Iako Srbija ima dugu nautičku istoriju, prvu zvaničnu marinu dobila je tek pre tri godine. U februaru 2020, Vlada Srbije je, na predlog Agencije za upravljanje lukama, usvojila Uredbu o utvrđivanju lučkog područja pristaništa za posebne namene – marine u Kladovu. Pre šest meseci Vlada je usvojila uedbu o utvrđivanju lučkog područja i to u Smederevu i Velikom Gradištu. U Srbiji su do sada proglašene ukupno četiri marine.

Prema saopštenju izdatom tim povodom, ovom uredbom utvrđuje se lučko područje pristaništa za sopstvene potrebe u skladu sa Strategijom razvoja vodnog saobraćaja Republike Srbije od 2015. do 2025. godine.

Vladu Srbije, bar u ovoj oblasti, preduhitrila je Vlada Vojvodine. Naime, oni su u decembru 2018. godine završili „Studiju razvoja mikrolokacija marina na teritoriji Vojvodine“. U studiji na 307 strana, osim izabranih lokacija, dali su i grafičke prikaze kako bi marine trebalo da izgledaju, koliko kvadrata da imaju, koje prostorije…

I najvažniji podatak, koliko bi sve to koštalo, odnosno koliko novca je potrebno uložiti kako bi Vojvodina imala 10 marina. Zaključak ove studije, te 2018 godine, bio je da je potrebno uložiti nešto preko 30 miliona evra. Danas je taj iznos sigurno veći.

Marine u studiji

Na osnovu proračuna iz studije, u Vojvodini ima 10 povoljnih mesta na kojima bi se gradile marine, i to pet na Dunavu, dve na Tisi i na Savi, dok je na Tamišu, Begeju i kanalu Dunav-Tisa-Dunav definisana po jedna mikrolokacija.

Kao jedna od povoljnih mikro-lokacija za izgradnju marine izabrano je Bačko Novo Selo. Nalazi se u rukavcu „Jama“, a predviđa se da se na ovom mestu gradi obala i kej. Procenjena vrednost investicija je nešto manja od 2,5 miliona evra.

Na teritoriji Opštine Sremski Karlovci uočena je povoljna mikrolokacija za izgradnju bazenske marine, koja se nalazi izvan vodotoka glavnog saobraćajnog puta na Dunavu. Ova marina služila bi za prijem ribolovačkih plovila i pružanje usluga korisnicima iz zemlje i inostranstva. Marina bi pored vodenog dela imala i dodatne sadržaje kao što su servis, čuvarska služba, objekat za smeštaj uprave marine, sanitarni deo sa tuševima i kabinama. Procenjena vrednost investicija je 2,7 miliona evra.

Zatim, u Staroj Pazovi postoji povoljan prostor za izgradnju bazenske marine Stari Banovci. Građevinskim radovima na ovom mestu bi se formirao veštački rukavac za izgradnju objekta za prijem plovila. Procenjena vrednost investicije je nešto manja od 2,5 miliona evra.

Takođe, na teritoriji Opštine Sremska Mitrovica, na prostoru koji se nalazi na nebranjenom delu reke Save, predviđena je izgradnja marine velikog kapaciteta sa najvećim ulaganjem. U planu je da se formira veštački rukavac na kojem bi se sagradio objekat za prijem plovila namenjenih nautičkom turizmu. Na kopnenom delu ne postoje izgrađeni objekti niti saobraćajnice, pa se planira gradnja nove infrastrukture i smeštajnih kapaciteta za potrebe marine i posetilaca. Procenjena investicija je blizu 5,5 miliona evra.

Ne zna se koliki će biti prihodi, ali će ih biti

Osim u Vojvodini, marine će se graditi i u drugim gradovima. U februaru prošle godine potpisan je sporazum o realizaciji prve faze projekta izgradnje marine u Velikom Gradištu, dok je u julu Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija raspisalo tender za izradu projektno-tehničke dokumentacije. Prostor predviđen za izgradnju marine nalazi se u rukavcu Dunava, neposredno od nizvodne pregrade na Srebrnom jezeru, i na tom mestu je trenutno potpuno neuređena obala. Za prve dve faze potrebno je oko 3,8 miliona evra i ta sredstva su već obezbeđena programom Ministarstva turizma. Idejno rešenje marine finansirala je lokalna samouprava.

