„Bolje da ga je stekao!“

Za ovu crticu iz života velikog Marksa ne postoji materijalni dokaz, ali je zanimljiva pre svega da bi se razumelo poreklo Marksa, rođenog Jevrejina čiji su se roditelji okrenuli protestantizmu.

’Kapital’ je obimno delo koje je Marks dugo pisao. Neki ekonomisti i filozofi tvrde da nije shvaćeno kako bi trebalo i da doba razumevanja Marksovih ideja tek dolazi. Ne radi se o proročkim veštinama jednog analitičara društvenih pojava, već o dubokoj analizi i razumevanju proizvodnje, profita i kapitala.

Kapital i njegovu akumulaciju u onom negativnom ’krvavom’ kontekstu donela je industrijska revolucija i 19. vek. To je bio Marksov vek i njegova majka je dobro znala za čiju stranu treba da se zalaže njen sin, pravnik, novinar, pisac i mislilac zarad udobnog života i luksuza u kojem je živela manjina. Znala je da Karlu Marksu to nije bio životni stil, a još manje životni cilj. Ali, verovatno nije mogla ni da pretpostavi koliki će uticaj njen najmlađi sin imati na sve što je usledilo. Verovatno nije ni sanjala da će njen Karl večno živeti.

Borba za prava radnika, bolje uslove rada, ideje socijalizma, osnivanje različitih udruženja bili su i više nego dovoljni razlozi da Marks sa porodicom bude proterivan. Tako je i stigao do Pariza tadašnjeg političkog centra Evrope. Tu je upoznao sina velikog industrijalca Fridriha Engelsa koji će mu postati doživotni projatelj i saradnik, pokrenuo časopis, osnovao Komitet komunističke korenspodencije kako bi povezao socijaliste celog sveta. U Londonu je osnovan Savez komunista za čije je potrebe 1848. sa Englesom napisao ’Manifest komunističke partije’. Marks je proteran i iz Francuske, nastanjuje se u Belgiji, putuje po Nemačkoj da bi se u egzilu skrasio sa porodicom u Londonu i tu i završio život 1883.

Život je materijalno

Sam 19. vek, surova industrijalizacija koju su predvodili Englezi, trka za profitom koja je zarazila ceo svet, težak položaj radnika i siromaštvo koje je punilo svaku poru života, Marksu su bile osnovne potke za kritiku. Kritikovao je kapitalizam, ali nije ostao na tome. Tražio je rešenje kako bi svet opstao zdraviji i humaniji.

Marks je svet i odnose posmatrao kroz materijalnu proizvodnju. Sve je počelo od njegovih istraživanja načina kako se proizvodi vrednost, kakvi su odnosi među ljudima u procesu proizvodnje i razmene materijalnih dobara. Pred njegovim očima nastajao je građansko-kapitalistički svet i pretio da postane dominantni svetski poredak. Tako je jedno od Marksovih najvažnijih otkrića bila ideja da je ovaj svet zasnovan na logici kapitala, na logici proizvodnje viška vrednosti.

Profesor Lino Veljak je to ovako objasnio u RTS emisiji ’Filozofija i…’:

„Problemi u odnosima među klasama ne nastaju zato što su kaptalisti zli, a radnici jadni, izrabljeni od strane zlikovaca. Problem je u samoj logici proizvodnje zasnovanoj na kapitalu koja podrazumeva proširenu reprodukciju viška vrednosti.“

Materijalni život, kako je to Marks pisao i govorio, je taj koji određuje politički, pravni, pa i duhovni svet. Teško da će danas neko osporiti ovakva razmišljanja. Proizvodnja, novac, profit, kapital – termini su o kojima se danas najviše govori i u koje se najviše veruje.

Jednog dana sve će pući

Ako se uproste Marksove reči, moglo bi se ovako reći – poredak zasnovan na kapitalu će pući. Odnosno, problem nije toliko u ekstraprofitu koliko u samom profitu. Ako se čovečanstvo nužno bazira na uvećanju profita, ono će sigurno ulaziti u krize. Neće te krize, po Marksu, zaustaviti razvoj i materijalni napredak, ali će povećati konflikte unutar društva koji će sigurno povesti u konačan slom ili krah.

