Bezimeni junak, posle predavanja o beskonačnosti univerzuma u beogradskoj „Građanskoj kasini”, ne može da zaspi razmišljajući o tajnama vasione. U jednom trenutku, u njegovoj sobi se pojavljuje duh francuskog matematičara i astronoma Laplasa, koji ga vodi u neverovatnu pustolovinu svemirom. Stižu na planetu Arudža-Darin, u grad Gomor, koji je stvorila moćna civilizacija, izumrla pre 28 miliona godina. Nekadašnji stanovnici Gomora su poznavali napredne tehnike za stvaranje posebnih mikroklimatskih uslova, mogli su neograničeno da koriste energiju i da se poigravaju hologramskim projekcijama. Izumi gotovo neshvatljivi u Srbiji 1902. godine, kada je objavljen ovaj prvi naučno-fantastični roman jednog domaćeg autora.

Roman je napisao Lazar Komarčić (1839 -1909), nekadašnji učitelj, potom vlasnik kafane i na kraju novinar i književnik, koji se smatra rodonačelnikom žanrovske literature u Srbiji. Komarčić je, pored pomenutog izleta u naučnu fantastiku, najviše pisao kriminalističke romane. Interesantno je da je još 1880. objavio svoj prvi krimić „Dragocena ogrlica“, sedam godina pre nego što će Artur Konan Dojl predstaviti svetu čuvenog detektiva Šerloka Holmsa.

Ilija Kolarac kao inspiracija za krimić

Komarčić je glavni zaplet u „Dve ogrlice“ zasnovao na krađi dijamantske ogrlice neprocenljive vrednosti i na sudskom procesu koji je usledio. Sve okolnosti podsećaju na tada veoma aktuelan slučaj povodom testamenta pokojnog Ilije Kolarca, kada su njegovi naslednici nastojali da se dokopaju novca koji je ovaj srpski trgovac ostavio u dobrotvorne svrhe. Povezivanjem priče u romanu sa stvarnim događajima u Srbiji tog vremena, Komarčić je sledio obrazac rane kriminalističke literature u Zapadnoj Evropi, čiji autori su nalazili inspiraciju u kriminalnim slučajevima koji su se zaista dogodili.

Za razvoj srpske zabavne književnosti posebno je značajan Pera Todorović, urednik „Malih novina“, koji je u želji da privuče čitaoce, u periodu od 1889. do 1903. godine objavio oko 30 romana u nastavcima: „Beogradske tajne“, „Lepe grešnice“, „Mađije na prestolu“, „Trgovina ljudskim mesom“, „Pakao: krivični roman iz srpskog života“, „Aspide“… Zapleti ovih priča predstavljali su mešavinu dvorskih, političkih i erotskih intriga, u kombinaciji sa trgovačko-finansijskim špekulacijama i skandaloznim porodičnim tajnama u tadašnjoj Srbiji.

Neke od navedenih tema obrađivao je u svojim romanima i Komarčić, ali sa mnogo više književnog ukusa. Posle „Dve ogrlice“, kod publike su najveći uspeh postigli njegovi romani „Dva amaneta“ i „Prosioci“, a ova tri dela se smatraju pretečama kriminalističke proze u Srbiji.

Policajac, talentovan za književnost

Drugi predvodnik u razvoju domaćeg kriminalističkog žanra bio je Tanasije Tasa Milenković (1850 -1918). Ovaj pravnik po obrazovanju je na zvaničnoj stranici Bezbednosno informativna agencije (BIA) naveden kao jedan od prvih rukovodilaca ove institucije u vreme njenog osnivanja i kao začetnik profesionalnog kadra u srpskoj policiji.

Neobično je da je čovek takvog usmerenja bio jako zainteresovan za književno stvaralaštvo, pa se proslavio i kao pisac. Milenković je svoja iskustva u policijskom radu, zapise o zločinima, procesu istrage, hapšenjima i izrečenim kaznama pretočio u autobiografske beleške pod nazivom „Tasin dnevnik – zapisi prvog srpskog policajca“, koje je publika u Srbiji „gutala“ sa ogromnim interesovanjem. Dnevnik je preveden na nekoliko stranih jezika, a Bugarska je njegov sadržaj čak koristila kao udžbenike za obrazovanje policajaca u to vreme.

