Američki san se pretvorio u noćnu moru u američkom novinarstvu. Prema zvaničnim podacima, tokom poslednjih 15 godina u Sjedinjenim Državama je broj novinara opao za 45%, skoro dvostruko više nego što se smanjio broj zaposlenih u rudarstvu i gotovo tri puta više nego u proizvodnim industrijama. U pomenutom periodu, SAD su izgubile oko 1.800 dnevnih novina i nedeljnika. Na tržištu je preostalo približno 7.000 štampanih novina, od kojih 80% ima tiraž manji od 15.000 primeraka, navodi se u najnovijoj analizi o situaciji na medijskom tržištu SAD, koju je objavila Služba za istraživanje američkog Kongresa (Congressional Research Service, CRS).

U studiji se ističe da čitaoci štampanih novina nestaju još brže nego što se takvi mediji gase. Tokom pomenutog perioda, tiraži su pali sa 122 miliona na 73 miliona, a najnovije ankete pokazuju da samo 8% ispitanika redovno čita štampana izdanja. Svi ostali se mnogo češće informišu preko interneta, pri čemu više od petine anketiranih traži informacije isključivo na društvenim mrežama.

Stoga ne čudi da je među otpuštenim novinarima najviše onih koji se bave istraživačkim radom i analizama. U situaciji kada u novinskim napisima preovlađuju takozvane „generičke“ informacije i kada jednu istu vest za nekoliko minuta prenosi većina internet portala, mediji koji rade isključivo u digitalnom obliku vrlo retko angažuju istraživačke novinare. Povrh toga, oni najmanje i zapošljavaju, pa u njima radi svega 8% od ukupnog broja novinara u američkim medijima, navodi se u istraživanju.

Kakvi čitaoci, takve informacije

Uprkos izrazito lošoj finansijskoj situaciji, štampani mediji i dalje u svojim redakcijama imaju najveći broj kvalitetnih istraživača i analitičara, ali je vrlo upitno do kada će moći da opstanu sa takvom uređivačkom politikom. Prema podacima koje iznosi CRS, tokom prethodne dve decenije prihodi štampanih medija su se smanjili za čak 80%. Prihodi od pretplate su pali za preko 50%, sa 15,8 milijardi dolara na 7,8 milijardi dolara u 2023. godini. U istom razdoblju, prihodi od oglašavanja su sniženi za 92%, sa 73,2 milijarde dolara na svega šest milijardi dolara.

Pre dve decenije, štampani mediji su imali udeo od 53% u ukupnim sredstvima za oglašavanje, koja su u današnjem novcu iznosila 142 milijarde dolara, a reklame su učestvovale sa 40% u njihovim zbirnim prihodima. Prošle godine, za medijsko oglašavanje u SAD je izdvojeno oko 93 milijarde dolara, od čega je štampanim novinama otišlo minornih 5%, dok su Fejsbuk i Gugl privukli preko 52% od ukupne sume.

Neki od vodećih nacionalnih medija, kao što su „Njujork tajms“ i „Vol Strit Džurnal“, pokušali su da nadoknade pad prihoda od štampanih izdanja pretplatama na elektronske verzije, uz određeni broj vesti i tekstova koji se čitaocima nude besplatno na njihovim sajtovima. Tokom prethodne dve decenije, ovi i drugi nacionalni časopisi primenjivali su različite poslovne modele, ali nijedan od njih ni izdaleka nije obezbedio prihode iz „zlatnog doba“ istraživačkog novinarstva, iako su zbog poskupljenja pretplata prosečni prihodi po pretplatniku u pomenutom periodu u proseku uvećani sa 279 na 309 dolara.

Problem je u tome što za razliku od vremena pre ekspanzije digitalnih medija, kada se podrazumevalo da medijski sadržaji moraju da se plate, sada je na to spremno svega 13% anketiranih Amerikanaca jer se u digitalnoj eri do mnogih informacija dolazi besplatno. Šta više, na društvenim mrežama kruže uputstva gde su „rupe“ u tehničkoj podršci medijskim internet portalima, kroz koje može da se dođe i do sadržaja za koje se traži naknada.

Oni koji žele da plate, to pre svega čine zbog istraživačkih tekstova, ali u izveštaju CRS se ističe da je takvih premalo da bi se održali mediji koji se zasnivaju upravo na nezavisnoj uređivačkoj politici. Posledica toga je da se u kombinaciji besplatnih i sadržaja koji moraju da se plate, oni koji su dostupni bez naknade sve više proizvode uz pomoć veštačke inteligencije, a ne radom novinara na terenu. Zato drastično opada kvalitet medijskih objava koje dominiraju internetom, uključujući i vidni nedostatak proverenih informacija, autorskog integriteta i prepoznatljivosti, ocenjuju u američkom Kongresu.

