Kako kaže za Telegraf Biznis, Siniša je kovački zanat nasledio od dede i oca, koji su mu ostavili radnju, koja je izvela na put i ishranila mnoge članove ove poznate pirotske porodice.

– Tradicija je duža od stotinu godina. Kada sam pre tridesetak godina ostao bez posla u društvenom preduzeću, nisam imao izbora, pa sam počeo da radim u porodičnoj kovačnici, u tijabarskom delu grada, gde je nekada bilo pedeset kovača. Nažalost, sada sam ostao samo ja, a kada za dve godine odem u penziju, moraću teška srca da zatvorim radnju, pa Piroćanci više neće imati da dobiju kovačke usluge – kaže Siniša i dodaje da posla i dalje ima za kovače.

– Iako živimo u eri informatike, posla i dalje ima. Ne može da se živi, ali može da se preživljava. Dolaze ljudi da im klepam sekire, popravim poljoprivredne alatke, motike, ašove, lopate, naoštrim noževe i slično – kaže Siniša.

U tijabarskom delu grada, nekada zanatskom centru Pirotu, bilo je na desetine radnji koje spadaju u stare zanate. Sada ih je ostalo svega par, jedan limar i Siniša – poslednji pirotski kovač.

– Moja deca su završila medicinske škole i nisu voljna da nastave da se bave ovim teškim i prljavim poslom, mada i ovaj posao ima lepe strane kao i svaki drugi – kaže Siniša.

Izvor: Telegraf.rs
Foto: Pixabay

Чланак Utihnuće i poslednji kovački čekić u pirotskom kraju се појављује прво на Biznis i Finansije.