Jovan Kulinčević svaki dan započinje obilaženjem svojih pčelinjaka, ali ovaj vitalni devedesetpetogodišnjak ne proizvodi med. Njegovo preduzeće „Apicentar“ na svojim policama nema nijednu teglu meda, već se bavi selekcijom i reprodukcijom pčelinjih matica.

Ali zašto baš matica? Svako pčelinje društvo ima jednu maticu, čiji zadatak nije samo da iznedri nove generacije pčela, nego i da održava društvo na okupu. U prirodi se matice pare sa više trutova, a zatim polažu jaja iz kojih se izvode pčele radilice, trutovi i matice od kojih kasnije nastaju nova društva.

Međutim, među ovako nastalim maticama ima i onih koje nisu sposobne da zadovolje potrebe pčelara i donesu željene prinose. Imajući u vidu da pčelarenje zahteva velika ulaganja u proizvodnju, pčelari često žele da smanje ovakve poslovne rizike, te koriste usluge selekcionara pčelinjih matica, objašnjava Kulinčević u razgovoru za B&F.

Zarada ne može biti važnija od dobrobiti pčela

Kulinčević je zbog ljubavi prema pčelama, koju je nasledio od oca, završio Poljoprivredni fakultet u Beogradu i potom doktorirao genetiku pčela u Bonu. Tokom svoje karijere, predavao je na beogradskom Prirodno-matematičkom fakultetu, a zatim i na Državnom univerzitetu u Ohaju. Američki pristup pčelarstvu mu se nije dopao, jer kako kaže, „tamo je to industrija, kojoj je prioritet zarada a ne dobrobit pčela, pa se one svake sezone zamenjuju i kupuju se nove, mlađe i produktivnije”.

Uveren da se u ovoj delatnosti može uspešno poslovati i sa humanijim odnosom prema pčelama, po povratku u Jugoslaviju osamdesetih godina prošlog veka osnovao je preduzeće za selekciju i reprodukciju pčelinjih matica zajedno sa Institutom „Agroekonomik“. Kada je ovaj institut propao usled loše privatizacije, otkupio je drugu polovinu preduzeća i tako je 1995. zvanično nastao „Apicentar“, čiji je Kulinčević sada stopostotni vlasnik.

Preduzeće je od samog početka radilo po principima selekcije otvorenog tipa, u kojoj je deo proizvodnje matica prepuštan prirodi, a deo pomažu i nadziru naučnici. Kulinčević se trudio da posebnom selekcijom kreira onakve pčele kakve su potrebne privredi. To podrazumeva i da se izbegava ukrštanje pčela u bliskom krvnom srodstvu. Zato je „Apicentar“ uspostavio saradnju sa tri kooperanta za proizvodnju matica lociranih u Vojvodini, Centralnoj i Istočnoj Srbiji, koji su dovoljno udaljeni jedni od drugih da bi se izbeglo mešanje istog genetskog materijala.

Kako se vrši izbor majki matica?

Glavni pčelinjaci i selekcioni centar ovog preduzeća nalaze se u blizini Beograda, u kojima se tri osobe staraju o 300 pčelinjih društava i nekoliko stotina oplodnjaka. „U selekcionom pčelinjaku se odgajaju majke. Tu pratimo ponašanje odabranih majki matica. Kada na osnovu dvogodišnjih statističkih analiza utvrdimo koje od njih poseduju osobine neophodne pčelarima – a to su visoka medna produktivnost, miroljubivost i otpornost na učestale pčelinje bolesti – svakome od kooperanata šaljemo po jednu majku, od kojih oni zatim proizvode nove matice. Potom nam vraćaju oplođene matice i mi ih ustupamo pčelarima”, objašnjava Kulinčević.

Gaje samo Kranjsku rasu, jer je jedino njen uzgoj dozvoljen zakonom. Sa njom se, u poređenju s drugim rasama, relativno lako radi jer uz malo dima nije sklona ubadanju. Ona dobro podnosi kontinentalnu klimu, uspešno prezimljava uz skromnu potrošnju hrane, a kada sve procveta postaje veoma produktivna. Jedna od njenih većih mana je što je sklona rojenju.

