Ovako izgleda završetak priče o čuvenoj Elektronskoj indsutriji Niš, poznatoj širom Jugoslavije i sveta, čiji su rendgeni izvoženi od Rusije do Amerike i od Iraka do Egipta.
Od Ei holdinga i još 21 zavisnog preduzeća preživela su samo dva EI sova koja se bavi optoelektronikom i Fabrika štampanih ploča.

Na 65 hektara kompleksa Elektronske industrije u preko 200.000 kvadrata poslovnog prostora, danas se ne prave tranzistori, televizori, rendgeni i druga elektronika, nego se prave supe u kesi, puni se kečap, a u fabričkoj menzi organizuju se svadbe i druge proslave.

Kompanija od koje je živeo ne samo Niš već i jug Srbije i zvanično je otišla u stečaj 2016. godine mada je eutanazija nastupila mnogo ranije.

A to je nekada bila kompanija koja je zapošljavala skoro 28.000 ljudi.

Uspon kompanije

Njen početak seže u 1948. godinu kada je na putu od Niša ka Niškoj banji osnovan Zavod RR (za proizvodnju radio i rendgen aparata).

Uskoro on prerasta u Elektronsku industriju ili poznati Ei koji se nalazio na aparatima skoro svakog doma u SFRJ.

Ei Niš je sarađivao sa nekim od tada najvećih elektronskih kompanija Filipsom, Simensom i američkim Hanivelom.

Već pedesetih rendgeni se izvoze u Nemačku i Francusku, a početkom 1962. godine proizveden je prvi tranzistor.

Šezdesetih godina počinje uspon ove kompanije pod direktorom Vladimirom Jezdićem koji shvata da su stručnjaci najvažniji za kompaniju, pa mlade inženjere šalje u inostranstvo kod partnerskih kompanija na usavršavanje.

Kompanija dolazi do čak 28.000 zaposlenih, od čega 18.000 u Nišu i okolini, dok je Ei imao fabrike širom tadašnje Jugoslavije.

Stručnjaci Ei Niša su čak prodali tehnologiju i podigli dve fabrike televizora u SSSR-u, u Kišinjevu u Moldaviji i Tbilisiju u Gruziji.

Kao i većina socijalističkih giganata i Elektronska industrija je bila i osnivač škola gde su obučavani kadrovi za fabrike.

Iz tog vremena poznata je i često prepričavana anegdota o poseti bugarske privredne delegacije Nišu.

Dolazeći iz Sofije na putu do grada delegacija je sa četiri automobila prošla pored kompleksa Ei.
Kada su stigli izrazili su interesovanje za saradnju u oblasti auto industrije.

Predstavnici niške opštine su se našli u čudu, jer mada se u Nišu svašta proizvodilo, autmobili nisu.
Ispostavilo se da su Bugari zbog fabričkog parkinga na kom je bilo više hiljada kola pomislili da se radi o fabrici automobila.

Fabrike Ei Niša koje su proizvodile vrhunske aparate elektronike i mikroelektronike, televizore i radio aparate, video rekordere, muzičke uređaje, telefone, vojnu optičku opremu, poluprovodnike, aparate za domaćinstvo, strujomere, rendgen aparate nisu preživele tranziciju i sankcije.

Raspad Jugoslavije  zadao odlučujući udarac

Nije samo raspad Jugoslavije urušio fabriku mada jeste zadao odlučujući udarac, jer kako svedoče tadašnji radnici, rukovodioci su počeli više da se bave politikom nego fabrikom. Počeo je i uvoz elektronskih uređaja, a glomazne i u suštini neefikasne jugoslovenske fabrike nisu mogle da se takmiče sa jeftinijim i superiornijim proizvodima posebno sa istoka.

Devedesetih kreće i privatizacija fabrika iz sastava Ei, ali danas nema sumnje neuspešna.

Prva fabrika iz sastava Ei je privatizovana 1991. godine, ali bez uspeha i tokom narednih dvadesetak godina skoro sve fabrike su otišle pod katanac.

Holding je u stečaju od 2016. godine, a poslednjih godina u toku je proces rasprodaje imovine preduzeća u stečaju.
U krugu fabrike radi oko 150 malih firmi koje se bave svim i svačim, a u napuštenim zgradama je spontano nastao centar lokalne muzičke scene oko studija koji su tu otvoreni.

