Početak ove nedelje je obeležila vest da su nadležne službe počele čišćenje i uklanjanje otpada iz jezera Potpeć u jugozapadnoj Srbiji. Odatle su u prvim danima nove godine stigle zastrašujuće slike kako rekom plutaju gomile plastičnih flaša, frižidera, guma, kućnih aparata, pa čak i jedan mrtvački sanduk.

Slična je situacija bila i na Drini kod hidroelektrane u Višegradu, a zbog pucanja sajle koja zaustavlja otpad, đubre je stiglo do brane i ugrozilo proizvodnju električne energije.

Takmičenje građana i gradskih vlasti

Ali ekološke bombe koje plutaju Limom i Drinom, nisu jedine. Širom Srbije građani bacaju sve što stignu u reke ili na rečne obale, pa su prizori raznolikog smeća, u kojem „nema šta nema“ pre pravilo nego izuzetak na ovdašnjim vodotokovima.

Kada se govori o podizanju ekološke svesti među građanima, onda bi trebalo imati u vidu da nesavesni pojedinci imaju uzor u lokalnim samoupravama. Ugledaju se na opštinske vlasti koje su od reka napravile gradske deponije. Ljubovija je svoju deponiju smestila na Drini, a Priboj, Prijepolje i Nova Varoš su od Lima napravili smetlište.

Sve teče, a najviše đubre

Tako Drina može da se podiči podatkom da se na njoj nalazi preko 50 divljih i gradskih deponija. Pored doprinosa građana koji odbačenim flašama i kesama prilježno grade divlja smetlišta s generacije na generaciju, dokoni prebirači po plutajućem đubretu mogu naći i upotrebljene medicinske špriceve, a zasluga za njih pripada Domu zdravlja u Ljuboviji.

Ne zaostaju ni komunalane službe, pa je Drina obogaćena ambalažama od ulja, maziva, ali i od kreozana i drugih otrovnih supstanci. Pojedinci i ustanove udruženim snagama daruju reci i gomile iskorišćenih automobilskih guma.

Lokalna vlast već godinama obećava da će izmestiti gradsku deponiju. I već godinama ne ispunjava obećanja. Opština je dobijala i novac za saniranje deponije, koji je potrošen, delovi lokacije su sanirani, zatravljeni i zasađeni topolama, ali smeće se sada odlaže samo dvadesetak metara dalje.

Bratstvo i jedinstvo u đubretu

Nekada jedna od najčistijih evropskih reka, Lim je danas praktično jedna ogromna kanta za đubre. Ovo đubre je plod bratstva i jedinstva, koje očigledno nije zamrlo bar na ovom polju. Đubretarsku inicijativu prvo pokreće ekološka država Crna Gora, a gomilanju otpada jednako su predani stanovnici svih mesta kroz koje Lim prolazi u susednoj nam državi: Plava, Andrijevice, Berana i Bijelog Polja.

Čim se pređe granica, aktivira se Srbija. Na scenu stupaju žitelji Brodareva, Prijepolja, Nove Varoši i Priboja, ne zaostajući u gomilanju otpada za crnogorskim aktivistima. Na kraju, skoromniji ali zato ne manje značajan doprinos daju i stanovnici mesta Rudo, koje se nalazi u Bosni i Hercegovini, u donjem toku reke Lim. Preduzetništvo, takođe, učestvuje u đubretarskim projektima. Uz Lim je na stotine strugara, pa piljevina koja se baca u reku uništava riblji fond.

Najugroženije je Potpećko jezero. Deponije Priboja, Nove Varoši i Prijepolja nalaze na obalama jezera i Lima. Otpad rekom stiže do jezera, a onda i do hidrocentrale. Turbine često koče ogromne gume, automobilske olupine, uginula stoka, razni plastični otpad. Zastrašujuće deluje i ušće reke Uvac u Lim u samom Priboju, jer se ušće ove dve reke praktično ne vidi od miliona plastičnih flaša.

