Nijedan vid kanalizacione instalacije – bez obzira da li je reč o javnoj kanalizaciji, septičkoj jami, čak i reci i otvorenom kanalu – nema tri odsto stanova i kuća, dok vodovodnu instalaciju u svojim domovima nemaju građani u ukupno četiri odsto stambenih jedinica.

Električnu instalaciju u Srbiji ima 3.589.611 stanova i kuća, na gasovodnu mrežu je priključeno 404.405 stambenih jedinica, dok instalaciju grejanja ima 1.829.990 stanova i kuća.

U publikaciji „Instalacije u stanovima“ Republički zavod za statistiku objavio je konačne rezultate Popisa stanovništva, domaćinstava i stanova 2022. godine o opremljenosti stanova instalacijama električne energije, vodovoda, kanalizacije, grejanja i gasovoda, prema stanju na dan 30. septembra 2022.

Vodovodna instalacija

Vodovodnu instalaciju u svojim domovima nemaju građani u ukupno četiri odsto stanova i kuća.
Pod vodovodom instalacijom se, inače, podrazumeva „da najmanje u jednoj prostoriji postoje ugrađene vodovodne instalacije, bez obzira na to da li su priključene na javni vodovod, mesni ili seoski vodovod, hidrofor i slične specijalne pumpe ili uopšte nisu priključene“.

Instalacije za javni vodovod ima 75 odsto stanova, za seoski ili mesni vodovod ima 11 odsto stanova, bez vodovodnih instalacija je četiri odsto stambenih jedinica, devet odsto spada pod „ostalo“, a jedan odsto je nepoznato.

Region Južne i Istočne Srbije ima najmanji broj stambenih jedinica sa vodovodnim instalacijama na javnom vodovodu – 60 odsto.

Kanalizacija

Podaci Popisa 2022. pokazuju da je 57 odsto domova priključeno na javnu kanalizaciju, 34 odsto stanova i kuća ima septičke jame, četiri odsto spada pod „ostalo“, tri odsto domova je bez ikakvih instalacija kanalizacije, dok je za dva odsto stanova i kuća nepoznato da li imaju bilo kakvu kanalizacionu instalaciju.

Inače, prema RZS, smatra se da stan ima instalacije kanalizacije „ako u bilo kojoj prostoriji u stanu postoje kanalizacione instalacije, bez obzira na to da li su priključene na javnu kanalizaciju, septičku jamu, reku, otvoreni kanal i slično, ili uopšte nisu priključene“.

Podaci pokazuju da je u Braničevskoj oblasti na javnu kanalizaciju priključeno manje od 40 odsto stanova i kuća.

Grejanje

„Pravila“ popisa kazuju da se smatra da stan (ili kuća) ima instalacije grejanja ako su „te instalacije postavljene bar u jednoj prostoriji stana, bez obzira na to da li se toplota isporučuje iz javne ili mesne toplane (centralno grejanje), ili se prostorije u stanu greju toplotom isporučenom iz zajedničke kotlarnice u zgradi ili stanu (etažno grejanje)“.

Po ovoj definiciji, čak 46 odsto stanova i kuća u Srbiji – nema instalacije za grejanje, 31 odsto prostorije zagreva etažnim grejanjem, 20 odsto centralnim grejanjem, dok je za tri odsto stanova nepoznato da li imaju grejne instalacije.

Najviše stambenih jedica bez grejnih instalacija je u regionu Južne i Istočne Srbije.

Samo 22,44 odsto stanova i kuća Pirotske oblasti ima grejne instalacije, što znači da ih čak 77,56 odsto – nema i da se, pretpostavimo – greju na peći na ugalj i drva (individualna ložišta).

U Topličkoj oblasti su procenti slični, pa grejne instalacije ima svega 22,21 odsto stanova.

Električna energija i gas

Stan, prema Popisu 2022, ima instalacije električne energije „ako u njemu, ili bar u jednoj prostoriji stana, postoje instalacije električne energije, bez obzira na to da li su priključene na javnu mrežu ili nisu“.

Po ovim kriterijumima 99,34 odsto stanova ima instalaciju električne energije, dok je svega 11,19 odsto priključeno na gasovodnu mrežu, što znači im se gas isporučuje preko mreže.

