On je za Betu rekao da je gradjevinsko zemljište u vlasništvu države i smatra se teritorijalnim kapitalom.

„Država ne sme da smanjuje ili otudjuje svoj kapital, poklanjanjem bilo kog, pa i teritorijalnog kapitala“, rekao je Bušatlija, komentarišući inicijativu Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) da država dozvoli besplatnu konverziju prava korišćenja zemljišta koje je stečeno kupovinom firmi u privatizaciji i stečaju u pravo svojine bez nadoknade, kako bi se „otkočila gradnja na tom zarobljenom zemljištu“.

Ministar gradjevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Srbije Goran Vesić najavio je nedavno mogućnost ukidanja konverzije prava korišćenje u pravo svojine na gradjevinskom zemljištu uz naknadu, a i premijerka Ana Brnabić je najavila takvu mogućnost.

Ustavni sud je 2013. godine ocenio da se pravo korišćenja gradjevinskog zemljišta, stečenog u privatizaciji, stečaju ili izvršnom postupku može konvertovati u pravo svojine plaćanjem tržišne cene zemljišta. „Kupovinom preduzeća u procesu privatizacije vlasnici su stekli svojinu samo nad kapitalom i imovinom, ali ne i nad zemljištem“, naveo je Ustavni sud.

Ko ima pravo da pokloni državno zemljište

Bušatlija je rekao da treba imati na umu, kada se o tome razmišlja, da je Kina njen izvanredno brzi razvoj ekonomije bazirala na upravljanju teritorijalnim kapitalom, uglavnom opremanjem i izdavanjem gradjevinskog zemljišta u zakup.

„Ko ima pravo da pokloni državno zemljište. Ne znam na šta se oslanjaju ti koji zagovaraju mogućnost besplatne konverzije koja bi umanjila državni kapital. Oni bi trebalo da nam kažu da li takva mogućnost postoji po evropskim i anglosaksonskim pravima, ili postoji li mogućnost da se otudji državno vlasništvo, na primer u nekoj američkoj državi“, rekao je Bušatlija.

Dodao je da „ti koji to zagovaraju, nameću ta pravila zemljama u tranziciji, ne vodeći računa o javnom interesu i zaštiti državnog teritorijalnog kapitala“.

Pravo korišćenja zemljišta je, prema njegovim rečima, nasledjeno iz vremena socijalizma.

„Kada je počela tranzicija u prvom zakonu o izgradnji bilo je predvidjeno da se sa prava korišćenja gradjevinskog zemljišta predje na pravo zakupa“, rekao je Bušatlija.

Ako je, kako je rekao, država uredjena, besplatne konverzije ne bi smelo da bude, pa ne bi mogao da radi ko šta hoće na štetu javnog interesa.

Gradjevinarstvo i zemljište se, po oceni Bušatlije, ne može regulisati jednim zakonom, kao što se do sada radilo, Zakonom o planiranju i izgradnji.

„U Srbiji se i privatizacija provodila na štetu javnog interesa, smanjujući državni kapital. To nas je koštalo ozbiljne deindustrijalizacije, zahvaljujući činjenici da je industrijski kompleks privatizovan prodajom po daleko nižoj ceni od tržišne vrednosti i na taj način je omogućeno da se industrija uništi i omogući pretvaranje tog zemljišta u gradjevinsko zemljište“, rekao je Bušatlija.

Neophodna dugoročna strategija

Istakao je da je „korišćenje tako nastalog gradjevinskog zemljišta dovelo do izgradnje komercijalnih i stambenih objekata, čijim se izdavanjem stvara rentni kapital, a ta vrsta kapitala ne stvara nova radna mesta i ne podiže zaposlenost, ali dislocira državni kapital u privatne džepove“.

Dodao je da privatizaciju, a ni konverziju prava korišćenja u pravo svojine nije trebalo započinjati bez dugoročne strategije razvoja domaće ekonomije, a svakako ne pre revitalizacije nasledjene industrije.

