Beskrajni redovi na listi čekanja „kako stići do specijalističkih pregleda“ bili su uobičajeni u Srbiji i pre pojave korona virusa. Prema analizi Fiskalnog saveta iz 2020. godine, naša zemlja je u poređenju sa zemljama Centralne i Istočne Evrope (CIE) imala na 100.000 stanovnika upola manje CT skenera, gama kamera i jedinica za radio terapiju i čak tri do četiri puta manje PET skenera, magnetnih rezonanci i jedinica za angiografiju.

Još veći problem je nedostatak medicinskog osoblja, posebno lekara specijalista i hirurga, pa je u periodu od 2016. do 2018. godine na pojedine specijalističke preglede samo u Beogradu čekalo približno 30.000 ljudi godišnje, što je rast za oko 30% u odnosu na 2007. godinu. Isti izvor procenjuje da je potrebno podići ulaganja u zdravstvo koja su iznosila između 0,3% i 0,4% BDP-a na 0,5% bruto domaćeg proizvoda kako bismo sustigli zemlje CIE.

Ovoliko čekanje na specijalističke preglede direktno ugrožava zdravlje pacijenata i krši njihovo pravo na dostupnost i kvalitet zdravstvenih usluga. Pritom se nemilice troši njihovo vreme a da ne mogu da dobiju od lekara čak ni relevantnu informaciju, upozoravaju u nevladinoj organizaciji Tim 42, koja se u svom delovanju bavi i kvalitetom zdravstvenih usluga u Srbiji.

Gubitak zdravlja u proceduri

U teoriji, pacijenti koji predugo čekaju na pregled kod državnog lekara mogu od njega da zahtevaju pisanu potvrdu da zdravstvena usluga ne može da se obavi u neophodnom roku, i da odu kod privatnika, a refundaciju troškova zatraže od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO). U praksi, to ne važi za one zdravstvene usluge za koje se utvrđuju liste čekanja i koje su stoga najproblematičnije, a po pravilu i najskuplje.

Prema podacima RFZO, na snimanje magnetnom rezonancom, na primer, trenutno čeka najmanje 7.000 ljudi, neki duže od dve godine. Ova usluga kod privatnika košta najmanje 10.000 dinara, a često je cena znatno veća u zavisnosti od toga koji deo tela se snima.

Refundacija ponekad nije zagarantovana ni za one usluge koje su na listi RFZO-a, iz više razloga, a jedan od njih je odbijanje zdravstvenih radnika da pacijentima izdaju potvrde da ne mogu u predviđenom roku dobiti uslugu u državnoj ustanovi, navode u Timu 42.

Njihovi pravni stručnjaci su tokom pandemije najčešće dobijali pritužbe upravo onih građana koji čekaju na specijalističke preglede, a i kada bi pregledi bili zakazani, pacijenti su se žalili da stoje i više od deset sati u redovima. Građani koji nemaju novca da obave preglede u privatnim zdravstvenim ustanovama, ostaju „zaglavljeni“ u lavirintu državnih procedura, gde ih „upućuju iz zdravstvene stanice u bolnicu, pa iz bolnice u Dom zdravlja, a odatle ponovo u zdravstvenu stanicu, samo da bi obavili jedan pregled“.

U ovoj nevladinoj organizaciji ističu da je ovakav tretman suprotan svemu što piše u Zakonu o pravima pacijenata, od kojih neki zbog ovakvog odnosa odustaju od daljeg lečenja. Dodaju da su zavodi za javno zdravlje ranije analizirali kvalitet rada zdravstvenih ustanova i izveštavali o zadovoljstvu njihovih korisnika, ali da takvi izveštaji nisu dostupni u poslednje dve godine koliko traje pandemija.