S druge strane, mada su štampani mediji dozvolili besplatan pristup mnogim sadržajima na svojim internet stranicama kako bi povećali čitanost i time privukli oglašivače, prihodi od internet reklama su prošle godine iznosili svega 3,1 milijardu dolara, što je daleko od toga da nadoknadi gubitke od štampanih novinskih oglasa.

Ugled bez novca

Međutim, ono što prema mišljenju autora istraživanja najviše zabrinjava je sunovrat štampanih novina na lokalu. Trenutno, Sjedinjene Države se svaki dan oproste u proseku od dve lokalne novine. Nekada su i najmanji američki gradovi imali svog izdavača i štampariju, a mnogi su kupovali i po dve novine dnevno, ujutru i predveče. Lokalne novine su donosile vesti koje su čitaoce povezivale sa njihovim susedstvom i imale su „aromu“ rodnog grada, koja ih je činila jedinstvenim.

Sadržaji koje su objavljivali lokalni novinari, veoma dobro upućeni u događanja u svojoj sredini, omogućavali su građanima i privrednicima da direktno utiču na ukupan kvalitet života u zajednici. Mnoge gradske novine redovno su dobijale Pulicerove nagrade i to upravo izveštavajući o lokalnim temama koje inače nikada ne bi dospele na naslovne strane nacionalnih novina. Primera radi, novinari „Boston Globa“, najstarije i najveće dnevne novine u Bostonu, osvojili su 27 Pulicerovih nagrada. Iako se i dalje smatra jednim od najuticajnijih časopisa u SAD, njegov dnevni tiraž je pao ispod 69.000 primeraka.

Ali sama činjenica da ovaj dnevni list i dalje opstaje može se smatrati uspehom, u situaciji kada je za samo desetak godina petina lokalnih novina ugašena ili su ih „usisale“ velike medijske kuće. Trenutno, više od 2.000 okruga u SAD sa preko 70 miliona stanovnika nema nijednu lokalnu novinu, dok u 1.500 okruga postoji samo jedna. Najviše sopstvenih novina su izgubile savezne države Kalifornija, Njujork, Ilionis i Teksas.

Medijske pustinje

Nije mnogo bolja sudbina ni onih lokalnih medija koji su preživeli. Većinu njih u internom žargonu nazivaju „sablasne novine“, jer su redakcije spale na nekolicinu novinara, koje zbog nezavidne finansijske situacije ne mogu čak ni da zaposle na puno radno vreme. Zbog toga se i lokalne vesti pretvaraju u generički proizvod, uz opasnost da potpuno izumru sa sve većom koncentracijom na medijskom tržištu.

Prema navodima CRS, preko polovine svih novina promenilo je vlasnika u protekloj deceniji, neke i više puta. Najvećih 25 novinskih lanaca poseduje dve trećine svih novina, a među vlasnicima dominiraju hedž fondovi i fondovi privatnog kapitala. Oni su kupili na stotine novina po najnižim cenama i tom imovinom upravljaju na isti način kao i svim drugim investicijama. Takva formula podrazumeva drastično rezanje troškova, često u kombinaciji sa opsežnim finansijskim restrukturiranjem, uključujući i stečaj. U besomučnoj trci za zaradom, lokalne vesti sada prolaze samo ako imaju „aromu“ trivijalnosti i senzacionalizma.

Najveće medijske pustinje su postale ruralne oblasti, gde su praktično ugašene sve seoske novine. Mogućnosti da se u seoskim područjima štampana izdanja zamene digitalnim su veoma ograničene, ocenjuje se u izveštaju, jer prema podacima američke Savezne komisije za komunikacije oko 60% stanovnika u selima nema pouzdan pristup širokopojasnoj ili bežičnoj mreži.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 214, oktobar 2023. 

Foto: Nijwam Swargiary, Unsplash

Чланак Američki Kongres o izumiranju istraživačkog novinarstva: Novine duhovi се појављује прво на Biznis i Finansije.

Svakodnevno primećujemo naslove i tekstove u medijima u kojima se na najužasniji način izveštava o saobraćajnim nezgodama, zločinima i sličnim tragedijama, tako što se žrtvama i njihovim porodicama dolazi na kućni prag, pretražuju im se nalozi na društvenim mrežama, spekuliše o tome ko je kakav (bio), s kim je (bila), itd. Informacije se dobijaju od komšije, pouzdanog izvora bliskog porodici, neimenovanog izvora iz policije, itd. Objavljuju se fotografije članova porodice, dvorišta kuće, a ponekad osvane i nečija fotografija iz lične karte.