Čista samo nepristupačna mesta

U neveseloj konkurenciji koja reka u Srbiji će među prvima osvanuti „mrtva“ je i Velika Morava, koja predstavlja kilometarsku deponiju, budući da je zagušena smećem u gotovo čitavom toku.

Velika Morava je beskrajna izložba otpada. Tu se nalaze stari automobili, automobilske gume, nameštaj, sve vrste i modeli bele tehnike, o plastici da ne govorimo… Neki budući arheolozi bi mnogo toga mogli da utvrde o ovom vremenu i na osnovu ostataka iz klanica koji su završili naveliko u Velikoj Moravi.

Duž reke ima na hiljade deponija, gotovo na svakih 200 do 300 metara, ili bolje rečeno svuda gde može da se priđe kolima. Od đubreta su se odbranila samo nepristupačna mesta, a to je tek oko deset odsto celokupnog toka reke.

Veliku Moravu zagađuju i komunalne industrijske vode, koje su u nju ulivaju preko direktnih ispusta ili preko manjih vodotokova. Sve u svemu, reku združenim snagama đubre i sela i gradovi na njenim obalama.

Grozno ono što se vidi, još gore ono što se ne vidi

Školjke starih automobila „krase“ i obalu reke Ibar, mogli bi da se pohvale Kraljevčani. Ova ali i druge reke na području Kraljeva su ugrožene čvrstim otpadom koji bacaju građani, ali i otpadnim vodama koje se neprečišćene ispuštaju u reke.

Reke ugrožavaju i meštani, ali i vlasnici radnji, kasapnica, proizvodnih pogona koji svoj industrijski otpad istovaruju na obale. Na obalama i u rekama ima kućnog nameštaja, automobila, iznutrica i mrtvih životinja u „komadu“, strugotina…Još je opasniji otpad koji se ne vidi, a menja hemijske karakteristike vode.

Nezaboravni miris Beograda

Najzad, da ne zaobiđemo ni prestonicu. Beograd je imao tu čast da u septembru prošle godine, francuska novinska agencija Frans pres posveti ceo tekst tome kako se gradska vlast obračunava sa otpadnim vodama. Ističući da je Beograd jedina evropska prestonica koja pušta svoje nefiltrirane otpadne vode u drugu najdužu reku na kontinentu, francuski novinari do detalja opisuju kako se izvodi ova operacija.

Ona nije tajna, napominje se u tekstu, već je reč o nečemu o čemu niko ne želi da priča. Svi znaju i svi se prave ludi. Zato je neskriven „odvratan smrad koji se širi iz zamućene vode braon boje, pune fekalija koje se ispuštaju u reku“.

Stranici su u istom tekstu mogli da saznaju da Beograd svakako vredi posetiti, jer čuva nešto od egzotike koja odavno ne postoji u mnogim drugim evropskim prestonicama. To je podatak da oko trećine stanovnika glavnog grada Srbije nije povezano na kanalizacionu mrežu i oslanjaju se na septičke jame, čiji sadržaj se izbacuje direktno u reke. Drugim rečima, u Beogradu se i unutar grada i na njegovim rekama može i danas doživeti autentični miris prošlosti.

Foto: TheUjulala, Pixabay

Чланак Đubrenje reka u Srbiji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kako piše AFP, Britanac Edmund Plat i Francuz Frederik Munš zaputili su se 1. oktobra na put od Pariza ka mediteranskom gradu Marseju. To nije bilo obično putovanje već dugačka pešačka i kamperska tura od 880 kilometara na kojoj su sakupljali zaštitne maske bačene na pod. Iako su bili svesni šta mogu da očekuju, količina đubreta koju su sakupili ih je iznenadila – u pitanju je bilo ukupno 6.300 maski.