Međutim, vlasnik i glavni genetičar „Apicentra“ je radio na suzbijanju ovakvog ponašanja, pa se potomci njegovih matica uglavnom ne roje. Takođe, uspeo je da proizvede i dugovečnije pčele od onih koje se proizvode u SAD, uveren da su one „pre svega živa bića, a ne sredstvo za ubiranje zarade”.

Izbegavati neregistrovane proizvođače

Na pitanje zašto pčelari sami ne proizvode matice kada već poseduju biološki materijal, Kulinčević odgovara da neki od njih to i čine, a pojedini ih čak prodaju „na crno“, ali da njihovi rezultati nisu uvek zadovoljavajući. „Te pčele često nisu dovoljno otporne na bolesti i nemaju velike prinose. Takođe, povremeno se dešava da njihova naredna legla imaju određene genetske anomalije. Zato treba biti oprezan prilikom nabavke pčela od neregistrovanih proizvođača“, upozorava naš sagovornik, „jer ovo što mi radimo je nauka, i teško se takvi rezultati mogu dobiti slučajnim odabiranjem”. To dokazuju i podaci da pčele iz „Apicentra“ imaju veći prinos meda u proseku između 25 i 30 odsto u odnosu na neselekcionisane, pošto je i produktivnost nasledna osobina.

Ovakvi rezultati su proizvod višedecenijskog vrednog rada i finansijskih ulaganja, jer onaj ko želi da se bavi proizvodnjom matica mora imati osnovni kapital u vidu pčela, košnica i druge opreme. Kulinčević dodaje da su, pored toga, da bi se odgajila kvalitetna majka matica potrebni veliko znanje, iskustvo, posvećenost, sistematski kontrolni pregledi i stalno prisustvo.

I pčele putuju avionom

Navedene aktivnosti nisu mali posao, imajući u vidu da se tokom sezone na odgajivačkim pčelinjacima i sparivalištima „Apicentra“ i kooperanata proizvede nekoliko hiljada sparenih matica. Ove matice završavaju uglavnom kod domaćih kupaca, a jedan deo njih i u inostranstvu, najčešće na Bliskom Istoku. Do nedavno su njihove pčele kupovali i ruski pčelari, ali je ova saradnja prekinuta zbog problema u kojima su se našli ruski uvoznici usled nestabilnog kursa rublje i uvoznih ograničenja.

Međutim, kupaca ne nedostaje, uprkos prekidu izvoza na rusko tržište i odluci našeg sagovornika da ne ulaže u marketing, „jer se u pčelarskom svetu zna ko kako radi, tako da se kupci sami javljaju“.

„Apicentar“ godišnje obezbeđuje matice za oko 800 pčelara. Ove godine su prodali nešto manje matica, pre svega zbog lošije sezone i nezavidne situacije u kojoj se nalazi pčelarstvo u Srbiji, usled niskih subvencija za selekcione centre koje se nisu menjale godinama i nelojalne konkurencije na tržištu meda. „Ipak, imamo dovoljno kupaca da bismo poslovali održivo“, ističe Kulinčević.

To znači da je „Apicentar“ svoje kupce snabdeo sa dovoljno kaveza u kojima su se nalazile oplođene matice za proizvodnju nove generacije pčela. U svakom od tih kaveza nalaze se po jedna matica, hrana u vidu šećernog testa, i još nekoliko pčela pratilja koje će tokom puta hraniti maticu. Kada su ovako upakovane, one mogu da izdrže i dve-tri nedelje u transportu.

Ovaj podatak potvrdio nam je i jedan jordanski pčelar koji redovno otkupljuje matice od „Apicentra“. One do njega stignu brzo, za 24 do 48 sati avionom, ali pošto ih ponekad transportuje dalje, veoma mu je važno da mogu duže da opstanu u kavezima.

