Tehnologija koja bi trebalo to da omogućiti već je uspešno testirana 2016. godine na Zemlji, kada su naučnici emitovali 1,8 kilovata energije na bežični prijemnik – na udaljenost od 50 metara, što je bilo dovoljno za napajanje električnog kuvala za vodu.
Ali, Japanci sada idu korak dalje i nameravaju da tu tehnologiju bežičnog prenosa testiraju iz svemira na Zemlju, u okviru projekta koji vodi Naoki Shinohara, iz Shinohara Laba na Univerzitetu Kjoto.

JAXA bi u orbitu Zemlje 2025. godine trebalo da postavi niz od nekoliko malih solarnih satelita, koji će prikupljati sunčevu energiju i potom pokušati da je prenesu ka zemaljskim prijemnim stanicama, udaljenim stotinama kilometara.

Sve to bi se desilo pomoću radiotalasa u mikrotalasnom pojasu.

Inače, korišćenje orbitalnih solarnih panela i mikrotalasa za slanje energije na Zemlju – prvi put je predloženo 1968. Od tada je nekoliko zemalja, uključujući Kinu i SAD, radilo na realizaciji te tehnologije, koja počiva na osnovnoj ideji o bežičnom prenosu energije koju je krajem 19. i početkom 20. veka pokušao da realizuje Nikola Tesla.

Tehnologija je veoma zanimljiva, jer orbitalni solarni paneli predstavljaju potencijalno neograničeno snabdevanje obnovljivom energijom. U svemiru, solarni paneli mogu da prikupljaju energiju bez obzira na doba dana, a korišćenjem mikrotalasa za emitovanje energije koju proizvode – čak ni oblaci nisu prepreka.

Izvor:Telegraf Biznis

Foto: Pixabay

Чланак Uskoro prvi bežični prenos sunčeve energije iz svemira na Zemlju се појављује прво на Biznis i Finansije.

Na praktične, regulatorne, infrastrukturne i izazove finansiranja i tehnologija u kontekstu razvoja domaćeg energetskog tržišta pokušali su da nađu odgovore predstavnici UK Export Finance for the Western Balkans (Duško Krsmanović), Department for Business and Trade in Serbia (Nikola Milivojević), LDK Consultants – člana Udruženja Obnovljivi izvori energije Srbije (Nenad Jovanović), kompanije Continental Wind Partners (Maja Turković) i advokatske kancelarije AKT Todorovic (Ivan Todorović), zajedno sa Aleksandrom Ranđelovićem, ekspertom za zeleno finansiranje za MSP, koji je održao uvodno predavanje, i moderatorom, Rosom Lairdom iz Grayling kancelarije u Velikoj Britaniji.

Prelazak sa fosilih goriva, koja trenutno apsolutno dominiraju u energetskoj potrošnji srpskih domaćinstava i privrede, postavlja se kao preduslov daljeg razvoja i usklađivanja sa globalnim trendovima. Cilj je da Srbija do 2040. godine dostigne učešće obnovljivih izvora energije od 40%. Međutim, šta to može značiti za pojedinačne kompanije i građane i da li su opasnosti od rasta troškova veće od prilika koje se mogu ostvariti?

Prilika Srbije da profitira

Prema oceni panelista, s obzirom na geografsku poziciju Srbije, naša država ima dobru priliku da profitira od dodatnog razvoja energetskih kapaciteta i regionalnog povezivanja, ali je za to neophodna još brža i odlučnija regulatorna podrška, koja će biti prilagođena lokalnim okolnostima i mogućnostima. Kompanije iz Velike Britanije su u određenoj meri već prisutne na domaćem tržištu električne energije, a mogućnosti za unapređenja saradnje postoje, pre svega kroz razmenu znanja i iskustava, i finansijsku podršku.

Aktuelna geo-politička situacija investicije čini skupim, te glavni kriterijum za donošenje odluke o investiranju jeste mogućnost povrata investicije u zadovoljavajućem roku. Zbog toga je važno svim učesnicima na tržištu energije omogućiti uslove u kojima je poslovanje isplativo, ne oslanjajući se na bankarske kredite ili pozajmice.

Ono što praksa u oblasti proizvodnje električne energije u ovom trenutku pokazuje, i to ne samo za srpsko, već i druga tržišta regiona, jeste da veći problem leži u mogućnostima povezivanja na električnu mrežu, nego u samoj raspoloživosti kapitala. Upravo zbog toga, učesnici vebinara pozitivno su ocenili trenutne projekte razvoja infrastrukture, kako za električnu energiju, tako i za prirodni gas i naftu.

Sledeći koraci, bi zatim trebalo da podrazumevaju i razvoj infrastrukture i tržišta za skladištenje električne energije, dok se u oblasti proizvodnje sve više gleda u pravcu zelenog hidrogena.

Svetlo na kraju tunela

Ono što je veoma važno za privredu, počev od malih i srednjih preduzeća, pa do velikih kompanija, jeste činjenica da prelazak na obnovljive izvore energije i generalna dekarbonizacija poslovanja mogu direktno uticati na njihovu konkurentnost i poziciju u lancu proizvodnje. Upravo zato, važno je da se, pored stanovništva, i sektori industrije i transporta, što pre uključe u proces unapređenja efikasnosti potrošnje energije i izbor obnovljivih resursa za poslovanje.

Iako nije za očekivati da će ugalj u Srbiji u kratkom vremenskom roku postati prošlost, učesnici vebinara složni su u činjenici da se vidi svetlo na kraju tunela. Energija dobijena iz vode, zajedno sa energijom iz sunca, uz već planirani razvoj infrastrukture i odgovarajuća regulatorna rešenja mogu unaprediti poziciju Srbije i rezultovati u povećanju obima izvoza električne energije, ali i konkurentnosti domaće privrede.

Чланак Energija dobijena iz vode i iz sunca, mogu unaprediti poziciju Srbije се појављује прво на Biznis i Finansije.

Mineral perovskit pronašao je 1839. godine Nemac Gustav Rouz na Uralu i dao mu je ime po ruskom kolegi Levu Andrejeviču Perovskom. Prošlo je skoro dvesta godina dok japanski hemičar Cutomu Miasaka 2006. godine nije otkrio da poluprovodnička svojstva ovog minerala omogućavaju pretvaranje sunčeve u električnu energiju. Od tada se u vezi sa perovskitom više ništa ne događa sporo, jer je odmah označen kao najperspektivniji pravac u daljem razvoju solarne energije.

