Iza ovog projekta stoje istraživački tim Medicinskog fakulteta u Amsterdamu i Zdravstena služba grada Amsterdama (GGD).

U istraživanju u kom su učestvovali građani Amsterdama, ispostavilo se da su ljudi koji nisu čisto holandskog porekla skloniji depresiji, dijabetesu, kardiovaskularnim problemima i gojaznosti više nego oni koji imaju holandske korene, prenosi amsterdamski NL Tajms.

Prema rezultatima studija, jedan od pet Holanđana turskog porekla u Amsterdamu ima simptome depresije, dok taj odnos kod ljudi čisto holandskog porekla iznosi jedan prema 20.

„Na primer, depresija nije češća samo kod građana Amsterdama koji su se rodili u Turskoj, već i kod njihove dece koja su se rodila u Holandiji“, izjavila je članica istraživačkog tima Medicinskog fakulteta u Amsterdamu Anja Lok.

Ona ove rezultate delimično objašnjava „relativno niskim socioekonomskim statusom“ građana turskog porekla, kao i time što se ova populacija češće suočava sa diskriminacijom.

Otprilike trećina građana Amsterdama turskog porekla, kao i onih poreklom iz Gane, ekstremno je gojazna. U poređenju sa ovim podatkom, procenat ekstremno gojaznih građana čisto holandskog porekla iznosi 10 odsto.

S druge strane, Holanđani su skloniji teškim oblicima alkoholizma u odnosu na druge etničke grupe u Amsterdamu.

Izvor: Tanjug
Foto: Pixabay

Чланак Istraživanje: Sklonost depresiji i gojaznosti može da zavisi od etničke pripadnosti се појављује прво на Biznis i Finansije.

Čak i pre pandemije korona virusa širom sveta bilo je primetno pogoršanje mentalnog zdravlja kod mladih, a ponajviše kod tinejdžera. Prema podacima američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CKPB), u prvoj deceniji ovog veka 26 odsto srednjoškolaca se konstantno osećalo tužno i beznadežno. Taj procenat je između 2009. i 2019. godine porastao na 37 odsto, da bi tokom pandemije dostigao rekordnih 44 odsto. Ovo osećanje je češće prisustno kod mladih devojaka (46,6 odsto) nego kod njihovih muških vršnjaka (36,7).

Upravo zbog toga su poslednje dve godine američki pedijatri i psiholozi u više navrata javno upozoravali da se mora nešto preduzeti po pitanju mentalnog zdravlja mladih. Američka pedijatrijska akademija je u oktobru prošle godine proglasila uzbunu navodeći da se njeni članovi sve češće i intenzivnije bore sa pojačanom depresijom među tinejdžerima, ali i anksioznošću, traumama, usamljenošću i suicidnim težnjama.

CKPB je u prvih šest meseci 2021. uradio opsežno istraživanje na 7.700 tinejdžera koje je pokazalo da su pedijatri bili čak i blagi u proceni situacije. Od ukupnog broja anketiranih srednjoškolaca čak 19,9 procenata njih je razmišljalo o samoubistvu, a devet odsto je i pokušalo da sebi oduzme život. Toliko je bar prijavljeno, a pretpostavlja se da je pravi broj veći.

“Ovi podaci su poziv upomoć”, rekla je tada Debra Hauri, zamenica direktora Centra za prevenciju i kontrolu bolesti.

Zašto su mladi teško podneli pandemiju?

Tokom pandemije smo svi bili primorani da previše vremena provodimo u kućama, bez kontakata sa prijateljima, rođacima i svima onima sa kojima u normalnim okolnostima ostvarujemo svakodnevnu komunikaciju. Mučile su nas mnoge brige – da li ćemo se zaraziti, da li ćemo zarazu preneti nekome ko je slabijeg zdravlja, ali i da li ćemo preživeti. Sve ovo je i za odrasle, formirane ličnosti, bilo traumatično iskustvo, a kamoli za tinejdžere koji se nalaze u veoma delikatnom životnom dobu.

Pored zdravstvenih strepnji, mlade ljude je mučila i sumorna i monotona svakodnevica. Pokušavali su da je ispune provodeći vreme na društvenim mrežama, za koje sve više analiza pokazuje da takođe negativno utiču na mentalno zdravlje.

Njihovi roditelji su često bili primorani da rade od kuće, gde su imali mnogo dodatnih obaveza pored poslovnih, što ih je činilo nervoznijima nego inače. Pomenuto istraživanje pokazalo je da je tokom pandemije bar 30 odsto tinejdžera imalo i ekonomske probleme pošto im je bar jedan od roditelja dobio otkaz na poslu. Čak četvrtina srednjoškolaca bila je u nekim trenucima pandemije gladna.

