Direktor destilerije „Aleksić Prvi“ iz Guberevca Marko Aleksić kaže za „B&F“ da zbog prodaje rakije na crno država gubi milione evra, a na gubitku su i registrovani proizvođači. „Prosečna cena rakije je 1.700 do 1.800 dinara po litru, a na taj iznos mi registrovani proizvođači plaćamo između 500 i 600 dinara za porez i akcizu. Jasno je koliko država gubi kada rakiju prodaju proizvođači koji nisu registrovani. To može da se promeni, samo je potrebno imati volje. Na prvom mestu potrebno je pojačati kontrole neregistrovanih proizvođača rakije. Osim što će to uticati na povećanje državnih prihoda, pomoći će i nama registrovanim proizvođačima, jer nećemo imati nelojalnu konkurenciju“, objašnjava Aleksić.

On smatra da će se pojačanom kontrolom i pritiskom na proizvođače da se registruju uticati i na povećanje kvaliteta rakije koja se pojavljuje na tržištu. Sada inspekcije, kaže Aleksić, kontrolišu samo registrovane destilerije, dok niko ne kontroliše zdravstvenu ispravnost rakija koje se prodaju na crnom tržištu. „Preko Udruženja šumadijska rakija mi smo uspeli da na našem području suzbijemo prodaju rakije preko radio i TV oglasa. Nemate nigde na ulici tablu da neko prodaje rakiju. Kada smo mi uspeli preko našeg udruženja, može da se to uradi i na nivou države, samo je potrebno da neko sasluša predloge naših kolega u Savezu proizvođača rakije”, tvrdi Aleksić.

Muke s ambalažom

Prema njegovim rečima, protekle tri godine bile su teške za proizvođače rakije, najpre zbog epidemije korna virusa, a potom zbog krize izazvane ratom u Ukrajini.

„Epidemija korona virusa značajno je zaustavila rast proizvodnje i prodaje jer su restorani i kafane bili zatvoreni, a nama je 70 odsto plasmana upravo tamo. Pakovali smo rakiju, a nismo imali kome da je prodamo. Kada se korona završila, ponadali smo se da je najgore prošlo. Međutim, usledila je kriza zbog rata u Ukrajini. Zadesio nas je astronomski rast troškova u proizvodnji, a na prvom mestu rast cene staklene ambalaže. Od kraja 2021. godine, skoro čitave prošle godine bila je velika nestašica flaša. Mogli ste da imate para koliko hoćete, ali nigde niste mogli da kupite ambalažu. Staklara u Paraćinu nije radila, dok su italijanski proizvođači obećavali isporuke, a nisu poštovali rokove“, priča Aleksić.

Dodaje da se situacija sada popravila, staklare u inostranstvu su počele da rade kao nekada, a paraćinsku fabriku je kupila poznata slovenačka staklara „Hrastnik“, tako da svi veruju da će ponovo biti uspešna kao ranije. „Velika je potražnja za kvalitetnom srpskom šljivovicom i veliki su potencijali za razvoj ove proizvodnje. Pravi bum na svetskom tržištu je napravilo to što je šljivovica stavljena na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa. Sada kažu da je najsavršenije alkoholno piće francuski konjak, posle njega srpska šljivovica, a onda sledi velika praznina na listi i tek potom druga alkoholna pića. Veći je potencijal nas srpskih rakijaša, nego vinara, jer vinara ima u celom svetu, a srpska rakija je nešto jedinstveno. Tu činjenicu mi u Srbiji moramo da iskoristimo“, uveren je Aleksić.

Rakijski turizam

Destilerija „Aleksić Prvi“ postoji 20 godina, a prva u Srbiji je počela sa rakijskim turizmom i to radi već 15 godina. U okviru destilerije na obroncima planine Kotlenik, u srcu Šumadije, izgradili su degustacioni centar i etno selo sa restoranom i apartmanima za izdavanje.

„Imamo brojne posetioce ne samo iz Srbije, već i Slovenije, Nemačke, Kine i zemalja u okruženju. Ljudi nas prepoznaju između ostalog i po tome što je u našem degustacionom centru snimljen deo serije ’Moj rođak sa sela’, kada Dragan Jovanović i Vojin Ćetković probaju rakije. Nadamo se da ćemo uz subvencije države i evropskih fondova naredne godine proširiti kapacitet destilerije i etno sela. Kapacitet nam je do 70.000 litara godišnje, s tim što u svakom trenutku imamo preko 30.000 litara rakije na starenju. Poznato je da šljivovica što je starija to je bolja, a mi smo prošle godine ponudili kupcima rakiju staru 20 godina“, kaže Aleksić.