„Ideja Marksovog pucanja i propasti kapitalizma je da to bude organski prelaz u novi poredak u kojem bi se sredstva za proizvodnju stavila pod kontrolnu udruženja proizvođača. Danas bi se to reklo pod demokratsku kontrolu čovečanstva i njenih delova“ rekao je profesor Veljak u emisiji. Ne radi se, dakle, o ’pucanju’ koje će iznedriti nov poredak, kao što se to desilo iz robovlasništva u feudalizam sa mračnim međuperiodom. U pitanju je nova raspodela.

Mnogo je toga Marks predvideo. Birtak um, obrazovanje, komunikacija sa ljudima i istraživanja kojima je posvetio ceo radni vek, doneli su razmišljanja koja su aktuelna danas, čak i više nego u veku kada su nastala. Marks je dao zapravo mnogo upozorenja i nije ni čudo što mu se mnogi analitičari ovog milenijuma vraćaju sa velikom pažnjom. Danas su njegove knjige prodavanije nego ikada.

Krize su postale redovna pojava, očekuju se, najavljuju, globalizacija je u zreloj fazi. Još je mnogo ideja koje je Marks zapisao i sa kojima je korisno da se svako upozna.

Od Marksa za ljude danas

Šta će vam Marks danas i kako je video svet?

Početke aktuelne globalizacije Marks je primetio u veku u kom je živeo. Vrlo jasno uočava da je proces već na delu i da su počele da nestaju granice ne samo između država i naroda, već i granice između kontinenata, kako to kaže profesor Veljak.

Marks i Engels su delimični krivci za uvođenje osmočasovnog radnog vremena. Ovakvo radno vreme postalo je zvaničan zahtev Međunarodne radničke asocijacije. ’Osam sati rada, osam sati spavanja, osam sati slobodnog vremena’ slogan je Velšanina Valisera Robert Ovena iz 1810.

Marksove ideje su u mnogo slučajeva u istoriji iskorišćene kao osnova diktatura i one su pravdane kritikom i razmišljanjima Karla Marksa. Počev od Oktobarske revolucije, mnogi su tvrdili da se gradi poredak koji je realizacija Marksove ideje socijalizma i komunizma. Zanimljivo je da se u svakoj bankarskoj i ekonomskoj krizi poslednjih 30 godina uvek provlači ime Karla Marksa i upozorenja koja stručnjaci i poznavaoci njegovog dela prepoznaju u praksi.

U industrijskim nacijama nekolicina ima sve više bogatstva i tu je takođe Marks bio u pravu. Ovaj porast nejednakosti svojstven kapitalizmu on je i dijagnostikovao i očekivao da se produbljuje.

Marks je takođe kritikovao još jednu osobinu kapitalizma – određivanje visoke cene proizvodima koji nisu preko potrebni. Ovome danas svi svedoče, a pre svega na formiranje potreba i apetita koji se izmišljaju radi prodaje i opravdanja visoke cene. Tehika, oprema i različiti gedžeti najbolji su primer savremenih izmišljenih potreba.
Monopol je takođe pojava nezamisliva za Marksov 19. vek, ali je i te kako postala deo realnosti druge polovine 20. veka. Da ’male jedu veliki’ danas svako može da posvedoči, pa i totalni ekonomski laik. Ovo je još jedno od predviđanja velikog Marksa.

Najlakši način da kapitalisti ne podižu plate zaposlenima je da održe stanje kada je mnogo ljudi bez posla. Marks je ovakvu ’taktiku’ prepoznao kao realnu i očekivanu.

Najveći svih vremena

Jedan od boljih poznavaoca Marksovog dela, Britanac Fransis Vin, pre 15 godina rekao je za BBC:

„Posle pada Berlinskog zida podrazumevalo se da bi i Karla Marksa trebalo zatrpati sa ruševinama. Trebalo ga je zaboraviti zajedno sa njegovim idejama i knjigama. Ali, početkom ovog milenijuma vidim da se Marks vraća. Ovo doba je pravo vreme da ponovo razmislimo o njemu i onome što je zaista govorio, mislio, radio, umesto da se sećamo onoga što se radilo u njegovo ime“.