Ovo poslednje – kada podatak koji je u posedu institucije nekako nađe put do medija – predstavlja poseban problem, koji ilustruje stanje u našem medijskom prostoru i nivo poštovanja prava građana. Radi se o uhodanom partnerstvu javnih institucija i pojedinih medija u kršenju zakona iz čega korist imaju obe strane.

Verovatno najpoznatiji primer saradnje medija i institucija u narušavanju privatnosti građana je slučaj Igora Vukotića. Njegova slika je osvanula na naslovnoj strani „Blica“ u okviru šeme Škaljarskog klana. Međutim, ne radi se o stvarnom članu klana, već o „običnom“ čoveku iz Zemuna, apsolutno nepovezanom sa bilo kakvim klanovima. Iako su greške moguće, ova epizoda zabrinjavajuća je jer na naslovnoj strani nije objavljena bilo kakva Igorova fotografija, na primer neka fotografija sa letovanja koju je možda objavio na „Fejsbuku“, već ona koja je nastala za potrebe izrade njegove lične karte.

Dakle, radi se o fotografiji koju su institucije morale da koriste odgovorno i zakonito. Ipak, ona je završila u mediju. Odgovor na pitanje, kako se to dogodilo, dao je tadašnji urednik „Blica“ u okviru sudskog postupka: „Izvor informacija je bio iz najviših krugova bezbednosnih službi, koji je bio čest izvor informacija za redakciju i nikada nije bilo problema”.

Zaštita privatnosti je važna i kad nemamo šta da krijemo

O posledicama koje trpi zbog ovakvog ugrožavanja svoje privatnosti Igor je govorio tokom „Nedelje privatnosti“. Igor i dalje ne uspeva da se „opere“ od toga što je proglašen članom kriminalnog klana; njegov život više nije isti a strah da može biti ugrožen ne prestaje. Poseban problem predstavlja to što medij i dalje odbija da prizna grešku, a institucije mu ne pružaju adekvatnu zaštitu:

„Očekivao sam nekakvu empatiju, da će novine objaviti ispravku, da to nisam ja. Međutim, to se nije desilo. Institucije nisu odreagovale, bio sam prepušten samom sebi, da se snalazim“, kazao je Igor.

Neko iz Bezbednosno informativne agencije ustupio je Igorovu fotografiju mediju. Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti sproveo je inspekcijski nadzor i na osnovu nalaza podneo nadležnom javnom tužilaštvu krivičnu prijavu protiv N.N. lica, zbog neovlašćenog ustupanja podatka o ličnosti prilikom obavljanja službene dužnosti. Ova prijava, kao i brojne druge sa sličnim karakteristikama, nije dobila svoj epilog. Slučaj stoji u tužilaštvu.

Iako možemo poverovati da se radi o pukoj slučajnosti, odnosno da nije bilo namere da se Igor ugrozi, šteta je napravljena. Napravio ju je neimenovani službenik BIA, očito sa namerom da nešto postigne ustupanjem fotografije mediju. Da li je u pitanju finansijski ili postoje neki druge interesi, u ovom trenutku nije poznato. Ali možemo da naslutimo šta je motivisalo medij da krene ovim putem pribavljanja informacija – ekskluziva na naslovnoj strani donosi čitanost, a čitanost donosi profit.

Igorov slučaj nudi tri važne lekcije. Prvo, ponekad se može čuti da privatnost i nije toliko bitna, da ne moramo brinuti za svoju privatnost ako ne činimo loše stvari, ili da šteta koja može da nastane ako neko pristupi našem podatku nije velika ili opasna. Iz Igorovog slučaja vidimo da je sve suprotno. Igor nije učinio ništa loše, a sada je suočen sa realnim strahom da mu se može dogoditi isto što i stvarnim pripadnicima dva klana koji su u višegodišnjem krvavom sukobu. Kako kaže:

„Ceo sistem vam poremete. Okrećete se za sobom, gledate… Akumulator mi nije radio, moj kum je iskočio iz kola, mi smo mislili ko zna šta se dešava. Prosto, sve vam se promeni u životu. Način kretanja, druženja, razmišljanja, psihički i fizički obolite… Iskreno, dok se taj čovek ne procesuira (zaposlen u BIA koji je ustupio podatke mediju), ili nalogodavci, ja neću mirno spavati“.

Ovaj primer pokazuje koliko je zaštita privatnosti važna čak i kada nemamo šta da krijemo. Zato privatnost predstavlja štit od nasrtaja na našu autonomiju, integritet i bezbednost.

