstava neophodnih za otkup novog roda u žetvi.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Чланак Vlada Srbije dozvolila izvoz brašna се појављује прво на Biznis i Finansije.

Biće dozvoljen izvoz određenih količina ovih namirnica, a izvoznici će dobiti kvote.

“Izvoznici će moći da se prijave za kvote. Kako se budu prijavljivali, kvote ćemo dozvoliti proporcionalno, neće biti sistem ko prvi dođe prvi dobije, tako da nema šanse za korupciju”, istakla je Brnabić na RTS-u dodajući da neće biti nikakvih nestašica u zemlji.

“Pokušavamo da balansiramo, da naši građani imaju dovoljno namirnica, pa i dva ili tri puta više za svaki slučaj, ali i da naši izvoznici isprazne silose, ispoštuju ugovore u najvećoj mogućoj meri, u uslovima više sile i da zarade nešto na ovim cenama”, rekla je premijerka dodajući da će se sa udruženjem Žita Srbije sastati sledećeg utorka kako bi se dogovorili kako da isprazne silose i nastave da rade.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Чланак Vlada će dozvoliti kvote za izvoz životnih namirnica се појављује прво на Biznis i Finansije.

Poslovnio Udruženje mlinske, pekarske i testeničarske industrije Srbije „Žitounija“ uputilo je danas zahtev Ministarstvu poljoprivrede i Privrednoj komori Srbije u kome traže da se brašno izuzme iz zabrane izvoza.

– Izvoz brašna nikako ne bi trebalo zabraniti, imamo ga, ne znamo šta ćemo sa njim. Tražimo da se takva odluka ne donosi, a ako je doneta da se odmah ukine – rekao je predsednik tog udruženja Zdravko Šajatović.

Prekontrolisati zalihe pšenice

Dodao je da treba prekontrolisati zalihe pšenice i ako se oceni da su nedovoljne zabraniti izvoz, ali razmotriti uvođenje kvota jer za četiri meseca počinje žetva.

Šajatović je rekao da su razlozi za enormne zalihe brašna višestruki, u poslednjih 13 godina potrošnja pada jer se smanjuje broj stanovnika i nekoliko godina pada izvoz.

– Kada se država umešala u regulaciju tržišta i ograničila cene brašna tipa 400 i 500 na nivou iz novembra prošle godine, ;dogodio se apsurd da u trgovinskim lancima nema malih pakovanja brašna od po kilogram jer su njegove cene ograničene, a nisu ograničene cene tog brašna u pakovanjima od 25 kilograma, pa su pekari pokupili sve količine malih pakovanja – objasnio je Šajatović.

On je rekao da se brašno može prodati po 49-50 dinara po kilogramu na stranom tržištu, da je plaćanje avansno i da su već ugovorene veće količine.

Dodao je da se bez problema može izvesti 100.000 tona brašna, a da se ne ugrozi domaće snabdevanje.

Istakao je da je od jula prošle godine do danas izvezeno svega 84.000 tona brašna, a da je u ekonomskoj 2016. – 2017. godini ostvaren rekordan izvoz od 252.000 tona.

Savetnik kompanije CHF, koja je najveći izvoznik žitarica iz Srbije, Miroslav Debeljački rekao je da u zalihama ima dovoljno pšenice i da ne bi trebalo uvoditi zabranu izvoza tog poljoprivrednog proizvoda

Izvor: Beta

Foto: Pixabay

Чланак Izvoznici: Zabrana eksporta nepotrebna, imamo višak brašna i pšenice се појављује прво на Biznis i Finansije.

Na poljoprivrednom gazdinstvu familije Sretenović organska proizvodnja je pokrenuta 2015. godine. Mada, tradicija traje dva veka od dana kada se pop Sreten doselio iz Bogovađe, udaljene 15 kilometara od Markove Crkve. Kupio je vodenicu od Turaka, zasnovao porodicu i ostao da se bavi proizvodnjom žitarica. Kasnije, to su činili i njegovi potomci – pradeda, deda, pa Tomin otac. Kada je pre dve godine završio državnu službu, rešio je da se vrati korenima, kući gde je rođen i odrastao i da nastavi intenzivno rad na zemlji.

„Ovde se nikad i nije ni prestajalo da se bavi uzgojem žitarica na taj zdrav način. Počeo sam sa ocem još kao dečak tradicionalno da gajim kukuruz i pšenicu, kao što su to vekovima radili naši preci. Od pre nekoliko godina proširio sam tu priču na druge žitarice – speltu, crveni kukuruz karakterističan za ove krajeve, ovas, koji je aktuelan poslednju deceniju. Za mnoge je spelta nepoznanica, a u stvari to je stara vrsta pšenice krupnik. Markova Crkva pripada Lajkovačkoj opštini, udaljena je 80 kilometara od Beograda. Reka Toplica koja prolazi ovde izvire u banji Vrujci koja je 20 kilometara od našeg imanja i na kilometar se uliva u Kolubaru. Tu je i ovaj jaz koji se račva prokopan pre 200 godina. Vodenicu je od Turaka kupio sveštenik Sreten, čiji smo potomci. Original ugovora je pisan na arapskom jeziku, sa jedne strane Turci, a sa druge Srbin i ima sve odlike savremenog ugovora. U njemu piše da se vodenica daje na upravljanje svešteniku Sretenu bez ikakvih ograničenja. Tapija je prevedena tek pedesetih godina prošlog veka, a preveo je hodža iz Čajniča. Tu tapiju kao uspomenu čuvamo! “, priča za Plodnu zemlju Tomislav.

