Iako je širenje korona virusa u Brazilu dostiglo svoj vrhunac, mala starosedelačka zajednica koja živi u blizini reke Ksingu uspela je samostalno da se zaštiti od pandemije, bez podrške republičkih i lokalnih vlasti.

Zašto su se Indijanci oslonili na sebe?

Kada je 2020. počela pandemija brazilske vlasti su poricale ovu opasnost, a njihovo potcenjivanje problema nije promenio ni veliki broj mrtvih i zaraženih iz 2021. godine.

Zato su Kuikuro Indijanci, koji takođe žive u Brazilu, odlučili da reše ovaj problem na svoj način. Oni su se još na početku pandemije izolovali, potrudivši se da što je moguće više smanje kontakte sa spoljnim svetom. Među 900 Kuikuro Indijanaca koji žive u osam sela zabeleženo je 160 slučajeva zaraze, od čega nisu imali nijednog preminulog.

Brazil pak ima populaciju od 211 miliona stanovnika. Do sada je, bar prema zvaničnim podacima, imao 13,5 miliona zaraženih, mada se pretpostavlja da je taj broj bar petostruko veći, i više od 350.000 preminulih. Zbog pojave novih, zaraznijih sojeva ove brojke veoma brzo rastu pa se očekuje da će statistika ubuduće biti još crnja.

Autsorsovanje medicinske pomoći

Kuikuro Indijanci su od početka pandemije pomno pratili razvoj situacije i uvidevši da vlasti malo toga rade da bi ograničile širenje virusa, a imajući sopstvena iskustva sa epidemijom morbila, odlučili su da stvar uzmu u svoje ruke.

Proglasili su karantinske mere, sami su izgradili objekat za izolaciju zaraženih, a za hranu su dogovorili da im se isporučuje preko reke, čamcem. Kontaktirali su naučnike i razne istraživačke organizacije kako bi došli do dodatnih saznanja kako treba postupati ali i kako prikupiti sredstva za samostalnu borbu protiv korona virusa. Organizovali su kampanju za finansiranje, tokom koje su prikupili dovoljno novca da kupe kiseoničku potporu za one pacijente kojima kiseonik bude potreban. Od tih sredstava uspeli su da kupe i lekove i bolničke krevete, ali i da unajme medicinsku sestru i jednog doktora. Napravili su sopstveni protokol za smeštaj i lečenje obolelih. Uveli su i obavezu nošenja maski i dezinfekcije ruku. Tako opremljeni sačekali su da virus prodre i u njihovu zajednicu.

Udurženi rad doktora i šamana

Leta 2020. goodine korona se pojavila i među Kuikuro Indijancima. Čim bi jedna osoba bila pozitivna oni bi je izolovali zajedno sa celom njenom porodicom, i ta izolacija nije smela da se krši. O zaraženim porodicama brigu su vodili ostali članovi kolektiva, koji su im donosili hranu na kućnu adresu. Zaražene su obilazili i zdravstveni radnici, koji bi procenjivali njihovo stanje i po potrebi bi ih smeštali u improvizovanu bolnicu. Doktor je imao i malu pomoć šamana koji je uz savremene medikamente koristio i narodne lekove. Od oko 160 osoba koje su lečene na ovaj način, nijedna nije preminula.

U međuvremenu su starosedeoci proglašeni prioritetom u vakcinaciji, što su mnogi i prihvatili. No, zbog širenja lažnih vesti i namerno plasiranih dezinformacija, bilo im je potrebno malo ubeđivanja. Stariji članovi zajednice, koji se sećaju epidemije morbila, ubeđivali su sve da “zavrnu rukav”. Pričali su im o užasima koje su izazivale ove boginje ali i o tome kako posle imunizacije više niko nije preminuo od morbila. I plemenske vođe su vodile kampanju za vakcinaciju preko društvenih mreža ali i posterima okačenim po centrima ovih sela.

