Ko su kupci srpskih hartija od vrednosti?
Zvanični podaci s kraja jula ove godine pokazuju da je Srbija zadužena 35,07 milijardi evra, što je 50,07 odsto BDP.

Kao što je portal N1 već objavio, izveštaj Uprave za javni dug pokazuje da su najveći poverioci Srbije su kupci evroobveznica kojima dugujemo 8,9 milijardi evra, pa kupci državnih dugoročnih dinarskih hartija kojima dugujemo 7,04 milijarde evra.

Podaci o vlasništvu nad državnim hartijama od vrednosti nisu javno dostupni, odnosno – ne objavljuju se javno.

Evroobveznice

Kod kupovine hartija od vrednosti koje emituje neka država, treba razlikovati prvu (primarnu) kupovinu od onih koje uslede nakon nje, na takozvanom – sekundarnom tržištu.

Nenad Gujaničić, glavni broker društva Momentum Securities, za portal N1 objašnjava da primarne emisije evroobveznica obično sprovodi sindikat investicionih banaka.

„A, osim njih, kupci u primarnoj emisiji su njihovi krupni klijenti – institucionalni investitori (uglavnom investicioni fondovi)“, pojašnjava Gujaničić.

Sekundarno tržište se odvija uglavnom putem OTC-a (vanberzanskog tržišta), premda se, kako dodaje – deo prometa ostvaruje i na pojedinim evropskim berzama.

„Sekundarno tržište je namenjeno takođe krupnijim investitorima s obzirom da je minimalna vrednost kupovine za većinu emisija 100.000 evra (dolara). Struktura vlasništva se ne objavljuje javno, a svakako je mnogo diversifikovanija nego nakon primarne prodaje. U poslednje vreme sve više naših građana kupuje evroobveznice s obzirom da donose mnogo veći prinos od kamata na depozite u bankama“, ističe naš sagovornik.

Investitori na domaćem tržištu

Na domaćem tržištu kupci dužničkih hartija su mahom domaće banke i njihovi klijenti, što se opet svodi na to da su krajnji vlasnici, prema rečima Nenada Gujaničića – mahom inostrane banke i međunarodni institucionalni investitori.

„Od domaćih ulagača, značajniji učesnici su domaći institucionalni investitori – penzioni fondovi, osiguranja, investicioni fondovi… – dok su domaća fizička i pravna lica marginalni po prometu. Kod ovih hartija je sekundarno tržište prilično slabo, postoji i putem OTC-a i preko Beogradske berze, ali se veliki deo ovih hartija drži do njihovog dospeća“, zaključuje sagovornik N1.

Чланак Ko su kupci srpskih hartija od vrednosti? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Svega 3% građana u Srbiji je podnelo tužbu protiv preduzeća čiji zaposleni su ih uznemiravali na različite načine, uporno pokušavajući da im prodaju robu ili uslugu mimo njihove volje. Ovo, na žalost, ne znači da je ponašanje prodavaca koje regulativa definiše kao nasrtljivu poslovnu praksu retko na našem tržištu. Naprotiv, skoro 80% potrošača se žali da su bili izloženi maltretiranju prodavaca, ali samo petina zna koja su njihova prava u takvim slučajevima, pokazuje veoma obimno istraživanje koje je sproveo Bojan. L. Pajtić sa Pravnog fakulteta u Novom Sadu na uzorku od skoro 4.300 ispitanika širom Srbije.

Prema dobijenim rezultatima, najčešći vid „aktivne prodaje“ kod nas – kako nasrtanje na kupce nazivaju preduzeća – je uporno zvanje telefonom i zasipanje građana porukama preko mobilnog ili računara. „Kada ne bi počeli da ’smaraju’ već od osam ujutru, to bi bilo sjajno“, negoduje jedan anketirani, dok je jedna ispitanica još nezadovoljnija: „Verujte, oni su kao lešinari. Toliko su dosadni i uporni da su to jedini brojevi koji su blokirani u mom telefonu. I ne prihvataju ’nisam zainteresovana’ kao odgovor“.