„Očekujemo da se do kraja godine završi prva faza, a da tokom iduće godine marina počne sa radom. Nakon toga krenula bi gradnja druge faze. Korisnik marine biće Agencija za upravljanje lukama, a oni će javnim pozivom izabrati ko će marinom komercijalno upravljati“, kaže za B&F Jasmina Štrbac, rukovodilac odeljenja za lokalni ekonomski razvoj u Velikom Gradištu. Ona dodaje da se još ne zna koliki će biti opštinski prihodi, ali da će ih biti.

Planirano je da se posle prve faze naplaćuju vezovi, kao i da se poveća turistička ponuda. „Zajedno sa još tri lokalne samouprave, Smederevom, Somborom i Kladovom, bar jednom mesečno imamo sastanke u vladi Srbije, o izgradnji marina. I verujem da će sve ići predviđenom dinamikom“, ocenjuje Štrbac.

Niša za privatnike

Dok država tek najavljuje izgradnju marina, ovu nišu su odavno zauzeli privatnici. Primera radi, samo u Beogradu ima oko 40 marina koje su u privatnom vlasništvu pojedinaca ili grupe građana. Međutim, prema rečima dobrih poznavalaca ove oblasti, u Beogradu zapravo nema marina, već su to privezišta za čamce, koje su vlasnici nazvali marinama. Prema postojećoj kategorizaciji, marinom se može nazvati objekat koji je zaštićen od vetra i talasa i ne nalazi se na plovnom putu. Ipak, trenutno i privezišta za čamce vrše posao u situaciji kada je veoma teško doći do slobodnog mesta. A cene su raznolike, po privatnim marinama privezište za male čamce je od 70 evra pa naviše, dok je u onima gde „gazduju“ udruženja građana znatno jeftinije.

„U našem udruženju plaća se 200 dinara po metru kvadratnom. Na primer, za čamac koji je pet metara širok i dva metra dugačak, mesečno treba izdvojiti 2.000 dinara. Udruženje ne zarađuje, niti nam je profit cilj. Od novca koji prikupimo, plaćamo struju, vodu, knjigovođu, neka tehnička održavanja i čuvare koji su prisutni 24 sata“, objašnjava za B&F Nino Popović, iz udruženja građana „Dorćol-Stara centrala“, koje gazduje jednom malom marinom.

Prema njegovoj oceni posao je isplativ, jer ako se marina ne nalazi na području javnog preduzeća praktično ne plaća nikakve troškove, ni državi ni opštini. „Mi imamo oko 120 vezova i skoro stalno su nam svi puni. Možda nekome deluje da je ovo sezonski posao, jer su čamci i brodovi leti na vodi, i ne stoje zavezani, ali kako bi sačuvali mesto ljudi mahom plaćaju cele godine“, ističe Popović.

Jedna od najvećih marina u Beogradu je „Goga“. Vlasnici imaju marinu ispred hotela Jugoslavija, kao i zimovnike u Krnjači. Mesečni vez za skuter za vodu, koji je i najjeftiniji košta 180 evra, dok iznosi za najveća plovila, ona preko 10,36 metara, nisu fiksni i mogu se dogovarati. Cena zimovnika u Krnjači, za skuter, je nešto niža i iznosi 100 evra mesečno.

Članarina u motonautičkom klubu „Kajak Kanu Beograd“ je 10.000 dinara godišnje. Uz članarinu i neke usluge su jeftinije. Vez za kajak i kanu je 7.000 dinara godišnje, dok je za plovilo od 2,5 metra širine i 7,5 metara dužine godišnje potrebno izdvojiti 29.600 dinara. Najskuplji dnevni vez je 700 dinara, dok se izvlačenje ili spuštanje čamca naplaćuje od 2.000 do 5.000 dinara.

Prema podacima koji se navode u „Studiji razvoja mikrolokacija marina na teritoriji Vojvodine“, rečnim tokovima u Evropi krstari oko dva miliona sportskih i rekreativnih plovila i njihov broj se iz godine u godinu povećava. Istovremeno, rastu i potrebe za marinama gde bi ova plovila mogla da se usidre, što takođe ukazuje da je reč o dugoročno isplativom poslu.

Aleksandra Galić

Biznis & finansije 209, maj 2023.

Foto: Saffu, Unsplash

Чланак Javne i privatne marine u Srbiji: Privezišta za čamce prerasla u pristaništa се појављује прво на Biznis i Finansije.