Ipak, pravi start u globalnoj trci za komercijalizovanje perovskita počeo je 2012. godine. Tada su naučnici prvi put uspeli da od njega naprave solarnu ćeliju koja je 10% apsorbovane sunčeve energije pretvarala u električnu energiju. Posle toga, sve do danas se međusobno prestižu saopštenja o dostignućima brojnih istraživačkih centara širom sveta, a među najnovijim je ono iz nemačkog instituta Helmholc Central Berlin (HZB).

Naučnici sa pomenutog instituta pohvalili su se krajem prošle godine da su kombinovanjem klasičnih solarnih panela od silicijum dioksida sa onim sačinjenim od perovskita, postigli novi svetski rekord u efikasnosti pretvaranja sunčeve u električnu energiju, koji sada iznosi 32,5%. HZB je takođe saopštio da će sa grupom nemačkih i švajcarskih investitora i instituta krenuti sa komercijalizacijom proizvoda od perovskita.

Ovo je prst u oko firmi „Oxford PV“, koja je u većinskom vlasništvu Univerziteta Oksford, ne samo zato što je do pre neku godinu ona bila vlasnik pomenutog rekorda, već i stoga što ove godine u nemačkom Brandenburgu počinje sa radom njena fabrika za proizvodnju kompozitnih solarnih panela od silicijum dioksida i perovskita. Istovremeno, sličnih projekata ne manjka ni u SAD, Japanu, Kini i drugim zemljama.

U čemu je privlačnost perovskita?

Zašto perovskit privlači toliku pažnju najbolje se može objasniti ograničenjima silicijum dioksida od kojeg se prave sadašnji solarni paneli. Njihove najveće mane su nizak stepen pretvaranja sunčeve u električnu energiju, te skupa i složena izrada panela koja troši puno energije i ekološki je problematična. Uz to, težina panela i nefleksibilna struktura ograničavaju mogućnosti montaže, koja se mahom izvodi na krovovima zgrada. Perovskit je gotovo antipod svemu ovome, a pri tom je moguće ostvariti sinergetski efekat kombinacijom ova dva materijala, što je okosnica trenutnih napora koje preduzimaju „Oxford PV“, „HZB“ i većina drugih proizvođača.

Silicijum dioksid nije ni redak ni skup materijal, ali njegova prerada u solarne panele iziskuje visoke temperature i precizne alate, pa je taj tehnološki postupak zahtevan i skup. Uprkos tome, prema podacima Internacionalne agencije za obnovljivu energiju (IRENA) iz 2021. godine, cena ovih panela smanjena je u protekloj deceniji za čak 85%. Tome su doprinele značajne državne subvencije za podsticanje proizvodnje energije iz obnovljivih izvora, kao i ekonomija obima usled globalnog prodora kineskih proizvođača.

Poboljšana je i efikasnost solarnih panela, koji sada uspevaju da oko 20% apsorbovane sunčeve energije pretvore u električnu energiju. Međutim, sam način prerade silicijum dioksida i činjenica da njegovi kapaciteti za pretvaranje sunčeve u električnu energiju ne prelaze 29%, ograničavaju dalje tehnološke prodore, a time i mogućnosti za značajnija pojeftinjenja u budućnosti.

Perovskit je po hemijskom sastavu kalcijum titanat (CaTiO3), ali se danas tako nazivaju svi materijali sličnog sastava, a karakteristične kristalne strukture, tako da ni on ne spada u retke i skupe sirovine. Pored poluprovodničkih svojstava, pogodnim za komercijalizaciju ga čini i to što se jednostavno može menjati njegova struktura na sobnim temperaturama, dodavanjem ili oduzimanjem određenih elemenata iz njegovog sastava. Jeftinija i ekološki prihvatljivija tehnologija prerade trebalo bi da rezultira i jeftinijim proizvodima od onih na bazi silicijum dioksida.

Osim navedenog, pervoskit je delimično proziran, lakši i elastičniji materijal koji ne mora da se oblikuje samo u vidu krutih ploča. Zato se otvaraju vrata za sasvim nove mogućnosti u primeni solarnih panela, uključujući eventualnu ugradnju na fasadama nekih građevinskih objekata, karoserijama prevoznih sredstava i drugo.

Istraživačima je uzbudljivo što silicijum dioksid u električnu energiju pretvara crveni spektar sunčeve svetlosti, dok perovskit to čini korišćenjem plavog spektra. Zato se sadašnja istraživanja najviše bave kombinovanjem ovih materijala u vidu različitih slojeva, što omogućuje viši stepen iskorišćenosti iste količine sunčeve svetlosti, ili dobijanje iste energije sa manje površine panela. „Oksford PV“ tvrdi da se nanošenjem dodatnog sloja perovskita na klasične solarne panele od silicijum dioksida obezbeđuje najmanje 20% više električne energije po kvadratnom metru i u šali to naziva „solarnim panelima na steroidima“. S druge strane, „HZB“ je nedavno pokazao da stepen iskorišćenosti sunčeve energije kod ovakvih panela verovatno može da premaši 40% u budućnosti.

Na taj način, ova tehnologija postaje konkurentna se drugim načinima dobijanja električne energije. Odgovarajuća efikasnost vetro turbina kreće se u rasponu 30-45%, savremenih termoelektrana koje sagorevaju ugalj 35-50%, a kod modernih hidroelektrana dostiže čak 90%. Do sada je najveća prednost solarne energije bila samo u izobilju sunčeve energije i njenoj dostupnosti širom planete, ali bi napredak u efikasnosti solarnih panela imao ogroman značaj u borbi sa klimatskim promenama.

Đavo je u detaljima

Istražuju se i druge oblasti u kojima je moguća primena perovskita, ali su najdalje otišla otkrića u oblasti solarne energije. Iako se u ovom trenutku najviše očekuje od solarnih panela koje će tržištu uskoro ponuditi „Oksford PV“, to ne znači da se i sada ne nude određeni proizvodi, od kojih su neki u vidu spreja. Portal „Precendence resarch“ procenjuje da je u 2021. godini globalno tržište bazirano na perovskitu vredelo relativno skromnih 600 miliona dolara, ali predviđa da će ono rasti po godišnjoj stopi od 31,8% i već u 2030. godini dostići vrednost od oko 7,2 milijardi dolara.