Drugo, nisu samo javne ličnosti, sportisti ili glumci na udaru medija, niti podaci iz institucija cure samo ako se neko pobuni pa ga treba diskreditovati. Nije neophodno ni da dođe do neke tragedije pa da medijski lešinari počnu da obleću žrtve. Dovoljno je da imate interesantno preklapanje imena i prezimena sa nekom medijski interesantnom ličnošću, pa da se pokrene mehanizam trgovine vašim biometrijskim podatkom koji bi morao biti zaštićen u instituciji čiji rad finansiramo. Infrastruktura narušavanja privatnosti dobro je razrađena, samo je pitanje čija će se intima u konkretnom trenutku pojaviti na udaru medija u jurcanju za klikovima i većom prodajom i zaradom. Dakle, povrede privatnosti mogu da se dogode svakome od nas.

Zloupotrebe bez primerene kazne

Odsustvo pravnog epiloga Igorovog slučaja uči nas nečemu još opasnijem. Institucije nadležne da rade svoj posao, da spreče ili sankcionišu one koji ustupaju podatke građana medijima, do sada nisu dale mnogo razloga „pouzdanim izvorima“ i medijima da odustanu od ovakve prakse. Tužilaštvo nije utvrdilo ko je zloupotrebio biometrijsku fotografiju iz evidencije Bezbednosno informativne agencije, pa nema ni optužnice koja je nužan preduslov da slučaj dođe do suda.

Sprovedene analize sudske prakse za krivično delo koje se odnosi na nezakonito korišćenje ličnih podataka građana pokazuje da pred sudove u Srbiji do sada nije stigao niti jedan slučaj koji odlikuje ozbiljnija povreda nečije privatnosti, ili kompromitacija podataka o većem broju građana. Malobrojni slučajevi nezakonitog korišćenja podataka koji jesu sankcionisani odnose se na povrede koje su po posledicama manje drastične od ovoga što se dešava Igoru. Sve su okončane uslovnom kaznom ili opomenom.

Odsustvo efikasnog kažnjavanja zloupotrebe ličnih podataka može dovesti samo do još većeg gaženja etike u medijima, a time i novih slučajeva poput ovog koji je zadesio Igora. Zato, nemojmo biti iznenađeni ukoliko se nešto slično ponovi.

U nekim drugim okolnostima, zaključak teksta o privatnosti verovatno bi bio da je potrebno da uradimo sve što možemo da zaštitimo svoje podatke. Da pazimo kome ih ustupamo, da ih ne delimo svakome, da ne pristajemo na razne potrošačke pogodnosti koje se ostvaruju transakcijama na štetu naše privatnosti. Iako svi treba da primenjujemo takve savete, na Igorovom slučaju to prosto nije prigodno niti dovoljno sugerisati. Malo toga žrtve ovakve povrede privatnosti mogu da urade da spreče dešavanja na svoju štetu.

Umesto toga, odgovor se nalazi u institucijama. Prvo, u onim institucijama iz kojih cure podaci, jer njihova dužnost je da onemoguće takve pojave. Zatim, odgovor se nalazi u poboljšanju rada institucija čiji je posao i dužnost da kvalitetno sprovode krivične istrage, kada do curenja podataka dođe. I na kraju, ali ne manje važno, profesionalni integritet novinara i urednika mora dobiti primat u odnosu na trenutne pokretače i motive svakodnevnog ugrožavanja prava na privatnost građana o kojima mediji izveštavaju.

Uroš Mišljenović, rukovodilac programa, Partneri Srbija

Biznis & finansije 206, februar 2023.

Foto: Sander Sammy, Unsplash

Чланак Institucije kao uzrok kršenja privatnosti u medijima: Curenje informacija се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ova je prva kancelarija Poverenika koje se otvara van sedišta u Beogradu, a u planu je otvaranje još dve, u Nišu i Kragujevcu.

Cilj je da se građanima iz ovih delova države omogući da lakše ostvare svoja prava utvrđena Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.

Чланак Novi Sad dobija kancelariju Poverenika za informacije od javnog značaja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Medijska industrija u Srbiji koja insistira na dostupnosti i javnosti podataka u svim drugim delatnostima, ne može se pohvaliti otvorenošću o sopstvenom poslovanju. Premda se kod nas „medijski mrak“ vezuje isključivo za političku cenzuru, pomračina uveliko prekriva i najosnovnije podatke o domaćem medijskom tržištu, počev od toga koliko uopšte ima štampanih i elektronskih medija u našoj zemlji, kolika im je čitanost i gledanost, do podataka kolika je vrednost ovog tržišta, te ko su vodeći igrači prema tržišnom udelu i zaradi. Za deo medija ne postoji čak ni formalna registracija u čijem su vlasništvu, pa šta onda očekivati od informacija o „povezanim licima“, odnosno onima koji zaista kroje uređivačku politiku.