Tako su se i roditelji i deca našli pod većim pritiscima nego što je to uobičajeno u razvijenom svetu. Stres pod kojim su bili ispoljavao se na različite načine. Čak 55 odsto američkih tinejdžera je anketarima reklo da je tokom pandemije doživelo emocionalno zlostavljanje od strane roditelja ili nekog drugog odraslog iz kuće. To uključuje raznovrsne uvrede, omalovažavanje, atake na samopouzdanje isl. Fizičko nasilje je trpelo čak 11 procenata tinejdžera.

Još gore su prolazili oni mladi ljudi koji pripadaju grupama koje su i inače ugrožene u američkom društvu, poput etničkih manjina ili gej populacije. Njihovo psihičko zdravlje je bilo još slabije nego kod opšte populacije.

Rezultat svog tog nagomilanog stresa i pogoršanog mentalnog zdravlja su bili i lošiji rezultati u školi, ali i promene u ponašanju. Direktori škola upozoravaju da raste broj učenika koji izbegavaju druženje, pa čak i ostvarivanje kontakta očima, kao i onih koji se ponašaju agresivno i redovno krše pravila.

Polovina tinejdžera u Srbiji depresivna

Krajem prošle godine Krovna organizacija mladih Srbije je predstavila rezultate istraživanja o zdravlju mladih u našoj zemlji. U 2020. i 2021. njihova mentalna stabilnost našla se na velikom testu, sličnom onom sa kojim su se susreli i njihovi američki vršnjaci.

Utvrđeno je da je manje od trećine mladih imalo nivoe stresa u okviru normalnih vrednosti, a svi ostali su bili pod mnogo većim stresom nego što je uobičajeno. Više od dve trećine ispitanika (68,5%) osećalo je anksioznost, a više od polovine (51,9%) imalo je simptome umerene ili teške depresije, što je desetostruko više nego kod odrasle populacije.

Preko trećine ispitanika (34,2%) je navelo da su im bile potrebne usluge psihologa ili psihoterapeuta tokom poslednjih šest meseci, ali da ipak nisu razgovarali sa njima. Na pitanje zašto mladi ne koriste usluge profesionalaca za mentalno zdravlje, najveći broj njih saglasan je da glavni razlog za to leži u njihovoj nedostupnosti. Jedan od učesnika fokus grupa rekao je da bi se mladi verovatno više obraćali psiholozima ili psihoterapeutima “ako ne bi bilo novčane prepreke i birokratske prepreke, da ne moraš da se javiš, da tražiš pet uputa, ako odeš u centar gde znaš da ćeš dobiti pomoć, naravno ako bi to barem u početku bilo oslobođeno od plaćanja, ako bi ljudi znali za to – to je ključno“.

Ovo opsežno istraživanje navelo je njegove autore na zaključak da bi trebalo usmeriti napore države i društva ka primarnoj prevenciji poremećaja mentalnog zdravlja kod mladih, ali i povećati dostupnost, a naročito prihvatljivost usluga u oblasti zdravstvene zaštite mentalnog zdravlja mladih.

Takođe, trebalo bi apelovati na mlade da kad god se osećaju loše, beznadežno ili manje vredno, potraže stručnu pomoć.

Marija Dukić

Foto: Pixabay

Чланак Mentalno zdravlje mladih: Poziv u pomoć се појављује прво на Biznis i Finansije.

On je veoma zabrinut zbog širenja delta soja ali i zbog širenja nepoverenja u vakcine, jer misli da jedino one mogu u skorije vreme dovesti do završetka pandemije.

“Postoji ogromno nerazumevanje Kovida kao bolesti. To nije obična prehlada, kao što mnogi ljudi misle. Istina, ako ste vakcinisani velika je šansa da ćete ga preživeti sa slabijim simptomima, ali ako niste možete se ozbiljno razboleti i leći u bolnicu, ali i razviti hronične zdravstvene probleme”, tvrdi on dodajući da je sve ovo udar na već uzdrmane javne finansije svuda u svetu.

Nema više para za finansiranje privrede

Većina svetskih ekonomija je, kaže ovaj ekonomista, na početku širenja zaraze izdvajala ogromne sume novca kako bi održala u životu privredu koja je više bila zatvorena nego što je radila. U tom trenutku, to je bila dobra ekonomska politika, međutim ovakva izdvajanja ne mogu biti konstantna, jer nijedna država nema toliko novca da stalno finansira privredu i veštački očuvava radna mesta.

