Marjan Paunov jedan je od onih koji su u poslednje vreme odlučili da gradsku vrevu zamene seoskim mirom. Ali ovaj diplomirani inženjer prehrambene tehnologije na selo nije otišao iz turističkih pobuda ili da se malo „odmori od grada“, već da tamo nešto proizvodi i učini nešto od svog života.

– Još na završnoj godini fakulteta razmišljao sam čime ću da se bavim a da mi bude u struci, da bude proizvodnja zdrave hrane a da ipak ne zavisim od ćudi vremenskih uslova. Dobio sam ideju da to bude gljivarstvo, ali ne sa šampinjonima koje „gaji svako“. Danas je to posao koji mi donosi daleko više nego da sam inženjer u nekoj firmi i da radim za prosečnu platu od 1.000 evra. A pritom, ne potrošim jedan čitav mesec života godišnje u prevozu, već živim svih 12 meseci, i to bez stresa – objašnjava Marjan Paunov u reportaži AgroTV svoje pobude „povratka na selo“.

Marjan je uspeo u svom naumu, jer napravio je ozbiljni proizvodnju pečuraka bukovače. Poslu za koji se školovao i iskustvo sticao radom u firmi u Beogradu, s vremenom se potpuno posvetio.

Tržište je dobro odgovorilo

Podigao je potpuno opremljeni plastenik, sa skromnim ambicijama. Međutim, tržište je dobro odgovoriloi Marjan danas mora da širi kapacitete da bi pokušao da podmiri apetite kupaca. Letvica je sada podignuta ka proizvodnji na industrijskom nivou.

Trenutno sa 3.000 briketa slame i sa micelijumom bez spora koji se nabavlja u Srbiji dobija 2.000 kilograma bukovače nedeljno.

Paunov je dobro iskoristio sredstva koja su na „na tržištu“ njemu bila dostupna – dedovinu na kojoj je podigao objekte i činjenicu da u ratarskom kraju oko Kovina već postoji postrojenje koje služi upravo gljivarima – kompostara za proizvođače šampinjona gde se uvek može dobiti dobar savet.

– Bukovača je, inače, izvanredna gljiva, prvenstveno zbog svoje nutritivne vrednosti. Po tome je bolja od šampinjona i najsličnija je nekom belom mesu, recimo pilećem. Ali to su čisti proteini i aminokiseline, bez masti, sa procentom vode od 96 odsto. Takva hrana je veoma zdrava, a pomaže i kod mnogih problema koje ljudi imaju, a oni nisu svesni toga – objašnjava Marjan.

Paunov kaže da gajenje bukovače može da bude veoma komplikovano za nekog ko misli da to radi kampanjski, bez mnogo truda i učenja, ali i veoma jednostavno za nekoga ko se tome posvetio.

Bukovača se ne uzgaja na kompostu već na supstratu

Za razliku od šampinjona, bukovača se ne uzgaja na kompostu već na supstratu. Problem je što on mora da se uvozi iz Mađarske, jer u Srbiji ne postoji organizovana industrijska proizvodnja supstrata za bukovaču.- Nadam se da će neko uskoro da otvori takvu proizvodnju i ovde, jer mislim da imamo i pameti i mogućnosti da to uradimo ovde kod nas. Ja sam u početku supstrat pravio sam, nije to ništa posebno: slama, briketi, pelet… u suštini celuloza i micelijum. Ali to može tako do nivoa poljoprivrednog gazdinstva, a već za proizvodnju koja zahteva kontinuiranu isporuku nije moguće to uraditi „kod kuće“ – objašnjava Marjan.

Tako nešto Marjanu bi olakšalo posao koji se i dalje razvija. Kapacitet od 3.000 briketa sa 17 do 18 kilograma slame do kraja godine će podići na 5.000, čime će i proizvodnja biti veća za 60 odsto.
– Sada se sve proda i traži još. To je veliki motiv za proširenje proizvodnje. Najveći kupac trenutno je „Lidl“, a nadamo se da će i ostati – ističe Marjan.

Planovi Marjana Paunova ne zasnivaju se (samo) na snovima i lepim željama već i na brojkama. Kaže da se potrošnja bukovače u Srbiji poslednjih 10 godina povećala najmanje 10 puta. Ljudi je sve više prepoznaju kao zdravu i taj uzlazni trend će ostati. A on nije samo srpski, što potvrđuje i veća potražnja gljive iz regiona.

Da li je i u šumi sterilno?

Marjan Paunov u svojoj proizvodnji zagovara princip „kopiranja prirode“ nasuprot laboratorijskih uslova.
– Protiv sam previše tehnologije i, recimo, sterilnih uslova industrijske proizvodnje. Da li je u šumi, tamo gde raste bukovača ekstra kvaliteta, sterilno? Nije, pa što bi bilo u pogonu za proizvodnju – pita se sagovornik AgroTV.

IPARD „za milionere“

Marjan Paunov ističe da je u početku teško bilo doći do podrške banaka, ali da je sada saradnja dobra. Malo problema ima i sa podrškom države, konkretno podsticajima iz IPARD programa.