Ovo je bio Vinov komentar na podatak da su slušaoci BBC radija upravo Marksa proglasili za najvećeg filozofa svih vremena. Nisu to ni Aristotel ni Toma Akvinski ni Kant. Marks je bio jedan od mislilaca koji su imali ideju kako da menjaju svet, a ne samo da ga kritikuju.

’Manifest komunističke partije’ govori sve o čemu se danas polemiše na svakom ćošku – od globalizacije, velikih korporacija koje gutaju manje i kapitalizma koji razdire svetsku ekonomiju. Nije na odmet bar ga prelistati jer je ’Kapital’, ma koliko maestralan bio, gigantsko delo stvarano čak 20 godina.

Po rečima Vina, ’dokle god opstaje kapitalizam, neophodno je čitati i razumeti ’Kapital’, Marksa i njegove vizije, pre svega.

Izvor: Bonitet.com
Foto: Pixabay

Чланак Jednog dana poredak zasnovan na kapitalu će pući се појављује прво на Biznis i Finansije.

No, pokazaće se da je takav razvoj događaja štetan za sve, rekla je direktorka Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) Kristalina Georgijeva na forumu u Briselu.

„Nakon decenija razvoja globalne integracije, postoji sve veći rizik da se svet može podeliti na neprijateljske ekonomske blokove. Taj će scenarijo biti poguban za sve, uključujući i stanovnike Evrope“, rekla je, prenosi Sputnjik.

Direktor MMF-a je trenutnu situaciju okarakterizirao kao opasan trenutak u istoriji i dodao da opasnost od raskola raste usporedno s rastom svetske privrede tempom koji je ispod istorijskih standarda.
U aprilu je fond prognozirao pogoršanje globalnog rasta u 2023. za oko 2,8 odsto, a u 2024. iznosiće tri odsto.

Međunarodna organizacija upozorila je da je verovatnost da će se ta nivo krajem ove godine smanjiti na ispod dva odsto iznosi 25 odsto.

Izvor: SEEbiz
Foto: Pixabay

Чланак Svet će se podeliti na neprijateljske ekonomske blokove се појављује прво на Biznis i Finansije.

Poslednje dve godine dokazuju da su sva iznenađenja moguća, pa i fenomen da jedan od dobitnika korone postane industrija koja se nikada nije progurala u prve potrošačke redove. Naime, prodaja klavira je tokom pandemije porasla za 46%, a broj ljubitelja ovog ne baš jeftinog instrumenta je nastavio da raste i kada je većina planete odlučila da karantine zaključa u istoriju.

Procenjuje se da će prodaja klavira u svetu ove godine dostići 2,4 milijarde dolara, prvenstveno zbog potražnje za takozvanim digitalnim klavirima. No, odlično se drže i oni „klasični“, bez obzira na činjenicu da najbolji koštaju i do 190.000 dolara, a unikatni, pravljeni po porudžbini i mnogo, mnogo više.

Sjedinjene Države učestvuju sa manje od 10% u svetskoj proizvodnji klavira. Ipak, to nije tako zanemarljiv udeo ako se ima u vidu da trenutno u celoj Americi postoje, slovom i brojem, samo dva proizvođača klavira. Jedan je svetski čuveni „Steinway& Sons“ u Njujorku, a drugi „Mason & Hamlin“ iz Hejvrila u Masačusetsu.

Priča o proizvodnji klavira u SAD je primer kako su se pojedine industrije u zemlji koja predvodi globalizaciju – „nasukale“ na globalizaciju. Ova delatnost je bila veoma razvijena u Americi i zapošljavala je na stotine hiljada radnika, da bi je tokom prošlog veka gotovo potpuno istisnula strana konkurencija.