Čak ni Privredna komora Srbije nema precizne podatke o tome koliko se firmi bavi proizvodnjom čamaca, kakav im je program i koliki je promet na tom tržištu. Za B&F objašnjavaju da se plovila registruju u lučkim kapetanijama ali da se pri tom ne klasifikuju posebno čamci, gliseri, jahte ili katamarani, kao ni to da li su proizvedeni u Srbiji ili potiču iz uvoza. Ipak, procenjuju da se godišnje u zemlji proizvede oko 500 različitih plovila.

Sagovornici B&F-a kažu da prostora za razvoj ove grane ima, ali da nedostatak infrastrukture ozbiljno ugrožava njen napredak. Krsta Pašković, predsednik Udruženja „Dunavski propeler“ koji se više od 30 godina bavi nautikom, tvrdi da bi prvo moralo da se omogući korišćenje priobalja, ali da u vodoprivrednim preduzećima i ministarstvima poljoprivrede, saobraćaja i turizma nema dovoljno sluha za granu koja vuče nautičku industriju i mogla bi da uposli više hiljada ljudi.

„Do skoro kod nas nije postojala karta plovnih puteva, preduzeće Vode Vojvodine napravilo je mapu plovnih reka i kanala, oko 900 kilometara, ali samo za pokrajinu. Sam sam pre nekoliko godina, za Sajam u Dizeldorfu obuhvatio celu Srbiju, upisao Drinu, Moravu i kanale kojima mogu da idu plovila sa manjim gazom, ukupno oko 1.800 kilometara. To je bogatstvo, ali da bi se infrastruktura izgradila, država mora tu industriju da stavi u razvojni plan. Sada, kad pokušate nešto da izgradite na priobalju, mali pristan, marinu ili dok, bilo kakav objekat na rečnom toku, odmah svi misle da tu padaju zlatni dukati i nakači se mnoštvo nekih institucija koje bi da naplate neke takse“, kaže Pašković i dodaje da ni u jednoj zvaničnoj publikaciji ne mogu da se nađu podaci o dubini ili širini reka i kanala, odnosno gazu.

Tržište bez informacija

Ističe da u institucijama postoji ogromno nerazumevanje za nautički turizam, pa je tako na kanalima i oko njih gotovo zabranjena svaka gradnja, iako su raj za plovidbu. Na Dunavu se pak gradi bez dobrog nadzora a njime plove veliki šlepovi, barže i brodovi, brz je, nepredvidiv, pa nije baš srećan izbor za male čamce. Nasuprot tome, reke Tisa, Morava, Drina i mreža raznih kanala privlače nautičare, ali osim bogate prirode tu ima malo drugih sadržaja neophodnih za širu turističku ponudu.

„U priobalju vojvođanskih kanala nalazi se mnogo salaša i poljoprivrednih gazdinstava, i moja je ideja bila da se na njima izgradi bar pedesetak malih pristana i staza do imanja, da čamci mogu da zastanu, obiđu domaćine, ponešto kupe ili obeduju pa nastave put dalje. U državi, međutim, pominju samo velike objekte, megalomanske marine na Dunavu namenjene brodovima, dok je infrastruktura za čamce zapostavljena“, objašnjava Pašković.

Da za ozbiljniji razvoj proizvodnje čamaca nedostaju informacije o tržištu, potvrđuje i Lazar Stanojević iz zemunskog udruženje nautičara „Moja lađa“. Podseća da se ne zna broj plovila na našim rekama, jer je malo vlasnika registrovalo svoje čamce zbog donedavno važećeg zakona o porezu na luksuz, koji je propisao visoke namete. Sada se plaća isti iznos, ali svake treće godine, međutim i dalje je nekoliko hiljada čamaca van evidencije.

„Iako postoji mnogo vrlo solidnih proizvođača plastičnih čamaca, interesovanje je poraslo, gotovo da postoje liste čekanja. Kod zahteva za aluminijumska plovila, to može da bude i čitava sezona. Istina, ima i uvoznika, ali je to viša klasa i daleko skuplja. Ovi iz domaćih firmi su uglavnom jednostavniji modeli, do šest metara, mogu biti i sa duplim dnom pa su praktično nepotopivi, otvoreni ili sa kabinom, sa vanbrodskim motorima… Mogu da se nađu i po ceni od 3.000, 4.000 evra, ali na kraju sve zavisi od ugrađene opreme“, kaže Stanojević za B&F i dodaje da su cene skočile u vreme korone, kad su se ljudi okrenuli rekama.

Prema rečima Milana Marinkovića, iz novosadskog Nautičkog centra TPR, koji proizvodi plovila i opremu pod brendom „Tri princeze“, domaći proizvođači uglavnom su razvili tipove rečno-jezerskih čamaca sa ravnim dnom.