“Mi više nemamo taj luksuz da svaki put kad se pojavi novi soj zatvaramo čitave privrede. Jer sredstava za to jednostavno nema. To znači da će se ubuduće, osim ako se nekako ne obuzda širenje virusa, više firmi gasiti i više ljudi ostajati bez posla”, tvrdi Tirkides. Predstoji nam dakle, ne čak ni recesija, već dug period ekonomske depresije. A ako se nastavi štampanje novca ovim tempom, preti nam i ozbiljna inflacija koja može da ugrozi stabilnost globalne ekonomije.

Sve pomenuto moglo bi da dodatno da poveća broj žrtava ove pandemije, jer ljudi neće umirati samo od bolesti već i od nemaštine. Autor ovog teksta tvrdi da ovako sumorne izglede za budućnost možemo da promenimo samo tako što će većina nas “zavrnuti rukav” i primiti vakcinu bar iz obzira prema drugima ako ne prema sebi, čak i ako nije 100 odsto uverena u njenu ispravnost.

Izvor: Cyprus mail

Foto: Pixabay

Чланак Glavni ekonomista Banke Kipra: Ne preti nam recesija, već ekonomska depresija се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ne morate biti novinar da bi vam bilo jasno da su velike tragedije, lične nesreće i prirodne katastrofe te koje prodaju novine, odnosno da je loša vest – najčitanija vest. Čitaoce više privlače negativne, pa čak i zastrašujuće teme, nego afirmativne priče o ljudskim podvizima, tuđem uspehu i sreći. To su pre nekoliko godina na sopstvenom primeru dokazali novinari ruskog portala „City reporter“, kada su odlučili da ceo dan objavljuju isključivo pozitivne vesti. Tada su privukli samo trećinu svoje uobičajene čitalačke publike.

Ovaj deo ljudske prirode odavno nije novost. Međutim, novina je to što je interesovanje za morbidne događaje danas masovnije nego ikada ranije, zahvaljujući internetu i društvenim mrežama koji omogućavaju daleko lakši pristup svim vrstama informacija. Praksa da se traže samo one loše je postala toliko rasprostranjena da je dobila i posebne nazive. Opsesivna potraga za nesrećama i uznemirujućim informacijama preko mobilnih telefona naziva se „doomscrolling“, što u bukvalnom prevodu znači „skrolovanje o kraju sveta“.

Slična potraga se odvija i preko računara, i u tom slučaju stručnjaci je nazivaju „doomsurfing“. Bez obzira na ovo jezičko „cepidlačenje“, i koji tehnološki uređaj služi kao sredstvo za pretragu, suština je ista. U oba slučaja, reč je o ljudima koji troše sate na internetu jureći vesti o katastrofama ili katastrofična tumačenja aktuelnih događaja kao što su posledice pandemije, od kojih je svaka nova informacija, a još češće lažna informacija, gora od prethodne.

Nije slučajno što je ova reč ušla u masovniju upotrebu tokom pandemije korona virusa, koja je u naše živote unela mnogo više nesigurnosti nego što smo mislili da možemo da podnesemo. Iako svako sebe smatra posebnim i neponovljivim, ljudi imaju mnogo zajedničkih osobina i navika, posebno sada kada je kretanje ograničeno a društveni život sveden na kliktanje po gedžetima.

Vesti služe čoveku, a ne čovek vestima

U ranim mesecima pandemije sprovedeno je više istraživanja koja su se bavila uticajem društvenih mreža na ljudsku psihu. Naučnici su došli do zaključka da je po mentalno zdravlje pogubnije informisanje preko interneta nego iz klasičnih medija. Oni koji su informacije tražili na društvenim mrežama i drugim „onlajn autletima“ imali su mnogo veći rizik da zapadnu u depresiju ili anksioznost. Zašto?

Mada tabloidi nisu otkriće našeg vremena, a sistem rekla-kazala je najstariji metod širenja dezinformacija na svetu, ranije su dometi vesti koje imaju za cilj da šokiraju i unesu strah u javnost bili daleko ograničeniji nego u današnje vreme, kada živimo u globalnom selu. Još jedna bitna razlika je u tome što uprkos sve većoj tabloidizaciji klasičnih medija, čemu je u velikoj meri doprinela trka za publiku u konkurenciji sa internetom i društvenim mrežama, oni makar formalno snose odgovornost za svoju uređivačku politiku, odnosno za tačnost informacija i način na koji ih plasiraju.

Možda je za doziranje loših vesti koje se objavljuju kroz klasične medije još važnija činjenica da u tom odnosu „potrošač“ informacija odvaja kraće vreme za čitanje vesti u toku dana i ostatak vremena se bavi svojim svakodnevnim životom. Drugim rečima, vesti su podređene čoveku.