„Srpske pčele su izuzetno kvalitetne, a posebno one iz ’Apicentra’. Ja ih kupujem već 30 godina, i za sebe i za distribuciju po Bliskom Istoku. Ako ih ‘Apicentar’ nema dovoljno, prvo ih uzmem za sebe, pa tek ono što preostane prodajem u Libanu, Siriji, Iraku… Ovo radim zato što su se pokazale bolje od pčela iz drugih zemalja iz kojih uvozim, a to su SAD i Australija”, kaže za B&F Muhammad Eid Rousan. Kao najveći kvalitet srpskih matica ističe miroljubivost i prinose koje one daju, a njihov med je, tvrdi, najlepši na svetu zahvaljujući posebnoj paši za pčele specifičnoj za vegetaciju doline reke Jordan, koju čine limuni, pomorandže i lokalno endemsko bilje.

Marija Dukić

Biznis & finansije 214, oktobar 2023. 

Чланак Uspešni pčelari koji ne proizvode med се појављује прво на Biznis i Finansije.

Zahvaljujući entuzijazmu i biznis ideji mladih ljudi, najskuplje na svetu, japanske vagi krave, od ove jeseni po prvi put uzgajaju se i u Srbiji. Njihov dom je zapadni deo zemlje i jedno selo u blizini Čačka u koje su već stigle prve krave ove rase, a koje daju najskuplje i najkvalitetnije meso.

– Prepoznali smo potencijal u razvoju stočarstva u Srbiji, jer ovde još uvek niko ne uzgaja vagi krave. To nas je poprilično iznenadilo jer je njihova govedina poslednjih godina napravila pravi bum na svetskom tržištu, stoga smo odlučili da ovde pokrenemo taj biznis i prve krave su stigle u okolinu Čačka.

Cilj nam je da oformimo jako stado, postignemo kvalitet i krećemo plasman u Srbiji. A, kada se posao razradi krećemo i sa izvozom srpske vagi govedine u Englesku, gde već imamo razrađen posao, rekao je Nemanja Borjanović jedan od inicijatora ove biznis ideje i ugostitelj.

Vagi govedina je najskuplja govedina na svetu pre svega zbog jedinstvenog kvaliteta mesa i dobrih gena. Čuvena je po visokim nivoima instramuskularne masti, što joj daje posebnu sočnost i karakterističan ukus. Ono po čemu je takođe posebna jeste mramorno prošarano meso, bogato omega-3 i omega-6 masnim kiselinama u mnogo većem procentu u odnosu na običnu govedinu, zbog čega je prepoznato kao izuzetno zdrava namirnica.

Najbolja i najskuplja genetika

– Meso od vagi krava je odlično prihvaćeno u svetu, i ono što ih preporučuje svakako jeste ta prošaranost, visok nivo masti, što tom mesu daje poseban ukus i kvalitet. Zbog takvog kvaliteta cena njihovog mesa je i tri puta skuplja, zbog čega se služe samo u eksluzivnim restoranima. Cilj nam je da proizvedemo najviši mogući kvalitet vagi krava u Srbiji i zato smo uvezli najbolju i najskuplju genetiku. Ona nam povećava šanse da postignemo uzgoj goveda sa visokim stepenom prošaranosti mesa, ali i dobru proizvodnju mleka za telad i razvoj stada – ističe Borjanović.

Vagi krave su srednje veličine, uglavnom crne boje. Ishrana im se sastoji od zrnevlja, repe i žitarica i nije dozvoljena upotreba lekova i hormona za rast. Hrane se i na probranim pašnjacima, kojima Srbija obiluje, pogotovo okolina Čačka gde su stigli i prvi primerci ovih skupih životinja.

Ishrana im zavisi i od uzrasta, jer dok je tele sa majkom, krave su na ispaši i hrane se travom. Kad se tele odvoji od majke, polako prelazi na ishranu koja ima veći kalorični dohodak. Veliki broj farmera čuva tajnu prehrane, a veoma je važno da se uzgajaju pod minimalnim stresom i da imaji pristup vodi i hrani preko celog dana.

– Kada smo krenuli u ovu celu priču, susreli smo se neočekivanim problemom da nismo mogli naći ljude koji bi se brinuli o ovim vagi kravama. Medjutim, pun pogodak je bio doći ovde zu zapadnu Srbiju u okolinu Čačka gde smo pronašli vrednog domaćina koji se bavi stočarstvom. Cilj je da u bliskoj budućnosti dostignemo cilj od nekih 300 grla, srpskig vagi krava, izjavio je Marko Markićević, ekonomista.