Navodi da njihova destilerija izvozi 80 odsto proizvodnje žestokih pića i to najviše u Sjedinjene Američke Države, a potom u Austriju, Australiju, Nemačku i države u okruženju. „Nameravamo da i nakon proširenja kapaciteta radimo kao manufaktura, jer bi prelazak na industrijsku proizvodnju uticao na kvalitet rakije koju pravimo. Krenuli smo sa destilerijom kao sa porodičnim poslom i tako je i sada. Imamo i svojih 12 hektara voća. To što imamo sopstvene zasade voća omogućava nam da ne zavisimo od drugih proizvođača i da uvek imamo isti, vrhunski kvalitet proizvoda“, ističe Aleksić.

Otkup rakijske šljive

Gorazd Čuk, vlasnik destilerije „Pigmalion“ kaže za „B&F“ da se proizvodnjom žestokih alkoholnih pića bavi poslednjih osam godina, ali da se prvih sedam praktično učio da pravi rakiju. „Počeo sam sa malim količinama, pravio sam po 50 do 100 litara da bih video da li to mogu. Znanje i kvalitet potvrdio sam zlatnim medaljama i šampionskim nazivima na međunarodnim sajmovima u Zagrebu i Novom Sadu. Registrovao sam destileriju i krenuo sa većom proizvodnjom. Prošle godine sam proizveo 10.000 litara. Cilj mi je da napravim destileriju sa godišnjom proizvodnjom od oko 50.000 litara. Namera mi je da pravim kvalitetniju rakiju, i smatram da je to količina koja tako nešto omogućuje“, priča Čuk.

On kaže da je na svom imanju u belopalanačkoj Tamjanici zasadio tri hektara šljiva, priprema se da zasadi još tri, a cilj mu je da ima ukupno 15 hektara, kako bi na kraju imao 70 odsto svojih šljiva, a 30 odsto od kooperanata. Pri tom, sve zasade voća organski uzgaja.

„Sada ugovaram od koga ću ovog leta kupiti šljive. U nabavci tog voća postoji jedan problem da onaj ko ima zasad šljive, ne zna za koga ih proizvodi. Obično ih prodaje hladnjačama, a hladnjače otkupljuju najrazličitije sorte šljiva. Meni je potrebna rakijska šljiva, prvenstveno čačanska rodna, čačanska lepotica, požegača i crvena rana. Proizvođači sa kojima sada ugovaram otkup znaju da ću od njih kupiti šljivu i to po količini šećera koji će sadržati, što znači da će cena koju ću platiti biti viša od cene koju plaćaju hladnjače. Da bih imao kvalitetnu rakiju, moram imati dobro voće i zato plaćam po količini šećera koje sadrži“, objašnjava Čuk.

U Sloveniji se šljivovica tek vraća

Njegovo dosadašnje iskustvo pokazalo je da u Srbiji nije problem proizvesti dobru rakiju pošto ima dobrih stručnjaka i dobrih kazana, ali da je problem u neuređenom tržištu. „Ima puno ’sivog’ tržišta. U Srbiji svako peče rakiju i svako ispeče više nego što mu treba, a taj višak uspeva nekako da ’ugura’ na tržište. Ne verujem da su to količine koje zakon dozvoljava. Osim toga, na tržištu ima dosta falsifikata i prodaje se rakija koja je navodno od jabuke, kajsije ili dunje, a zapravo je od jabuke ili etanola sa dodatkom aroma. Ljudima koji se profesionalno bave proizvodnjom žestokih pića to neuređeno tržište pravi problem“, naglašava Čuk.

Prema njegovim rečima, slovenačko tržište na kojem on uglavnom prodaje svoju rakiju, prihvata više cene od srpskog tržišta, ali da bi se moglo izvoziti po ceni koja je profitabilna potrebno je da proizvođači i država još puno urade na brendiranju proizvoda. „U Sloveniji se šljivovica tek vraća nazad. U restoranima ima dobre šljivovice ali je niko ne nudi, nude viljemovku i grapu, koja je u stvari komovača. Ukoliko uspem da nagovorim vlasnika restorana da proba moju rakiju, onda sam je i prodao. To znači da je kvalitet dovoljno dobar“, navodi Čuk.

Odlučio je, kaže, da narednih godina na plantaži posveti pažnju pre svega voćnjacima i vinogradu, jer je proizvodnja lekovitog bilja po kojoj je trenutno poznatiji, na granici profitabilnosti.

Biljana Ljubisavljević

Biznis & finansije 206, februar 2023.

Naslovna fotografija: Phideg, Pixabay

Чланак U Srbiji svi peku rakiju, tek po neko se registruje се појављује прво на Biznis i Finansije.

U Srbiji je tržište lažnog meda značajno suzbijeno, ali je potrošačima i dalje smanjen izbor jer kvalitetan med se odliva u okolne zemlje „na crno“.