Izvor: N1
Foto: Pixabay

Чланак Od 3.613.352 stanova grejne instalacije nema 46 odsto u Srbiji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Mnogo je vode proteklo od kada je, neposredno pre provale korona virusa u naš život, država obećala da će do 2025. godine svi stanovnici Srbije moći da uživaju u dva neverovatna dostignuća, tako što će dobiti pristup vodovodu i kanalizaciji. Investicioni program „Srbija 2025” obećava proširenje i rehabilitaciju kanalizacione mreže, izgradnju postrojenja za prečišćavanje voda, izgradnju fabrika voda i otvaranje novih vodoizvorišta.

U međuvremenu se desilo što se desilo, pa je ovaj program i prošle godine bio samo u najavi, kada je ministar za brigu o selu Milan Krkobabić podsetio da taj ambiciozni plan uključuje i tri milijarde evra za izgradnju vodovoda i kanalizacije južno od Save i Dunava, kao i 300 miliona evra namenjenih kupovini mehanizacije, navodnjavanju i komasaciji. Potom je u aprilu ove godine, ministar građevinarstva Tomislav Momirović ponovo najavio da će Srbija uložiti četiri milijarde evra u prečišćavanje otpadnih voda i komunalnu infrastrukturu, koja bi trebalo da obuhvati oko 80 procenata stanovništva u roku koji je produžen na narednih pet godina.

Dok vodovod i kanalizacija ne pokrenu lavinu povratnika u srpska sela, evo kako trenutno stojimo sa ovim vitalnim životnim resursom, prema podacima iznetim u analizi „Voda je zajedničko dobro“, koju je objavio Centar za politike emancipacije.

Pristup vodovodu ne znači da je voda za piće

Srbija raspolaže sa oko 16 milijardi kubnih metara vode, od čega se 735 miliona koristi za vodosnabdevanje. Oko 75% snabdevanja vodom se vrši iscrpljivanjem podzemnih voda. Prosečna potrošnja vode po stanovniku iznosi oko 350 litara na dan, ali u tom proseku prednjači stanovnik grada koji utroši 400 litara vode dnevno, dok onaj koji živi na selu za to vreme potroši samo 250 litara. Od ukupnih količina proizvedene vode, stanovništvo koristi 45%, četvrtina odlazi za potrebe industrije i javnu potrošnju, a u preostalih 30% spadaju utrošci pri preradi vode i gubici u mreži.

Zbog nedostatka ulaganja u održavanje postojeće infrastrukture, njeno stanje varira, te u pojedinim sistemima usled zastarelosti vodovodne mreže dolazi do značajnog gubitka vode. On može dostići i do 20%, što uključuje i ilegalne priključke na mrežu.

U Srbiji je javnim vodosnabdevanjem obuhvaćeno 81% stanovništva, a da li ćete imati vodu u 21. veku zavisi od toga u kom delu zemlje živite. Pristup javnom vodovodu je najlošiji u centralnoj Srbiji (71%), a najzastupljeniji u Beogradu (92%) i u Vojvodini (91%). U centralnoj Srbiji postoje i neka veća naselja koja nemaju vodovodnu mrežu. U pojedinim opštinama na ovoj teritoriji nedostatak vode je misteriozni fenomen koji traje cele godine, dok neke druge imaju više sreće, pa sa vodom kubure samo tokom sušnih leta.

Priključivanje na vodovodnu mrežu u Srbiji je za nešto više od decenije poraslo za 5%, ali ne zahvaljujući ulaganju u razvoj infrastrukture, već usled iseljavanja seoskog stanovništva u gradove. Pored toga što je stanovništvo podeljeno prema tome da li ima ili nema pristup vodovodu, nisu svi jednaki ni u pogledu kvaliteta vode koju piju.

Polovina kontrolisanih vodovodnih sistema nema dovoljno kvalitetnu vodu za piće, zbog fizičko-hemijskih i mikrobioloških neispravnosti. Analize pokazuju da su najkvalitetnija izvorišta reka Đetinje, Studenice, Rzave, Moravice, Mlave i Visočice, dok u najzagađenije vodotokove spadaju: Kereš, Krivaja, Zlatica, Begej, delovi kanalskog sistema Dunav-Tisa-Dunav, Topčiderska reka, Studva i Veliki Lug.

Loš kvalitet vode za piće proizilazi iz tri ključna problema, koja se ne rešavaju decenijama. Pre svega, problem predstavlja preterana eksploatacija podzemnih voda, što je karakteristično za Vojvodinu, kao i neodgovarajući kvalitet vode za piće uslovljen prirodnim karakteristikama podzemnih voda i neadekvatnim sadržajem nitrata. Treći veliki problem je u tome što izvorišta nisu dovoljno zaštićena.