Izvor: Telegraf Biznis/RINA

Foto: Pixabay

Чланак Najskuplje japanske vagi krave po prvi put uzgajaju se i u Srbiji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Devojčica Jana je progovorila pre navršene prve godine, ali njeni roditelji su to prihvatili kao uobičajeno a ne kao prirodni dar. Kada je prohodala, puštali su je da se po ceo dan igra s drugom decom i jurca naokolo, bez ikakvog usmeravanja u razvoju njenih sposobnosti. Tek kada se pokazalo da Jana stalno pobeđuje drugu decu u trčanju, dali su mnogo novca za skupe treninge i opremu u nastojanju da razviju ovaj njen talenat.

Jana je posle nekog vremena izgubila interesovanje za trčanje i izrazila želju da uči da svira klavir. Iako se potvrdilo da je nadarena za muziku, njeni roditelji nisu hteli ponovo da troše pozamašne svote za još jedan ćerkin hir koji bi uskoro mogla da zameni drugim i nisu je upisali na časove klavira. Zbog ovakve odluke svojih roditelja, Jana nikada u životu nije sela za klavir niti se bavila muzikom.

Šta bi se desilo da su oni odmah po Janinom rođenju zatražili da se ispitaju njena genetska preimućstva? Nauka bi otkrila da Jana ima izraziti dar za muziku i pre nego što bi navršila prvu godinu života. Janini roditelji bi odmah počeli da razvijaju ovaj njen talenat, okružujući je muzikom i kupujući muzičke igračke. Sa navršene tri godine počela bi da pohađa časove muzike, sa sedam godina bi postala muzičko čudo od deteta, a sa deset bi počela da komponuje.

Navedeni tekst je deo promotivnog materijala malezijske kompanije „Map My Gene“, specijalizovane za izradu „instant“ genetskih testova. Reklame slične sadržine sve više dobijaju roditelji u mnogim zemljama i od drugih preduzeća ili ustanova koje se bave genetskim testiranjem.

Poruka je da za budući uspeh deteta nije dovoljno da roditelji sruče gomilu novca u najelitnije škole, već je najbitnije da na vreme uoče u čemu njihovo dete može biti najbolje zahvaljujući genetskim predispozicijama. I da zato sruče gomile novca u genetska testiranja koja će usmeriti život njihove dece na način kako je to nekada u socijalizmu radila takozvana planska privreda.

Spremam dete za predatora

Od kako je sveta i veka, najveći broj roditelja nastoji svim silama da svojoj deci omogući bolji život od sopstvenog. Na pitanje šta je bolji život, Sjedinjene Države su kao dosadašnji predvodnik u savremenoj globalizaciji nametnule odgovor da u životu možete biti samo pobednik ili gubitnik. Merilo za to u koju grupu spadate je takođe vrlo isključivo – to koliko ste bolji od drugih presudno zavisi od broja cifara na vašem bankovnom računu.

U džungli koja se sada zove globalno tržište, takmičarska pravila su bespoštedna. Stoga se roditeljima potura stav da njihov glavni zadatak više nije da pomognu svom detetu da odraste u odgovornog čoveka sa moralnim integritetom, već u talenat za koji će se otimati svi i koji će drugima nametati sopstvene uslove, umesto da mu drugi otimaju poslove i diktiraju kako će zarađivati za život.

U takvim okolnostima, roditeljska ljubav može odvesti na stranputicu ako se dete ne posmatra kao dugogodišnji projekat. U tom projektnom zadatku nije dovoljno samo to da se upis u željenu obrazovnu ustanovu postavi kao pitanje života ili smrti, nego je potrebno iskoristiti sve prednosti koje nudi savremena nauka zahvaljujući naprednim genetskim tehnologijama.