„Luksuzni čamci, jahte i gliseri najčešće se uvoze ali i ne idu mnogo po našim rekama, prejaki su im motori, troše mnogo goriva i imaju dublji gaz pa ne mogu svuda da pristanu. Domaća proizvodnja ide za državne firme, Srbijavode, Vode Vojvodine i za one koji vrše kontrolu na rekama, policiju i vojsku, vatrogasne i spasilačke službe, medicinsku hitnu pomoć… Ali, najveći deo namenjen je fizičkim licama, pecaroški čamci su nam najčešće ciljna grupa. Materijali od kojih se grade su fiberglas, plastika ili aluminijum. Drveta više nema u toj proizvodnji. Inače, za izradu jednog prosečnog čamca potrebno je oko nedelju dana, a mogu da koštaju od 2.500 ili 3.000 evra pa naviše“, navodi Marinković i dodaje da lošu stranu ovog posla čini neizvesnost, sezonski je i nema dugoročnih ugovora.

Novi propisi

Dragan Žuža iz preduzeća PIMI napominje da su nedavno promenjeni propisi, tako da sada sve firme koje isporučuju proizvode za vodenu sredinu moraju da budu registrovane i sertifikovane za tu delatnost. Registraciju vrši Uprava za utvrđivanje sposobnosti brodova za plovidbu pri Ministartsvu za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu. Na njihovom sajtu upisane su licence za 84 firme ili preduzetnike, a većina je sa ovlašćenjem za projektovanje, servisiranje ili izradu pojedinih delova čamaca, motora, hidraulike, elektronike…

Tako novi vlasnik uz račun o kupljenom čamcu mora da priloži i potvrde o sertifikatima proizvođača i projektanta bez čega ne može da izvrši upis. Naš sagovornik objašnjava da za kompletnu izradu čamaca registraciju ne poseduje prevelik broj proizvođača, tek njih desetak. Do skoro, kaže Žuža, upis čamca vlasnik je mogao da obavi i uz dva svedoka koji bi potvrdili da su ispoštovane norme, mogao je i sam da napravi plovilo, ali je sada procedura zahtevnija. Ocenjuje da nije reč o preteranom administriranju i da je to korak u dobrom pravcu.

„Za ono što je u proizvodnom programu domaćih firmi, a to su čamci od 3.000 ili 4.000 evra, nemamo konkurenciju iz inostranstva jer su njihova plovila daleko skuplja. Našim građanima su ovdašnji proizvođači sada postali dostupniji nego ranije kada su zarade bile 200 ili 300 evra, ima ljudi koji sada gotovo za mesečnu platu mogu da kupe pristojan čamac, što pokazuje da se vreme promenilo pa je i potražnja veća“, ističe Žuža.

Ljubomir Vasilijević, vlasnik i direktor preduzeća Galija Yachting uglavnom se bavi prodajom uvoznih čamaca i nautičke opreme, a za B&F kaže da najjeftiniji čamci iz tog programa, novi, od šest metara sa motorom od 120 ili 130 konja, koštaju oko 40.000 evra, dok kod luksuznijih nema gornje granice, sve zavisi od veličine i opreme.

„Mogu da dostignu od tri do pet miliona evra, ali mi takve kupce nemamo. Nudimo proizvode jedne francuske firme, najveće u svetu i nemačke, dok opremu nabavljamo u Italiji. Istina je da su čamci veoma skupa roba, ali su kod nas jeftiniji nego u zemlji proizvođaču, jer radimo sa jako malim maržama. Uz to, nautička infrastruktura je ovde jako loša pa je zato i promet mali“, objašnjava Vasilijević.

Naš sagovornik ocenjuje da u nautici nema mnogo para kao i da banke nisu spremne da podrže firme iz te grane. „Primera radi, u vreme korone jedan nemački trgovac je naručio 80 brodova, ni jedan nije bio ispod 100.000 evra. Naravno da nije imao te pare na gomili, već mu je banka dala garanciju prema fabrici i on je mogao to da odradi. Kada sam ja predložio svojoj banci da mi pokrije uvoz, naprave lager, drže robu kao svoju a mi ga praznimo i tim tempom svako svoje naplaćuje, rekli su da nemaju takav proizvod“, navodi Vasiljević primer iz ličnog iskustva.

Mirjana Stevanović

Biznis & finansije 209, maj 2023.