Iz ovoga se vidi da su istraživanja perovskita odmakla daleko od naučnih laboratorija i da nisu okončana akademskim radovima u kojima su se ranijih godina takođe najavljivale revolucije u razvoju solarnih panela, zasnovane na materijalima kadmijum telurid, bakar indijum galijum selenid ili na organskim materijalima. Međutim, mora se imati u vidu da ni u slučaju perovskita nisu prevaziđena sva ograničenja.

Jedno od najvećih je krhkost ovog materijala i opadanje njegove funkcionalnosti kada je duže izložen vlazi, a posebno visokim temperaturama poput onih u pustinjskim područjima, što se sada uglavnom rešava zaštitnim staklenim slojevima. Problem predstavlja i korišćenje olova u proizvodnom procesu i teškoće da se taj potencijalno štetan materijal ukloni iz krajnjih proizvoda.

Ipak, brojnost istraživanja koja su trenutno u toku i kredibilitet institucija koje uglavnom stoje iza njih, ulivaju nadu da optimističke najave ovaj put nisu bez osnova. Moguće je da će to biti materijal sa kojim ćemo se sve češće susretati, možda i u sasvim neočekivanim oblicima ili područjima primene.

Vladan Žarković

Biznis & finansije 207, mart 2023. 

Foto: Maksym Diachenko, Unsplash

Чланак Komercijalizacija perovskita: Solarni paneli „na steroidima“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Dok mnoge zemlje postižu napredak u energetskoj tranziciji od fosilnih goriva, gotovo polovina evropskih zemalja i dalje zavisi od njih, kao primarnom izvoru proizvodnje električne energije.

Grafika Visual Capitalista prikazuje evropske zemlje prema njihovom najvećem izvoru proizvodnje električne energije, koristeći podatke iz mapa električne energije Međunarodne agencije za energetiku (IEA), zajedno sa pregledom ukupne proizvodnje električne energije u EU po izvorima u 2021.

Na mapi je Crna Gora označena plavom bojom, što znači da struju dominantno dobija iz hidroelektrana, odnosno obnovljivih izvora.

Evropa je stabilno prelazila na obnovljive izvore energije za proizvodnju električne energije, čineći značajan napredak u protekloj deceniji. U 2011. godini, fosilna goriva (nafta, prirodni gas i ugalj) činila su 49% proizvodnje električne energije u EU, dok su obnovljivi izvori energije činili samo 18%. Deceniju kasnije, obnovljivi izvori energije približavaju se nivou fosilnih goriva, pri čemu obnovljivi izvori čine 32% proizvodnje električne energije u EU u poređenju sa 36% fosilnih goriva 2021.

Ekspanzija proizvodnje vetra i sunca bili su primarni pokretači ovog pomaka ka obnovljivim izvorima energije, koji se kreće od samo 8% proizvodnje električne energije u EU u 2011. pa sve do 19% u 2021. Iako se ovo još čini malim, udio EU u proizvodnji električne energije iz vetra i sunca je na prvom mestu uz Okeaniju, u poređenju s drugim regionima svijeta.

Iako hidroenergija nema toliki udio kao drugi izvori, ona je najčešći primarni izvor proizvodnje električne energije u Evropi, koji igra važnu ulogu u obezbeđivanju obnovljive energije.

Nuklearna energija je najveći pojedinačni izvor proizvodnje električne energije u EU i širom ostatka Evrope, uprkos njenom padu u posljednjih nekoliko decenija. Još 2001. godine nuklearna energija je činila jednu trećinu (33%) proizvodnje električne energije u EU, a u narednih 20 godina pala je na 25%.

Primarni izvori električne energije velikih evropskih država

Gledajući pojedinačne nacije, većina najvećih evropskih zemalja ima fosilna goriva kao najveći primarni pojedinačni izvor električne energije.

Nemačka i dalje u velikoj mjeri zavisi od energije iz uglja, koja je od 2017. do 2021. proizvodila 31% električne energije u zemlji. Uprkos zavisnosti od fosilnih goriva sa intenzivnim ugljenikom, proizvodnja energije vjetra i sunca zajedno činila je više nemačke proizvodnje električne energije sa 33% (23% za vjetar i 10% za solarnu energiju).

Francuska je najveća evropska ekonomija koja se prvenstveno oslanja na nuklearnu energiju, koja čini više od polovine proizvodnje električne energije u zemlji.

Italija, Ujedinjeno Kraljevstvo i Holandija se prvenstveno napajaju prirodnim gasom. Dok je Italija najzavisnija sa 42% električne energije proizvedene prirodnim gasom, Holandija (40% ), a UK (38%) ne odstupaju mnogo.

Španija je druga priča među glavnim evropskim zemljama i svedoči uspehu u tranziciji ka obnovljivim izvorima energije. Dok je u periodu od 2017. do 2021. godine zemlja prvenstveno zavisila od prirodnog gasa (29%), u 2022. doprinos prirodnog gasa u proizvodnji električne energije pao je na 14%, kako je vjetar porastao i postao primarni proizvođač električne energije sa udjelom od 32%.

Ubrzavanje energetske tranzicije EU

Od ruske invazije na Ukrajinu, energetska nezavisnost u EU postala je prioritet, a zemlje su iskoristile priliku da ubrzaju svoju tranziciju ka obnovljivim izvorima energije.

Novi izveštaj Ember-a naglašava kako je tranzicija postigla značajan napredak u 2022, sa solarnom i energijom iz vetroelektrana (22%), koje su prvi put u proizvodnji električne energije pretekle prirodni gas (20%).

Dok je 2022. godine došlo do povećanja proizvodnje električne energije iz fosilnih goriva u EU, Ember očekuje da će 2023. godine opasti za čak 20%. Ako EU može održati ovaj ubrzani odmak od fosilnih goriva, mapa primarnih izvora energije za proizvodnju električne energije mogla bi sadržavati mnogo više obnovljivih i niskougljičnih izvora energije u bliskoj budućnosti.

Izvor: Investitor.me
Foto: Screenshot, adaptacija (Foto: Visual Capitalist)

Чланак Najveći izvori električne energije po zemljama u Evropi се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ovaj dokument koji su izradili profesori fakulteta i stručnjaci relevantnih domaćih instituta i koji će biti deo Strategije razvoja energetike Srbije čije je usvajanje planirano na jesen, predviđa započinjanje proizvodnje vodonika iz obnovljivih izvora energije (OIE), takozvanog zelenog vodonika, do 2025. godine. A kolike su zapravo mogućnosti Srbije kada je reč o proizvodnji zelenog vodonika, i trenutno i perspektivi, pitali smo jednog od autora izrade Nacrta vodonične strategije, profesora Miloša Banjca sa Mašinskog fakulteta.