Veliki broj negativnih komentara odnosi se na neke od banaka. Jedan od ilustrativnih je ovaj: „Često me gnjave iz banke, šalju mejlove, sms poruke, zovu telefonom, da mi ’uvale’ kredit koji mi ne treba, karticu sa kojom mogu da uđem u minus i razne druge stvari. Svaki put kažem da neću i oni uporno i dalje zovu“. Ne zaostaju mnogo ni pojedina osiguravajuća društva, o čemu svedoči i sledeće iskustvo: „Svojevremeno sam imao sedamdesetak poziva od jednog osiguravajućeg društva i nekakvih agencija povezanih s njim, mislim da su me z…….li, bukvalno. Kada sam uspeo nekako da kod njih intervenišem da me više ne zovu, krenuli su da me maltretiraju preko Linkedin-a. Nerealno, šta drugo da kažem“.

Preprodavanje podataka o „naivnim kupcima“

Prema iskazima anketiranih, najčešće žrtve ovog vida nasrtljive poslovne prakse su penzioneri u poznijim godinama i slabijeg imovinskog stanja. Jedna ispitanica kaže: „Mojoj staroj majci su više puta ’uvalili’ nekulturno skupe uređaje, koje ne sme da koristi iz zdravstvenih razloga. Kada sam reagovala, u dva navrata vratili su novac i skinuli administrativnu zabranu na penziju i obećali da je više neće uznemiravati telefonom. Majka mi je predala ličnu kartu na čuvanje, da je ne bi opet prevarili. Za vreme pandemije, tokom policijskog časa, kad nisam smela da je obilazim, dolazili su ’trgovci’ sa urednim dozvolama za obavljanje poslovnih obaveza, iskoristili prethodne podatke i njenu zbunjenost i potpisala je administrativnu zabranu na 88.000 dinara. Inače, korisnik je najniže penzije.“

Slično iskustvo predočava još jedan anketirani: „Moj rođak od 95 godina je, nažalost, postao žrtva ovakvih prodavaca, koji manipulišu starim ljudima. Puno godina i manjak znanja doveli su ga u kandže prodavaca i ostavili na manje od trećine minimalne penzije“.

Ispitanici u svojim komentarima čak tvrde da pojedini prodavci usisivača, kuhinjskog posuđa i sličnih proizvoda „imaju baze ’naivnih kupaca’, uglavnom penzionera, koje preprodaju jedni drugima“. To potvrđuje i jedna učesnica istraživanja, koja je nekada radila u takvom trgovačkom preduzeću: „U firmi u kojoj sam radila imali su bazu podataka penzionera, koji su bili najomiljenija ciljna grupa i koje smo zvali na prezentacije. Inače, sve firme koje su zvale penzionere na prezentacije, bazu podataka su dobijale iz jedne državne institucije“. Druga ispitanica, „nesuđena“ radnica u sličnom preduzeću ističe: „Trebala sam da radim u jednom kol centru koji predaje posteljinu, a žrtve su penzioneri. Išla sam na obuku i kada sam shvatila da je to prevara, odustala sam i nisam počela da radim“.

Ili kupci ne mogu da izađu, ili to neće da uradi prodavac

Drugi po učestalosti oblik nasrtljive poslovne prakse u Srbiji, prema ovom istraživanju, predstavlja prevara kupaca da su osvojili neku nagradu, a jedini uslov je da određenom sumom pokriju „osnovne troškove“ za uručenje proizvoda. Skoro dve trećine anketiranih je potvrdilo da su bili izloženi ovakvim ponudama prodavaca. Tako, jedan ispitanik tvrdi: „Dojadili su mi zvanjem da sam srećnik koji je dobio nagradu, samo da platim dostavu ili dezinfekciju prekrivača ili eko jastuka, koje sam, eto baš ja osvojio“. Treći vid čestog nasrtanja na kupce je nešto indirektniji, jer se do odraslih, odnosno onih koji plaćaju, dolazi preko njihove dece. Više od 61% učesnika u istraživanju je izjavilo da su prodavci vrlo otvoreno podsticali njihovu decu da nagovore roditelje da im kupe igračku, odeću ili neki drugi proizvod.