Klavirski marš iz Azije

Klaviri su se uvozili u SAD iz Evrope sve do početka 19. veka, kada su preduzimljivi pojedinci u industrijskim centrima, naročito u Njujorku i Bostonu, odlučili da Amerikanci mogu i sami da prave ovaj instrument. U tu avanturu su 1823. prvi krenuli „Chickering & Sons“ koji su proizvodili dva klavira godišnje, da bi do kraja stoleća u Americi radilo na stotine proizvođača klavira. Oni su zasuli oglasima američke gradove, uspešno šireći uverenje da svako ko iole drži do sebe mora da ima klavir. Kako navodi američki istoričar Džejms Parton, „klavir je u 19. veku postao druga najvažnija stvar u američkim domovima, odmah iza nabavke peći i mnoga domaćinstva su podnosila velike žrtve da bi mogla da ga kupe“.

Amerika je već početkom dvadesetih godina prošlog veka proizvodila preko 260.000 klavira, ili 50% tadašnje svetske proizvodnje. Proizvođači su uspeli da prežive i Velku depresiju i Drugi svetski rat, kada su mnogi od njih morali da se okrenu „životnijim“ proizvodima – od oružja do kovčega. Držali su se sve do šezdesetih godina, kada je počeo da se nazire sumrak industrije klavira u SAD. Mnogi su za to krivili televiziju, „koja je uništila osećaj američkih građana za kulturu“, ali istina je bila drugačija.

Američki proizvođači su bili sve manje konkurentni zbog zastarele tehnologije u poređenju sa glavnim takmacima, pristiglim iz Azije. Već početkom šezdesetih, najveći japanski proizvođač klavira, „Yamaha“ je otvorio svoju fabriku u SAD, a samo deceniju kasnije američko tržište su preplavili proizvođači iz Japana, Južne Koreje i Kine koji su prodavali dvostruko više klavira nego domaći proizvođači. Do sredine devedesetih, opstalo je samo devet lokalnih proizvođača klavira. Nekada više nego živahna delatnost bila je na izdisaju, da bi je danas od kliničke smrti branila samo dva proizvođača klavira, koja su započela ovaj posao još sredinom 19. veka.

Klaviri na berzi

Mnogo veći igrač od ove dvojice, „Steinway & Sons“, ove godine se ponovo vratio na njujoršku berzu, nakon što je sa nje izašao 2013. kada je kompaniju kupio milijarder i vlasnik hedž fonda Džon Polson. Polsonova odluka da ponudi akcije ulagačima izazvala je različite komentare. Oni su se kretali od konstatacija da „proizvodnja klavira baš i ne spada u blistavu novu ekonomiju“, preko ocena „da to može biti osvežavajuća ponuda za investitore u vreme krize“, do tvrdnji da „Polson zna šta radi i da se poznati brend kladi na budućnost koju pokreću digitalni klaviri i rastuće tržište u Kini“.

Ovo preduzeće je 1853. godine osnovao nemački emigrant Hajnrih Engelhard, i premda se relativno kasno uključio u američku klavirsku zabavu, postao je snabdevač tamošnje elite, uključujući i Belu kuću. Kompanija je sve do danas zadržala pedigre proizvođača vrhunskih instrumenata na kojima sviraju čuveni pijanisti u najprestižnijim koncertnim dvoranama u svetu.

„Steinway“ je proizvođač do sada najskupljeg klavira koji je prodat za dva miliona dolara, uzburkao je muzičku javnost ekscentričnim klavirom čija je izrada inspirisana Fibonačijevim nizom brojeva, da bi pre nekoliko godina plasirao na tržište samosvirajući klavir „Spiro“. On izgleda kao običan klavir, ali zahvaljujući digitalnoj tehnologiji može sam da svira ranije zapamćene kompozicije. Ovi klaviri su činili skoro trećinu ukupne prodaje kompanije u prošloj godini i najzaslužniji su što je „Steinway“ uvećao svoju zaradu za preko 13%, na 59 miliona dolara.