– Nema smisla da Srbija uopšte proizvodi zeleni vodonik, onaj koji se dobija putem elektrolize iz struje dobijene iz obnovljivih izvora energije, dok ne počne da proizvodi više struje iz OIE – kaže profesor Banjac za eKapiju.

I sve dok imamo onoliko struje koliko možemo da potrošimo, ne treba da proizvodimo vodonik, smatra naš sagovornik.

– Iz vetroelektrana trenutno imamo 400 MW. EMS je napravio studije za 7.000 MW priključenja, što je neverovatno i nemoguće da naša mreža prihvati, jer naš ukupni elektroenergetski sistem ima upravo toliko instalisanu snagu – 7.200 MW, ali to ipak govori da ima investitora i potencijala da se napravi mnogo vetroelektrana. Iz solara imamo trenutno 2 MW, ali i tu ima kapaciteta za podizanje kako su krenuli prozjumeri, za plasiranje viškova velikih proizvođača – navodi Banjac.

Ističe da imamo u svakom slučaju još prostora, sigurno još nekih 5-6%, da podignemo varijabilne izvore energije kao što su vetar i sunce.

– Naš elektroenergetski sistem može i dalje da apsorbuje i tu naglu promenu i skokove varijabilnih izvora, još, nekih 12%, ali već posle toga će biti problem. Ako imate višak, prvo gasite hidroelektrane, pa ako mora termoelektrane, da bi se to izbalansiralo.

Država bi morala da subvencioniše

Prema njegovim rečima, u Strategiji je predloženo da se što pre započnu pripreme za takav scenario, ali na malim postrojenjima zelenog vodonika, koja bi morala da subvencioniše ili država, ili da se to čini iz evropskih fondova.

– Ali to bi bili razvojni projekti, koji sigurno još narednih 10 godina neće biti ekonomski isplativi. I u svetu, mada je svetski koncept okrenut ka proizvodnji zelenog vodonika, trenutno se uglavnom proizvodi plavi, dobijen iz prirodnog gasa. Očigledno je da neće biti dovoljno zelenog vodonika sledećih 10 godina, pa je plavi pa prelazno rešenje, dok tehnologije još ne uznapreduju. Kod nas bi takav mogle da prave na primer Rafinerija u Pančevu ili Azotara, najave takvih mogućnosti je i bilo, ali nema potrebe da, ako već imamo prirodni gas, da ga pretvaramo u vodonik, osim ako je on potreban za neke tehnološke procese. Pritom, ako gledamo samo emisije CO2, plavi vodonik nije više ekološki od gasa – navodi naš sagovornik.

Saradnja sa Nemcima, Japancima, ne sa Emiratima

Prof. Banjac ističe i da je za buduću proizvodnju zelenog vodonika važno da uhvatimo i držimo korak sa svetom u razvoju tehnologije:

– Mi imamo znanja koliko i drugi, ali ako to ne razvijamo dalje, izgubićemo priliku kao što smo izgubili za obnovljive izvore energije. Moramo o tome da sarađujemo sa ozbiljnim zemljama, sa Nemcima, sa Japancima, a ne sa Emiratima, kako je nedavno najavljeno. Emirati su tek 1957. otkrili naftu, do tad je to tamo bila pustinja, ni fakulteta ni univerziteta. Sad imaju para pa su preuzeli, ne najbolje, već dobre profesore da evropskih fakulteta da razvijaju tu tehnologiju, ali ne može preko noći da se stigne do znanja, u Evropi univerziteti postoje više od hiljadu godina – kaže Banjac.

Podseća da smo sličnu grešku napravili i kod nuklearne energije, koju bismo, da je sada imamo, takođe mogli da koristimo za proizvodnju tzv. ružičastog vodonika, ali mi više stručnjake za nuklearke nemamo, ostalo nam je samo bazično znanje.

Osim znanja, navodi, problem za proizvodnju je i dostupnost postojeće tehnologije.

– Ne postoji još masovna proizvodnja elektrolizera, kao što je nije bilo ni solarnih panela dok se proizvodnja nije prebacila na istok i dok tamo nisu počeli da se prave u ogromnim serijama. Dakle, kad Kinezi počnu da prave elektrolizere, onda će ih biti dovoljno i svi će ih imati.

Tako je, podeća profesor, bilo i sa obnovljivim izvorima energije, čija je proizvodnja na početku bila jako skupa.

– Od 1990. godine Nemci su počeli da subvencionišu proizvodnju struje iz obnovljivih izvora. Sada je to jeftinije, približno je ista cena proizvodnje energije iz sunca i iz termoelektrana.

Najava koja se izjalovila

Banjac kaže da će nam, kad jednom počnemo elektrolizu za dobijanje zelenog vodonika, plus biti i veliki broj reka i jezera, jer se elektroliza radi na vodi, odnosno iz vode – voda se razdvaja na vodonik i kiseonik.

A gradnja jednog takvog postrojenja bila je čak i najavljena pre manje od dve godine, na Savi. Najavio ju je tadašnji pomoćnik ministra rudarstva i energetike Zoran Ilić, koji je rekao da ćemo „vrlo brzo dobiti jedno plutajuće postrojenje za proizvodnju vodonika na Savi ili Dunavu, koje će proizvoditi ovaj energent iz vode“, ali profesor Banjac kaže da od toga tako brzo nema ništa.

– Problem je, osim proizvodnje, i skadištenje. Jer, vodonik se čuva na pritiscima od 200, 300, 500 bara. TNG koji se koristi u automobilima se čuva na 5-6 bara, pa sad zamislite tu razliku. Za vodonik moraju da se koriste ozbiljni čelični rezervoari, pa čak i tamo postoje curenja.

A kakve su kapaciteti Srbije kada je reč o infrastrukturi za prenos?