Podršku da zamene život u prestonici za mirniji i zdraviji na selu dobio je od porodice. Vodila ga je želja da se vrati tamo gde su Sretenovića koreni, da sačuva tradiciju. Da od svog rada mogu da žive, da se hrane zdravo i oni i prijatelji, znani i neznani.

„Organska proizvodnja nije laka priča. Kada dođu na imanje, posetioci mi kažu da im je lepo ovde, ubeđeni da nemam problema sa stresom, spavanjem. Da, to jeste istina, spavam kao jagnje, ali ustajem u pet sati ujutru da bi stigao sve da uradim. Izaći na kraj sa žitaricama, posebno sa kukuruzom je prava umetnost. Čini mi se da ponekad plaćam danak neiskustvu jer se time nisam bavio, ali se brzo uhodavam. Da bi na stolu bila poslužena cicvara pravljena od šarenog brašna, puno toga mora da se uradi, precizno, tačno, bez gubljenja dana. Ratarstvo traži celog čoveka, da stalno osluškuješ prirodu”, naglašava Tomislav.

Sretenovića vodenica ima dva kamena. Na jednom se melje kukuruz kao teža žitarica, a na drugom sitnije žitarice. U njoj je uvek živo, voda ne da mir, a ima i šta da se samelje. Bave se i uslužnim mlevenjem. Sa tavanice visi duvan, sigurna brana od moljaca. Jedna mala prostorija je preuređena da u njoj može da se prosejava i pakuje brašno i zimi, ali i da kad ima posla, mlevenje se ne prekida ni noću.

Četri vrste kukuruza – beli, žuti, crveni i zeleni

Svake godine, na sedam hektara Toma seje kukuruz, speltu, ovas, nešto raži. Beli, žuti, zeleni, crveni – četiri vrsta kukuruza od kojeg naprave pet vrsta brašna. Druga kultura koju seje je spelta. Kaže da jednom kad se proba, u ishrani se više ne koristi pšenica. Glavni je sastojak tradicionalnih hlebova, uz malo raži i kukuruznog brašna.

„Ovaj posao ne rade ljudi koji vide profit u nekoj perspektivi. Ovim se bavim, da bi sačuvao tradiciju i pokažem da može da se pristojno živi i od organske proizvodnje. Da bi postali gospodar organskog imanja treba vam malo više vremena, strpljenja i pomoći. Veliku podršku pored porodice daju mi kupci, koje uglavnom ne poznajem. Kad probaju vaše brašno pa vam kažu utiske. Naravno svaka kritika je ekstremno dobrodošla. Nedavno me je pozvala gospođa iz okoline Niša, da mi kaže da je probala naše brašno koje je kupila u Kruševcu, a koje je podsetilo na ukuse brašna iz vodenice njenog oca. Sretenovićevo brašno je vratilo u prošlost i sećanja. Znači mi to puno”, priča Tomislav.

Valjarica za izradu sukna

Ispod vodenice, nalazi se valjarica, koja je pravljena i pre vodenice. Služi za izradu suknenog odela. Valjevo je po jednoj legendi dobilo ime po valjaricama. U Srbiji postoje dve. Osim ove u Markovoj Crkvi jedna je u selu Bistrica u Petrovcu na Mlavi. Toma se seća zvuka čekića od valjarice i tih redova seljaka koji su dolazili da valjaju sukno. Ova je pokrivala područje od Valjeva do Beograda, idući Savom preko Obrenovca. Valjarica je pri kraju obnove trebalo bi da ove godine počne sa radom.

Na imanju se nalazi i posebna manja kuća napravljena od blata i drveta, dodali su i peć, pa se tu održavaju promocije onog što Sretenovići proizvedu. Dva puta mesečno u dogovoru sa ženama koje se bave pravljenjem starih vrsta hlebova, razmenjuju se iskustva, recepti, čuju se saveti tehnologa i nutricionista.

“Kad osetite miris hleba i proje, drugačije se razmišlja. Zvuk vatre i miris hleba daje životni polet”, ističe Tomislav.

“Nije sto posto organsko. Već 200 odsto”
Rad na zemlji je sezonski, mada ona traži celog čoveka tokom godine.

“Trudim se da kukuruz koji tradicionalno uzgajamo bude što kvalitetniji. Na žalost, poslednjih godina mnogi sugrađani imaju zdravstvene probleme, često su u nedoumici da li je ono što kupuju pod etiketom organsko to i jeste. Kad me pitaju da li je naše brašno stvarno organsko odgovorim: “Ne nije sto posto organsko, već 200 odsto”. Zemlju đubrimo stajskim đubrivom, ne koristimo hemiju već koprivu i rastavić. Seme je naše sortno. Tradicionalni način proizvodnje” , ukazuje naš sagovorik.

