Konkretno, postoje tri robotske konobarice, po imenu Masiro, Ciro i Ciya, koje sebe smatraju sestrama. Obučene su u specifične uniforme za poslugu i imaju krupne oči koje trepću.

Robotske konobarice mogu da primaju narudžbine koristeći QR kod, a imaju i sposobnost da prepoznaju lica gostiju. Ovo je samo početak ideje, jer se MaSiRo nada da će proizvesti i robotske sobarice za sređivanje domova ljudi.

Inače, uključivanje robota u redove radne snage nije ništa novo, ali mnogo toga zavisi od primene, funkcije robota, tržišta na koje se plasira. Mnogi i dalje veruju da će nam mašine oduzeti mnogo radnih mesta koje sada obavljaju ljudi, a neki opet tvrde da to nije tako jednostavno.

Pisali smo i o White Castle-u, vodećem regionalnom lancu restorana brze hrane u SAD, koji je počeo da zapošljava robote-kuvare.

Oni su otvoreno rekli da je tzv. Flipi „uskočio“ da pomogne u spremanju pomfrita, jer ima manjka radne snage. Osim tog problema, mnoge gazde uviđaju da – sa one tehničke strane – imaju manje problema s robotima nego s ljudima (plate, bolovanja, kašnjenja…), te se zato okreću rešenjima veštačke inteligencije.

Dokle će to sve otići, ostaje da se vidi.

Izvor: Ekapija.com

Foto: Pixabay

Чланак Umesto ljudi – goste uslužuju roboti-konobarice се појављује прво на Biznis i Finansije.

Evo kako ekonomisti odgovaraju na pitanje zašto je konobar u Beogradu tri puta manje plaćen od konobara u Bonu.
Najpre, polazi se od pretpostavke da i vlasnik kafića u Beogradu i vlasnik kafića u Bonu pre svega žele profit. Ovo je realistična pretpostavka i to je važno naglasiti ne samo zbog računice već i da bi se odmah otklonila razna psiho-sociološka nagađanja — da je, recimo, vlasnik u Bonu velikodušan a vlasnik u Beogradu gramziv. To nije tačno i ne može dovesti do tako velikih sistematskih razlika u platama.

Vlasnici srpskih kafića po pravilu nisu milioneri i kafići nemaju abnormalne profitne stope. Kafić je dosta lako otvoriti, pa ako tu za gazde ima toliko para do sada bi se i drugi opametili i obogatili. Priča o bogatim ali sebičnim gazdama – odnosno, marksistička teorija eksploatacije radnika primenjena na kafiće i konobare – može može se odmah eliminisati.

Konobar u Bonu obezbeđuje vlasniku tri puta veće prihode

Uzmimo da kafić u Beogradu i kafić u Bonu imaju po pet radnika. Pretpostavimo, da bi se držali proporcije od 1:3 iz prethodnog pitanja, da je plata konobara u Beogradu 500 a u Bonu 1500 evra. Zanemarimo i razlike između bruto i neto plata i visina opterećenja, jer to takođe ne objašnjava veliku razliku između plata po zemljama.
Uslov da beogradski vlasnik zaposli dodatnog, šestog, konobara je da dodatni konobar generiše najmanje 500 evra neto prihoda, jer jedino tako mu se dodatno zapošljavanje isplati. Uslov da nemački vlasnik zaposli dodatnog konobara je da mu dodatni konobar generiše više od 1500 evra neto prihoda.
Na pitanje koje glasi „zašto je konobar u Bonu tri puta skuplji od beogradskog“, odgovor je: „Zato što je konobar u Bonu tri puta produktivniji od beogradskog“. Generiše tri puta više prihoda vlasniku.

Razlika je u prometu

Pre nego što skočite, ova razlika u produktivnosti je samo matematička činjenica. Tako se produktivnost meri. To ne znači da je bonski konobar tri puta bolji ili da tri puta više radi. Ali znači da na ovaj ili onaj način, on tom kafiću stvori tri puta više prihoda. Razlika najverovatnije nije u radu konobara već u prometu kafića. Kad bi se isti beogradski konobar preselio u Bon i on bi nekim čudom stvarao tri puta više prihoda.
Sve ovo ukazuje da razlika u platama ne proizlazi od razlike u radu konobara, niti razlika u ponašanju vlasnika, već iz razlika u ostatku privrede. U onima koji stvaraju promet kafića.

Konobar u Bonu je skuplji jer nemačke firme bolje posluju od srpskih

Plate za neko konkretno zanimanje u jednoj zemlji u odnosu na prosek te zemlje zavise od ponude i tražnje za tom vrstom rada. Ali nivo plata uopšte u zemlji zavisi od produktivnosti cele privrede. Produktivnost se definiše kao vrednost koju privreda stvara po glavi zaposlenog. Nemački kafići ostvaruju veći promet jer je ostatak nemačke privrede produktivniji i stvara veliku vrednost. Onda se ta vrednost, putem prometa koji imaju kafići, preliva u tražnju za konobarima čak i po ceni od 1500 evra. A tražnja za konobarima preliva se u isto takve plate konobara.
Bonski konobar zarađuje tri puta od beogradskog zato što nemačke firme u granama koje nemaju nikakve veze sa kafićima i konobarima stvaraju mnogo više vrednosti od srpskih. Jedini održivi način da plate konobara – i i bilo koga – u Srbiji budu veće je da produktivnost firmi u Srbiji poraste.
Izvor: http://trzisnoresenje.blogspot.com/

Чланак Zašto konobari u Beogradu zarađuju tri puta manje nego u Bonu? се појављује прво на Biznis i Finansije.