Ali ovde se ne završava spisak „aktivnih“ metoda kako ubediti kupca da uzme i plati ono što mu ne treba. Skoro trećina anketiranih se žali da su prisustvovali prezentacijama sa kojih nisu mogli da izađu kada su želeli. Pored toga što su ih prodavci ubeđivali da „pravila zahtevaju da se ostane do kraja“, a što je u prevodu značilo igru iscrpljivanja dok ne kupe konkretni proizvod ili uslugu, bilo je i slučajeva da zaposleni u preduzeću koje je organizovalo prezentaciju čak zaključaju prostorije, „kako u odabrano društvo ne bi upadali nepozvani“.

Gotovo četvrtina ispitanika je imala nešto drugačije iskustvo, odnosno da prodavac koji im uđe u stan ili kuću neće da izađe dok ne kupe ono što nudi, pri čemu mnogi od njih dolaze nepozvani. Evo šta je doživela jedna od učesnica istraživanja sa „prezenterkom“ koja prodaje usisivače: „Gnjavila nas je satima, to se nije moglo zaustaviti. Na kraju, kada smo je zamolili da izađe jer smo trebali da okupamo sina koji je tada bio beba, ona je odgovorila – kako možete da odgajate dete, a znate da u stanu ima grinja i prašine“.

I drugi učesnici ankete su doživljavali slična iskustva sa prodavcima iz iste kompanije. Jedna ispitanica ističe: „Prodavac mašina za veš me je zamolio da ’kao’ odradi prezentaciju, da ispuni normu. Prihvatila sam, ali pod uslovom da brzo ode. Rekla sam mu da sam upravo kupila sličnu mašinu i da imam obaveze. Posle tri sata jedva sam ga izbacila iz kuće jer je zapeo da kupim mašinu koju on prodaje, tvrdeći da je mnogo bolja. Sada su postali još gori“.

Nešto više od petine anketiranih je doživelo i da ih prodavac ucenjuje pričom da ukoliko ne kupe proizvod koji nudi, ostaće bez posla. Konačno, najmanje učesnika u anketi (14%) se izjasnilo da su od njih prodavci zahtevali da preuzmu i plate proizvod ili uslugu koju nisu poručili. Jedan od retkih koji je zbog toga podneo tužbu sudu je ispitanik koji je u sporu sa komunalnim preduzećem iz njegovog grada, zato što prema njegovim rečima, „uporno dostavlja račune za neželjene usluge“.

Autor istraživanja napominje, da pored očigledne neinformisanosti velikog broja građana o svojim pravima, na ovako veliku zastupljenost nasrtljive poslovne prakse u Srbiji utiču i nedelotvorne sudske kazne, koje se svode na to da preduzeće plati iznos od 300.000 do dva miliona dinara. „Jasno je da se firmama više isplati da plate kaznu za svoje ponašanje i nastave po starom, jer novi klijenti najčešće ne znaju da je u pitanju preduzeće koje postupa neprofesionalno“, zaključuje Pajtić. Zato predlaže da se, između ostalog, uvede „Crna knjiga“ sa javno navedenim imenima preduzeća koja su kažnjena zbog nasrtljive poslovne prakse, što se pokazalo kao veoma efikasno rešenje u Francuskoj.

Marina Vučetić

Biznis i finansije 211/212, jul/avgust 2023. 

Foto: Vinicius Amnx Amano, Unsplash

Чланак Maltretiranje i zloupotreba kupaca: Nasrtljivi prodavci се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pokušaćemo da objasnimo da razloga da ovu metodu promocije ne uvrstite u svoju marketinšku strategiju – nema.

Upotrebom sopstvenog matičnog i/ili specijalizovanog mikro-sajta, kao i naloga na društvenim mrežama, uspešnu nagradnu igru može da organizuje svaki privredni subjekt, čak i individualni preduzetnik kao nosilac biznisa.

Korak I – Pravna regulativa

Nagradne igre su regulisane Zakonom o igrama na sreću, Pravilnikom o vrstama igara na sreću i Pravilnikom o načinu utvrđivanja ispunjenosti uslova za dobijanje saglasnosti za priređivanje nagradne igre U robi i uslugama i načinu izveštavanja o rezultatima nagradne igre.

Sve dokumente u vezi sa ovom tematikom koji su vam potrebni možete pronaći na sajtu Uprave za igre na sreću Ministarstva finansija.