Kineska kompanija „China Poly Group“ je 2018. ponudila Polsonu da kupi „Steinway“ za milijardu dolara, ali je vlasnik tu ponudu odbio, uveren da je on taj koji će osvojiti kinesko tržište klavira, najveće na svetu. Naime, pred sam izlazak na berzu, Polson je kao prioritet istakao upravo izvoz u Kinu, gde se svake godine proda u proseku oko 400.000 klavira u poređenju sa tridesetak hiljada, koliko se proda u SAD.

Nimalo jeftin zaokret ka prošlosti

Drugi preostali američki proizvođač klavira „Mason & Hamlin“ je osnovan samo godinu dana kasnije nego „Steinway“, 1854. godine. Preduzeće je kasnije išlo iz ruke u ruku, da bi ga na početku Velike depresije preuzela konkurentska firma „Aeolian“ za sadašnjih 7,7 miliona dolara. Nekoliko godina kasnije, „Aeolian“ se spojio sa „American Piano Compani“ i preselio poslovanje iz Masačusetsa u Njujork.

Novi vlasnici su vremenom sve više štedeli na kvalitetu i ugled kompanije se srozavao, dok sredinom devedesetih nije proglasila stečaj. Tada je američki preduzetnik Kirk Burget uvideo priliku da oživi jednog od poslednjih proizvođača klavira u SAD. On i njegov brat su deceniju ranije izmislili „PianoDisc“, uređaj koji omogućava klaviru da svira sam za goste. Preduzetnička kompanija je brzo rasla, prodajući i do 120.000 svojih uređaja godišnje, a među kupcima je bilo mnogo slavnih, od Bila Gejtsa do sportskih zvezda.

Kada je Burget kupio nekada čuvenu firmu „Mason & Hamlin“, od nje nije ostalo skoro ništa jer su sve „razvukli“ poverioci. Odlučio je da proizvodnju vrati u staru zgradu u Masačusetsu i unajmio je tri inženjera da digitalno rekonstruišu nacrte klavira sa kojima se kompanija proslavila početkom 20. veka. Burget je bio uveren da su najbolji klaviri napravljeni upravo u to vreme i zato se vratio mnogim originalnim materijalima i tehnikama koje je „Mason & Hamlin“ koristio sto godina ranije. Ispostavilo se da zaokret ka prošlosti nije nimalo jeftin, budući da je novi vlasnik potrošio na stotine hiljada dolara da napravi specijalizovane alate „kao nekad“.

Za razliku od kompanije „Steinway“, drugi preostali američki proizvođač klavira se opredelio za takozvanu „butik“ proizvodnju malih serija, jer se njen najveći deo odvija ručno. Mada je proces sada znatno unapređen, preduzeću je potrebno oko devet meseci da proizvede jedan koncertni klavir, koji prodaje za 175.000 dolara. Burget tvrdi da je upravo insistiranje na tradiciji njihov najveći adut kod kupaca, te da im konkurenti nisu drugi proizvođači klavira, već da je svima njima najveća pretnja industrija zabave. „Amerikanci su spremni da potroše i po 250.000 dolara na zvučnike, ali i dalje neće kupiti klavir“, žali se američki preduzetnik.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 204/205, decembar 2022/januar 2023. 

Foto: Alexas_Fotos, Pixabay

Чланак Zašto je Amerika spala na samo dva proizvođača klavira? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Nova čelična zavesa između Zapada i Istoka počela je da se spušta sa ekonomskim ratom bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa. Aktuelna intervencija u Ukrajini, delovala je kao finalni „okidač“. Uz to, pojedine zapadne zemlje, pre svih najjača evropska ekonomija Nemačke, vodile su, smatra Felbermajer, potpuno pogrešnu strategiju. Ključni igrači u sferi politike i privrede donosili su godinama loše odluke, čiji je niz doveo do energetske zavisnosti Berlina od Moskve.

Takav visoki stepen zavisnosti, dodaje Felbermajer, suprotan je svim ekonomskim zakonitostima. Građani sada plaćaju visoku cenu dok su se, istovremeno, na istim poslovnim modelima mnogi strahovito obogatili i ne samo u Nemačkoj i Austriji, nego i u Rusiji.