Navedeno je u suštini ono što propagira američka kompanija „BabyGenes“, nudeći roditeljima ispitivanja oko 170 gena koji mogu da oblikuju budući život njihovog deteta. Informacije se odnose na mnoštvo životnih aspekata, počev od zdravstvenih na koje su roditelji i najosetljiviji. Mogu da dobiju pravovremene dijagnoze o podložnosti njihove dece različitim fizičkim i mentalnim bolestima, o sklonostima u ishrani, potencijalnim alergijama….

Pored toga, ispituju se geni „odgovorni“ za određene talente i veštine, pa sve do stvari koje sa nama laicima čine sporedne ali po tvrdnjama stručnjaka i te kako vredi izdvojiti novac i za njih, poput procena da li je dete dnevni ili noćni tip.

Najozbiljniji takmac u podrivanju američke hegemonije, Kina, shvatila je da su naučna istraživanja u oblasti veštačke inteligencije i genetičkog inženjeringa ključ za pobedu u borbi za budućeg svetskog predvodnika. Kina velikom brzinom postaje dominantna sila u sakupljanju ogromnog broja podataka, neophodnih za nova otkrića o funkcionisanju gena.

Uporedo se otvaraju zdravstveni centri za genetska testiranja, koji obećavaju roditeljima da sa velikom sigurnošću mogu da predvide budućnost njihove dece. Ove ustanove tvrde da mogu precizno da odrede dečije talente u preko 30 različitih oblasti, od matematike do sporta. Neki roditelji u Kini sada plaćaju oko 1.500 dolara za genetski test pod nazivom „myBabyGenome“, a koji ukazuje na 950 gena povezanih s rizicima od bolesti, na 200 koji su povezani sa reakcijama na lekove i na 100 gena koji utiču na fizičke i karakterne osobine.

Perverzno priznanje Hitleru

Za razliku od reklama, renomirane medicinske ustanove širom sveta upozoravaju da ovakvi genetski testovi za sada mogu samo da utvrde neke rizike od monogenetskih mutacija, ali ne i da pouzdano predvide bilo kakve opšte karakteristike u fizičkom i mentalnom razvoju deteta.

Ali pritisak na roditelje da u globalnoj areni obezbede što bolju takmičarsku poziciju svojoj deci, koristi sve veći broj biotehnoloških kompanija da im ponude „instant“ genetske testove za potomstvo, iako njihovi rezultati nisu dovoljno dokazani jer su zasnovani na tehnologiji koja je i dalje nepouzdana. U svemu ovome je svakako najspornije poigravanje sa nedovoljno utemeljenim prognozama o budućim zdravstvenim rizicima po dete, no i druge projekcije „može biti a ne mora“ mogu da nanesu ogromnu štetu.

Brojne dileme koje se javljaju oko primene genetičkog inženjeringa su možda najvidljivije upravo u ovakvim situacijama, kada se manipuliše roditeljskim osećanjima, a posebno strahovima. Iz ovih razloga, neke države poput Nemačke i Francuske, zabranile su direktnu prodaju „instant“ genetskih testova dok se oni ne razviju do nivoa koji obezbeđuje proverene informacije. No, kada se to i postigne, ostaje pitanje gde je granica između boljitka i zloupotrebe?

Kao i kod svake nove tehnologije, i kod genetičkog inženjeringa se u prvi plan ističu moguće dobrobiti za čovečanstvo. Malo ko se ne bi saglasio sa ciljem da se ulaže u nauku koja će pomoći da se pravovremeno reaguje kako bi se izbegle teške bolesti kod dece ili makar znatno popravio kvalitet života obolelih mališana. Ali kako odrediti finese između onoga što se čini radi poboljšanja zdravlja i genetskih intervencija koje se sprovode u nameri da se „proizvede“ superiorni pojedinac?

Ako to postane preovlađujuća medicinska praksa, šta će biti sa decom čiji roditelji nemaju finansijskih mogućnosti za ovakve intervencije? Čak i da one postanu svima dostupne u dalekoj budućnosti, da li će u društvu koje bi usvojilo vrednosti o programiranju sve naprednijih generacija roditelji uopšte imali izbor da od sopstvenog deteta ne prave robota?