Kvalitetnog meda malo je u Srbiji, iako je prilično suzbijena pošast falsifikovanog meda koja je godinama ubijala tržište, jer klimatske promene naveliko uzimaju danak. Da se i to malo dobrog meda što se dobije ne bi odlivalo „na crno“ u okolne zemlje potrebno je da se „uozbilje“ i država i pčelari, kažu oni kojih se to tiče.

Dosta meda ide „na crno“

– Dosta meda ide „na crno“ u Bosnu i u Hercegovinu, dosta ide i u Crnu Goru i u Makedoniju. Pčelarima to, da budemo iskreni, možda i prija, jer lako prodaju svoj proizvod, ali država bi trebalo da se zamisli zašto joj izmiče prihod i zašto to postoji – kaže za 24sedam Rodoljub Živadinović, predsednik Saveza pčelarskih organizacija Srbije.

Da pčelari, prirodno, nemaju ništa protiv toga da im neko dođe na prag i otkupi sve što imaju, potvrđuje i Miroljub Jović, predsednik Udruženja pčelara „Pčelica“ iz Prokuplja, ali ističe da nisu samo oni krivi što više meda nije u legalnim, odnosno zvaničnim tokovima.

– Dođe naš poznati kupac iz Čaglavice, pogleda med, uzme kante bez ikakve kontrole i papirologije. Plati sedam evra po kilogramu, sledeće nedelje vrati kante i svi zadovoljni. To su sve male količine, čak to nije ni šverc, jer je takva prodaja kupcima dozvoljena. I zašto bi se onda pčelar maltretirao sa otkupom, a onda čekao pare mesecima. I to manje pare.

Hoće ljudi da rade legalno, ali procedura mora da bude jednostavnija, a isplata brža, objašnjava za naš portal Jović.
U nekim delovima Srbije takvih „problema“ nemaju, i sav med ide u organizovan otkup, ali to ne znači da nisu imali problema sa „procedurama“.

– Mi iz okoline Kikinde med predajemo velikim otkupljivačima, ili „Medinu“ ili Savezu, i nečeg takvog kod nas nema. Cena je trenutno od tri do 3,5 evra za suncokretov med, dok je za bagremov, kojeg ima malo, a najtraženiji je u Evropi, od sedam do osam evra. Ali meda je sve manje, a procedure se oko pčelara sve više stežu – kaže Marko Sekulić iz Udruženja pčelara „Matica“ iz Banatskog Velikog Sela.

Onemogućen rad malom pčelaru

Da „procedura“, odnosno propisi, može da praktično onemogući rad malom pčelaru, pokazuje primer zahteva za poseban objekat koji se sad stavlja pred pčelare.

– Ja sam, srećom, imao izgrađen objekat koji sam samo prilagodio, ali i to me je koštalo 2.000-3.000 evra za pločice, PVC stolariju, komarnike, sanitarije… Onaj ko bi to morao da gradi ne bi mogao da prođe bez 10.000 evra. I to sada, kada su propisi na zahtev SPOS malo olabavljeni, jer ranije je bilo potrebno imati veći objekat s odvojenim prostorijama. A kako da pčelar povrati te pare? – kaže Sekulić.

Smanjene su, srećom, i neke takse, jer ranije se za dobijanje jedinstvenog veterinarskog broja, neophodnog za registraciju objekta i prodaju meda, plaćalo od 15.000 do 20.000 dinara po prijavi, a sad je to oko 3.000 dinara.

Pogodnosti, pa obaveze

Pčelari su zahvalni Ministarstvu poljoprivrede, i državi generalno, na podsticajima i subvencija koje u poslednjih nekoliko godina dobijaju za opremu i potrepštine. Kada bi se još i procedure prilagodile, lakše bi bilo i pčelarima i potrošačima, a i država bi na kraju više zaradila i na izvozu i na porezu.

U Srbiji se godišnje proizvode od 6.000 do čak 12.000 tona meda, od čega se u zemlji potroši oko 3.500 tona. Srbi, generalno, malo jedu med, tek od 0,4 do 0,6 kilograma godišnje po stanovniku. A to je šteta, jer blagodet tog našeg kvalitetnog i zdravog proizvoda koriste stranci.

Godišnje se meda legalno izveze od 2.200 tona, koliko je bilo prošle godine, do 2.700 tona, koliko je zvanična statistika zabeležila godinu dana ranije. Očigledno je da u brojkama nešto ne štima, jer u bilansima proizvedenog, potrošenog kod kuće i izvezenog nedostaje pokoja hiljada tona kupljenog i izvezenog „na crno“.

Izvor: 24sedam.rs

Foto: Pixabay

Чланак Kvalitetan med švercujemo „napolje“, fasifikate kupujemo ovde се појављује прво на Biznis i Finansije.