Nova čelična zavesa između Zapada i Istoka počela je da se spušta sa ekonomskim ratom bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa. Aktuelna intervencija u Ukrajini, delovala je kao finalni „okidač“. Uz to, pojedine zapadne zemlje, pre svih najjača evropska ekonomija Nemačke, vodile su, smatra Felbermajer, potpuno pogrešnu strategiju. Ključni igrači u sferi politike i privrede donosili su godinama loše odluke, čiji je niz doveo do energetske zavisnosti Berlina od Moskve.

Građani sada plaćaju visoku cenu

Takav visoki stepen zavisnosti, dodaje Felbermajer, suprotan je svim ekonomskim zakonitostima. Građani sada plaćaju visoku cenu dok su se, istovremeno, na istim poslovnim modelima mnogi strahovito obogatili i ne samo u Nemačkoj i Austriji, nego i u Rusiji.

Pojedini analitičari idu i korak dalje od Felbermajera, pa tvrde da se u Ukrajini odlučuje „kakvi će u budućnosti biti međunarodni odnosi i svetska ekonomija“.

– Druga era globalizacije ubrzano odlazi u prošlost. Ako se nešto pod hitno ne uradi, svet će se podeliti na neprijateljske tabore. Ukoliko se SAD i njihovi saveznici ne mobilišu, drugo veliko doba globalizacije doći će do katastrofalnog kraja. A takav, podeljeni svet, neće odgovarati Zapadu – tvrdi „Blumberg“ u tekstu koji potpisuju DŽon Mikltvejt, glavni urednik „Blumberg njuza“, i bivši šef „Ekonomista“ i Edrijen Vuldridž, novinar ovog lista.

Ovi autori osim analize, u kojoj ističu da je krah globalizacije nastupio iz dva razloga: nezadovoljstva nezapadnih zemalja i nepostojanja saglasnosti unutar Zapada, nude i recept za spas, jer će, tvrde, Zapad i njegova multimilijarderska vrhuška sve prihvatiti pre nego „upokojenje“ globalizacije.

Pretnja globalizaciji

Prvo doba globalizacije završilo se sa Prvim svetskim ratom, a sada je pretnja globalizaciji direktno uporediva sa onom iz 1914. Po ovim autorima, „tadašnje anglosaksonske elite bile su samozadovoljne i kratkovide, nisu shvatile punu realnost predstojećeg globalnog sukoba zbog uspona Nemačke“:

– Na kraju se sve završilo katastrofom i krahom, a sada je moguć isti scenario.

Mikltvejt i Vuldridž se slažu sa Felbemajerom i ističu da je globalizacija bila na udaru poslednjih dvadeset godina, od 11. septembra 2001. preko finansijske krize 2008. i „bregzita“, zajedno sa izborom Trampa 2016. Priznaju, čak, da „podela svetske privrede na kinesku i zapadnu stranu sve više uzima maha, da je virus korona pogodio integracione procese i da ekonomsko povezivanje šlajfuje“.

Ukrajina je postala ono što može da dokrajči globalizaciju

Ali, Ukrajina je postala ono što može da dokrajči globalizaciju, pošto je svetsko tržište počelo da se cepa. Upravo svim potezima i sankcijama protiv Rusije, zamrzavanjem imovine i pretnjama da će uvesti embargo na kineske proizvode, Zapad gura svet ka spuštanju nove gvozdene zavese. Mikltvejt i Vuldridž pokušavaju da ovaj trend opravdaju činjenicom da se on može iskoristiti i u suprotnom smeru, za zaustavljanje Rusije koja je, navodno, glavni neprijatelj globalizacije. Sve ovo ekonomsko divljaštvo, tvrdi Zapad, zamišljeno je da kazni ruskog predsednika Vladimira Putina, upravo da bi se „obnovio sistem zasnovan na pravilima koji on želi da uništi“, ali se, zapravo, prekida slobodan protok robe i novca.