– Potencijal za transport imamo, imamo Dunav, pa i Dunavska strategija pominje transport baržama. I gasovodnu infrastrukturu načelno imamo, imamo veliki gasovod, mada Srbija još nije gasifikovana i pokrivena gasovodima u dovoljnoj meri. Pritom treba imati u vidu i da se čist vodonik ne gura kroz gasovode, jer je njegov atom veoma mali, najmanji molekul koji postoji, i on prolazi kroz strukturu materijala, ne možete ga zadržati u kristalnoj rešetki, pa struktura gasovoda postaje krta. Ali namešan sa prirodnim gasom može da se transportuje. Evropa namešava 10% vodonika u gas, Amerikanci su podigli na 15%. Vodonik je mnogo jače i kvalitetnije gorivo od gasa – čim gasu dodate mali procenat vodonika, povećate mu energetski vrednost i takav gas se i ne prodaje na kubike nego na kilovat-sate – objašnjava naš sagovornik.

Na pitanje o mogućnosti proizvodnje vodonika iz struje dobijene iz hidroelektrana, koja takođe spada u zelenu energiju, Banjac kaže da to, kao ni proizvodnja vodonika iz gasa, ne bi imalo smisla.

– Naročito ne iz velikih, akumulacionih hidroelektrana koje služe za balansiranje mreže. Nema ni potrebe. Odatle dobijate odličnu struju koju puštate na mrežu, kad imate manjak puštate više. A viškova nikad neće biti iz hidroelektrana. Mi trenutno 30% struje proizvodimo iz hidroelektrana, a ostatak iz termokapaciteta. Kako ih bude manje, u skladu sa konceptom da izlazimo iz uglja, moraćemo da ubacimo vetar i sunce, koji su problematični jer nekad ih ima a nekad ih nema, pa ćemo vodu morati da koristimo za balansiranje. Ono što ne može da se izbalanira moraće da ide ili na baterije, koje su preskupe, ili na vodonik, što je perspektivno – zaključuje profesor.

Izvor: Ekapija.com

Foto: Pixabay

Чланак Ima li Srbija uslove da pravi zeleni vodonik? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Srbija ispod svoje površine skriva nedovoljno istražen i neiskorišćen geotermalni potencijal, a u više od 60 opština utvrđeni su prirodni i veštački izvori termalnih voda, kažu u Privrednoj komori Srbije. Takođe, ističu da je upotreba geotermalnih resursa primenom toplotnih pumpi veoma jednostavan sistem i da se može instalirati skoro svuda u Srbiji.

Ovaj, kako kažu, beskrajni izvor obnovljive energije koji je dostupan 24 časa svakog dana i svuda, može da bude naš odgovor na nužnu energetsku tranziciju. Takođe, jedini je obnovljivi izvor koji može doprineti dekarbonizaciji energetski intenzivnih sektora poput proizvodnje električne energije, grejanja i hlađenja, i transporta. Kao nosilac mineralizacije može biti izvor strateških minerala kao što je litijum, koji se koristi za proizvodnju baterija neophodnih za e-mobilnost.

Potrebna strategija

Ovako široka lepeza primene geotermalnog resursa čini ga najsvestranijim i najpouzdanijim obnovljivim izvorom energije. Zbog ovih i drugih prednosti upotrebe geotermalnih resursa, posebno u svetu današnje energetske nesigurnosti kada se zahtevaju dugoročno stabilni i nezavisni izvori električne energije, neophodno je prilagođavati se i menjati regulativu, udružiti stručnjake, kompanije sa iskustvom i donosioce odluka i brže krenuti u projekte korišćenja geotermalne energije (GTE) koju nam naša zemlja nudi u izobilju, znatno više nego u brojnim državama Evrope i sveta, navode iz PKS.

– Za intenzivnije korišćenje geotermije i njeno sistemsko rešavanje potrebno je u prvom redu u okviru strateških dokumeta dati veći značaj ovom resursu, a potom i u planskim dokumentima – kaže sekretar Udruženja za energetiku i rudarstvo Privredne komore Srbije Ljubinko Savić.

U poslednje vreme, dodaje, dosta se radi na istraživanju geotermalnog potencijala, ali je to nesistemski i bez jasne vizije u kom pravcu se želi ići u budućnosti. Mađarska i Turska koje već imaju geotermalne elektrane imaju ambiciozne planove i razvijaju nove projekte, kao i Hrvatska i Slovenija.

– Srbija pripada ovom geostrukturnom prostoru, imamo indikacija prisustva visokih temperatura ali je neophodno raditi i na njihovom doistraživanju i utvrđivanju potencijalnosti – ukazuje Savić.
U Udruženju smatraju da bi jedno od rešenja za veću upotrebu GTE bilo to da se pre početka izgradnje bilo kog građevinskog objekta sagleda mogućnost upotrebe GTE na određenoj lokaciji.

– Ovo bi trebalo da bude i zakonom propisano. Samo takav pristup bi dao značajan iskorak u intenzitetu korišćenja GTE u Srbiji i njen pun doprinos dekrbonizaciji i energetskoj tranziciji zemlje – ističe Savić.

Upotreba geotermalnih resursa primenom toplotnih pumpi je veoma jednostavan sistem i može se instalirati skoro svuda u Srbiji. Od individualnih kuća i kancelarija, škola, bazena, tržnih centara i javnih zgrada, do upotrebe u sektoru poljoprivrede, zatim, zagrevanju stadiona, putnih prevoja ili gradskih trgova tokom hladnih zimskih dana…

Široko područje primene

– Geotermalna energija je pogodna i poželjna i u industriji. Poljoprivreda je, takođe, značajno i široko područje gde se resursi geotermalne enegije mogu koristiti i to u prvom redu u plastenicima i staklenicima za intenzivnu poljoprivrednu proizvodnju različitih povrtarskih kultura, cveća ili voća, ali i za uzgoj ribe u ribnjacima i zagrevanje farmi, pripremi i preradi hrane – navodi Savić.

U više od 60 opština utvrđeni su prirodni i veštački izvori termalnih voda i temperatura vode je u proseku oko 40 stepeni, a samo na teritoriji šest opština i gradova temperatura vode je veća od 60 stepeni (Vranje, Šabac, Kuršumlija, Raška, Medveđa, Apatin). Najvišu temperaturu imaju termalne vode u Vranjskoj banji (96°C), Jošaničkoj banji (78°C), Sijarinskoj banji (72°C), Kuršumlijskoj banji (68°C) i Novopazarskoj banji (55°C).

Dobar primer korišćenja GTE je, između ostalih, Opština Bogatić koja već koristi ovaj resurs, a druge opštine sa prostora Mačve takođe razmatraju mogućnost valorizacije geotermalne energije za potrebe sistema daljinskog grejanja. Takođe, studija getermalnog potencijala koja je rađena za širi prostor Valjeva, pokazala je da se kompletan grad može grejati na ovaj resurs.