Foto: Jamie Morrison, Unsplash

Чланак Domaća industrija čamaca: Ne padaju zlatni dukati, ali se radi се појављује прво на Biznis i Finansije.

Periskop

8. DA LI ĆE LATINSKA AMERIKA OSNOVATI LITIJUMSKU VERZIJU OPEC-A: Balkanska opomena
Ako šest zemalja Latinske Amerike predvođene Argentinom, Čileom i Bolivijom formiraju najavljeno udruženje za litijum koje bi funkcionisalo po principima OPEC-a, one bi u svojim rukama držale preko dve trećine procenjenih globalnih rezervi ovog metala. Latinska Amerika može mnogo da dobije ovim udruživanjem, i suprotno, puno da izgubi ukoliko se bude ponašala kao posvađane balkanske zemlje, ističe se u analizi Latinoameričkog strateškog centra za geopolitiku.

10. STAMBENA KRIZA: Ljudi bez kuća, a kuće bez ljudi
Kombinacija masovnog turizma, špekulacija nekretninama, postpandemijska invazija dobrostojećih zapadnjaka, cunami „digitalnih nomada“, navala na „zlatne vize“ i rast kamata i inȵacije, pretvorili su potragu za krovom nad glavom u noćnu moru za ogroman broj građana, pogotovu na jugu Evrope.

12. UTICAJ SANKCIJA NA MIGRANTE U RUSIJI: Ako odeš kajaćeš se, ako ostaneš kajaćeš se
Uprkos potresima u ruskoj ekonomiji, više od polovine stranih radnika poreklom iz srednje Azije ne želi da ode iz Rusije, jer procenjuju da bi im u njihovim zemljama bilo još gore. Ipak, sve više njih se vraća zbog gubitka posla, a oni koji ostaju u Rusiji sve manje mogu da uštede za pomoć svojim porodicama. Novac koji šalju kući gubi i do 30% vrednosti zbog nepovoljnog kursa i bankarskih provizija. Zato je prema rečima migranata „Western Union postao Eastern Union“, što u prevodu znači da se za te usluge plaćaju sunarodnici koji se vraćaju kući ili se koriste drugi neformalni kanali za transfer novca.

Biznis

14. TRŽIŠTE FONTANA: Molim kredit za vodoskok!
Nekada su fontane bile izvor pijaće vode, a danas su i turističke atrakcije i spomenici kulture koji u pojedinim zemljama privlače milione turista. Proizvođači fontana u Srbiji kažu da se na ovom tržištu ne oseća kriza, jer ni lokalne samouprave, ni građani koji žele fontane u svojim dvorištima nisu značajnije smanjili ulaganja u ove ukrasne objekte, iako su upola skuplji nego pre korone. Naprotiv, pojedinci su spremni čak i da uzmu kredit, da bi im baštu ulepšao „lični“ vodoskok. S druge strane, izgradnja privatnih fontana traži od majstora da poznaje bar šest, sedam zanata.

18. IVAN STOJILKOVIĆ, „URBAN-TECHNICS“: Kako je violončelista došao na čelo porodične kompanije?
„URBAN-TECHNICS“, proizvođač ekstrudiranih plastičnih delova za industriju kućnih aparata, sarađuje sa brojnim inostranim partnerima, izvozi od Evrope do Azije i zaslužan je za gotovo 20 odsto ukupnog srpskog izvoza u Švajcarsku. Ova porodična firma iz Valjeva je tokom dve decenije poslovanja u svoje poslovanje uvela brojne promene, a jedna od njih je bila i smena na čelu kompanije. Sadašnji direktor Ivan Stojilković je bio talentovani violončelista, koji je napustio svoju strast da bi se, kako kaže, „posvetio onome što je moj otac gradio podjednako pasionirano kao što sam ja pristupao muzici“.

20. „CHEZ PIERRE“, DOMAĆI PROIZVOĐAČ PARFEMA: Nišlije u svetu mirisa
Preduzeće „Chez Pierre“ iz Niša već skoro tri decenije posluje u kozmetičkoj industriji, a njihov najveći adut je proizvodnja više od 150 parfema koje izvoze od Evrope, preko Sjedinjenih Država, do Singapura. Repromaterijal nabavljaju uglavnom u Francuskoj, a osim u sopstvenim prodavnicama, parfeme prodaju i posredstvom interneta. Muškarci čine 85 do 90 odsto onlajn kupaca, dok najveći broj žena kupuje njihove parfeme u radnjama.