Milenković je najviše pisao o slučajevima u Beogradu, gde je tokom rada u policiji proveo većinu vremena. Pored autobiografskih beleški, objavio je 1896. i kriminalistički roman „Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu“. Glavni junak je Gena, begunac iz zatvora, iskusni lopov i ubica. U gazda Jolovoj kafani „Kod lisice“ vode se mutni razgovori, jataci su Jolo i njegova žena, a Gena je taj koji okuplja sve druge zločince, kuje paklene planove i zbog čije će prevrtljivosti stradati sirotica Katinka.

Nažalost, autor romana je takođe okončao život tragično, izvršivši samoubistvo 1918. godine. Tanasije Milenković je u oproštajnom pismu naveo da diže ruku na sebe iz očajanja zbog strahota koje je Prvi svetski rat naneo Srbiji. Svoju kuću je zaveštao Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, ali su ovu zadužbinu 2006. godine tadašnji čelnici Starog grada prodali investitorima da grade višespratnicu, što je horor žanr koji je sve do danas najpopularniji i najisplativiji na našem tržištu.

Skriveni Crnjanski i Šerlok Holms

Tokom Prvog svetskog rata i u kratkom predahu do onog narednog, još krvavijeg, situacija u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji je nadilazila svaku kriminalističku fikciju, uključujući i atentat na kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića u Marselju. No, upravo u međuratnom periodu, kratki izlet u kriminalistički žanr je napravio jedan od najpoznatijih srpskih književnika, Miloš Crnjanski (1893 – 1977), ili bar postoji osnovana sumnja da je to uradio.

Crnjanski je pod pseudonimom Harald Johansen objavio 1921. kratki krimić „Podzemni klub“, sa jasno naznačenim podnaslovom da je reč o detektivskom romanu. Mada nikada nije javno priznao da on stoji iza navedenog pseudonima, Crnjanski je u svom nedovršenom rukopisu „Serbia i komentari“ naveo da je, pritisnut teškom materijalnom oskudicom, anonimno napisao kriminalistički roman, ali da se više ne seća da li mu je dao naziv „Podzemni klub“ ili „Klub samoubica“.

Autor u ovom kratkom romanu, koji umnogome podseća na avanture Šerloka Holmsa i njegovog saradnika doktora Votsona, opisuje dva privatna detektiva u Švedskoj, koja pokušavaju da reše seriju zločina. Glavni junaci, Fred Helmington i Rob Jelkins na tragu su tajnom terorističkom društvu koje pravi probleme građanima Stokholma, gde je Crnjanski i sam kratko boravio. Roman je prepun akcije, radnja se dešava na ulicama i u podzemlju, a u priči se pojavljuje i mistična ličnost, u liku čoveka u crnom. Stil kojim je delo pisano upućuje da je to urađeno u velikoj žurbi i bez književnih ambicija i verovatno je zato Crnjanski želeo što pre da zaboravi ovaj prinudni izlet u „popularnu literaturu“.

Kralj ponoći, u duši levičar

Čovek za koga se danas tvrdi da je bio jedan od najtiražnijih pisaca u doba SFRJ je Mitar Tripkov Milošević (1924-1995), novinar i urednik novosadskog „Dnevnika“ i pokretač edicije „X100“, u kojoj su objavljivani roto-romani špijunskog, akcionog, kaubojskog, ljubavnog i naučno-fantastičnog žanra. Urbana legenda kaže da je Milošević, kada mu prevodilac nije dostavio u planiranom roku prevod nekog engleskog krimića, na brzinu napisao sopstveni, pod nazivom „Lun, kralj ponoći“ i potpisao se pseudonimom Frederik Ešton.

Glavni junak je bio tajni agent koji rešava slučajeve uz pomoć futurističkih naprava. Obrazovan je, kosmopolita ali u dubini duše levičar, koji se kao nezavisni heroj bori protiv velikih kapitalističkih moćnika. Roman je objavljen krajem 1959. i doslovno je razgrabljen na jugoslovenskom tržištu. Posle toga je nekadašnji novinar i pre toga major u jugoslovenskoj vojsci, objavio preko 70 romana o Lunu, u ukupnom tiražu od oko 10 miliona primeraka.

U periodu između 1955. i 1963. godine, kod jugoslovenske publike je bila veoma popularna i edicija „Zelena biblioteka“, u kojoj su objavljivani strani i domaći kriminalistički romani. Među najpopularnijim domaćim autorima bio je novinar, pisac i publicista Živorad Mihailović, zvani Šilja, otac poznate beogradske novinarke Gordane Suše.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 214, oktobar 2023. 