Neki hoteli koriste toplotnu energiju

JKP Beogradske elektrane prošle godine su naručile izradu Studije o geotermalnom potencijalu podzemnih vodnih resursa na teritoriji toplana i kotlarnica ovog preduzeća. Za potrebe projekta „Energetska efikasnost u zgradama centralne vlasti“ prošle godine je završeno istraživanje geotermalnih resursa za potrebe SIV 3 i Palata Srbija na Novom Beogradu.

U Udruženju kažu da nekoliko hotela, na Kopaoniku i Zlatiboru, Beogradu, Vrnjačkoj Banji, zatim Paliću, Melencima i Kanjiži, kao i poslovnih centara, upotrebljava toplotnu energiju za grejanje i hlađenje. S obzirom da se evidencija ne vodi, ne postoji tačan broj hotelijera koji su se odlučili da koriste ove resurse. Takođe, i pojedini građani su tokom minulih godina ugradili toplotne pumpe zemlja-voda i voda-voda.

Prema procenama, na oko 50 lokacija u Srbiji se koristi GTE za potrebe balneologije, sport i rekreaciju i to su delatnosti u kojima je GTE i našla najveću primenu u Srbiji i ima veliki potencijal da se i dalje razvija.

Izvor: 24sedam.rs

Foto: Pixabay

Чланак Srbija ima veliki potencijal u geotermalnim vodama се појављује прво на Biznis i Finansije.

Tako profesor Rudarsko-geološkog fakulteta Dejan Milenić opisuje resurs koji nas neće zagađivati, a opet će obezbediti dovoljno energije i smanjiti zavisnost od uvoza energenata. Takođe ukazuje na to da će geotermalna energija u skorijoj budućnosti zameniti prljava fosilna goriva, čija se era bliži kraju.

Ogromne zalihe

Procene su, kako kaže, da će uglja biti maksimalno za još 50 godina, gasa još 70-80 godina, ako se otvori Severni pol, ali svakako do 2100. više neće biti fosilnih goriva, dodaje on.

Ispod Zemljine površine nalaze se ogromne zalihe tople vode, koja se naziva geotermalna energija. To je zapravo toplotna energija akumulirana u fluidima i stenskim masama u Zemljinoj kori. Nastala je polaganim raspadanjem radioaktivnih elemenata, hemijskim reakcijama ili trenjem pri kretanju tektonskih masa, piše Bloomberg Adria.

Količina takve energije je tako velika da se može smatrati skoro neiscrpnom, pa se vodi kao obnovljivi izvor energije, iako je u suštini neobnovljiva. Procenjeno je da zalihe geotermalne energije daleko prevazilaze energetske zalihe uglja, nafte, prirodnog gasa i uranijuma zajedno.

– Uvek volim da se šalim, mi dajemo garanciju da je to resurs koji će trajati od milion do milijardu godina, posle nas ne pitajte da li će ga biti, ali dok postoiji naša planeta, postojaće i geotermalna energija – kaže profesor Milenić, govoreći o količini geotermalne energije.

Prednosti i nedostaci geotermalne energije

Geotermalna energija ima brojne prednosti u poređenju sa fosilnim gorivima. Najveća prednost je to što je čista, sigurna za okolinu i ne stvara emisije štetnih gasova. Prednost su i velike zalihe koje su na raspolaganju. Takođe, elektrane koje koriste geotermalnu energiju zauzimaju mali prostor, za razliku od hidroelektrana. Pored toga, pouzdana je, jer za razliku od hidroelektrana, vetroelektrana i solarnih elektrana, ne zavisi od meteoroloških prilika. Geotermalne elektrane imaju vrlo niske troškove proizvodnje, dok su potrošačima računi minimalni.

Kada je reč o nedostacima, najveći nedostatak je to što nema mnogo lokacija koje su prikladne za iskorišćavanje geotermalne energije i izgradnju geotermalnih elektrana. Geotermalna energija se ne može transportovati. U mestima gde se iskorišćava geotermalna energija dolazi do povećane pojave potresa tla. Pored toga, bušotine geotermalne energije za proizvodnju struje su veoma skupe, kaže profesor Milenić.

Profesor i stručnjak za gas, naftu i geotermalnu energiju Mišo Soleša takođe je izjavio da je bušenje skup i dug proces. „Ako su bušotine do 3.000 metara, u zavisnosti od karakteristika stena i fluida, ako se koriste visokokvalitetni materijali, jedna bušotina može da košta i preko dva, tri pa i do pet miliona evra ili dolara.“

Srbija u prve tri zemlje u Evropi

Prema rečima profesora Soleše, Srbija se po izvorima geotermalne energije svrstava u prve tri zemlje u Evropi. Ne postoji zvaničan podatak koliko ukupno geotermalnih buštoina ima u Srbiji, koliko od njih se koristi, a koliko je napušteno. Većina stručnih i naučnih radova ukazala je na to da je Vojvodina oaza geotermalne energije u Srbiji.

Najveća ekspanzija geotermalne energije u Srbiji bila je od sedamdesetih do devedesetih godina, kada su urađena najveća istraživanja, bušenja, prvi geotermalni sistemi i nastale prve banje, među kojima su Vranjska banja, Niška banja, Sokobanja. Tokom devedesetih je sve stalo zbog ratova, sankcija i loše ekonomske situacije u zemlji, piše Bloomberg Adria.

Međutim, u poslednjih 15 godina ova oblast u Srbiji se ponovo razvija, kaže profesor Milenić. Prema njegovim rečima, u Srbiji geotermalnu energiju za zagrevanje trenutno koristi oko 5.000 objekata, od kojih je više od 1.000 u Beogradu.

Od tih 5.000 objekata, 80 odsto koristi toplotne pumpe koje dogrevaju vodu jer su bušotine plitke (do 100 ili 200 metara), na kojima je temperatura vode do 30 stepeni. Dogrevanjem se dostiže temperatura i do 50 ili 60 stepeni. Samo 20 odsto se greje direktno na geotermalnu energiju, jer su bušotine dublje i temperatura vode dostiže više od 30 stepeni.

S obzirom na to da su geotermalne bušotine, kako kaže, skupe, svi se odlučuju za pliće bušotine i toplotne pumpe sa kojima nema rizika, dok bušotine na dubinama većim od 1.000 metara nose sa sobom mnogo problema, ulaganja i pitanja da li će biti upotrebljive.