Šta bi mi da nisu propale fabrike

Naime, podatak da u vreme kada država na sva zvona priča o digitalizaciji sela u Srbiji, skoro petina stanovništva i dalje nema pristup vodovodnoj mreži, nije najgora vest u ovdašnjoj „vodnoj“ statistici. Pravo posrtanje sledi kada se stigne do podataka o izgrađenosti infrastrukture za prečišćavanje otpadnih voda. Kanalizacionom mrežom obuhvaćeno je svega 55% naselja, a nekim stepenom prečišćavanja otpadnih voda tek oko 10% stanovništva.

Društvena odgovornost preduzeća u Srbiji je očigledno presušila kada je reč o vodi, jer je tercijarnim prečišćavanjem, koje uklanja azot i fosfor, obuhvaćeno samo 3% otpadnih voda. Izuzetno mali broj fabrika vrši predtretmane tehničke vode pre njenog ispuštanja u kanalizaciju. Situacija je često mnogo lošija na malim vodotocima, na kojima se nalaze veći gradski centri.

S druge strane, relativno dobar kvalitet vode koji se beleži kod većih vodotoka, ne možemo zahvaliti boljoj zaštiti voda, već gašenju velikih industrijskih postrojenja tokom devedesetih godina i činjenici da se o reindustrijalizaciji i dalje više priča nego što se na svakom koraku saplićemo o nove domaće fabrike.

Kada je u pitanju industrijski otpad, samo 5% voda zagađenih industrijskom proizvodnjom prolazi kroz sve faze prečišćavanja. Na teritoriji Vojvodine oko 65% industrijskih postrojenja ne vrši uopšte tretman prečišćavanja vode, a 12% stanovništva nije ni obuhvaćeno sistemom odvodnje otpadnih voda.

Situacija nije bolja ni u ostalim delovima Srbije, jer samo 19 opština koristi postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Odvodnju i preradu atmosferskih i otpadnih voda u lokalnim samoupravama vrše javna komunalna preduzeća. Većina se i dalje zlopati sa nedostatkom odgovarajućih instrumenata koji mere protok i količinu otpadnih voda, pa godišnje izveštaj na tu temu dostavi tek četvrtina komunalaca.

Zbog nedovoljnog broja podataka, ostajemo uskraćeni za pravu sliku kako se otpadne vode tretiraju u Srbiji, a možda je i bolje da to ne znamo u situaciji kada već pijemo tone antidepresiva iščekujući energetsku, prehrambenu i nuklearnu kataklizmu.

Prepoznatljivi miris prestonice

Kada je reč o javnoj kanalizaciji, manje pate oni u gradovima, gde ovu blagodet civilizacije može da koristi čak 75% stanovništva, dok među onima koji imaju sreće da žive na selu i da se olakšaju u prirodi, svega 9% koristi pomenuto civilizacijsko dostignuće. Živeti uz Dunav na prvi pogled deluje kao izuzetna privilegija, ali ne za 3,5 miliona ljudi koji doduše jesu priključeni na kanalizacioni sistem, ali samo 4,3% je dobilo na „vodovodnoj“ lutriji, odnosno ima sistem za efektivnu preradu otpadnih voda.

S druge strane, život u gradu ne garantuje da ćete imati vodu za piće, što najbolje znaju stanovnici Zrenjanina. Ovaj grad je dočekao punoletstvo od kada je prvi put sanitarna inspekcija zabranila vodu iz gradskog vodovoda za piće i pripremu hrane. Od tada se postrojenje za prečišćavanje vode gradi kao Skadar na Bojani, a Zrenjaninci su umesto pijaće vode bez otrova dobili političku aferu bez kraja. Građani Zrenjanina i danas plaćaju neispravnu vodu, a na nabavku ispravne vode dnevno se potroši oko 20.000 evra.

Ostatak Srbije ne gleda blagonaklono na Beograd, koji usisava i stanovništvo i investitore na račun ostalih. Ali ni u prestonici, kao najvećoj aglomeraciji na teritoriji Srbije, kanalizaciona mreža baš ne blista. Podaci pokazuju da čak 30% gradske teritorije nije obuhvaćeno kanalizacionim sistemom, pa se u ova naselja sa septičkim jamama koje zagađuju zemljište i podzemne vode ne vode potencijalni strani investitori. U Beogradu postoji oko 100 kanalizacionih ispusta u Savu i Dunav, tako da u rekama završavaju i sve otpadne i fekalne vode. To prestonici daje poseban šarm, originalnu mirisnu notu po kojoj je prepoznatljiva, naročito leti.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 202, oktobar 2022. 