22. PERSPEKTIVE AUTOMOBILSKE INDUSTRIJE U SRBIJI I REGIONU: Profit je u gumama
Proizvođače auto-dijelova u Srbiji, Rumuniji i Bugarskoj ne čeka baš svijetla budućnost, s obzirom na njihov očekivani pad neto prihoda, sa rekordnih 291,2 miliona eura u 2020. na 114,4 miliona eura u 2024. Slična sudbina predviđa se i proizvođačima auto-elektronike, čiji bi neto prihodi sa 73,7 miliona eura u 2020. mogli pasti na 6,5 miliona eura u narednoj godini. Najviše razloga za optimizam imaju proizvođači guma u ove tri zemlje, jer je procjena da će njihovi neto prihodi nastaviti da rastu, te da će u 2024. dostići 444 miliona eura. Proizvođači automobilskih guma u Srbiji i u ostatku regije imaju jednu veliku prednost – bez obzira da li će na tržištu srednjoročno i dugoročno dominirati automobili sa električnim ili motorima sa unutrašnjim sagorijevanjem, i jedni i drugi trebaju gume, kod kojih se ništa bitno ne mijenja.

Finansije

24. RASTU PLATE, RASTU I PENZIJE ALI SPORIJE: Najstariji građani sve siromašniji
Pre 15 godina prosečna penzija iznosila je 53,9% prosečne zarade. U međuvremenu, plate su rasle bržim tempom što je smanjilo taj udeo na 41,9% u 2022. godini, a sudeći po zvaničnim najavama vlasti o rastu zarada i penzija, trend se neće popraviti u narednih nekoliko godina. Pri tom, broj penzionera i broj osiguranika koji „pune“ penzioni fond, lane i te 2008. približno je isti.

26. MONOPOLIZACIJA JAVNIH NABAVKI U SRBIJI: Ponude mršave, cene se goje
Najveći broj javnih nabavki u Srbiji sveo se na jednu ili dve prispele ponude, a kako se smanjuje broj ponuđača tako raste ukupna vrednost ugovorenih poslova. Trenutno je preko dve trećine ukupne vrednosti narudžbina u javnom sektoru izuzeto od primene Zakona o javnim nabavkama.

Temat – Privreda na vodi

29. SRBIJA SLABO KORISTI PRIVREDNE POTENCIJALE NA REKAMA: Voda svašta nosi, ali i donosi
Vodama u Srbiji ne plivaju samo ribe već i novac, ali nema ko da ga „upeca“, smatraju stručnjaci koji ukazuju na neiskorišćene privredne i turističke potencijale reka. Procenjuje se da bi naša država mogla godišnje da uštedi desetine miliona evra kada bi se više koristili plovni putevi, posebno za transport robe koja se sada uglavnom prevozi drumom i železnicom.

32. DOMAĆA INDUSTRIJA ČAMACA: Ne padaju zlatni dukati, ali se radi
Niko u Srbiji ne zna tačno koliko se proizvede čamaca, već se samo procenjuje da je to oko 500 plovila godišnje. Za izradu jednog prosečnog čamca potrebno je oko nedelju dana, a cene se kreću od 3.000 evra pa naviše, dok najjeftiniji čamci iz uvoza koštaju 40.000 evra. Primetan je rast tražnje za domaćim plovilima, jer je standard porastao, pa sada ima ljudi koji maltene za mesečnu platu mogu da kupe pristojan čamac, tvrde proizvođači.

34. JAVNE I PRIVATNE MARINE U SRBIJI: Privezišta za čamce prerasla u pristaništa
Država je najavila izgradnju marina na nekoliko lokacija u Vojvodini i u drugim delovima Srbije, a na tenderu će biti izabrane firme koje će komercijalno upravljati ovim objektima. Koliku će finansijsku korist od toga imati opštine na čijoj teritoriji će se nalaziti marine još nije precizno utvrđeno. Privatnici, koji su u ovom poslu već decenijama kažu da je isplativ, što potvrđuje i činjenica da je slobodna privezišta za čamce skoro nemoguće pronaći.

36. IZGRADNJA OBJEKATA NA VODI: Posao i za unuče
Tražnja za splavovima u Srbiji, bilo da je reč o privatnoj upotrebi, ugostiteljskim objektima ili kancelarijama na vodi nastavila je da raste i nakon korone, ali rastu i cene repromaterijala. U zavisnosti od zahteva investitora, splav veličine sto kvadrata može da košta 60.000 evra ali i pola miliona. Danas objekti na vodi po svom kvalitetu pariraju kućama, tvrde naši sagovornici, a u interesu svih – proizvođača, kupaca i države – bi bile mere kojima bi se konačno uredilo zakupljivanje mesta za splav.