I na kraju, nije nikakva teorija zavere ono na šta upozoravaju mnogi priznati genetičari, da će „poboljšani“ pojedinci početi da traže partnere isključivo među onima sa sličnim genetskim izmenama. Ukoliko se pravovremeno ne nađu i ne usaglase mehanizmi za sprečavanje nekontrolisane primene genetičkog inženjeringa, nauka može na jedan krajnje perverzan način odati priznanje Hitleru da je zapravo bio „neshvaćeni vizionar“, a ne jedan od najvećih monstruma u ljudskoj istoriji.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 202, oktobar 2022. 

Ben White, Unsplash

Чланак Genetički inženjering i roditeljstvo: Hakovanje potomaka се појављује прво на Biznis i Finansije.

Najstarija od svih ljudskih priča počinje greškom. I, naravno, počinje u Africi. Ovde, u prapostojbini ljudske vrste, vidimo kako se pleme australopitekusa kreće savanom – pogrbljeni promiču kroz visoku travu, obrasli u retku, neujednačenu dlaku, sa dugim vilicama, širokim jagodicama i snažnim šakama kojima inače hvataju granje, razgrću rastinje i beru plodove. Krupnije od šimpanzi, ali niske, niže od 140 centimetara, ove bučne životinje sada beže ka noćnom zaklonu od predatora, mužjaci u trku predvode pleme, nešto sitnije ženke nose oko grudi obešene mladunce.

Poslednja među njima, zaostala i od ostalih životinja prezrena ženka steže svog tri meseca starog mladunca. Njegova glava je iz dana u dan sve veća, nos uži, obrazi manji, a plač snažniji. Kao da hoće da zaustavi rast tolike glave, ženka je čvrsto steže – u nadi da nije, kao što veruju ostali, baš njeno potomče još jedan od onih unakaženih mekušaca koji se povremeno rađaju u plemenu. Dotle, beba krupnih očiju nežno posmatra životinju koja je nosi, široko afričko nebo i prostranu savanu, sav taj svet kojim će uskoro zavladati upravo on i cela nova rasa njegovih mekanih potomaka – jedan sasvim novi rod primata.

Gen koji je kriv za sve

Dva i po miliona godina kasnije. U Montrealu, u Kanadi, koncertom u lokalnoj bazilici počinje 12. međunarodni kongres najuglednijih genetičara na svetu. Dok protiče promenljivi montrealski oktobar, naučnici se okupljaju u Palais des Congres, velikoj četvrtastoj zgradi sa staklima u boji. Dok se u glavnom holu organizuje prijem sa plesnim tačkama nadahnutim nastajanjem proteina iz DNK koda, a učesnici kongresa šetaju sa visokim čašama šampanjca, neki manje značajni programi su već počeli.

Tridesetogodišnja naučnica Megan Denis, postdoktorantkinja azijatskog porekla sa Univerziteta Vašington u Sijetlu, na petom spratu kongresne dvorane, u sobi 517D već drži predavanje o dupliranom genu obeležnom sa SRGAP2C. Dok izveštava o novom nalazu proteina koji nastaje iz ovog dupliranog gena i njegovom značaju za rad ljudskog mozga, nekolicina genetičara u publici postaje vidno uzbuđena, ali sve ostaje na tome. Vest o ovom u Montrealu obelodanjenom otkriću objaviće u oktobru 2011. i specijalizovani časopis Science News, ali u moru drugih vesti iz nauke, njene sveobuhvatne posledice će postati znatno jasnije tek pola godine kasnije.

Karika koja nedostaje

Na drugoj strani sveta, antropolog Li Berger u velikom džipu ostavlja oblak prašine jureći kamenitim predelom prirodnog rezervata “Džon Neš” u Južnoj Africi. Zajedno sa svojim stalnim saradnikom Mešak Kgasijem, ovaj slavni antropolog već dve decenije istražuje područje od 9000 hektara severozapadno od Johanesburga. Ovde, kao i u brojnim zonama istočne i južne Afrike, mogu se naći fosili raznih australopitekusa, brojnih vrsta primata koji su se evolutivno odvojili od običnih majmuna pre oko četiri miliona godina.