Nedostatak planiranja je Srbiju, prema njegovim rečima, doveo i do preuranjene liberalizacije uvoza, koja je gotovo uništila proizvodnju razmenljivih dobara, koja nisu mogla biti konkurentna uvezenim robama.

„Zbog toga država mora da ima ozbiljan pristup dugoročnom planiranju“, rekao je Bušatlija.

Izvor: Beta

Foto: Pixabay

Чланак Bušatlija: Pravo korišćenja zemljišta se ne može besplatno konvertovati u pravo svojine се појављује прво на Biznis i Finansije.

Od tog broja, za bar 30 neizvesno je kada će se oglasiti prodaja zbog spornih imovinsko-pravnih, sudskih ili nekih drugih problema. Ono što je izvesno to je da će do kraja godine bar pet strateški važnih firmi ući u proces privatizacije, a prve na tom spisku su “Lasta” i “Petrohemija”.

Za njih je, prema saznanjima “Blica” gotovo pripremljen teren da se narednih meseci objavi tender jer se od strane privatizacionih savetnika izrada potrebne dokumentacije privodi kraju, a na Ministarstvu privrede je da definiše način i uslove kojima bi mogli da privuku potencijalne kupce ili strateške partnere. Od tih uslova, reč je o ceni, statusu zaposlenih ali i investicija, zavisi da li će se kompanije koje su u prethodnom periodu u razgovorima sa predstavnicima vlasti, pokazale interesovanje, javiti i na zvaničan poziv.

Interesovanje postoji

Naš izvor iz Nemanjine 11 tvrdi da interesovanje postoji i da sve pripremne radnje nagoveštavaju da će privatizacija “Laste” i “Petrohemije” biti uspešne odnosno da će se naći vlasnik odnosno strateški partner koji bi unapredio rad ove dve kompanije.- Što se tiče “Petrohemije” najviše interesovanja do sada je pokazao Gaspromnjeft, koji je i najpoželjniji potencijalni partner jer je većinski vlasnik NIS, koji ima 21 odsto vlasničkog kapitala.

Država pak ima 76 posto a tri odsto Lukoil. Sa Rusima se i ranije pregovaralo ali je bilo nesuglasica oko nivoa investicija, dok cena nije bila problem. Posle razgovora predsednika Vućića i prvog čoveka Gaspromnjefta Aleksandra Djukova, krajem prošle godine, formiran je tim koji je te nesporazume trebalo da prevaziđe. Oni su otklonjeni i gotovo je izvesno da će se “Gaspromnjeft” dati ozbiljnu ponudu za strateško partnerstvo – objašnjava naš sagovornil

Dodaje i da je takav model predložio i privatizacioni savetnik i da je na Ministarstvu privrede da definiše koliki će udeo vlasništva da proda.

– Radna grupa i savetnik su procenili i da svih 1990 radnika neće moći da ostane i da prekobrojnima mora da se ponudi adekvatn socijalni programom. Naravno, ovi pregovori ne sputavaju i druge kompanije da se jave na tender – kaže naš izvor.
On dodaje i da je kod “Laste” slučaj manje komplikovan.- Država je tu uradila sve pripremne radnje i treba da oglasi uslove prodaje 77 posto svog kaptala koliko ima nakon konverzije dugova dok je 23 odsto u rukama malih akcionara.

Status zaposlenih

Treba da se definiše da li će ceo paket prodati ili zadržati neki deo ali ono što ostaje nepromenjeno to je da novi vlasnik mora da definiše status nešto više od 1900 zaposlenih. Pored toga vrednovaće se i nivo investicija u obnavljanje voznog parka. Važno je da se zna da je deo dokumentacije privatizacionog savetnika ažuriran i da su i neki novi elementi uneti u procenu vrednosti kapitala ove kompanije u odnosu na 2019. godinu kada je utvrđeno da sto odsto kapitala “Laste” vredi između 16 i 23 miliona evra – kaže naš izvor.