To je izgleda urodilo plodom, sada su svi odrasli Indijanci vakcinisani i nadaju se da će se pandemija korona virusa završiti slično kao i epidemija morbila – pobedom nauke.

Izvor: Time24

Foto: agenciabrasil.gov.br/media/imagens/2007/12/02/0900VC0034a.jpg/view

Чланак Kako se pleme brazilskih Indijanaca samo izborilo sa Kovidom-19? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Mada je proglašen prorokom, poglavica indijanskog plemena Djuvejmiši, po imenu Sijetl, nije mogao da prorekne da će postati ikona modernog ekološkog pokreta. Još je veća ironija što je ovaj „zeleni“ Če Gevara, postao kultna ličnost zahvaljujući zapadnoj kulturi, čiji su pripadnici zapečatili sudbinu njegovog i drugih indijanskih naroda, proteravši ih sa sopstvene zemlje u rezervate.

Njemu se decenijama pripisivala rečenica koja će postati zaštitni znak ekološki osvešćenog dela čovečanstva, a koja glasi: „Tek kada padne poslednje drvo, kada otrujete poslednju reku, kada ulovite poslednju ribu, shvatićete da se novac ne jede“. Mada je reč o istorijskom falsifikatu, ova zabluda se prenosila s kolena na koleno, a počela je – greškom u komunikaciji, odnosno reči indijanskog poglavice su se što slučajno, što namerno „izgubile u prevodu“.

Djuvejmiši su pokolenjima živeli na plodnom zemljištu oko moreuza Pjudžet, na severozapadnoj obali današnje američke države Vašington. Njihov prvi susret s doseljenicima iz Evrope dogodio se dok je poglavica bio Sijetlov otac, koji je dozvolio nezvanim gostima da se nasele u blizini, ali je odbio da im proda zemlju.

Porez na uznemiravanje

Kada je Sijetl postao poglavica, proslavio se svojom hrabrošću u borbama protiv drugih indijanskih plemena. Pošto se 1851. godine na teritoriju Djuvejmiša doselilo još dvadesetak porodica iz Evrope, Sijetl je, poput svoga oca, dozvolio da zaposednu zemlju i na njoj grade sopstvena imanja.

Ipak, njih dvojica su se razlikovala u jednoj veoma bitnoj stvari – dok je njegov otac nastojao da uspostavi miroljubive odnose s belcima ali je bio veoma uzdržan, Sijetl je bio zadivljen evropskom kulturom. Ta očaranost je počela još u detinjstvu, kada je na obali prvi put video brodove kojima je doplovio oficir britanske Kraljevske mornarice i čuveni istraživač Dordž Vankuver.

Sijetl se posebno sprijateljio sa jednim od doseljenika, Dokom Mejnardom. On je bio notorna pijanica, ali i čovek koji se svojom ogromnom energijom i idejama nametnuo kao predvodnik doseljeničke zajednice. Sijetl je Mejnardu obezbedio posebno povoljno mesto da sagradi kuću, a jednom mu je čak spasao život kada je pripadnik drugog indijanskog plemena pokušao da ga ubije.

Zbog zaštite koju je pružao doseljnicima od Indijanaca koji su belce smatrali za neprijatelje, Sijetl je postao njihov miljenik i svoju naseobinu su nazvali po njemu. Otuda ime Sijetl za današnju metropolu na severnozapadnoj obali Sjedinjenih Država.

Ali kada je indijanski dobročinitelj saznao šta su njegovi štićenici uradili, na njihovo zaprepašćenje žestoko se pobunio. Saopštio je da zbog takvog čina neće imati mira posle smrti, odnosno da je među njegovim narodom strogo zabranjeno da živi pominju imena preminulih, jer ih time progone i uznemiravaju u večnom snu.