Ovo tipično organsko gazdinstvo ima perpsektivu, a u to smo se i uverili kad smo ga posetili u organizaciji Centra za edukaciju i promociju „Serbia Organic“, uz podršku Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, a u okviru projekta „Uzmi organsko“. Okolo njiva su prirodne barijere, tu je i šuma. Za koju godinu izgledaće kao organska gazdinstva u Austriji i Nemačkoj.
posla dovoljno. Setva, okopavanje, berba. A kad prođe berba potrebno je da se kukuruz prirodno osuši, a tek nakon dva meseca može da se melje. Za kvalitet brašna je veoma važan način skladištenja žitarica. Uz to je bitna i zaštita kukuruza da se štiti na prirodni način od moljca.

“Brašno Sretenovića vodenice prodajemo u dve prodavnice organske hrane, jedna je u Novom Sadu, a druga na Kalenić pijaci u Beogradu. Morali smo prodaju da prebacimo na drušvene mreže – Fejsbuk i Instagram. Snabdevamo i hotele i restorane, mada je pandemija smanjila njihovu tražnju za brašnom, sada se polako sve vraća na svoje. Naše crveno brašno koristi čuvena Kalimegdanska terasa, hotel Falkensteiner, restorani Nacionalna klasa, Sinđelić i Monument. Uglavnom nas kupci i kuvari sami pronađu. Različita sorta kukuruza daje i razliku u ukusima” .

Crveno projano brašno idealno za proju, belo i žuto za kačamak i cicvaru

Tomislav ističe da crveno kukuruzno brašno prednjači u nutritivnim vrednostima u odnosu na žuto i belo. Odlično je za čišćenje krvnih sudova. Specifičnog je slatkog ukusa i idealan za proju. Njegovo sortno seme je nabavio od poljoprirednog gazdinstva Atanacković iz Crepaje, koji su među prvima u Srbiji počeli organsku proizvodnju. Sorta belog kukuruza “osmak” je iz valjevskog kraja, dok je seme žutog nabavio iz Bosne. Savršeni su sastojak za kačamak i cicvaru. Počeo je uzgoj i zelenog kukuruza, Tomislav je od prijatelja koji je muzičar iz Meksika dobio nekoliko klipova. Prvi put je zasadio pre dve godine u bašti tačno 376 zrna i svako se primilo! Na oko neugledan, ali je neverovatnog ukusa, ekstremno slatkog.

“Želja mi je da radim što bolje mogu. Kad se bavite organskom proizvodnjom, koja je zapravo tradicionalna, vi ste u skladu sa prirodom. Ja sam se u njoj pronašao. Organska porizvodnja nije samo trenutni trend, ona podržava istinske vrednosti. Sporo ali sigurno dolazi vreme kada će taj način proizvodnje zaživeti, a u nekim segmentima i prevazići konvencionalne industrijske proizvode”, zaključuje za Plodnu zemlju Tomislav Sretenović.

Izvor: plodnazemlja.com

Foto: Danijela Nišavić

Чланак Vodenice stare dva veka, nastavljena tradicija proizvodnje žitarica се појављује прво на Biznis i Finansije.

– Udružili smo se i krenuli zajedno u preradu, spojili tradiciju i nauku, inovativnu proizvodnju, tako da smo i pre nego što smo započeli proizvodnju, pre nego što smo krenuli sa prvim proizvodima, potražili pomoć stručnjaka – kaže Marija Blagojević, direktorka Ženske poljoprivredne zadruge Kosjerka.

Strogo kontrolisana proizvodnja i prerada voća sa 15 hektara zasada zadrugarki i kooperanata, uz savremenu opremu i podršku tehnologa, pretočena je u sokove i džemove koje u skladu sa trenutnom potražnjom proizvode, pakuju i na tržište plasiraju članice zadruge.

– Dopala mi se ideja, tražila sam posao, dobila sam. Nekad radimo dva dana, tri do pet, nekada ne radimo nekoliko dana. U suštini završim i svoje poslove kući i zaradim usput – priča Milica Radosavljević, članica zadruge.

Uz sve pehove, krađu opreme, neplanirano preseljenje i pandemiju, za kratko vreme uspele su da otkupe i prerade gotovo sedam tona voća, plasiraju postojeće, ali i planiraju nove proizvode.

– U toku zime ćemo sigurno uraditi aćente balzamiko od maline, nešto novo za naše tržište. Sledeće što ćemo raditi je brašno od jabuka i dunja od ovog tropa, koji nam ostaje nakon tih prvih proizvoda koje uradimo, ta voćna brašna su sve aktuelnija – ističe Marija Blagojević.

Od proleća, kako kažu, sa povećanjem broja kooperanata, planiraju proširenje proizvodnje, povremeno angažovanje i zapošljavanje većeg broja žena, ali pre svega, po svim standardima izgrađenog, novi objekat u njihovom vlasništvu.

Izvor: Ekapija

Foto: Pixabay

Чланак Žene osnovale zadrugu i spojile tradiciju i nauku се појављује прво на Biznis i Finansije.