Foto: 10634669, Pixabay

Чланак Preteče današnjeg srpskog krimića: Duša svaka traži svog junaka се појављује прво на Biznis i Finansije.

Trenutno, četvrtinu svetskog tržišta knjiga čine kriminalistički romani, a rastuća popularnost ovog žanra, pa time i isplativost ne samo za izdavače već i za autore, dovela je do toga da ponuda višestruko premaši tražnju.

U situaciji kada uporedo sa vrtoglavim umnožavanjem pisaca koji isključivo ili barem povremeno pišu krimiće podjednako vrtoglavo rastu i očekivanja čitalaca od takve vrste književnosti, sve češće se dešava da i vrlo kvalitetni autori, koji pišu na engleskom jeziku, ne prolaze kod izdavača i primorani su da sami izdaju svoja dela.

Prva zbirka balkanske krimi priče

Čemu onda mogu da se nadaju autori trilera koji pišu na „malim“ jezicima, kao što su balkanski, i kakva je budućnost kriminalističkog žanra na Balkanu? Možda nije ushićujuća, ali je verovatno bolja od budućnosti balkanskih država.

Potvrda za ovu tezu je prva zbirka balkanske kratke krimi priče „BalkaNoir“, koju je izdala izdavačka kuća „Kastanjotis“, veoma poznata i cenjena u Grčkoj. Antologija sadrži dvadeset i jednu, po prvi put objavljenu kriminalističku priču, čiji su autori po tri pisca iz Rumunije, Bugarske, Grčke, Turske, Hrvatske, Slovenije i Srbije, kao i sedam eseja o istoriji kriminalističkog žanra u ovim zemljama.

Gde je ideja nastala? Naravno u kafani!

Inicijatori zamisli da se Balkanci konačno udruže, makar to bilo i u oblasti kriminalističke fikcije, su dvojica grčkih pisaca, Vasilis Danelis i Janis Ragos. Ragos je novinar koji kaže da obožava da piše i kriminalističke romane, kao i scenarije za filmove i serije. Okupiran je prilično nekonvencionalnim projektom – da klasike grčke književnosti preradi u kvalitetne stripove.

Danelis voli da napominje da je znatno mlađi od svog sunarodnika, pa je zato do sada stigao da objavi samo četiri kriminalistička romana. Poslednjih godina živi u Istambulu, gde je na turski preveo zbirku krimi pripovedaka grčkih autora, a priprema se da na grčki prevede odabrane turske pisce koji se bave ovim žanrom.

Njih dvojica priznaju da se ideja o balkanskom noaru pretočenom u zajedničku knjigu, kao i sve drugo na ovim prostorima, „krčkala“ prilično dugo. Nastala je još pre sedam godina, na skupu u Cirihu posvećenom nordijskom noaru, da bi potom nekolicina balkanskih pisaca – gde drugo nego u kafani – započela razgovor o tome zašto mi koji živimo u balkanskim državama znamo „u dušu“ američke, britanske i skandinavske pisce trilera, a ne znamo gotovo ništa o tome šta se dešava u tom žanru na stotinak kilometara od nas?

Društva opsednuta politikom

Pošto je zamisao propisno „odležala“, Ragos i Danelis su krenuli u akciju, povezali se sa kolegama iz još šest balkanskih zemalja i dokazali da je večito zavađeni komšiluk moguće ubediti da nađe zajednički jezik.

Iako se okupljeni autori većinom nisu prethodno poznavali, pokazalo se da su njihove priče slične po istovetnom pogledu na društvo u kojem žive i stvaraju. Mada politika nije glavna tema, sve priče su veoma politički obojene, i slično francuskom filmskom noaru koji je nastao tokom Drugog svetskog rata i bio preteča svih ostalih, koriste kriminalistički zaplet da bi kritikovali turobne političke i ekonomske prilike.

Ipak, balkanski noar je specifilčan po izrazitom smislu za humor, a pisci su skloni eksperimentisanju i koriste različite podžanrove da bi napravili nešto novo.

Iskustvo iz „prve ruke“

Ujedno, slični su i razlozi zašto krimi priča u balkanskim zemljama ni izdaleka nema tradiciju kao u zapadnim društvima.

Države bivše Jugoslavije, Bugarska i Rumunija, decenijama su obitavale u socijalističkom sistemu koji je sve vrste društvenih patologija pripisivao isključivo protivničkoj, kapitalističkoj ideologiji. Pri tome, kako skreće pažnju bugarski pisac Emanuel Ikonomov, situacija u bivšoj SFRJ je bila više nego napredna u poređenju sa cenzurom koja je vladala u Bugraskoj i drugim državama Istočnog bloka.