Foto: Jon Tyson, Unsplash

Чланак Krvna slika snabdevanja vodom: Srpski san o kanalizaciji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kada hranljivi sastojci iz kanalizacije dospu u vodu, to dovodi do bujanja planktona i algi kojima se ribe hrane. Alge i planktoni proizvode veliku količinu kiseonika koji pogoduje ribama, ali i prirodnim procesima prečišćavaju otpadne vode.

Ipak, važno je da ne ispustimo prevelike količine otpada u nesrazmerno mali ribnjak, jer to može dovesti do prevelikog bujanja algi i pomora ribe. Kako bi se ovo sprečilo, moguće je da se otpadne vode najpre tretiraju u posebnim bazenima, a da se zatim dozirano ispuštaju u ribnjak.

Čak i kada se ribnjak isuši, ostaci algi i otpada mogu se dalje koristiti u poljoprivredi kao ekološko đubrivo koje apsolutno ništa ne košta. Na ovaj način značajno se štedi na veštačkom đubrivu, a uštede koje bi jedna država mogla da ima iznose i po nekoliko miliona eura dnevno.

Danas, nažalost, ova jednostavna i jeftina metoda nije naročito popularna, a svega nekoliko farmera u svetu, uglavnom u Aziji, koristi kanalizacione vode za prehranu ribe. Razlog tome je što se ljudi ustručavaju da kupe ribu znajući da je za njihov uzgoj korišćena kanalizacija, mada čak i farmeri u razvijenim zemljama koriste kanalizacione vode za đubrenje useva.

Sredinom 20. veka ova metoda bila je šire korišćena, uglavnom kako bi se prebrodila kriza nastala usled nedostatka drugih đubriva, mada se na kraju ispostavilo da za povratkom na druga đubriva nema ni potrebe, jer je upotreba kanalizacionog otpada podjednako dobra, a pritom i besplatna.

Izvor: Energetski portal

Foto: Pixabay

Чланак Spoj ribnjaka i kanalizacije je dobar primer održivog razvoja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema Vesićevim rečima, procenjena vrednost radova na uvođenju vodovoda je 140 miliona dinara, odnosno oko 1,2 miliona evra. Gradiće se 15 kilometara primarne i sekundarne mreže. To znači da će više od 200 domaćinstava dobiti vodu do kraja naredne godine.

On je naglasio da će građani, čije su kuće legalne, dobiti mogućnost da priključak plate na 60 rata. Oni čije su kuće nelegalne moraće prvo da legalizuju kuće u Opštini Sopot, za koju veruje da će se potruditi da reši ovaj problem sa građanima.

I kanalizacija problem na Trešnji

Međutim, ovo nije jedini problem sa kojim se suočava naselje Trešnja. Tamo je nekada postojalo lepo i čisto jezero, na koje su Beograđani redovno dolazili u letnjim mesecima da se osveže. Međutim, zbog nepostojanja mogućnosti za adekvatniji odvod fekalnih voda, septičke jame mnogih stanovnika ovog naselja sada se ulivaju u to jezero, zbog čega je ono izuzetno zagađeno.

“Ovo nekada popularno izletište, slavno po sceni iz Maratonaca u kojoj Jelisaveta Seka Sablić pliva u jezeru, danas je prepušteno zaboravu. Na kvalitet vode u jezeru najviše utiče potok koji prolazi kroz obližnje naselje, koje nema rešenu kanalizaciju. Uz malo dobre volje stanje jezera bi se moglo značajno popraviti za oko pet godina. Treba srediti zaštitni pojas oko jezera i korišćenjem prirodnih tehnologija prečišćavati potok i ostale povremene tokove koji u njega donose fekalne vode i otpad”, rekao je jednom prilikom Marko Ivetić, šef Katedre za hidrotehniku i vodno ekološko inženjerstvo na Građevinskom fakultetu za naš časopis.

Foto: Arcaion, Pixabay

Чланак Raspisan tender za vodovod u naselju Trešnja се појављује прво на Biznis i Finansije.