Sa oskudnom statistikom o domaćoj medijskoj industriji suočavaju se i stručnjaci. Tako Galjina Ognjanov i Sanja Mitić sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu u svojoj analizi o uticaju digitalizacije na održivost lokalnih medija, već na početku priznaju da je nemoguće doći do sveobuhvatnih a verodostojnih podataka o medijskoj industriji kod nas. Ono malo dostupnih pokazatelja razlikuje se od izvora do izvora, pa se pouzdano može zaključiti samo ono što je vidljivo i golim okom – da je Srbija izrazito malo tržište, a da ima medijskih kuća kao da je Kina.

Stoga finansijska situacija u ovoj industriji nije bila za slavlje i pre nego što je korona opustošila budžete za medijsko oglašavanje. U međuvremenu je na vrata provalila nova kriza, rat u Ukrajini, koja preti da pomenute budžete privede potpunom izgladnjivanju, pa će se tek videti ko će od medija preteći u ovom silom nametnutom štrajku glađu.

Prihodi? Niko ne zna, niko ne zna…

Prema podacima Agencije za privredne registre (APR), u Srbiji je neposredno pre izbijanja pandemije korona virusa bilo registrovano 2.508 medija, i to 937 štampanih medija, 751 internet portala, 333 radio stanica, 244 televizijskih stanica, 28 novinskih agencija i još 84 internet stranica koje nisu klasično koncipirane kao mediji, ali praktično nude medijske informacije.

Nasuprot ovolikom broju onih koji čine „sedmu silu“ u Srbiji, brojke koje odslikavaju njenu tržišnu silu su znatno skromnije. Na osnovu procene agencije Nielsen o veličini ovog tržišta, ono je u 2019. godini vredelo 210 miliona evra, čime je prvi put premašena maksimalna vrednost od 206 miliona evra zabeležena još 2008. godine, pre nego što je svetska finansijska kriza počela da se preliva u Srbiju. Sreća zbog rekorda u pretkriznoj 2019. je bila kratkog veka, jer je već 2020. godine korona virus ponovo zavrnuo kompanijske slavine za oglašavanje, pa je vrednost medijskog tržišta pala na 198 miliona evra.

Međutim, procena o tome koliko „teže“ mediji u Srbiji, koju iznosi u svom internom godišnjem izveštaju Irex Srbija, bitno se razlikuje. Prema ovom izvoru, prihodi medija registrovanih u APR-u iznose 414 miliona evra, pri čemu prihodi od oglašavanja imaju udeo od 43%. Kako se ocenjuje u ovom izveštaju, ovako visoko učešće prihoda od oglašavanja jasno ukazuje na koju granu se u svom poslovanju najviše oslanjaju mediji u Srbiji.

Ali budžeti za oglašavanje su mala bara, za koju se, pored više od 2.500 registrovanih, otima i veliki broj medija koji nisu u evidenciji APR-a zavedeni kao medijske kuće, a reč je pre svega o medijskim sadržajima koji se distribuiraju putem interneta. Upravo zato što opstanak medijskih kuća prevashodno zavisi od oglašavanja ili druge vrste „sponzorske“ podrške, i pored ogromne konkurencije kvalitet informacija je generalno nizak. S druge strane, činjenica da veliki broj medija funkcioniše mimo radara institucija koje su nadležne za ovo tržište, otežava da se ono bolje uredi, ocenjuje se u studiji Ekonomskog fakulteta.

Održivost sve neodrživija

Tokom poslednjih nekoliko godina ustanovljen je značajan pad medijskih sloboda, polarizacija informacija, kao i gubitak poverenja u medije u Srbiji. Indeks medijske održivosti za našu zemlju već duži niz godina je ispod 2, što znači da je domaće medijsko tržište neodrživo. Prema najnovijem istraživanju koje je sproveo CESID, taj skor je spao na 1,45, a isti izvor navodi da više od petine stanovnika ne veruje nijednom mediju. Oni se zato okreću alternativnim izvorima informisanja na internetu, među kojima su mnogi sumnjivog kvaliteta, pa i izvori lažnih vesti.

Intenzivan rast publike na internetu potvrđuju i podaci istraživačke agencije Ipsos Srbija, objavljeni u izveštaju „Ipsos Brand Puls 2021“. Prema ovom izvoru, broj korisnika sadržaja na internetu starosti od 15 do 64 godine je porastao sa 65% u 2016. godini na čak 83% populacije u 2020. godini, sa tendencijom daljeg rasta. Značajan podatak predstavlja i to da čak 68% ispitanika navodi da internet koristi kao sredstvo informisanja, za praćenje vesti i tekućih dešavanja.

Rast publike na internetu praćen je i rastom prihoda od oglašavanja na ovom mediju. Naime, u strukturi budžeta za medijsko oglašavanje, učešće za oglašavanje na internetu je poraslo sa 13% u 2016. godini na 23% u 2020. godini. Prema agencijama koje prate oglašavanje na internetu (IPSOS i IAB), ukupna vrednost ovog tržišta u 2020. godini procenjuje se na 45 do 55 miliona evra.