Imajući u vidu da su mnoge zdravstvene ustanove ulazile u „kovid sistem“ i zato odlagale preglede pacijenata sa drugim zdravstvenim tegobama, ne čude podaci da je pored više od 15.000 preminulih od korone, zabeležen i porast smrtnih slučajeva usled drugih oboljenja. Prošle godine je u Srbiji preminulo 21.000 ljudi više nego 2020. i čak 34.000 više nego 2019. godine

„Optimizovano“ i obrazovanje

U prethodnim godinama zdravstvo nije bilo jedina žrtva „optimizacije“, kako zvaničnici vole da zovu štednju. „Udeo budžeta za Ministarstvo prosvete se umanjio sa 4,74% iz 2014. godine na 4,08% BDP-a u 2020. godini. Sredstva za stipendije, domove, subvencije za ishranu i slično, spala su u tom periodu sa 0,09% na 0,06% budžeta za učenike srednjih škola, i sa 0,20% na 0,14% budžeta za univerzitetske studente, neproporcionalno utičući na učenike i studente iz porodica sa nižim primanjima“, navodi se u najnovijem izveštaju koji su uradili Inicijativa za ekonomska i socijalna prava A11 i njujorški Centar za ekonomska i socijalna prava (CESR).

Nenad Jevtović, direktor Instituta za razvoj i inovacije, kaže za B&F da u Srbiji još uvek nije toliko izražena nejednakost u pristupu obrazovanju kao u neoliberalnim ekonomijama poput američke, ali da polako klizimo ka tome.

Njegov zaključak potvrđuju i podaci Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju GIZ, da svega 9% najsiromašnije dece pohađa predškolsku nastavu. Osnovnu školu upisuje 95,7% od ukupnog broja dece, ali čak 10 od 15% upisanih je ne završi. „To su najčešće deca iz izrazito siromašnih porodica i iz manjina poput romske“, kaže Jevtović i dodaje da je ovo složen problem, koji se ne može svesti samo na materijalne uslove ili pripadnost određenoj zajednici.

No, i oni koji nisu među najsiromašnijima, imaju poteškoća da finansijski izdrže „besplatno školovanje“ kakvo Srbija ima. Dok sve zemlje oko nas, osim Bosne i Hercegovine, deci obezbeđuju besplatne udžbenike, u našoj zemlji se oni kupuju i to po nimalo pristupačnim cenama. Udžbenički kompleti za osnovnu školu koštaju od 7.500 pa sve do 17.000 dinara. „Mnogi roditelji nemaju novca za nove knjige pa kupuju polovne, i na taj način nejednakost postaje još vidljivija“, ističe Jevtović.

Uludo trošenje ljudi

Naš sagovornik, međutim, skreće pažnju da su društvene razlike u dostupnosti školovanja najvidljivije u visokom obrazovanju: „Ako ste rođeni u velikom gradu koji je univerzitetski centar, ako imate obrazovane roditelje i materijalnu sigurnost, već na početku života ste dobili premiju. Za takve ljude postoji velika šansa da će nastaviti školovanje. Za sve ostale ovo je borba iz koje možda neće izaći kao pobednici“.

Deca iz siromašnih porodica se često zapošljavaju posle srednje škole kako bi doprinela kućnom budžetu. Ukoliko se i odluče na studiranje, pitanje je da li će imati dovoljno novca za sve troškove: za knjige, za stanovanje ako studiraju van svog prebivališta, ili za finansiranje prve godine ako ne upadnu „na budžet“.

Jevtović tvrdi da naše visokoškolske ustanove ne prate zahteve tržišta, zbog čega se dešava da na nekim fakultetima za jedno mesto konkuriše po troje, četvoro studenata, a na pojedinim ni u drugom upisnom roku ne uspeju da popune slobodna budžetska mesta. „To je zamka za osobe koje nemaju sredstava da studiraju, jer se samo zbog prve godine ’na budžetu’ mogu opredeliti za profesiju koja nije tražena na tržištu. Zbog toga, već na početku studiranja umanjuju svoju mogućnost za kasniji napredak u društvu“, navodi Jevtović još jednu u nizu zamki za uludo trošenje ljudskog potencijala u Srbiji, koji nam usled ogromnog odliva mozgova ionako „ne pretiče“.