Ovaj „gordijev čvor“ između onostranog večnog mira i ovozemaljske počasti na kraju je razrešen tako što su doseljenici prihvatili da plaćaju porez, kojim će unapred nadoknaditi svom zaštitniku njegove muke kada ga u večnom počinku bude uznemiravao svako ko izgovori ime Sijetl.

Kad Indijanac progovori kao britanski viktorijanac

Odnosi doseljenika i starosedelaca su se, međutim, bitno promenili kada je stigao zahtev američkog predsednika Frenklina Pirsa da Djuvejmiši prodaju zemlju i presele se u rezervat na jednom ostrvu u moreuzu Pjudžet. Sijetl je, na kraju, bio prisiljen da pristane. Prema dostupnim istorijskim izvorima, pregovori su okončani verovatno u decembru 1854. ili početkom 1855. godine i tom prilikom Sijetl je, navodno, održao govor „za pamćenje“. Naime, osim što je bio veoma hrabar ratnik, Sijetl je bio i odličan govornik i dobro je izgledao. Danas bismo rekli – bio je harizmatičan.

O govoru koji je navodno održao povodom predaje zemlje postoji samo jedno svedočanstvo. Taj tekst je primer za to kako istorijske događaje prekrajaju oni koji ih prenose i oni koji ih koriste za svoje potrebe.

Pošto je Sijetl govorio na jeziku svog naroda, beleške je hvatao Henri E. Smit, koji je prisustvovao događaju kao prevodilac. Niko se nije posebno uznemirio kada se pokazalo da Smit baš i ne vlada perfektno dijalektom kojim su govorili Djuvejmviši i sve bi bilo zaboravljeno da iznenada, više od tri decenije kasnije, 1887. godine nije objavio svoju verziju tog govora u listu „Sijetl sandej Star“. No, to je bio tek početak u menjanju onoga što je indijanski poglavica rekao.

U Smitovoj verziji još nije bilo poruke koja će se, mnogo kasnije, propagirati širom Amerike i Evrope kao predskazanje jednog mudrog starosedeoca o tome kako će beli čovek, zbog pohlepe, uništiti planetu. Govor koji je objavio ne baš vešti prevodilac, svodio se na tužbalicu o sudbini indijanskog naroda pred najezdom belaca i opomenu da je život prolazan za sve, pa i za one koji se trenutno osećaju nadmoćnima.

Šezdesetih godina prošlog veka, pojavile su se prve ozbiljne kritike na račun ovog teksta, jer su pojedini lingvisti tvrdili da kitnjasti viktorijanski izrazi engleskog prevodioca veoma odudaraju od trezvenog i „spartanskog“ načina izražavanja Indijanaca iz oblasti oko moreuza Pjudžet.

Tada su neki od stručnjaka ponovo preradili ovoj govor, predstavivši svoju verziju šta je indijanski poglavica u stvari hteo da kaže. Ali ni u ovim verzijama se ne pojavljuje čuvena rečenica koja je sedamdesetih godina postala parola ekološkog pokreta u nastajanju.

Rediteljska sloboda

Nema je ni u novoj preradi iz ranih sedamdesetih godina, kada je Ted Peri snimio ekološki dokumentarni film „Dom“, u kome se Sijetl uzdiže u portparola ekološkog pokreta. Mada je živeo u oblasti gde nema bufala, pripisano mu je da je optužio belce za pokolj ovih životinja, koji uzgred budi rečeno u njegovo vreme još nije počeo. U ovom filmu Sijetlu se stavljaju u usta i rečenice: „Možete li da ponovo kupite bufala kad ubijete i poslednjeg?“, „Zemlja ne pripada ljudima, nego ljudi pripadaju zemlji“.