Američki predsednik DŽozef Bajden čak iznosi ideje pogubne po globalizaciju poput one da će „sve, od palube nosača aviona do čelika na ogradama auto-puta, od početka do kraja, biti napravljeno u Americi“. Istovremeno, Kina svojim brzim usponom postaje centralni geopolitički faktor koji deluje nepobedivo. Mikltvejt i Vuldridž nalaze u tome jedini način da spasu globalizaciju i Zapad. NJihov recept je jednostavan: valja se ujediniti. Ali stvarno, ekonomski, stvoriti jedinstven sistem. Ubrzati globalizaciju u zapadnim razmerama: „Američki predsednik mora da prizna da je širenje ekonomske međuzavisnosti između saveznika geostrateški imperativ“, kažu analitičari i dodaju da „on Evropi mora da ponudi sveobuhvatan sporazum o slobodnoj trgovini koji bi povezao Zapad“.

Predlažu se dve etape, najpre ujedinjenje SAD i Evrope u jedinstven ekonomski organizam, a zatim povezivanje dela Azije sa Latinskom Amerikom.

– Ovo je odličan model, ali nerealan – ocenjuju eksperti, ukazujući da zagovara nastavak globalizacije u anglosaksonskom stilu, ali uz isključenje nekoliko velikih zemalja, u očekivanju da će se vremenom i one slomiti i takođe priključiti „slobodnom i liberalnom svetu“.

Ruska ekonomija na nogama

Restrektivne mere Zapada nisu uspele da unište rusku ekonomiju, čak je BDP za pet odsto veći nego lane, navodi britanski „Ekonomist“. Ni zamrzavanje međunarodnih sredstava Centralne banke RF od nekoliko stotina milijardi dolara nije dovelo do ekonomskog kolapsa.

Rusija, kao i ranije, od izvoza nafte zarađuje oko deset milijardi dolara mesečno. Istovremeno, cene benzina u zemlji nisu porasle, kao što se desilo u SAD i evropskim zemljama. Eksperti neefikasnost restriktivnih mera Zapada objašnjavaju podrškom Indije i Kine i činjenicom da evropske zemlje ne mogu da odbiju ruske energete zbog nedostatka alternative.

Većina protiv

Eksperti ukazuju da je Rezoluciju UN, kojom se osuđuje specijalna operacija Rusije u Ukrajina, podržala 141 zemlja. Nije je podržalo 40 država (35 je bilo uzdržano, a pet protiv), ali one, uključujući Indiju i Kinu, čine većinu svetske populacije. Anglosaksonske pretenzije na svetsku dominaciju, kolokvijalno nazvane globalizacijom, pokazale su se neodrživim.

Izvor: Novosti

Foto: Pixabay

Чланак Druga era globalizacije ubrzano odlazi u prošlost, Ukrajina finalni okidač се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ekonomisti misle da je globalizacija odavno izgubila zamah – ali još se ne može govoriti o deglobalizaciji.
Mnogi stručnjaci vide rat u Ukrajini, zajedno sa pandemijom, kao prekretnicu – sada počinje deglobalizacija, kažu. Prekidaju se lanci snabdevanja, troškovi rastu, ima nestašica. Pokazuje se slabost modela u kojem proizvođač u Nemačkoj čeka na deo iz Kine da napravi bicikl, a zemlja istočne Afrike zavisi od pšenice iz Rusije.
Logika iza toga – pravi se tamo gde je jeftino, svi se specijalizuju za nešto, i na kraju su svi bogatiji – dugo je donosila plodove. Ali ne svima.

„Nejednakost se povećala na međunarodnom nivou, ali i unutar industrijskih društava“, kaže Andreas Viršing, profesor istorije na Univerzitetu „Ludvig Maksimilijan“ u Minhenu. Ekonomska globalizacija je imala „mnogo dobitnika, ali i mnogo gubitnika i to se ne može poreći“, kaže on.