U sindikatima ovih kompanija različita su saznanja oko raspisivanja tendera. U “Lasti” nisu upoznati pa sindikalci ne žele da komentarišu dok u “Petrohemiji” kažu da imaju saznanja da bi tender za njih trebalo da se raspiše narednih meseci.
– Zajednička radna grupa srpske i ruske strane je usaglasila svoje stavove i zaposleni “Petrohemije” u ruskom “Gaspromnjeftu”, koji je većinski vlasnik NIS-a, vide najboljeg partnera. Ovoga puta mi vidimo da “Petrohemija” ide u pravcu završavanja privatizacije – kažu predstavnici sindikalnih organizacija.

Izvor: Blic

Foto Pixabay

Чланак Na prodaju Lasta i Petrohemija се појављује прво на Biznis i Finansije.

Nemačke vlasti razvile su tehnologiju koja omogućava investitorima da kupuju i prodaju hartije od vrednosti na blokčejnu, u zamenu za novac centralne banke. Na taj način premošćen je jaz između dva sveta koja su nekada izgledala nepomirljiva, saopštava Rojters.

Privatne i javne institucije širom sveta eksperimentišu sa upotrebom tehnologije distribuirane glavne knjige (DLT), najpoznatije po tome što se upotrebljava za transakcije bitkoinom i drugim kriptovalutama, za poravnanje trgovine zvaničnim novcem.

Bundesbanka, koja zajedno sa Dojče berzom i nemačkom vladinom agencijom za dug sprovodi ovaj projekat, saopštila je da je njeno rešenje prvo koje omogućava onima koji prodaju hartije od vrednosti na blokčejnu da zaradu primaju na svoj račun u centralnoj banci.

Tehnologija kojoj ne treba kriptovaluta centralne banke

U Saveznoj banci Nemačke najavljuju da bi ova tehnologija mogla da se proširi na celu evrozonu, mnogo pre nego što Evropska centralna banka pokrene digitalni evro.

„Učesnici u projektu su pokazali da je moguće uspostaviti tehnološki most između blokčejn tehnologije i konvencionalnih sistema plaćanja za poravnanje hartija od vrednosti u novcu centralne banke, bez potrebe da centralna banka kreira digitalnu valutu“, istakli su zvaničnici Bundesbanke.

Tokom testiranja nove tehnologije, na blokčejnu je izdata desetogodišnja državna obveznica kojom je probno trgovalo šest banaka: Berkli banka, Siti banka, Komercbanka, DZ banka, Goldman saks i Sosijete ženaral banka.

Чланак Prva državna obveznica zasnovana na blokčejn tehnologiji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Obim aukcije iznosio je 61,2 milijarde dinara, sa kuponskom stopom od 4,50 odsto.

Ukupan obim tražnje iznosio je milijardu i 217 miliona dinara. Realizovano je 71.700 komada državnih obveznica, nominalne vrednosti 717 miliona dinara.

Državne obveznice su prodate po stopi prinosa od 4,00 odsto na godišnjem nivou, a na naplatu dospevaju 20. avgusta 2032. godine. Isplata kupona u iznosu od 4,50 odsto vršiće se polugodišnje i to svakog 20. februara i 20. avgusta do datuma dospeća, navodi se u saopštenju.

Izvor: Fonet

Чланак Reotvorena emisija dvanaestogodišnjih državnih obveznica Republike Srbije се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ta ideja ujedinjuje većinu u aktueloj italijanskoj vladi (Pokret Pet Zvezdica i Demokratsku Partiju), kao i partije opozicije, kao sto je Liga.

Razlozi za vraćanje pod javnu kontrolu velikih preduzeća su različiti, podseća „Radio Kopar“ .

Tako su to u slučaju železare o višegodisnji uzaludni napori da se komanija izvuče iz dugova koji su se gomilali, „Alitalija“, nacionalna avio kompanija jer se pokazala nekonkurentnom na svetskom tržištu.