Najslavnija je svakako pripadala vrsti Australopithecus afarensis – to je Lusi, mlada ženka koja je živela pre 3,2 miliona godina, a čiji je fosil nađen 1974. godine u oblasti Hadar u Etiopiji, nedaleko od takozvane “kolevke čovečanstva”, tanzanijskog klanca Oldupai i lokaliteta Laetoli, gde je slavna arheološkinja Meri Liki u okamenjenoj lavi našla 3,6 miliona stare otiske stopala ženke australopitekusa i njenog malog potomka dok su hodali uspravno.

Australopitekuse su, sudeći po razlici u fosilnim nalazima, pre oko 2,5 miliona godina nasledili inteligentni, čovekoliki primati iz reda Homo – sa vrstama koje gotovo nalikuju čoveku, kao što su erektusi, habilisi, neandertalci i konačno sapiensi – ali sam prelaz ka njima oduvek je bio nepoznanica. Ta Darvinova “karika koja nedostaje” jedno je od zagonetnijih pitanja nauke. Jer, koja je vrsta bila prelaz ka ljudima iz životinja, što su australopitekusi svakako bili, mada su hodali uspravno?

Dupliranje gena koje je “krenulo po zlu”

Antropolog Li Berger iz prirodnog rezervata “Džon Neš” jedan je od onih koji veruju da su rešili ovu zagonetku. Ovde, na nalazištu Malapa, on je otkrio fosil nove vrste, takozvanog Australiopitecusa sedibe, starog dva miliona godina, a njegov rad u časopisu Nature svojevremeno je izazvao veliku pažnju i brojna dalja, uglavnom genetička istraživanja. Berger, naravno, nije jedini antropolog koji je poslednjih decenija pokušao da pruži odgovor o Darvinovoj karici – čitav niz prelaznih formi, bilo da su primerci poznatih ili ređe, novih vrsta, iskopava se iznova širom Afrike, ali i na drugim kontinentima, neizostavno praćen medijskim napisima.

No, ma koliko skeleta bilo otkriveno i ma kako bila detaljna rekonstrukcija fosilnih ostataka, ona teško odgovara kako je došlo do te neverovatne transformacije iz sitnog, uplašenog australopitekusa u spretne i domišljate vrste roda Homo ili, najbukvalnije rečeno, kako su majmunolike životinje najednom postale ljudi? Konačan odgovor se, po svemu sudeći, krije u genima.

Institut Skrips u La Džoli, u Kaliforniji, početkom 2012. godine prvi je obelodanio njihovu tajnu. Ovde su naime urađene detaljne analize dva postojeća duplikata gena SRGAP2, upravo onog čija je zanimljiva svojstva prezentovala poostdoktorantkinja Megan Denis u Montrealu. Istraživanje je predvodio njen profesor Evan Ajhler sa Univerziteta Vašington u Sijetlu, koji je zajedno sa Frenkom Poleuksom otkrio kada je tačno u ljudskom genomu nastao drugi duplikat označen sa SRGAP2C. Ispostavilo se da se to desilo pre oko 2,5 miliona godina – upravo u trenutku kad su australopitekusi evoluirali u ljude.

Veoma korisno usporavanje u razvoju mozga

Sve to ne bi bilo nimalo uzbudljivo da gen SRGAP2 nije jedan od onih nekoliko, odnosno njih samo 23, čiji duplikati postoje samo kod čoveka, ali ne i kod ostalih primata. I da, pritom, to nije baš bilo kakav gen. On se, naime, kao deo ljudskog genoma “aktivira” u nervnim ćelijama gde je zadužen za proizvodnju takozvanog SLIT-ROBO Rho GTPase-aktivacionog proteina 2. Ovaj protein se komplikovano zove, ali služi za nešto sasvim jednostavno – za migraciju, odnosno putovanje nervne ćelije od mesta njenog rođenja do konačnog mesta u mozgu.