Nagradne igre u robi i uslugama su igre koje u marketinške svrhe priređuje pravno lice ili preduzetnik i u njima se svim učesnicima pruža jednaka mogućnost da ostvare nagradu u robi ili uslugama. Nagrade moraju biti unapred definisane, a da bi učesnik stekao pravo da učestvuje u nagradnoj igri, on mora da koristi određenu uslugu ili pogodnost, tj. kupi proizvod ili robu u svojini priređivača.

Korak II – Definisanje parametara nagradne igre

Priređivač je u obavezi da pre početka definiše bitne parametre nagradne igre:

• Odluku organa preduzeća o organizaciji nagradne igre
• Vrstu i pravila nagradne igre*
• Trajanje nagradne igre
• Fond i specifikaciju nagrada
• Opis lica koja mogu i koja ne smeju da učestvuju
• Opis i količinu proizvoda ili usluga koje učesnik mora da kupi da bi učestvovao
• Mehanizam dodele (osvajanja) nagrada
• Mesto, vreme, način i datum objave dobitnika
• Obaveštavanje dobitnika i način dostave/preuzimanje nagrada

*Među pravilima nagradne igre (ili konkursa) mogu se naći obavezujuće ili opcione norme koje se odnose na zaštitu podataka o ličnosti, načinu ulaganja žalbe, zabranu varanja itd. Odličan primer javno dostupnog akta priređivača možete naći na ovom linku.

Postoji još jedan administrativni element u proceduri. Pravilikom je određeno da priređivač u toku kalendarske godine može prirediti u svoje ime i za svoj račun najviše četiri nagradne igre i to po prethodno dobijenoj saglasnosti Uprave za igre na sreću za svaku nagradnu igru pojedinačno.

Konkretno, potrebno je da na sajtu Uprave preuzmete i popunite obrazac zahteva i platite administrativnu taksu.

U zahtevu morate obavezno da dostavite dokaze (cenovnik, predračun, faktura, itd) o novčanim vrednostima svih nagrada koje će biti dodeljene u nagradnoj igri jer se na osnovu toga rešenjem Uprave određuje iznos naknade za priređivanje koja čini 25% od vrednosti nagrada.

Nagradna igra ne može trajati duže od 45 dana, niti se smeju priređivati dve nagradne igre istovremeno. Priređivač koji je dobio saglasnost za priređivanje nagradne igre dužan je da najmanje osam dana pre otpočinjanja nagradne igre objavi pravila igre u najmanje jednom dnevnom listu koji se distribuira na celoj teritoriji Republike Srbije i dostavi Upravi dokaz o objavljivanju u roku od tri dana od dana objavljivanja.

Korak III – Odabir formata i vrste nagradne igre

Postoje tri (plus jedan) osnovna formata u koje se može uklopiti skoro svaka igra koja se danas organizuje:

• Učesnik treba da kupi nešto od organizatora i pošalje dokaz o kupovini;
• Učesnik treba da ostvari bolji rezultat od ostalih takmičara u određenoj aktivnosti;
• Učesnik treba da da najveći broj tačnih odgovora na postavljena kviz-pitanja.

Postoje i hibridni modeli koji kombinuju kupovinu sa pobedom u kvizu ili drugoj vrsti nadmetanja (video-igrica, na primer). Najzad, široko je rasprostranjena praksa tzv. mini-igara gde se od posetilaca traži da na društvenim mrežama* daju određen komentar, označe neku osobu ili lajkuju stranicu.

* Svako organizovanje bilo kakve nagradne igre na društvenim mrežama mora biti, pored domaće regulative, u skladu sa pravilima tih društvenih mreža.

Prvi tip formata ima dve kategorije. Prva je tzv. “svako dobija”, karakteristična je za velike brendove i podrazumeva zamenu poena sakupljenih kupovinom proizvoda za neku robnu nagradu.

Pošto u ovom slučaju ne postoji element neizvesnosti, za ovu kategoriju se, umesto termina “nagradna igra”, koristi i pravilniji pojam “nagradna promocija”.

Druga, daleko češća kategorija, zahteva od učesnika da dokaz o kupovini (PFR kod i drugi podaci sa fiskalnog računa ili kod sa ambalaže) pošalje organizatoru putem SMS poruke, mobilne aplikacije ili ukucavanjem validacionog koda na sajtu/aplikaciji, čime postaje kandidat za osvajanje nagrade.