Kada je reč o bankama, koje je nakon bankrota morala da spasava drzava poput velike i važne, banke „Monte Dei Paski di Siena“, podržavljenje je bio način da se povrati poverenje klijenata i građana.

Motivi za de-privatizaciju je po oceni medija, namera politike da se preduzeća i kompanije od vitalnog interesa, kao sto je slučaj sa telekomunikacijama, stave pod kontrolu države.

– Čini se da je proteklih dvadeset godina sluzilo da nam pokaze nesposobnost italijanskog kapitalizma da upravlja firmama efikasno, uz dobit i poštovanje građana – piše u komentaru portala Radio Kopra.

Ono što zabrinjava, zaključuje se, je sto nema plana niti kriterijuma kako upravljati sektorima koji su od strateške važnosti za zemlju“.

Izvor:Tanjug

Чланак Javna preduzeća u Italiji koja su privatizovana vraćaju se pod okrilje države се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kada je nakon petooktobarskih promena otpočeo remont domaćeg bankarskog sistema gašenjem problematičnih državnih banaka i ubrzanom privatizacijom čitavog sektora, Komercijalna banka je viđena za stožernog državnog igrača u sektoru.

Mit o jakoj državnoj banci, sveprisutan i nakon toliko godina, i tada su pothranjivali političari vođeni ličnim interesima i uvreženim stavom javnog mnjenja.

Kako je sve počelo

Početkom 2006. godine, EBRD je dokapitalizacijom vrednom 70 miliona evra postao vlasnik 25 odsto akcija Komercijalne banke, koja je kasnije tokom godine izašla na Beogradsku berzu kao jedna od najvećih domaćih kompanija.

Tokom berzanske pomame u proleće 2007. godine vrednost Komercijalne banke premašila je 1,5 milijardi evra, a privatizacije banaka u kojima je država posedovala kontrolni paket akcija sprovođene su na nekoliko puta višem nivou od njihove knjigovodstvene vrednosti.

Snažne stope rasta domaćeg bankarskog sektora prosto su mamile nove igrače na uzavrelo tržište, a u prilog ovoj ekspanziji išla je i konjuktura svetske privrede koja je bila pri vrhuncu ondašnjeg ciklusa.

Treba jedna jaka…

Situacija se drastično promenila sa izbijanjem svetske finansijske krize, koja je munjevito zarazila svetsku privredu.

Vrednovanja banaka oštro su srezana pod uticajem novog privrednog ambijenta, na koga su ponajviše uticali pojačani zahtevi regulatora za povećanjem kapitala i ekstremno niske kamate. Ako ovome dodamo gomile nenaplativih kredita koje su se valjale po bilansima banaka, više je nego jasno zašto su se valuacije ovih finansijskih institucija raspršile kao mehur od sapunice.

Ni ovdašnji bankarski sektor nije bio izuzetak, a njegova glavna karakteristika bila je i dalje visoko prisustvo državnih banaka koje su listom postajale žrtve nove krize.

U situaciji kada su ove finansijske institucije padale kao snoplje, Komercijalna banka je 2009. godine od stranih finansijskih institucija povukla dodatni kapital od 120 miliona evra, a ovu uplatu država je krajem 2012. godine „ispratila“ sa 100 miliona evra, kako bi zadržala postojeći vlasnički udeo.

Ispostaviće se da su ove dve masivne finansijske injekcije bile ključne da banka ne doživi sudbinu Agrobanke, Privredne ili Metals banke, s obzirom da predstavnici inostranih akcionara i države u ovoj perjanici bankarskog sektora nisu bili ništa bolji od državnih menadžera u značajno manjim bankama.

Štaviše, loši rezultati ove banke godinama su se krili, da bi tek 2015. i 2016. banka otpisala oko 230 miliona evra loših plasmana, što je proizvelo kumulativni gubitak u te dve godine od skoro 130 miliona evra.

“Rekordni poslovni rezultati”

Potonje godine su donele, kako bi aktuelni menadžment opisao „rekordne poslovne rezultate“ u koje je, doduše, slabo ko verovao nakon gubitka kredibilnosti ključnih akcionara i njihovih predstavnika u upravljačkim strukturama.