U slučaju kada se informacije dobijaju preko interneta, daleko je veći rizik da čovek postane podređen vestima. Informisanje preko interneta se odvija bez prekida 24 sata u sedmici, odnosno taj sistem funkcioniše kao benzinska pumpa koja je stalno otvorena. Takva dostupnost informacija, kao i podsticanje uverenja da u i informatičkom vremenu vredimo samo onoliko koliko raspolažemo „pravim informacijama u pravo vreme“, počeli su i „potrošače“ vesti da pretvaraju u benzinske pumpe i u takozvanim normalnim vremenima.

U ovakvim, kao što je sadašnje, koje u sebi nosi ogromnu neizvesnost i strah, potreba da se bude što informisaniji je daleko izraženija, a posebno da se bude u toku sa mogućim pretnjama, kako bismo na vreme našli način da se od njih odbranimo. Pamela Rutledž, direktorka kalifornijskog Centra za istraživanje medijske psihologije ističe da je ovakva ljudska težnja ne samo prirodna, već nam je i omogućila da preživimo kao vrsta. Ali biti informisan o pretnjama i opsesivno tragati za njima, toliko da na njih trošimo celokupno slobodno vreme, su dve potpuno oprečne stvari.

Pojedinac koji internet doživljava kao prednost jer mu omogućava da se informiše iz više izvora kako bi doneo odluku poređenjem i vaganjem različitih informacija, i na to troši ograničeno vreme, u osnovi se ponaša racionalno. Ali onaj koji dan i noć traga za lošim vestima po internetu i društvenim mrežama, obično to radi iz početnog uverenja da se istinite informacije o pretnjama kojima je izložen namerno prikrivaju kroz formalne kanale informisanja. Takvi pojedinci nisu u stanju da kontrolišu sopstvene strahove, već naprotiv, strah je taj koji upravlja njihovim postupcima.

Društvene mreže su veoma plodan teren da se sopstvene zebnje hrane tuđim strahovima, jer po pravilu tragamo za onim izvorima informacija i sagovornicima sa kojima već delimo osnovna uverenja i pogled na svet. Iako su ovakvi pojedinci uvereni da vladaju situacijom, jer su „daleko informisaniji kako zaista stvari stoje“ od drugih, istina je potpuno suprotna. Njihovo razmišljanje i ponašanje postaje sve iracionalnije, a strah ne samo da ih blokira već i vodi u nesanicu, razdražljivost, a ponekad u depresiju i anksioznost.

Manje gledaj u to sokoćalo!

Džejn Vu, američka klinička psihološkinja i autorka popularnog podkasta iz te oblasti, kaže da opsesivno traganje za lošim vestima ima sličnosti sa generalizovanim anksioznim poremećajem (GAP). Glavni simptom je veoma izražena, patološka anksioznost i briga. Ovaj poremećaj može da dovede do problema u svakodnevnom funkcionisanju i da smanji kvalitet života. Može ostaviti i posledice na telesno zdravlje, kao što su umor, problemi sa mišićima ali i sa kardiovaskularnim sistemom.

Stručnjaci upozoravaju da čak i kada su pojedinci koji opsesivno tragaju za lošim vestima svesni da im to može naneti ozbiljne zdravstvene probleme, oni često ne mogu da se odupru tom porivu. Jedna studija sprovedena na Univerzitetu u Saseksu pojasnila je kako nas kompulsivno traganje za lošim vestima uvodi u začarani krug: čitanjem ovakvih sadržaja u čoveku se budi potreba da pronađe još vesti, a zatim još više, i to traganje počinje da se hrani novim traganjima, u stalnom iščekivanju da će saznati nešto što će prekinuti negativni niz. Ali umesto izlaza, pojedinac koji je neprekidno izložen ovakvim sadržajima, upada u lavirint iz kojeg se ne vidi izlaz.

Veliki broj stručnjaka detaljno analizira ovaj fenomen, ali ako pogledamo njihove savete kako preduprediti da nas loše vesti „ne stave pod svoje“, oni se i ne razlikuju mnogo od onoga što bi mogla da vam kaže i vaša baka: „Manje gledaj u to sokoćalo“.

Ili što bi vam rekao običan čovek iz neke od zemalja u kojoj godinama traje rat, ubijanje, glad i sve ono što su za nas samo loše vesti, a za njega su – životne činjenice za koje ne zna da li će ih sutra preživeti.

Marija Dukić

broj 184, april 2021. 

Foto: Pixabay

Чланак Opsednutost lošim vestima: Brigo tuđa, pređi na mene се појављује прво на Biznis i Finansije.