Plat i Munš se već neko vreme bave ekološkim aktivizmom. Sprovodili su različite akcije, međutim ova je zaista postala viralna. Ovaj put cilj im je bio da skrenu pažnju na javnosti na ogromne gomile otpada koje svakodnevno ostavljamo za sobom, u čemu su i uspeli, budući da su postali instant zvezde jer su ih u većini mesta u koje su svraćali intervjuisali lokalni mediji.

Svoju novostečenu popularnost iskoristili su da apeluju na sugrađane da se i oni uključe u ovu akciju i da i sami sakupljaju smeće koje zateknu na ulicama.

Foto: Jasmin_Sessler, Pixabay

Чланак Dvojica mladića za dva meseca sakupili više od 6.000 maski sa francuskih ulica се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kao Jai, popularni nacionalni park u blizini Bangkoka, prikuplja podatke o svojim posetiocima, čije ponašanje zatim revnosno prati. Zato mu se pruža mogućnost da uskoro uvede novu praksu borbe protiv zagađenja.

Naime, njegovi zaposleni će pratiti ko baca smeće, i kada utvrde počinioce pakovaće njihov otpad i slati ga na adrese zagađivača. Ljudi koji odlažu đubre u prirodi takođe će biti registrovani u policiji.

Možda to i nije tako loša ideja, budući da su tokom pandemije mnogi putnici širom sveta, pa i kod nas, na odmor išli u prirodu, a posledice ovog rasta interesovanja za netaknute oaze ogledaju se u gomilama đubreta.

Izvor: BBC

Foto: Josch13, Pixabay

Чланак Tajlandski nacionalni park posetiocima vraća đubre koje su za sobom “posejali” се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pojam industrije skopčane sa ekologijom proširio se na najrazličitije delatnosti, uključujući i visokotehnološke kojima se bavi Silicijumska dolina. U očekivanju da će se odatle iznedriti čarolija koja će da zaleči rane koje smo naneli prirodi, u zapećku ostaju informacije o dešavanjima u tradicionalnijim aktivnostima iz ove sfere. Predviđa se da posao prikupljanja, upravljanja i prerade otpada obrće barem 300 milijardi dolara i ima godišnji trend rasta od 6%.

Iako su ove delatnosti u mnogim zemljama delimično ili u celosti privatizovane i dalje su brojne sredine gde je to javni servis u nadležnosti komunalnih službi. Ovo otežava sumiranje globalnih podataka i daje osnovu za pretpostavku da je stvarna vrednost ovog biznisa značajno veća od navedenog iznosa. Takođe, možda to delimično objašnjava i zašto na raznim top listama kompanija iz ove branše nema onih iz Kine, Indije, Brazila i drugih velikih zemalja.

Veliki igrači na tržištu otpada

Ostanemo li u sferi korporativnih preduzeća, obično se na prva dva mesta u svetskim razmerama rangiraju francuske kompanije „Veolia“ i „Suez“. Kao i druge gigante u ovoj oblasti krasi ih diversifkovano poslovanje i organizacija. Me]utim, imaju i izraženiju globalnu orijentaciju, pa je primera radi, britanska ispostava „Veolie“ najveća kompanija te vrste sa druge strane Lamanša. Grupacija „Veolia“ zapošljava 178 hiljada ljudi u 48 zemalja, a prihodi joj premašuju 25 milijardi evra. Njima je draže da istaknu kako pijaćom vodom snadbevaju 95, kanalizacijom 63, a prikupljanjem otpada 43 miliona ljudi. „Suez“ je nešto manji, pa njegovih 89 hiljada radnika rasutih po svim kontinentima prihoduje „tek“ nešto više od 18 milijardi evra.

Pod sadašnjim imenima obe firme funkcionišu nekoliko decenija, ali im počeci sežu mnogo dalje u prošlost od kada su doživele puno spajanja, razdvajanja, akvizicija i reorganizacija. Dešavalo se to pod uticajem tržišta, ali i zbog evolucije shvatanja o stepenu i modalitetu prisustva javnog interesa u poslovanju. Savremeni pristup iznedrio je akcionarsku formu preduzeća i profesionalnu upravu, iako država zadržava značajan broj akcija, dok se ostalima trguje na berzi. Od drugih evropskih firmi, tradicija i veličina nalaže pominjanje i britanske „Biffe“. Ona servisira više od milion ostrvskih domaćinstava i ostvaruje prihode od oko 1,2 milijarde evra.