Sve je to manje-više isto kao i kod drugih sličnih životinjskih vrsta, ali jedna sitnica nije. Ispostavlja se da original gena SRGAP2A i njegova dva duplikata (SRGAP2B i SRGAP2C) koji se javljaju samo u primatima roda Homo nemaju jednaku dužinu. To znači da je prilikom pravljenja ovih kopija u genomu došlo do greške i da otac, sin i praunuk gena ne obavljaju svoju funkciju na isti način. Kako je sam Evan Ajhler objasnio u naučnom članku objavljenom u prestižnom Cell magazinu, greške koje imaju duplikati ovog gena zapravo dovode do usporavanja u razvoju mozga. To mu daje više vremena da se razviju sinapse i da neuronska mreža u njemu bude značajno “inteligentnija”.

I tu se slagalica koja se proteže od afričkih savana do genetičkih laboratorija polako sklapa. Po svemu sudeći, pre oko 2,5 miliona godina duplikat gena SRGAP2B koji je postojao kod australopitekusa kakvi su bili Lusi ili Bergerov fosil iz Južne Afrike, duplirao se po drugi put. U tom prepisu je došlo do greške koja je izazvala značajnu promenu u proizvodnji proteina koji je važan za migraciju neurona i razvoj mozga. One koji su nasledili takav “pogrešan” duplikat to je neizbežno učinilo inteligentnijim. Odnosno, učinilo ih prvim “ljudima”.

Miševi potvrdili teoriju

Mogli bismo sada u legendu o Adamovom proterivanju iz raja, iz Mojsijevog “Postanja”, uvesti novo poređenje drveta saznanja sa DNK zavojnicom čiji se jedan gen oteo kontroli. No, bez obzira na primamljivost takvih razmišljanja i nove argumente u diskusiji evolucionista i kreacionista, najuzbudljiviji deo priče o genu koji je stvorio red Homo je praktična, laboratorijska provera tih teza.

Naime, naučnici predvođeni profesorom Ajhlerom su u genom običnog miša koji sadrži samo originalni SRGAP2 gen, ubacili “ljudski” duplikat SRGAP2C koji se javio pri “buđenju čovečanstva”. I dogodilo se nešto sasvim neverovatno. Sa promenom u proizvodnji proteina, mozgovi miševa su počeli dramatično da se menjaju, a njihove sinapse da se izdužuju. Njihov majušni, životinjski mozak ovim “pritiskom na prekidač” počeo se pretvarati u nešto što liči na ljudski mozak.

Možda nalazite nešto zastrašujuće u ovome, ali, promena SRGAP2 gena je svakako bila jedna od onih grešaka sa dalekosežnim posledicama. Nakon 4,5 milijarde postupne evolucije, u mozgovima bezazlenih afričkih primata koji su jurcali unaokolo po savani, dogodilo se nešto što je bilo u stanju da osvoji planetu, putuje u svemir, napiše milijarde nota i trilione reči. I da, uz to, iskopa dobre stare okamenjene australopitekuse. Zastrašujuće ili zadivljujuće, kako god, čitava planeta je tokom narednih dva miliona godina osetila dramatične promene zbog jedne greške u dupliranju gena.

Da stvari budu još zanimljivije, kada je kod poslednjih autralopitekusa SRGAP2B postao SRGAP2C, koji od mišjeg mozga pravi neuronsku mrežu sa kakvom se rađaju Mikelanđelo, Bah i Ajnštajn, to nije bilo prvo udvostručavanje SRGAP2 gena. Milion godina ranije, dakle pre oko 3,6 miliona godina, SRGAP2A se pretvorio u SRGAP2B. Igrom slučaja, upravo to je bilo doba kad su Lusi i drugi australopitekusi prestali da hodaju na četiri noge i postali prva uspravna bića na planeti. Prva greška u prepisivanju ovog gena je, sasvim moguće, uspravila majmune, a druga je od njih, kako pokazuju istraživanja, napravila ljude. Šta će učiniti treća? Australopiteklusi, trčeći kroz savanu, nisu ni slutili kakav odgovor dolazi.

Slobodan Bubnjević

Izvor: Nauka kroz priče

Foto: Pixabay

Чланак Da li su ljudi nastali genetskom greškom? се појављује прво на Biznis i Finansije.