Najpoznatiji pisac kriminalističke proze u bivšoj Jugoslaviji bio je hrvatski autor Pavao Pavičić, koji je početkom osamdesetih čak dobio i Ninovu nagradu za svoje delo „Večernji akt“.

Prema oceni zagrebačkog pisca Ivana Sršena, postjugoslovenska krimi priča u Hrvatskoj je još u povoju, a jedan od najautentičnijih predstavnika je Nenad Stipanić, autor knjige „Odlično je baviti se kriminalom“, koja je izdata i u Srbiji. Stipanić piše „iz prve ruke“ jer je devedestih radio kao izbacivač u klubovima i prisustvovao rađanju hrvatskog podzemlja kakvo do tada nije postojalo.

Zajedničko Balkancima: država ima monopol nad kriminalom

S druge strane, Turska za sobom ima dugu istoriju autoritarnih režima, a na vrhuncu Hladnog rata je bila pod vojnom diktaturom, kao i Grčka. „To baš nisu okolnosti koje podstiču kritiku“, konstatuje Danelis i cinično dodaje kako je Grcima posle bilo sve bolje i bolje, „pa vreme za krimi roman nikako nije stizalo na red“.

Pema njegovom i mišljenju njegovih kolega, zajedničko istorijsko nasleđe za sve balkanske zemlje koje je aktuelno i danas, ogleda se u nepoverenju građana u sistem u kome je korupcija pravilo a ne izuzetak i gde je država ta koja ima monopol nad kriminalom.

Gde na Balkanu naći poštenog policajca koji će na kraju i da pobedi?

Stoga i pisci kriminalističke litarature imaju isti problem: kako za glavnog junaka odabrati policajca koji je deo takvog sistema a da čitaocima deluje uverljivo da je on odlučan da se po svaku cenu bori protiv svojih nalogodavaca, pa još na kraju i da pobedi?

„Ako je policajac na dnu tog sistema, onda nije u stanju ništa da uradi. To bi možda i moglo da prođe u jednoj priči, ali ne može se praviti serija o njemu. Ako je pri vrhu, on neminovno mora da bude partijski podoban, da se već ušemio sa vlašću i da je pristao na sve one stvari na koje junak romana ne sme da pristane“, komentariše srpski pisac Marko Popović.

On dodaje da su zato glavni junaci balkanskog noara „skrajnuti pojedinci“, koji mogu da postignu samo male, lične pobede, ali ne i da se izbore za društvenu pravdu ili da bilo šta značajno promene.

Manjak kvalitetnih pisaca, višak loše književnosti

Popović veruje da će sve očiglednije interesovanje za pravljenje domaćih kriminalističkih serija uticati i na bolji status domaće noar literature kod izdavača i čitalaca u Srbiji.

Njegove kolege, Verica Vinsent Kol i Đorđe Bajić, dodaju da osim toga što domaći krimi romani i dalje nisu isplativi za renomirane izdavačke kuće koje bi mogle da promovišu i podstaknu razvoj ovog žanra, problem je i tome što ima malo zaista kvalitetnih pisaca, a više loše književnosti. U Srbiji, kažu, nedostaje profesionalna obuka za pisce žanrovske literature, „jer da bi nešto postalo umetnost, prvo mora da se izuči zanat“.

Srećan kraj na Balkanu samo u naučnoj fantastici

Trenutno je najrazvijenije tržište u Grčkoj, gde se godišnje objavi u proseku oko 60 kriminalističkih romana domaćih autora, zahvaljući i posebno osnovanom autorskom klubu koji zajedno sa izdavačima i kritičarima afirmiše ovaj deo domaće književnosti.

Što se tiče perspektive u ostalim balkanskim zemljama, zaključak je da imajući u vidu nivo nasilja u savremenom svetu ovaj žanr svakako ima budućnost, verovatno i bolju nego sama balkanska društva. Primetno je i da sve više mlađih pisaca povezuje triler sa fantastikom, jer kako složno primećuju balkaski autori krimi romana – srećan kraj na Balkanu je moguć samo u oblasti naučne fantastike.

Zorica Žarković

Foto: Sammy-Williams, Pixabay

Чланак Balkanski noar: Ko bi na Balkanu poverovao u lik dobrog policajca? се појављује прво на Biznis i Finansije.