U loše strane globalizacije Kora Jungblut, ekonomistkinja u fondaciji „Bertelsman“, ubraja i socijalne i ekološke rizike. Kaže, radnici u razvijenim zemljama su doživeli da radna mesta odlaze tamo gde je radna snaga jeftinija dok su „multinacionalne korporacije izmestile prljave faze proizvodnje“ u siromašnije zemlje, zaoštravajući tamošnje ekološke probleme.

A onda je došla pandemija

Već duže postoje naznake da je globalizacija u opadanju. Glavni pokazatelj je udeo međunarodne trgovine u globalnom bruto-društvenom proizvodu (BDP). On je imao svoj vrhunac 2008. godine, pre početka svetske krize i recesije.

„Odnos izvoza prema BDP-u širom sveta znatno se povećao devedesetih i dvehiljaditih. Ali od finansijske krize 2008. i 2009. taj odnos je stagnirao ili se smanjio“, kaže Daglas Irvin, profesor ekonomije na američkom koledžu Dartmut.

Irvin i drugi stručnjaci to delom pripisuju populizmu i protekcionističkim ekonomskim politikama. Ali ima i drugih bitnih faktora koji su prikočili globalizaciju. A onda je došla pandemija kao moćna kočnica.

Da li je iko pre i pomislio da bi u zapadnim prodavnicama moglo da nestane toalet-papira? Ili da će paket na koji se inače čeka 4-5 dana sada doći tek za 4-5 sedmica, možda i više?

Pandemija je dovela u pitanje proizvodnju po modelu taman-na-vreme (just-in-time), kaže Megan Grin, ekonomistkinja na Harvardovoj Kenedijevoj školi. Taman-na-vreme podrazumeva da svaki šraf stiže odakle treba baš kad je potreban u proizvodnji, umesto da se skladišti. Tako se smanjuju troškovi.

Kako kaže Grin, od pandemije vlada logika „globalnih lanaca snabdevanja ali uvek uz plan B“, tako da firme nisu u škripcu ukoliko se globalni lanci pokidaju ili uspore.

Jungblut naglašava da mnoge države ozbiljno razmišljaju o skraćivanju lanaca snabdevanja – da sve imaju u komšiluku. „Možda da vrate kući neku proizvodnju, kako bi ključne sirovine i tehnologije bile blizu njihovih fabrika.“

Pa još i rat u Ukrajini

Upravo to je znak deglobalizacije. Sigurna isporuka, korak ka samodovoljnosti, umesto efikasnosti i niske cene koje nudi globalizacija. A onda još rat u Ukrajini i prateće sankcije.

Radi se o ruskim energentima, ali i pšenici i suncokretu. „Vidimo da osetno rastu cene namirnica kao posledica rata, posebno pšenice i ulja“, kaže Irvin. To podstiče inflaciju, a u nekim zemljama Afrike i Bliskog istoka može izazvati i glad.

„Vrhunac globalizacije je odavno iza nas“, kaže nam ekonomistkinja Grin. „Rekla bih da je napredak globalizacije daleko sporiji nego pre, ali još nismo na terenu deglobalizacije.“

Jungblut pak naglašava da su poslednjih godina države pokušale da smanje zavisnost od takozvanih kritičnih resursa iz drugih predela, što je takođe korak ka deglobalizaciji. On zagovara tezu da politička polarizacija sveta sve više vodi i ekonomskoj – jedan ekonomski blok biće zapadni, a drugi blok autokratskih država Rusije i Kine, i njihovih najznačajnijih trgovinskih partnera.

„Svedočimo povratku geopolitike, a i taj trend vodi deglobalizaciji, to jest pokušaju da se smanji zavisnost od država koje nisu u sopstvenom taboru“, kaže Jungblut.

Viršing kaže da će tek kasnije moći da se izvuku ispravni zaključci. Ali da sada doživljavamo pandemiju i rat u Ukrajini kao dve velike krize stopljene u jednu. „Kao savremenici imamo osećaj da se nešto fundamentalno menja“, zaključuje on.

Izvor:  DW/B92.net

Foto: Pixabay

Чланак Ekonomisti: Globalizacija odavno izgubila zamah се појављује прво на Biznis i Finansije.