Marija Dukić

Biznis i finansije 195, mart 2022.

Foto: Pixabay

Чланак Dostupnost zdravstva i obrazovanja: Koliko para, toliko zdravlja i znanja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pandemija korona virusa ogolila je ranjivost zdravstvenih sistema u brojnim zemljama, ali nama u Srbiji nije bila potrebna katastrofa globalnih razmera da bismo znali da kvalitet zdravstva nije na zavidnom nivou. Državne i privatne zdravstvene ustanove su dve paralelne realnosti.

U jednoj nosimo nekoliko crvenih pre i flašu viskija posle, stojimo u redovima i na listama čekanja, ne pipamo ništa da ne pokupimo još neki virus i razgovaramo sa nervoznim medicinskim radnicama i radnicima koji ničim nisu zaslužili da rade u takvim uslovima.

U drugoj zakažemo termin dan pre, obavimo pregled ili zahvat, platimo i kažemo prijatno, doviđenja. Ovo, naravno, nije slučaj uvek i svuda, ali jeste postalo nepisano pravilo.

Koliko se izdvaja od bruto plate za državno zdravstvo

Osećaj da smo uslugu u privatnoj klinici platili iz sopstvenog novčanika prividno opravdava drastične razlike, ali ta razlika ne bi trebalo da postoji. Novac za državno zdravstveno osiguranje odvajamo svakog meseca od plate, koristili usluge ili ne.

Od svake zarade, za zdravstvo se izdvaja ukupno 10,3% bruto plate. Ako vaša neto plata iznosi 30.000 dinara, svakog meseca izdvajate 4.168 dinara za doprinose za RFZO. Za platu od 50.000, doprinosi za zdravstvo su 7.107, ukoliko je neto zarada 70.000, doprinosi za zdravstvo su 10.046 dinara mesečno, a na platu od 100.000 iznose 14.454 dinara.

Niske investicije, visoki troškovi

Jedno od objašnjenja za nizak kvalitet zdravstvenih usluga koje najčešće možemo da čujemo jeste da se u javno zdravstvo ne ulaže dovoljno. Nedavne preporuke Fiskalnog saveta (FS) povodom aktuelne pandemije između ostalog nalažu veće investicije u zdravstveni sistem koje su, kako ocenjuju, godinama unazad na niskom nivou.

Jedan od razloga za to su prevelika ulaganja u bezbednosni sektor (vojsku i policiju) koja su u prethodne tri godine bila i do tri puta viša od proseka zemalja Centralne i Istočne Evrope (CIE), navodi se u analizi FS.

S druge strane, ako pogledamo udeo javne potrošnje na zdravstvo u BDP-u, videćemo da se Srbija po ovom parametru ne razlikuje mnogo od uporedivih zemalja – nalazi se negde na sredini.

Nivo državnih rashoda za zdravstvo u % BDP-a u 2016. Izvor: Eurostat i Svetska banka.

Lečenje SMS porukama je naša normalnost

Ono što upada u oči jeste viši udeo privatnih troškova na zdravstvo u Srbiji u odnosu na druge zemlje. Kao što smo rekli na početku – sredstva za zdravstvene usluge izdvajamo kako iz plata, tako i naknadno iz novčanika.

Potrošnja na zdravstvo, iz privatnih i državnih izvora u 2016. Izvor: Svetska banka

Doprinosi za državno zdravstvo odlaze Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje (RFZO), a prošle 2019. godine ja ovako prikupljeno preko 170 milijardi dinara, dok su ukupni rashodi RFZO bili malo ispod 200 milijardi.

Šta dobijamo od uplaćenih sredstava dobro znamo, a kvalitet usluge nije jedini problem. Usled nedovoljnih ulaganja i neracionalne javne potrošnje, prošle godine smo mogli da učestvujemo u RTS Teletonu da bismo dobrovoljnim davanjima finansirali kupovinu nove magnetne rezonance.