Nije li najbolji dokaz za to dao i sam regulator, koji godinama blokira isplatu dividendi akcionarima banke, premda su njegovi čelnici nedeljama javno zagovarali neuspeh privatizacije.

Šta je sporno?

I dok su se na strani privatizacije Komercijalne banke našle međunarodne finansijske institucije, pre svega MMF, i ključni nosioci izvršne vlasti, javno mnjenje je ostalo većinski protiv, uključujući i mnoge predstavnike ekonomske struke.

Kao glavni argument protivnika privatizacije navodi se neophodnost postojanja jake državne banke, koja će u uslovima privrednih kriza pomoći finansiranje privrede kada se strane banke okrenu konzervativnijem poslovanju.

Ostaje sporno šta je to do sada Komercijalnu sprečavalo da preuzme ovu funkciju, odnosno zašto je u prethodnoj ekonomskoj recesiji pre bila na strani korisnika državne pomoći, nego što je doprinela podizanju privrede?

Doduše, nije se previše libila u plasmanu kredita, a gle čuda korisnici ovih, kasnije će se ispostaviti nenaplativih zajmova, bili su privrednici bliski vlastima i upravi banke.

Za i protiv

I dok političari mudro pothranjuju populistički stav o potrebi države da ima jaku banku, građani iskreno i naivno veruju u budućnost državnih banaka uprkos njihovom dosadašnjem neveselom bilansu.

Najbolji dokaz ovog poverenja jeste devizna štednja od 1,8 milijardi evra, premda Komercijalna nikada nije slovila za tržišnog igrača koji je bio spreman da plaća više kamate od proseka. Osnova ovakvog razmišljanja verovatno dolazi iz perioda netržišne (planske) privrede, jer je teško zamisliti da bi iko racionalan podržavao državno upravljanje bankama nakon silnih dubioza iz prošlosti.

Da bi se sanirale propale državne i paradržavne banke proteklih desetak godina izdvojeno je iz budžeta više od milijarde evra, što je, primera radi, duplo više od zahvatanja iz džepova penzionera tokom perioda fiskalne konsolidacije.

Jedan od argumenata protivnika privatizacije jesu i finansijski efekti prodaje banke, koji zaista nisu previše značajni sa aspekta veličine budžeta i trenutnog solidnog stanja javnih finansija.

Međutim, malo ko bi se odvažio da proceni kada će vrednovanje banaka biti bolje, a naročito da li je realno očekivati da će se ikada više ponoviti „zlatno doba“ iz 2007. sa abnormalnim pokazateljima većine kompanija, uključujući tu i banke.

I što je još važnije, da li ima onih koji bi mogli da garantuju da će u narednom periodu na čelo banke doći „stručni i profesionalni ljudi“, jer je više nego očito da su u ovakvim sistemima državne firme operisane od kontrole i odgovornosti, ključnih principa korporativnog sveta. Pre će biti da bi u nekoj novoj krizi ponovo bili svedoci talasa kreditnih plasmana kojima bi se „upumpavala likvidnost“ u privredu, dok bi se repovi ovih poslova godinama vukli o trošku poreskih obveznika.

Stoga u vremenima u kojima država i ne pomišlja da razvija berzansko tržište, novac iz budžeta se prilično paušalno prosipa za subvencije na belosvetske investicije, a na tenderima vladaju privredne strukture bliske izvršnoj vlasti, vlasništvo države u privredi bi trebalo svesti na najmanju moguću meru. Za sve protivnike ove teze, makar u sektoru bankarstva, uteha je da je ostalo još kandidata na kojima će se iznova brusiti mit o potrebi za postojanjem jedne jake državne banke.

Nenad Gujaničić, tekst objavljen u martovskom broju magazina Biznis i finansije

Чланак Privatizacija Komercijalne banke: Tako je moralo biti се појављује прво на Biznis i Finansije.