38. PRIVREDNI RIBOLOV U SRBIJI: Ribari zapetljani u birokratskoj mreži
Premda u poslednjih nekoliko godina zvanična statistika beleži rast broja privrednih ribara, oni tvrde da ih sada ima 4,5 puta manje u odnosu na početak ovog veka i dodaju da su do tako drastičnog pada doveli propisi koji im onemogućavaju normalan rad, ali i masovni krivolov. Da je krivolov ogroman problem saglasne su i organizacije koje izdaju dozvole za ribolov, ali po mnogim drugim pitanjima njihovi stavovi se razilaze od procena ribara.

Intervju

40. LEANA TAJKOV, NOVINARKA, KOMUNIKOLOŠKINJA, NEKADAŠNJA KOŠARKAŠICA I SADAŠNJA PREDUZETNICA: Jedna žena i njenih sedam kamiona i poluprikolica
„U SAD sam živela u uređenom sistemu koji me je razmazio kao građanku, jer sam navikla da sve savršeno funkcioniše. U Španiji me je, s druge strane, dočekao birokratski haos kao i kod nas, pa sam se „resetovala na prethodna podešavanja“, navodi Leana Tajkov neka od svojih iskustava u stranim zemljama, u kojima se bavila košarkom, novinarstvom i kreativnim pisanjem. Danas, između ostalog, vodi podkast „Dnevnik jedne špediterke“ jer se iznenada, spletom životnih okolnosti, našla na čelu transportnog preduzeća „TGA-TRANS“ iz Bečeja. Obrevši se u poslu kojim dominiraju muškarci, razvila je sopstveni stil rukovođenja o kome kaže: „Mogu da budem doterana, fina i ljubazna kada procenim da će mi to dati određenu pregovaračku prednost, ali mogu da budem i neko ko veoma dobro ume da se bori za sebe i svoju kompaniju“.

Skener

44. ODGOVORNOST KOMPANIJA ZA POVREDE I POGIBIJE NA POSLU: Nema zatvora za ubice radnika
Pred kraj aprila usvojen je novi Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, na koji se čekalo punih 18 godina. Novi propisi daju veća ovlašćenja inspektorima, sada mogu da izreknu više novčane kazne i da na duže vreme zatvore rizično mesto. Obaveze kompanija su takođe uvećane, moraju po zahtevu radnicima da omoguće periodične zdravstvene kontrole kao i da izdaju posebna odobrenja za rad kod visokorizičnih poslova. Međutim, i dosadašnji zakon pružao je mogućnost za bolju preventivu i oštrije kazne kod propusta, ali je njegova primena bila „mlaka“, što zbog nevelikih potencijala inspekcija rada, dobrih kompanijskih advokata ili političke zaštite poslodavca.

48. ISKUSTVA SEZONSKIH RADNICA U POLJOPRIVREDI: Ako naiđe inspekcija, moraš odmah da se izgubiš na njivi
Sezonske radnice u poljoprivredi su većinom sredovečne žene koje su ostale bez posla, ili penzionerke koje ne mogu da žive samo od tih primanja. Do posla dolaze neformalno, preko poznanika, a u slučaju da dođe inspekcija, nadzornik ih upozorava da se izgube „negde na njivi“. Žene su po pravilu manje plaćene od muškaraca, iako postoje poslovi koji se poveravaju samo ženama, jer kako kažu sezonske radnice „traže preciznost i higijenu i zato što bi muškarac to uradio ofrlje“.

Nove tehnologije

50. „DIRIGENT ACOUSTICS“, INOVATOR U OBLASTI ZVUKA: Buka nije u modi
Kompanija „Dirigent Acoustics“ bavi se zvukom kroz nekoliko usko specijalizovanih delatnosti. Kada je u pitanju neželjen zvuk ona meri buku i zvučnu izolaciju, projektuje mere zaštite od buke u spoljašnjoj sredini i zvučnu izolaciju u objektima. Kada se radi o kvalitetu zvuka, njen posao je projektovanje koncertnih dvorana, muzičkih i drugih studija i vrhunskih audio sistema. Pored toga, ovo preduzeće u saradnji sa naučnim institutima razvija i sopstvene proizvode u oblasti akustike, među kojima je i prvi mikrofon u svetu na bazi grafena.