Tako je fabrika koja je proizvela skoro šest miliona televizora ostala samo sećanje radnika od kojih neki i danas potražuju zaostale zarade.

Procenjuje se da oko 7.000 niških radnika nekadašnjih industrijskih giganata nije dobilo sve zarade u procesu propadanja firmi i da im se duguje 2,5 milijardi dinara zbog čega neuspešno protestuju još od 2009. godine.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Чланак Nekadašnji gigant EI Niš na prodaju putem licitacije се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kombajnima „Zmaj 133“ žnjelo se, kažu podaci, čak 95 odsto svih žitarica u bivšoj Jugoslaviji. Gigant je otišao u istoriju, neslavno, a na prostoru nekadašnjeg kompleksa gradi se poslovni prostor na skoro 70 hiljada kvadratnih metara, prenosi RTS.

Pune 32 godine Steva je radio u fabrici „Zmaj“. Prvi radni dan mu je bio baš u avgustu, davne 1968. godine.

Steva Ljiljak kaže da je završio i Zmajevu školu. To je škola sa praktičnom obukom koju sam završio juna 1968. godine, već sam u avgustu bio primljen, dodaje Ljiljak.

Priseća se sjajnog kolektiva, više od pet hiljada kolega, kombajna koji su stizali na sve kontinente.

„Čak smo proizveli i za Kineze oko 300 kombajna, a ja sam bio taj koji je izrađivao nosače za dizanje kombajna, tri komada“, kaže Ljiljak.

„Radio sam jedan deo za ‘Zmaj’, jedan je bio u Baru, a treći je išao za Kinu. Čekali su ljudi na red da bi dobili kombajn, kad je bilo vreme kosidbe i žetve“, ističe Steva Ljiljak.

Danas stoje ruševine na mestu nekadašnjeg giganta.

„Strašno, to više nije ‘Zmaj’. Ne ide mi se da vidim, muka mi je kad prođem pored svoje radionice“, kaže Ljiljak.

Od sinonima za kombajn do ruševine

„Zmaj“ je osnovan 1927. godine kao fabrika aero i hidroplana. Posle Drugog svetskog rata počinju da proizvode poljoprivredne mašine. Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka više od 95 odsto žetve u Jugoslaviji zavisilo je od kombajna proivedenih u ovim halama.

Kvalitet, pouzdanost, prihvatljiva cena, odlilkovali su tadašnju perjanicu srpske industrije. Ali došle su devedesete, proizvodnja je opala, a onda je usledila i privatizacija.

Profesor Ekonomskog falulteta Univerziteta u Beogradu Ljubodrag Savić ukazuje na to da su bespovratno izgubljena industrijska preduzeća, kadrovi i tržišta da bi se zauzvrat dobila neka industrija koja se uglavnom bazira na jeftinoj radnoj snazi gde se prave najjednostavniji proizvodi.

„Tu nema prepoznatljivog proizvoda, kao što se nekada moglo reći kombajn – ‘Zmaj’, Zemun“, dodaje Savić.

Blizina auto-puta, aerodroma i Železničke stanice Zemun čini ovu lokaciju atraktivnom.

„Stanovi se izgrade, zarade neki ljudi veliki novac, država dobije neku proviziju i ta priča je završena. Kad imate fabriku onda imate stalnu proizvodnju, imate stalno zaposlene ljude, stalan priliv poreza i doprinosa, imate izvoz, imate povećanje BDP-a, imate domaći proizvod. To je neuporedivo“, naglašava Savić.

Na mestu „Zmaja“ gradiće se poslovni kompleks. Na 69 hiljada kvadratnih metara biće pet zgrada i parking, a parcelu će okruživati i dve nove saobraćajnice. Trenutnim projektom obuhvaćena je prva faza, koja podrazumeva izgradnju dva objektra koji će biti visoki 24 metra i imaće četiri sprata.

Izvor: RTS/B92

Foto: Pixabay

Чланак Uspon i pad nekadašnjeg giganta „Zmaj“ се појављује прво на Biznis i Finansije.