– Od prošle godine gljive su se pojavile prvi put u IPARD programu, ali su u EU, kao i kod nas, gljive svrstane u povrće. Zbog toga moramo da za dobijanje podsticaja ispunimo uslove za povrtare, recimo, minimum 5.000 kvadrata proizvodnje u zatvorenom prostoru. Taj ko to ima u gljivarstvu je milioner čovek, njemu i ne trebaju fondovi. Plastenici sa kontrolisanom mikroklimom za gljive koštaju 10 ili 15 puta više nego za povrće. Termoizolovani plastenik od 120 kvadrata i sa automatizovanom opremom košta do 35.000 evra – objašnjava Marjan.

Izvor: 24sedam.rs

Foto: Pixabay

Чланак Bukovače isplative za gajenje, donose dobru zaradu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Još jedna od prednosti gajenja bukovača je i to što ne zahteva veliki rad, a mesčni prihod, koji možete da ostvarite pored redovnog posla, kreće se na nivou prosečne plate u Srbiji.

Sve to potvrđuje i Sreten Marković iz sela Bogosavac kod Šapca, koji je posle više neuspešnih pokušaja da ostvari prihod od voćarstva, pre godinu i po dana započeo proizvodnju bukovača. Godišnje proizvede oko tri tone gljiva, a zbog velike potražnje razmišlja da proširi biznis.

Pomoćni objekat u seoskom domaćinstvu u Bogosavcu, Sreten je adaptirao u prostoriju za gajenje bukovača. U 40 kvadrata spakuje vreće napunjene slamom i micelijumom i uz praćenja uslova, skoro cele godine bere i prodaje gljive. Najisplativije je, kaže, raditi kod kuće, u podrumu ili štali.

– Slama je relativno jeftina, a na selu čak može i besplatno da se nađe, uz uslov da se plati baliranje. To košta 30 dinara po bali, a od jedne može da se napune dva do tri džaka. Za sezonu jesen-proleće ja potrošim oko 400 bala slame iz kojih dobijem od 2,5 do tri tone gljiva. Ni seme nije pretereno skupo. Da bih napunio 60 vreća, za seme i potparavanje slame i pakovanje, uložim oko 100 evra i to je sve. Sa tih džakova mesečno uberem 150 do 180 kilograma gljiva, kada ih prodam po 250 dinara, to je zarada od 40.000 do 45.000 dinara. Ako složim više džakova koji ne smeju da se dodiruju, ili ostvarim bolji rod, veća je i zarada – priča Sreten.

Međutim, to je posao koji ne mora da se radi svaki dan, već samo nekoliko dana u mesecu. Kada sve sabere, u svom mini-pogonu radi 240 sati godišnje. Jedini problem je prostor, ali ovaj iskusni proizvođač objašnjava da bukovače mogu da se gaje samo kada nisu velike vrućine. Ko ima podrumske prostorije ili klimatizovane hale, može gljive da uzgaja cele godine.

– Džakovi mogu da se poređaju da vise i u plasteniku, pod uslovom da se on prekrije i zatamni, da se obezbedi provetravanje na 20 do 22 stepena Celzijusa. Ovde je jedini problem kada krenu visoke temperature, tada se proizvodnja prekida. U plastenicima može da se proizvodi gljiva tokom jeseni i do aprila – priča Marković
Još jedna od prednosti je i to što je reč o potpuno organskoj proizvodnji.

– Ja tvrdim da je to stopostotna zarada. Stvar je samo čoveka da li se zadovoljava tom količinom novca. Imate ljudi koji neće da počinju posao da bi zaradili 3.000 evra godišnje, a ja sam siguran da ovde ne može da se propadne. Meni se dogodilo da iz pet džakova ne nikne gljiva, ali nisam na gubitku, samo sam manje zaradio – priča i napominje da tokom posta bukovača danima nema u marketima i na pijacama.

Jedna vreća daje od 20 do 30 odsto svoje težine gotovog proizvoda, odnosno bukovača. Napunjena supstratom vreća je obično teška oko 15 kilograma, pa do kraja branja može da se dobije tri do četiri kilograma ploda mesečno od jednog džaka. Prvi rod je najobilniji, a svaki sledeći manji, pa sa oko 50 džakova ubere od 150 do 180 kilograma gljiva, a u najboljem slučaju čak i 240 kilograma. Prodajna cena je 250 dinara, pa je mesečna zarada na malom prostoru od 40 do 60 hiljada dinara.
Najteži deo posla je poparavanje iseckane slame, ali su se Markovići dosetili kako ovaj deo da olakšaju, pa slamu ubacuju u geotermalnu vodu temeprature oko 80 stepeni koja izvire na bušotini u Bogatiću, tako da nema dodatnih ulaganja. Seme, struja i prevoz slame na potparavanje košta oko sto evra, što otplati od 50 kilograma, odnosno od trećina roda u tom mesecu.

Zamena za meso

Bukovača je izuzetno ukusna gljiva, visoke hranljive vrednosti, bogata proteinima.

Ova gljiva poznata je po visokom sadržaju vitamina B1 i B2, i antioksidantima. U svom sastavu bukovača ima niz vitamina: B, D, C, K, proteine, mineral-jod, selen, natrijum, kalijum, cink, fosfor, gvožđe. Najveća je potrošnja tokom postova, jer za mnoge je to zamena za meso.

Izvor: Blic

Чланак Prednosti gajenja bukovača се појављује прво на Biznis i Finansije.