Lečenje SMS porukama je naša normalnost. Situacije poput one u kojoj se nalaze oboleli od multiple skleroze, od kojih većina uopšte nema pristup terapiji, teraju nas da se zapitamo čemu uopšte služi ovaj i ovakav RFZO.

Paralelni zdravstveni sistemi

Prosto povećanje javnih investicija u zdravstvo bi sigurno rešilo neke od problema, poput nedovoljne opremljenosti zdravstvenih centara ili zastarele opreme, ali i dalje ne bismo imali pravo da biramo gde ćemo se lečiti novcem koji uplaćujemo.

U Srbiji pored obaveznog državnog postoji i dobrovoljno zdravstveno osiguranje, ali dva sistema funkcionišu uz vrlo malo dodira.

Postoji opcija isplate naknade od strane RFZO-a ukoliko možete da dokažete da državna ustanova nije mogla da vas primi u doglednom roku (30 dana), pa ste bili prinuđeni da tretman tražite u privatnoj klinici.

U praksi, ovo ne funkcioniše uvek, jer vam je za refundaciju neophodna potvrda od državne zdravstvene ustanove koje se nekada „nevoljno izdaju“, dok sami građani nisu dovoljno informisani o ovoj proceduri, niti se ona odnosi na sve zdravstvene usluge. Pored toga, RFZO može da potpiše ugovore sa pojedinačnim privatnim klinikama za pružanje određenih usluga, što je na primer slučaj sa operacijama katarakte, dijalizom ili vantelesnom oplodnjom.

Ipak, ovaj vid saradnje dva sektora rezervisan je samo za pojedine usluge, dok najveći broj procedura i zahvata u privatnim ustanovama plaćamo sami. Čak i ako možemo da priuštimo dobrovoljno privatno osiguranje, plaćamo ga povrh obaveznog državnog. Većina ljudi u Srbiji to ne može, usled niskih plata i životnog standarda, pa je jedina opcija za preglede i lečenje državna ustanova u kojoj se nalazi zdravstveni karton.

Preporuke za integraciju privatnog i javnog zdravstva

Konkretne preporuke za reformu zdravstva objavio je NALED u februaru ove godine. „Siva knjiga zdravstva“ sadrži 50 preporuka od kojih su neke direktno usmerene na uključivanje privatnih ustanova u sistem zdravstvenog osiguranja.

Glavni problemi prepoznati u ovoj oblasti jesu nedostupnost zdravstvenih usluga privatnog sektora većini stanovnika Srbije, kao i činjenica da do zaključivanja ugovora između privatnih ustanova i RFZO ne dolazi dovoljno često.

„Lekari u privatnoj praksi ne mogu pacijentu napisati i izdati doznake za bolovanje, uput za specijalistu ili recept za lek sa Liste lekova RFZO-a, što pacijentu stvara dodatne probleme i neopravdano mu komplikuje ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu. Dodatni odlazak kod izabranog lekara u domu zdravlja, naročito je problematičan za teže bolesnike, koji su izloženi novim rizicima od infekcija i sl“, dodaje se u analizi.

Predloženo rešenje nalaže izmenu propisa koja bi obezbedila „ravnopravno učešće privatnih zdravstvenih ustanova i prakse na svim nivoima zdravstvene zaštite“, uz poštovanje načela pristupačnosti i efikasnosti zdravstvene zaštite. Dodatno, predlaže se zaključivanje ugovora između RFZO i privatnih pružaoca zdravstvenih usluga, što bi omogućilo „da se cena određenih zdravstvenih usluga privatnog sektora, koji pacijentima sada refundira RFZO, direktno uplaćuje zdravstvenim ustanovama, dok bi pacijent za svoj pregled u privatnoj praksi plaćao cenu umanjenu za priznati iznos troškova“.