Prisustvo „globalnih đubretara“ u Srbiji

Spomenimo da je „Suez“ suosnivač preduzeća „Beo Čista Energija“, kojem je poverena modernizacija deponije u Vinči. Njegovih je 40% kapitala, koliko pripada i „I-Environment Investmentsu“ (ispostava japanske kompanije „Itochu“), dok je preostalih 20% naknadno ustupljeno luksemburškom „Marguerite Waste Serbia“. Kako već nalažu srpski običaji, i ovaj je posao predmet političkih sporenja oko stepena usklađenosti projekta sa ekološkom regulativom EU i njegovog uticaja na otvaranje pregovaračkog poglavlja 27.

Polemike ne usporavaju radove, pa bi postojeća deponija do jeseni trebala da prestane sa radom i bude sanirana, a da se odlaganje otpada premesti na novu koja se završava u neposrednoj blizini. Dogodine bi trebalo da startuje i spalionica koja bi proizvodila toplotnu i električnu energiju, uz obavezu naše elektroprivrede da struju otkupljuje narednih 25 godina. Jer, koliko traje ugovor o javno-privatnom partnerstvu grada sa „Beo čistom energijom“.

Istovremeno, naši su zvaničnici više puta davali do znanja da su zainteresovani za saradnju i sa „Veoliom“, posebno u domenu upravljanja i prerade otpadnih voda u Beogradu. Zanemarimo li političke poruke koje se ovim prenose Francuskoj, nesporna je neodrživost daljeg izlivanja netretirane kanalizacije u Savu i Dunav, ako ne zbog brige o zdravlju stanovnika Beograda, onda zarad smisla daljeg promovisanja njegovog priobalja kao atraktivne turističke destinacije i lokacije za najekskluzivnije nekretnine.

„Amerika na prvom mestu“ važi i za đubre

Kada je reč o SAD, parola „Amerika na prvom mestu“ mogla bi da ilustruje i nezainteresovanost tamošnjih prikupljača i prerađivača otpada za veću internacionalizaciju poslovanja. Barem ne onu koja seže dalje od Kanade ili Porto Rika. Lider je kompanija „Waste Management“ i to nije ugrozio ni neuspeli pokušaj da 2008. godine preuzmu glavnog takmaca „Republic services“ čime bi nastao gigant koji sakuplja više od polovine otpada u SAD. Za razliku od tog slučaja, ovog proleća se okončava njihova akvizicija četvrtoplasirane kompanije „Advanced Disposal“ teška 4,9 milijarde dolara.

Prema evropskim standardima, „Waste Management“ je skorojević u ovom poslu jer je osnovan 1968. godine u Teksasu. Ali od tada je sa 43.700 radnika, 26.000 namenskih vozila, stotinama deponija i reciklažnih centara uspeo da, pored američkog, pokrije i dobar deo kanadskog tržišta. Prihodi od 15 milijardi dolara svrstavaju ga u gornju polovinu liste najvećih američkih kompanija Fotune 500, a akcije se decenijama kotiraju na berzi u Njujorku.

Tamo se trguje i akcijama njihovog najvećeg konkurenta „Republic services“. Zajednička im je i agresivna ekspanzija, zahvaljujući kojoj su poslovanje iz matične Arizone proširili širom SAD. Ipak beleže nešto skromnije performanse sa prihodom od oko 10 milijardi dolara, 36.000 zaposlenih i flotom od 16.000 vozila. Kompanija „Clean Harbors“ iz Masačuseca zaokružuje tamošnji „đubretarski trijumvirat“ i sa prihodom od 3,4 milijarde dolara uspešno odoleva predatorima sa američkog juga. Približni su i prihodi „Hitachi Zosen Corporation“ koja je lider na tržištu Japana i zahvaljujući kojoj ova rangiranja ne ostaju samo na evropskim i američkim korporacijama.