Nauka

52. ZAŠTO SU SLOŽENI SISTEMI PODLOŽNIJI KOLAPSU: Do napretka se sporo stiže, ali put do propasti je brz
Znanja iz prirodnih nauka i ona koja smo stekli proučavanjem ljudske civilizacije upućuju da što je neki sistem složenije umrežen, to brže propada. Dovoljno je da se jedan od ključnih čvorova razveže, pa da podstakne „kaskadne kvarove“ u celoj strukturi. Dosadašnje iskustvo pokazuje da kada ljudi pokušavaju da izbegnu propast, obično preduzimaju radnje koje samo pogoršavaju situaciju. Tome smo svedoci i danas.

Koktel

56. TITO KAO TURISTA: Ruka mi se već bila ukočila, otpozdravljajući!
Doživotni predsednik SFRJ je tokom svog mandata obišao preko 70 zemalja, a njegove diplomatske posete su mu uveliko omogućavale da se ponaša i kao turista. Tito je u stranim zemljama imao pristup sadržajima koji su dostupni samo malom broju privilegovanih, ali je istovremeno umeo da „spontano“ zaigra sa narodom po selima i da se satima rukuje sa običnim ljudima. Cela armija saradnika je za njega pisala posebne vodiče o istoriji, kulturi, politici i ekonomiji zemalja koje je posećivao, uključujući poverljive informacije i „škakljiva“ pitanja.

58. OZELENJAVANJE SPORTA: Patike od kukuruza, dresovi od taloga kafe
Većina sportske opreme i dalje se proizvodi od sintetike i sličnih materijala koji škode čoveku i životnoj sredini, a oko 85% istrošene sportske odeće, obuće i rekvizita završi na otpadima ili se spaljuje. Najveći recikleri sportske opreme su Nemačka i Singapur, dok su Britanci „izbacili na tržište“ prvi fudbalski klub koji je igrao u dresovima napravljenim od reciklirane plastike i taloga kafe. Prve reciklirane patike proizvedene su još 1994. a danas se prave i od biomase u vidu kukuruza, algi i prirodnog kaučuka.

Komunikacije

60. ŠTA O ODNOSIMA SAD I KINE MISLE NJIHOVI GRAĐANI: Nekada konkurenti, sada neprijatelji
Ogromna većina Amerikanaca ne doživljava više Kinu samo kao najvećeg ekonomskog konkurenta, već kao neprijatelja koji direktno ugrožava bezbednost SAD. Kineski građani uzvraćaju istom merom, pri čemu preko dve trećine njih smatra da je Kina nadmašila američku privredu i postala vodeća u svetu. Za razliku od mlađih Amerikanaca, koji su nešto otvoreniji za ekonomsku saradnju sa Kinom od starijih generacija, u Kini su najveći nacionalisti mladi. U obe države, visokoobrazovani su najpesimističniji da će se odnosi između dve zemlje poboljšati.

Reprint

62. MAJKL LIND, AMERIČKI PROFESOR, PUBLICISTA I NOVINSKI UREDNIK: Zašto sam protiv vodeće ekološke mantre o spašavanju planete?
Spašavanje planete postalo je nova religija političara, poslovnih elita i intelektualaca na Zapadu, koja je zamenila misiju hrišćanstva da spašava ljudske duše. Ali šta ova mantra današnjih mejnstrim ekologa zapravo znači“ Kad se detaljnije ispita, to je zahtev da planetu spasimo od postojanja ljudskih bića. Ako dabrovi izgrade branu radi sopstvenog opstanka i njome ugroze druge životinje i biljke, to je prirodni poredak. Ako ljudi malaričnu močvaru pretvore u rezervoar za vodu da milioni drugih ljudi ne bi pomrli od zaraze, to je zločin jer dovodi u pitanje opstanak lokalne vrste žaba.

Vremeplov

64. KAKO SE PUTOVALO U SREDNJOVEKOVNOJ SRBIJI: Ako Srbi pljačkaju sopstvene vladare, šta li tek rade strancima
U srednjovekovnoj Srbiji, najbrže i najudobnije se putovalo brodom, jer su kopneni putevi bili toliko uski, blatnjavi i puni rupa, da su se karavani kretali istom brzinom kao i pešaci. Mnogi strani putnici su više od neudobnosti strepeli od pljačkaša, kojih je bilo svih fela – od odmetnutih gramzivih plemića, preko organizovanih razbojničkih družina, do sitnih lopova.

Чланак Biznis & finansije 209: Privreda na vodi – Kako “upecati” dobar posao? се појављује прво на Biznis i Finansije.