Udri brigu na veselje

S druge strane, u istraživanju koje je sproveo CESID uz podršku OEBS-a o tome koliko zaposleni u domaćim medijima imaju tehničkih i drugih znanja neophodnih za digitalno poslovanje, 83% anketiranih je izjavilo da su im potrebne obuke za kreiranje digitalnih strategija, a posebno u oblasti zaštite od hakerskih napada. Veoma visok procenat, čak 84% ispitanika procenjuje da nema dovoljno znanja u nekoliko važnih oblasti. One se odnose na precizno merenje koliko su posećeni sadržaji koje publikuju, na korišćenje naprednih tehnoloških platformi za prodaju oglasnog prostora na internetu, kao i na upotrebu platformi za razmenu sadržaja.

U procesu digitalne transformacije, u izrazitoj prednosti su oni mediji čiji rukovodioci i novinari imaju dovoljno znanja, ljudskih i materijalnih resursa, kao i tehničkih mogućnosti da iskoriste nove šanse u pogledu generisanja prihoda. To je primetno i na tržištu, gde se izdvojio jedan broj uticajnih igrača koji posluju u sastavu medijskih konglomerata i pretenduju da vode tržišnu utakmicu u Srbiji. Po pravilu, ovakvi mediji primarno su usmereni ka produkciji zabavnog sadržaja, a sve manje priloga koji su informativnog i edukativnog karaktera, navodi se u analizi Ekonomskog fakulteta.

Nasuprot njima, mali mediji na lokalu i dalje su prinuđeni da se bore za opstanak i to sa vrlo neizvesnim ishodom. Kod lokalnih medija je odmah po izbijanju pandemije zabeležen veliki pad prodaje oglasnog prostora, zbog čega su neki do njih počeli više da se okreću digitalnim sadržajima. Prošle godine su se pojavile dve onlajn prodavnice za medijske proizvode, a pojedini lokalni mediji su počeli da razvijaju modele pretplate i donacija, mobilne aplikacije za onlajn oglase, kao i podkaste i multimedijalne sadržaje na internetu.

Biznis i finansije, broj 196, april 2022. 

Foto: Pixabay

Чланак Koliko je održivo poslovanje medija u Srbiji: Mala bara, mnogo krokodila се појављује прво на Biznis i Finansije.

Najveći broj ispitanika tvrdi da je manje ili više upoznat sa bezbednosnim rizicima, tako da je svega 4,6% njih izjavilo da ne zna ništa o virusima, 2,7% ne zna ništa o prevarama, a 4,9% o krađama podataka. Međutim, čak 60% ispitanika kaže da je bar jednom bilo zaraženo virusom ili nekim drugim malverom, a 19,7% korisnika interneta je priznalo da se bar jednom „upecalo“ i kliknulo na link koji su imejlom dobili od nepoznate osobe.

Bezbednosni rizici su utoliko veći što skoro 44% korisnika interneta u Srbiji misli da pružaoci internet usluga (kompanije koje su vlasnici društvenih mreža i aplikacija za komunikaciju) ne brinu uopšte ili ne brinu na zadovoljavajući način o bezbednosti korisnika interneta. Stoga bi se očekivalo da korisnici sami preuzmu odgovornost za svoju bezbednost, ali je tek 14% internet korisnika izjavilo da se o svojoj bezbednosti brinu sami, dok čak 40% njih očekuje da za njihovu bezbednost budu odgovorni upravo pružaoci internet usluga.

Posebna opasnost leži u tome što je informisanost o “kidnapovanju” internet domena na izuzetno niskom nivou. Čak 27,8% ispitanika priznaje da ne zna ništa o tome, što je i do 10 puta veći procenat nego kod nekih drugih bezbednosnih rizika. “Kidnapovani” domen je ozbiljna pretnja za sve korisnike interneta, jer su ugroženi i vlasnici sajtova na takvim domenima, kao i korisnici tih sajtova, a ipak je svest o toj pretnji daleko niža u odnosu na sve ostale rizike.

Zašto je ovo tako ozbiljan bezbednosni rizik?

Godišnje se izvrši više stotina miliona uspešnih napada na domene, pri čemu se napadnuti domeni preusmeravaju ka serverima i servisima koje kontroliše napadač. Zahvaljujući preusmeravanju saobraćaja na lažni sajt identičnog izgleda, veliki broj internet korisnika hakerima ostavlja svoje kredencijale za pristup servisima banaka ili drugim servisima za poslovanje na internetu. Pritom, pored sajtova mogu biti pogođeni i servisi e-pošte, kao i svi drugi internet servisi povezani sa “kidnapovanim” domenom, što često dovodi do krađe osetljivih poslovnih i privatnih podataka.