Dug i skup proces

U Srbiji se geotermalna energija koristi za direktno grejanje objekata, balneologiju, proizvodnju hrane (sušenje hrane, zagrevanje ribnjaka), zagrevanje plastenika i staklenika, industriju, grejanje i hlađenje objekata putem toplotnih pumpi, ali ne i za proizvodnju električne energije.

Profesor Soleša kaže da je Srbija još daleko od proizvodnje struje iz geotermalne energije, ali da potencijali postoje i da su to dokazala brojna istraživanja. Da bi se došlo do potrebnih između 150 i 170 stepeni vode za proizvodnju struje, potrebne su bušotine dublje od 3.000 metara, objašnjava profesor.

Dodaje da je proizvodnja električne energije iz geotermalne energije veoma dug i skup proces i da je njegovu primenu uvek kočio nedostatak novca.

Bogatić – primer dobre prakse

Geotermalna energija, za početak, dobra je zamena za prljave kotlove i skup gas, a opština Bogatić je dobar primer kako se ovaj resurs može koristiti za zagrevanje objekata.

Pre tri godine, ova opština je zamenila prljave kotlove mazuta i uglja geotermalnom energijom u desetak javnih ustanova. Geotermalnu bušotinu, koja je bila u vlasništvu lokalne samouprave i koja je oticala uprazno 30 godina, iskoristila je za toplotnu energiju i time postala prva opština u Srbiji sa daljinskim grejanjem zasnovanim na geotermalnoj energiji. U planu je da se tako greju i domaćinstva opštine.

Profesor Milenić, koji je i bio autor ovog projekta, kaže da je pored čistije sredine opština i uštedela. Bogatić je pre prelaska na ovaj sistem grejanja trošila oko 160.000 evra godišnje za zagrevanje tih javnih objekata, a prošle godine je potrošila svega 3.000 evra. Ovaj sistem se isplati za tri-četiri godine, dodaje Milenić.
Budućnost je u geotermalnoj energiji

Budućnost je, ističe Milenić, u geotermalnoj energiji, prema kojoj se, kako navodi, okreće sve veći broj zemalja u svetu.

– Procenjuje se da u svetu postoji oko 29 miliona napuštenih naftnih bušotina koje se mogu ispitati i iskoristiti za proizvodnju geotermalne energije. Zato većina zemalja zbog aktuelne energetske krize ispituje da li se one mogu upotrebiti – dodao je Milenić.

Beč je, kako kaže, već napravio plan da se do 2040. godine pola grada greje preko toplana, a pola preko toplotnih pumpi i geotermalne energije.

– Ništa drugo se neće koristiti sem toplotnih pumpi i bečkih toplana. A i u okviru toplana 40 odsto će biti iz geotermalne energije – kaže on.

Za Srbiju je, naglašava, veoma važno da ne uđe u haos i nekontrolisano korišćenje geotermalne energije, jer će to biti loš imidž za našu zemlju.
– Svaki sistem mora da ima dozvolu, svaka eksploatacija podzemne vode ili geosonde mora da dobije odobrenje za eksploataciju, što trenutno radi Ministarstvo rudarstva i energetike. To je imperativ, jer razvoj mora biti održiv – rekao je Milenić.

Profesor Soleša očekuje da će Srbija aktivirati resurse geotermalne energije koje poseduje i smatra da je ona jedno od rešenja za izlaz iz energetske krize.
Izvor: Bloomberg Adria/24sedam
Foto: Pixaby

Чланак Srbija je treća u Evropi po kapacitetima geotermalnih voda се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prerađivačka kompanija Bio – bean (Velika Britanija) je zasnovana na viziji prema kojoj otpad ne postoji, već samo resursi, koji se pogrešno tretiraju. Talog kafe veoma je kaloričan i sadrži vredne supstance, što ih čini idealnom sirovinom za proizvodnju čistih goriva, piše sajt opstinesanulaotpada.com.

Bio – bean je u tome prepoznao svoju razvojnu šansu. Kompanija se bavi recikliranjem otpadnog taloga od kafe koristeći ga za proizvodnju peleta i briketa i istražuje mogućnosti za proizvodnju biodizela i biohemijskih materija.

Sakupljanje istrošenog taloga od kafe

Bio – bean kroz svoj dobavljački lanac sprovodi sakupljanje istrošenog taloga od kafe iz kafića, restorana i fabrika, koji se zatim odvozi u njihov pogon za reciklažu i koristi u izradi tzv. B20 mešavine. Novo biogorivo dobiva se ekstrakcijom ulja iz taloga kafe koje se potom meša sa drugim mastima i uljima. Novonastala smeša ulja i masti se zatim meša s mineralnim dizelom kako bi se proizvelo gorivo u kojem će udeo bio-komponente iznositi 20%.

Na ovaj način kompanija je proizvela 6.000 litara ulja od kafe u toku sprovođenja jednog pilot projekta što je dovoljno da pomogne u pogonu jednog gradskog autobusa tokom cele godine. Korišćenjem ovog biodizela za pogon londonskih autobusa, očekuje se smanjenje emisije CO2 za 10% – 15%.

Pored toga, u prvoj svetskoj kompaniji za reciklažu kafe Bio – bean, inženjeri pretvaraju talog kafe u kvalitetne tzv. cepanice kafe (eng. Coffee Logs) – koje se koriste u kaminima i pećima kao održiva alternativa drvnim cepanicama i drugim konvencionalnim fosilnim gorivima.

Godišnje se u fabrici može preraditi oko 50.000 tona taloga kafe, što je otprilike četvrtina godišnjeg otpada od taloga kafe nastalog u Londonu.

U narednom periodu kompanija planira da proizvede „čistu smešu“ biodizela u kojoj neće biti drugih masti i ulja koja se trenutno nalaze u mešavini B20 biodizela.

Recikliranje kafe doprinosi smanjenju gasova staklene bašte, smanjuje odlaganje otpada na deponijama, pomaže u smanjivanju korišćenja fosilnih goriva i daje kafi novu dodanu vrednost.

Izvor: Ekapija

Foto: Pixabay

Чланак Recikliranje otpadnog taloga od kafe koristi se za proizvodnju peleta i briketa се појављује прво на Biznis i Finansije.