Kasnije se ispostavilo da su pomenute rečenice delo „rediteljske slobode“, ali to nije sprečilo ogorman uspeh ovog filma, pa su zagovornici ekološkog pokreta, nadahnuti takvim marketinškim ishodom, „dopunjavali“ Sijetlov govor sve dok se u jednom momentu nije pojavila rečenica: „Tek kada padne poslednje drvo, kada otrujete poslednju reku, kada ulovite poslednju ribu, shvatićete da se novac ne jede“. Postala je kultna onog momenta kada je Grinpis stavio ovu poruku na svoje transparente i time ustoličio indijanskog poglavicu kao „ekološkog Če Gevaru“.

Poglavica zagledan u viziju i misiju

Tek kada su upravo američki starosedoci pokrenuli proces da se preispita da li je Sijetl uopšte održao taj govor i ako jeste šta je zaista rekao, počele su da se pojavljuju drugačije verzije o ovom događaju. Trenutno je na internetu najpopularnija ona koja zagovora da je to, u stvari, proročanstvo Indijanaca iz plemena Kri, koje je u ovoj varijanti izgovorila „jedna mudra žena“.

Uprkos isplivavanju drugačijih istorijskih činjenica, i dalje se održava kult o indijanskom poglavici proroku, koji se u međuvremenu pretvorio u najgori kič, prikazujući Sijetla zagledanog u daljinu na isti način kao što se fotografišu današnji menadžeri zagledani u svoju „viziju i misiju“.

Ovo istorijsko prekrajanje, sa kojim teško mogu da se mere mnoge od današnjih lažnih vesti, je krajnje cinično ako se ima u vidu epilog Sijetlovih pregovora. Odmah pošto je pristao da preda zemlju doseljenicima, izbile su masovne pobune Indijanaca. Krvoproliće je trajalo tri godine, a svo to vreme Sijetl je ostao lojalan onima koji su njegovom narodu oteli zemlju i umro je u svojim osamdesetim godinama, pokršten, pod imenom Noa Sijetl.

Zorica Žarković

broj 183, mart 2021. 

Foto: Pixabay

Чланак Kako su zeleni falsifikovali svog „Če Gevaru“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Autohtoni stanovnici Kanade imali su manju stopu oboljevanja ali i smrtnosti od korona virusa od svojih sunarodnika, uprkos lošijim životnim uslovima. U ovoj populaciji zabeležena je trostruko manja smrtnost od Kovida-19, kao i 30 odsto veća stopa oporavka. Kako im je to pošlo za rukom?

Prepušteni sami sebi

“Zdravstvena politika u Kanadi oblikovana je represivnim kolonijalnim praksama od kojih nikako da napravi otklon”, pišu doktorka Liza Ričardson i njena koleginica Alison Kraford u najnovijem radu objavljenom u Kanadskom žurnalu asocijacije medicinskih radnika.

Upravo ta nemogućnost da sebi priušte blagodeti savremenog života navodno je doprinela otpornosti Indijanaca na korona virus. Doktorke pišu da za malu stopu zaražavanja Indijanci treba da zahvale upravo svojoj izolovanosti, ali i nedostupnosti zdravstvenih usluga. “Tokom pandemije korona virusa, mnogi Indijanci su, znajući da su prepušteni sami sebi, rigoroznije sprovodili karantinske mere. Oni su čak uvodili ograničenja kretanja tako da nije svako mogao da uđe u njihove zajednice, ali i zatvarali radnje i druge biznise, ukoliko je za tim bilo potrebe”, navodi se u njihovom radu.

Zbog ovako dobrih rezultata u borbi sa pandemijom trebalo bi, tvrde doktorke, neka iskustva kanadskih Indijanaca primeniti i u državnim strategijama suzbijanja širenja korona virusa.

Ipak, postavlja se pitanje da li bi ovakva samodisciplina bila moguća da država nije pomogla Indijancima koji su, u nemogućnosti da rade, dobijali određenu materijalnu podršku. Kanada je naime izdvojila značajna sredstva kako bi siromašnim Indijancima pružila pomoć u hrani i drugim osnovnim potrepštinama.