Analize nakon napada pokazale su da „kidnapovani“ domeni nisu imali aktivnu nijednu vrstu zaštite, što ih je činilo lakim plenom za napadače. S obzirom na to da je domen važan onlajn resurs, RNIDS svim registrantima .rs i .срб domena nudi čak tri vrste zaštite, pri čemu dve osnovne vrste, koje zadovoljavaju potrebe najvećeg broja korisnika, RNIDS ne naplaćuje.
Više o ovim temama, kao i o tome kako koristimo internet i kako štitimo svoje podatke na internetu, možete naći u brošuri „Bezbednost korisnika interneta u Srbiji“.

Чланак Bezbednosni rizici i koliko znamo o njima се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kablovske televizije su ocenjene kao češći izvor informacija od onih sa nacionalnom frekvencijom (23 prema šest odsto ispitanika), dok se na informacije iz neposredne okoline oslanja devet odsto ispitanika. Dnevna i periodična štampana izdanja kao primarni izvor informisanja navodi po oko 7 odsto ispitanika.

Kablovske televizije i društvena mreža LinkedIn uživaju najveće poverenje poslovne javnosti prema dobijenim rezultatima. Tačnost informacija koje dobijaju na kablovskim televizijama ispitanici su ocenili prosečnom ocenom 3,2 na skali od jedan do pet, i to je najviša ocena koju su ispitanici dali jednoj grupi medija.
Zatim slede onlajn portali (3,06), periodična štampana izdanja (2,84) i radio stanice (2,78). Kada su društvene mreže u pitanju, tačnost informacija koje vide na Linkedinu ispitanici su ocenili prosečnom ocenom 3,1, a zatim sledi sadržaj sa mreže Twitter sa ocenom 2,9.

Tradicionalni mediji i društvene mreže su komplementarni kanali komunikacije i nastaviće paralelno da postoje, stav je koji zastupa 44 odsto ispitanika. Međutim, ima i onih koji smatraju da su društvene mreže već potisnule tradicionalne medije (28% ispitanika), kao i onih koji veruju da će se to dogovoriti u narednih pet godina (18%).

Društvene mreže (i dalje) sve korišćenije

Istraživanje je pokazalo da po tri četvrtine ispitanika koristi Facebook i Instagram. Twitter koristi 48 odsto ispitanika, dok je njih 45 odsto „na“ Linkedinu. TikTok, mreža koja je stekla veliku popularnost za kratko vreme, ima tek oko šest odsto korisnika među ispitanicima iz poslovne javnosti.

Osim toga koje društvene mreže se koriste, istraživanje otkriva i to koliko vremena se provodi na njima pa je većina ispitanika (38%) izjavila da dnevno provedu između jednog i dva sata u pregledanju i „skrolovanju“ sadržaja. Još 30 odsto ispitanika na društvene mreže utroši između dva i tri sata dnevno, dok skoro petina ispitanika na njih troši preko tri sata dnevno što bi na godišnjem nivou bilo čak 136 radnih dana! To vreme se, prema rezultatima istraživanja, najviše koristi za čitanje informativnog sadržaja i vesti (70%) i čitanje sadržaja koji je od značaja za posao i usavršavanje (60%). Pasivniji pristup društvenim mrežama, odnosno praćenje sadržaja drugih korisnika bez postavljanja sopstvenog, ima tačno polovina ispitanika, dok je trećina njih aktivna u komentarisanju tuđeg sadržaja, a skoro isti broj svakodnevno postavlja i sopstveni sadržaj – slike, video snimke i postove.

Influenseri – medij novog doba

Influenseri ili uticajni pojedinci na društvenim mrežama neizbežan su deo medijskog neba nekoliko godina unazad. Kao osobe u čije se preporuke veruje, kompanije ih često uključuju u svoje aktivnosti, a dve trećine ispitanika izjavilo je da već vizuelno može da prepozna plaćeni sadržaj kojim influenseri promovišu neki proizvod ili uslugu, dok to čini 28 odsto ispitanika nakon čitanja i pregleda takvog sadržaja. Dok trećina ispitanika uzima sa rezervom plaćene preporuke, 31 odsto ispitanika kaže da su im od toga da li je sadržaj plaćen ili ne, važnije karakteristike proizvoda ili usluge.

O istraživanju: „Istraživanje o informisanosti i poverenju u medije“ je ovogodišnje izdanje tradicionalne ankete koju Chapter 4 PR, agencija za usluge u oblasti odnosa s javnošću, sprovodi četvrtu godinu zaredom među poslovnom i medijskom javnosti.