Omogućiti da lekar iz privatne prakse bude izabrani lekar pacijenta

Još jedan od problema trenutnog sistema jeste što izabrani lekar ne može da bude iz privatne zdravstvene ustanove, a na osnovu Zakona o zdravstvenom osiguranju možemo da imamo samo jednog izabranog lekara. Kako samo izabrani lekar ima određene nadležnosti, u praksi to znači da lekar iz privatne ustanove „ne može pacijentu otvoriti bolovanje, napisati uput za pregled kod lekara specijaliste ili napisati recept za lek koji se nalazi na „pozitivnoj” listi RFZO-a, iako je članom 38b Pravilnika o načinu i postupku ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja takva mogućnost predviđena“.

Potvrdu o bolovanju pacijenti mogu da dobiju samo od izabranog lekara u državnim ustanovama, a kao dodatni problem navodi se „nemogućnost lekara iz privatne prakse da pristupi IZIS sistemu i elektronskom medicinskom dosijeu pacijenta i upiše svoje nalaze čime bi se obezbedilo da medicinski dosije pacijenta bude potpun, kao i da svi lekari imaju pristup svim relevantnim dokumentima vezanim za pacijenta“.

Predlog rešenja za ove probleme je izmena propisa tako da se omogući da izabrani lekar bude iz privatne prakse. Pored toga, dodaje se: „Potrebno je omogućiti da lekar iz privatne prakse može pristupiti elektronskom medicinskom dosijeu pacijenta koji se kod njega leči, i unositi dijagnoze i terapije koje je prepisao pacijentu. Ovim bi se obezbedilo postojanje jedinstvenog i potpunog medicinskog dosijea pacijenta“.

Još neke od NALED-ovih preporuka odnose se na potpuno ukidanje zdravstvenih knjižica, unapređivanje E-kartona, tj. elektronske medicinske dokumentacije, i pojednostavljivanje zakazivanja pregleda i izdavanje uputa.

Građani u klinču između javnog i privatnog

Integrisanje privatnog i javnog zdravstva dalo bi mogućnost korisnicima usluga da odaberu u kojoj ustanovi žele da ostvaruju pravo na zdravstvenu zaštitu. Ove izmene otvorile bi put za konkurenciju između ustanova i dale im podsticaj da korisnike privlače kvalitetom, a ne samo geografskom blizinom i nemogućnošću izbora.

Ovo, naravno, nije jedino moguće rešenje – postoje različiti modaliteti zdravstvenog osiguranja u svetu. Holandija i Švajcarska, na primer, dobijaju tradicionalno visoke ocene kvaliteta zdravstvenih usluga i zadovoljstva korisnika. U Holandiji je, pored državnog, obavezno i privatno osiguranje, dok u Švajcarskoj postoji samo privatno osiguranje koje je, u minimalnom iznosu, obavezno za sve građane. Građani Švajcarske potom mogu da biraju između državnih, subvencionisanih privatnih i privatnih bolnica i klinika.

Reforma zdravstvenog sistema u Srbiji otvorila bi brojna pitanja, a aktuelna pandemija je dobar povod da se time konačno pozabavimo. Činjenica da je bilo potrebno nekoliko meseci da se privatnim klinikama dozvoli testiranje na korona virus pokazuje nam nedostatak koordinacije između dva sektora, dok se između njih nalaze građani koji bi trebalo da budu u centru rasprave o zdravstvenoj zaštiti.

Povećanje javnih investicija u zdravstvo, kao i uključivanje privatnih ustanova u sistem obaveznog osiguranja mogu da budu osnove za ozbiljnije razgovore o rešavanju brojnih problema koji opterećuju zdravstvo u Srbiji.

Autor: Lana Avakumović, talas.rs

Foto: whitesession, Pixabay

Чланак Zašto plaćamo državi, a lečimo se kod privatnika? се појављује прво на Biznis i Finansije.