I među američkim Indijancima manje obolelih

I u američkim zajednicama starosedelaca uočena je niža stopa zaraženih korona virusom od nacionalnog proseka. To je, po rečima stručnjaka, rezultat izolovanosti od ostalih zajednica, strogog poštovanja karantinskih mera, ali i samostalnog istraživanja korona virusa i sprovođenja specifičnih mera za sprečavanje širenja zaraze.

Podatak o malom broju zaraženih američkih Indijanaca bi se mogao nazvati srećom u nesreći, budući da veliki broj njih ima hronične bolesti koje bi korona virus mogao dodatno da iskomplikuje. Primera radi, u Vermontu čak 19 odsto Indijanaca ima kardiovaskularne bolesti, što je dvostruko više od nacionalnog proseka. Dok oko devet odsto šire populacije u ovoj saveznoj državi ima dijabetes, među Indijancima je taj procenat čak 20 odsto. Osim toga, Indijanci retko imaju pristup svim zdravstvenim uslugama, što bi njihovu situaciju moglo iskomplikovati ako se ubrza trend širenja korona virusa u njihovim zajednicama.

Za sada navodno Indijanci pre osećaju ekonomske posledice pandemije nego zdravstvene. Malo njih je uspešno apliciralo za program državne pomoći, pa se nalaze u nezavidnoj ekonomskoj situaciji. Prema istraživanju javnog mnjenja koje je sproveo NPR, 55 odsto Indijanaca tokom pandemije zapalo je u ozbiljne finansijske probleme dok ta brojka u slučaju belih Amerikanaca iznosi 36 odsto.

Ipak, oni su već vekovima naviknuti da zavise od sebe, pa su se mnogi okrenuli samostalnoj proizvodnji hrane i drugih osnovnih potrepština. Veliki broj indijanskih porodica uzgaja voće i povrće, a u ovim zajednicama zastupljena je i razmena u naturi, koja im omogućava da se međusobno snabdevaju raznovrsnom hranom.

Statistika kao bikini

Podatak da narod, pre nekoliko vekova desetkovan bolestima koje su mu doneli evropski kolonizatori, ovaj put odoleva pandemiji – ne prestaje da fascinira naučnike. Neki od njih kopali su malo dublje i utvrdili da zapravo veliki broj Indijanaca nema zdravstveno osiguranje niti posećuje doktore, te se, čak i kada ima koronu, ne pojavljuje u evidenciji obolelih. Pojedini naučnici čak tvrde da je stopa zaražavanja među Indijancima veća nego u opštoj populaciji. Ali, zbog nepostojanja evidencije, za te tvrdnje nema sveobuhvatnih dokaza.

No, kako piše The Conversation, ona ipak “dobijaju na težini” zahvaljujući nekim parcijalnim istraživanjima. Naime, 27. maja ove godine od 173.000 stanovnika rezervata Navaho Indijanaca 4.944 je bilo pozitivno na korona virus, a zabeleženo je i 159 smrtnih slučajeva. Kada se ta brojka uporedi sa ukupnom populacijom rezervata, ova stopa zaražavanja prevazilazi i epicentre pandemije kakav je bio Njujork.

U tekstu takođe piše da su, u nedostatku savremenih medicinskih usluga, stariji Indijanci, koji se najčešće bave narodnom medicinom, prinuđeni da sami leče svoje sunarodnike, a samim tim i izloženi većem riziku od oboljevanja. Oni su ujedno i čuvari kolektivnog znanja, poznavaoci plemenskih jezika i usmenih indijanskih predanja, pa bi njihovo oboljevanje moglo naneti veliku štetu ovom autohtonom narodu i celokupnoj indijanskoj kulturi.

Izgleda da je statistika i ovaj put pokazala sve a da ništa nije otkrila.

Foto: iGlobalWeb, Pixabay

Чланак Da li su izolovanost i samodovoljnost zaista spasile Indijance od korona virusa? се појављује прво на Biznis i Finansije.