Prethodna godišnja istraživanja obuhvatala su sledeće teme:
• 2020: Transformacija PR struke i njen uticaj na poslovanje i razvoj organizacija u poslednjih deset godina
• 2019: Šta mediji, kompanije i nevladin sektor misle o održivom poslovanju
• 2018: Odnosi sa medijima u Srbiji i razumevanje kompanija, medija i agencija

Чланак Primarni izvor informacija poslovne javnosti u Srbiji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kako pišu „Novosti“, mnogi od njih nisu znali da se u katalogu organa vlasti (ukupno 11.078 republičkih, pokrajinskih, gradskih i opštinskih) koje obuhvata Zakon o dostupnosti informacijama od javnog značaja nalazi i 211 veterinarskih stanica. Zato nisu ni odgovorili, zbog čega je usledio poziv za sud.

Ukoliko sud proceni da su se ogrešili o zakon, preti im kazna između 5.000 i 50.000 dinara, koja ide državi, plus troškovi postupka, između 80.000 i 100.000, koji idu tražiocu informacije.

Zahtevi za dostavljanje podataka o struji na adrese veterinara stizali su u decembru i januaru. Većina je mislila da je greška ili šala, sve dok nisu shvatili da su okrivljeni, pošto kao „organ javne vlasti nisu dostavili traženu informaciju u roku od 15 dana od dana prijema zahteva“.

Svaki građanin može da traži informaciju od organa javne vlasti

– Dva građanina iz Beograda sa iste adrese i sa istim prezimenom (muškarac i žena) uputila su na adrese veterinarskih organizacija pismo sa povratnicom i u njemu zahtev za pristup informacijama od javnog značaja i sledeća pitanja: „Da li imate potpisan ugovor sa snabdevačem električne energije? Ukoliko imate, molim da mi dostavite kopiju. Da li je po završetku 2017/2018. godine ostao dug za utrošenu električnu energiju i koliko je iznosio? Molim da mi dostavite i dokument u kom se tražena informacija nalazi poštom“ – kaže veterinar Radoš Railić iz Čačka.

On je pokušao da na dopisu pronađe broj telefona ili imejl adresu, ali uzalud. Na pismo nije odgovorio, kao ni kolege.

Informacije potrebne „zbog analize tržišta električne energije i potrošača“

– Pronašli smo da su „oštećeni“ muškarac i žena, koji su tražili informacije, partneri u advokatskoj kancelariji u Beogradu, u kojoj radi i njihov punomoćnik. Oni će na troškovima postupka zaraditi po veterinarskoj stanici najmanje po 80.000 dinara, što je ukupno najmanje 143.659 evra. Zato smo se obratili Veterinarskoj komori – kaže Railić.

Poverenik Milan Marinović objašnjava za „Novosti“ da je ovo moguće zbog manjkavosti aktuelnog zakona, te da je u toku izrada novog. Po ovom, svaki građanin može da traži informaciju od organa javne vlasti, pa, ako ne dobije, posle 15 dana da se žali povereniku. Ako ni na intervenciju poverenika organ ne odgovori, upravna inspekcija pokreće prekršajni postupak. Međutim, zakon ostavlja mogućnost i da nezadovoljni tražilac sam pokrene postupak.

– Ovo je poslednjih godina dovelo do brojnih zloupotreba, pa građani i advokatske kancelarije masovno traže podatke i pokreću odmah prekršajne sporove kada ne dobiju odgovore. Niko se, kao ni u ovom slučaju, ne obraća žalbom povereniku. U 2019. od 5.000 prekršajnih postupaka samo je jedan pokrenula upravna inspekcija, sve ostalo građani, tj. advokati – kaže Marinović.

Da bi se sprečile zloupotrebe, izmene zakona predviđaju obaveznu žalbu povereniku. Predlog je i da on dobije mogućnost da izrekne prekršajni nalog za ćutanje organa.

Advokat N.C. koji je pokrenuo prekršajni postupak kaže za ovaj list da oni od kojih je tražio informacije jesu organi javne vlasti u smislu ovog Zakona i zato su dužni da mu, kao fizičkom licu, učine dostupnim tražene informacije.

Tvrdi da su mu te informacije potrebne „zbog analize tržišta električne energije i potrošača“.

– Svima koji su tražili dodatni rok, izašao sam u susret, jer mi nije cilj da vodim postupak, već da dobijem odgovor. Za postupak pred poverenikom se nisam opredelio jer dugo traje – rekao je ovaj advokat.

Dopise slali po selima

Zahtevi za informacije od javnog značaja, kako saznaju „Novosti“, upućeni su samo veterinarskim stanicama u unutrašnjosti. Pisma su stizala na adrese u zabačenim selima – od okoline Loznice, Mačve, Valjeva i Mionice, do Pranjana, Rakove, prema Raškoj.

Izvor: Novosti

Чланак Kako pojedinci mogu zloupotrebiti Zakon o pristupu informacija? се појављује прво на Biznis i Finansije.