Dugačaki drvoredi koje čine visoko drveće sa gustim krošnjama predstavljaju plantažu drveta paulovnije koje se nalazi u selu Markovac, i to šest godina nakon sadnje. Ovo najbrže rastuće drvo na svetu, Goran Mirčić posadio je iz radoznalosti, a o njemu je brinuo navodnjavanjem sistema kap po kap. Navodi da je prezadovoljan dosadašnjim rezultatom.

– Nisam verovao da jedno drvo može tako brzo da izraste i postane zrelo drvo za tako malo vremena – kaže Mirčić.

Energetska vrednost velika

I ne samo što brzo raste, njegova prednost je i to što je njegova energetska vrednost velika, pa se sve više razmišlja o njegovoj upotrebi za ogrev.

Željko Spasojević iz rasadnika paulovnija „Planto“ kaže da se ovo drvo ne koristi kao tipično drvo za ogrev, i objašnjava da je njegova obrada sasvim drugačija.

– Nije to drvo koje ćete seći i ložiti Smederevac, ne nije to za to. Međutim, drobljeno, pretvoreno u pelet i sabijeno ono ima izvanrednu vredost. Može da se koristi čak i kao komponenta koja će za stvaranje peleta sa bukvom, ali i sa drugim vrstama – kaže Spasojević.

Međutim, problem je taj što to u Srbiji niko ne radi. Pelet se najviše pravi od bukve i hrasta, a ostale brzorastuće vrste poput vrbe, topole i bagrema imaju drugačiju svrhu.
Branko Stajić sa Šumarskog fakulteta objašnjava da se drvo prerađuje i da se na taj način dobija takozvani „drvni čips“.

– Osnovni proizvod iz takvih zasada jeste drvna sečka ili drvni čips. Ta drvna sečka nastaje tako što se, ogrevno drvo, ostaci od granja i drugi ostaci stine. Ona posle toga može da se prenese do odgovarajućih kotlova i može da se loži – kaže on u razgovoru za Euronews Srbija.

Ovako dobijena biomasa bez problema može da zameni fosilna goriva, kaže dekan Šumarskog fakulteta. Računica je jasna. Prema podacima kojima raspolaže 2021. godine u Srbiji je potrošeno 115.000 tona mazuta i 45.000 tona lož ulja što je ukupno koštalo 88 miliona evra, a Stajić dodaje da to može jeftinije da se uradi.

Brzorastuće biljke mogu da naprave veliku uštedu

– Kada bismo hteli da to uradimo – da koristimo biomasu iz ovih energetskih zasada brzorastućih vrsta drveća, trebalo bi nam oko 520.000 tona biomase ukupno. Kada se to preračuna, to bi koštalo 26 miliona evra. To znači da je ušteda na mazut 3-4 puta – kaže Stajić.

Iako brzorastuće biljke mogu da naprave veliku uštedu, energetskih zasada u Srbiji, nema previše. U okolini Lazarevca i Obrenovca, na jalovištima rudnika uglja postoje zasadi vrbe, dok je iz Željkovog rasadnika zasađeno oko 700 hektara paulovnije širom Srbije.

Spasojević kaže da posao nije nimalo lak i da zahteva dosta ulaganja i vremena, ali i zemlje.

– Nemamo velike količine, sve su to male parcele. Vi za jednu ozbiljnu plantažu za pelet gde je gusta sadnja u pitanju morate da imate rotaciju svake godine da imate šta da sečete, a to znači da imate 20 hektara u krug gde ćete svake godine eksploatisati po pet ili sedam hektara koja će vam omogućiti da svake godine imate prihod – kaže on.

Inače, prva seča paulovnije u Srbiji očekuje se sledeće godine. Preporučuje se da se drvo paulovnije seče između sedme i desete godine, kada stablo dostigne obim od 45 centimetara. Od tri isečena stabla može se dobiti oko dva kubna metra građe.

Primena ovog i drugih vrsta drveća još se istražuje. Uslovi za njihovo gajenje u Srbiji su povoljni, kažu stručnjaci i odbacuju tvrdnje da nakon ovakvih biljaka zemljište ostaje jalovo. Preporučuju, međutim, da bi posle izvesnog vremena na istom zemljištu trebalo posaditi drugu kulturu.

Izvor:Euronews
Foto: Pixabay

Чланак Biomasa dobijena iz brzorastućeg drveća smatra se gorivom budućnosti се појављује прво на Biznis i Finansije.

Proizvođač nerđajućeg čelika Aperam bio je prisiljen da zaustavi proizvodnju uprkos čak četiri vetroturbine i preko 50 hiljada solarnih panela u pogonu na istoku Belgije, prenosi SEEbiz.

Kompanija sada mesečno za energiju izdvaja kao nekada u celoj godini i zatvorila je postrojenje s 300 radnika koje je topilo otpadni nerđajući čelik i pretvaralo ga u velike ploče.

– Imamo nešto novca koji će nam omogućiti da izdržimo neko vreme, ali to ne može trajati godinama – rekao je čelnik Aperama za Evropu Bernard Hallemans.

On smatra da će se, ukoliko potraje, desiti deindustrijalizacija sektora poput tog, a da će Evropa postati zavisna od uvoza baznih metala.

Letnje održavanje obično ograničava proizvodnju na oko 80% kapaciteta, ali Hallemans kaže da koriste otprilike polovinu, još od juna, nakon što je Rusija naglo Evropi smanjila snabdevanje gasom, podigavši ionako naduvane cene na nove rekordne nivoe.

U Evropi je udio čelika iz uvoza, većinom iz Azije gdje su cene energije daleko niže, ali su emisije uglja više, porastao s 20 do 25% u 2020. i prošloj godini na 40% u ovoj, dostigavši u prošlim sedmicama vrhunac od oko 50%.

Evropa mora da nađe odgovore, smatra Hallemans.

Prema prošlogodišnjem izvještaju McKinseyja, proizvodnja čelika stvara oko 83 mlrd EUR direktne dodane vrednosti u ekonomiji i direktno zapošljava 330.000 ljudi.

Evropska komisija tvrdi da su mere EU-a zaštitile 195 hiljada radnih mesta u industriji čelika u prošloj godini, ali kritičari upozoravaju da su troškovi energije sada toliko veliki da je uvoz možda jeftiniji čak i uz dodatne zaštitne carine.

Izvor: Mina-Ekapija.com

Foto: Pixabay

Чланак Evropske čeličane gase peći се појављује прво на Biznis i Finansije.