Toni Soprano kvari imidž

Sva ova preduzeća se takmiče i u primeni napredne tehnologije i organizacije, ali rad sa prljavim i štetnim materijama na velikom broju lokacija, uz angažovanje ogromnog broja zaposlenih i vozila, onemogućuje potpunu eliminaciju rizika ekoloških incidenata. Lošoj reputaciji doprinosi i sumnja da su tradicionalno uporište organizovanog kriminala, bogom dano za pranje para i fiktivne aranžmane drugara Tonija Soprana. Za oponente su to nasleđene predrasude, jer veruju da njihova kolosalna ekonomska moć može sa tim da izađe na kraj. Ostaje dakle samo kriminal „belih kragni“, kao i bilo gde drugo.

Da i sa tim umeju da se nose, neka posluži primer nagodbi koje su sa američkim pravosuđem svojevremno sklapali čelnici „Waste Managementa“ kada su terećeni za računovodstvene prevare. Takve radnje su ipak izuzetak, bar sudeći prema kotiranju akcija na najvećim svetskim berzama, koje podrazumava poštovanje visokih standarda poslovanja i izveštavanja.

Avangardna ulaganja u „đubretarski“ startap

A lomovi koje na berzama pravi pandemija koronavirusa mogli bi da pojačaju zainteresovanost investitora za ovaj biznis kojem se pripisuje manja izloženost cikličnostima tržišta. Začini li se to dosadašnjim trendom rasta ovih kompanija, servirana je potencijalna investicija koja je zgodna za disperziju rizika u periodima poleta, a donekle je sigurna luka u recesionim vremenima. Pandemija pokazuje da nužda može, barem privremeno, da nas natera da se odreknemo putovanja, zamene automobila i mnogo čega drugog. Ali malo ko veruje da smo u jednakoj meri u stanju da smanjimo produkciju đubreta ili da možemo sebi da priuštimo da se njime ne bavimo.

Ko prezire berzanske spekulacije, a nije impresioniran ni tehnološkom inovativnošću preduzeća koja iz otpada prave struju ili gorivo za pogon vozila koja produkuju novi otpad, ima na raspolaganju i avangardnija ulaganja. Jedno od njih je „Rubicon global“, kompanija koju prate hvalospevi da je Uber u domenu otpada. Ona je jedan od startapova koji je najbrže premašio tržišnu kapitalizaciju od milijardu dolara. Spektar njihovih ulagača se kreće od osvešćenih ekologista poput Leonarda Dikaprija, do giganata sa Vol strita kakav je „Goldman Saks“. Ovaj Rubikon pređen je 2008. godine kada su dva diplomca univerziteta u Kentakiju, Nejt Moris i Mark Spigel, kreirali mobilnu aplikaciju za povezivanje onih kojima treba uklanjanje otpada sa onima koji pružaju takve usluge.

Vremenom je ponuda obuhvatila i sofisticirane personalizovane usluge, a uspešna optimizacija tokova otpada u „Starbaksu“ privukla je najveću pažnju javnosti. Sada je u najavi ofanziva na evropska i azijska tržišta, naročito sa projektima koji bi obuhvatili čitave gradove. Da ni starosedeoci nisu ravnodušni prema ovakvim novajlijama svedoči ugovor iz 2017. godine o strateškom partenerstvu „Rubicon globala“ i „Sueza“, kao i neki komentari čelnika „Waste managementa“ koji mogu da se tumače kao zainteresovanost za sledeću veliku akviziciju.

Vladan Žarković

broj 172, april 2020

Foto: Pixabay

Чланак Posao otporan na pandemiju: U đubretu je spas се појављује прво на Biznis i Finansije.