Drugi tip formata se najčešće javlja u formi mini video-igre gde se nagrađuje određen broj takmičara koji ostvari najbolji rezultat.

Treći tip je u formi kviza gde učesnici moraju da pokažu znanje iz određene oblasti, kombinovano sa što bržim rešavanjem pitanja. Još jedan dobar primer dokumenta kojim se regulišu propozicije nagradne igre u formi kviza možete naći ovde.

Korak IV – Tehnička realizacija

Ako izuzmemo gotovo izumrle analogne formate radijskih ili nagradnih igara sa isecanjem kupona iz papirnih izdanja, danas je njihova osnova isključivo onlajn.

Brze i efikasne igre sa nagradama mogu se organizovati putem naloga na društvenoj mreži i na njima se može primetiti i pojava igara bez odobrenja Uprave za igre na sreću, a na osnovu (vrlo neformalnog) tumačenja zakona da za tim nema potrebe ukoliko se od učesnika ne traži da nešto kupi od priređivača, već da samo lajkuje, podeli objavu, napiše neki komentar ili označi (taguje) drugu osobu. Ovaj scenario ne bismo preporučili jer spada u sivu zonu regulative.

Osnova svake kompanijske nagradne igre mora da bude njen matični sajt u vlasništvu. Neki od razloga za to su:

• Potpuna kontrola nad organizacijom, odvijanjem toka igre i njenim parametrima
• Kredibilnost priređivača
• Viši stepen poverenja učesnika
• Sigurna integracija softverskih rešenja potrebnih za organizovanje igre
• Upravljanje čitavom kampanjom čiji je nagradna igra deo
• Integracija sa ostalim proizvodima i elementima brenda
• Potpun uvid u informacije o učincima igre.

Specijalizovani sajt posvećen isključivo nagradnim igrama kompanije ili samo određenoj igri je sve popularnije rešenje jer predstavlja sredstvo još preciznijeg brendiranja, uz sve pogodnosti koje važe za matični sajt.

Cilj i analiza učinka

Postoje dva osnovna cilja koja se mogu postići organizacijom nagradne igre:

• Promocija brenda i svesti o njemu
• Pospešivanje prodaje.

Osim cilja, postoji i akcenat kampanje i on može biti na sticanju novih ili animiranju postojećih kupaca. U zavisnosti od odluka u vezi sa ovim parametrima određuje se čitava nagradna igra.

Stoga se može reći da je najveći, suštinski rizik promašaj u vidu neusklađenosti postavljenih ciljeva i efekata završene nagradne igre.

I dok je pospešivanje prodaje neuporedivo lakše izmeriti, metrike za podizanje svesti o brendu su složenije i numeričko-analitički manje eksplicitne.

Konkretni rizici

Kao i u pogledu vaše osnovne delatnosti i svih njenih elemenata, najveći konkretni rizik jeste gubitak poverenja u legitimitet priređene igre. Iako je naše nacionalno tržište relativno malo, broj pasioniraih pratilaca i poklonika nagradnih igara se meri desetinama hiljada i to samo na osnovu broja članova Facebook grupa posvećenih njima.

Među njima imamo određeni broj ljudi koje možemo nazvati “profesionalnim igračima”i čije učešće ne možete zabraniti, ali vam oni ne donose nikakvu dodatnu vrednost.

Ali, oni vam mogu doneti rizik po integritet igre. Njihova umreženost i baratanje velikim brojem identiteta (brojevi mobilnog telefona, email adrese, nalozi na društvenim mrežama i dr), kao i specijalizovane softverske alatke dovode do toga da pokušaju da varaju ili naprosto svojim aktivnostima “zaguše” listu dobitnika i izbace one koji su zaista poželeli da na fer način okušaju sreću. Ovi rizici su karakteristični za drugi i treći tip formata igre (video-igre ili kvizovi brzine i znanja).

Da biste predupredili zloupotrebe, konsultujte se sa ljudima koji su zaduženi za tehničku (softversku) pripremu platforme nagradne igre. Uz to, ustanovite mehanizme provere zaposlenih – toj istoj pomenutoj zajednici koja pomno prati sve nagradne igre poznati su slučajevi da su radnici velikih kompanija nameštali najvrednije nagrade njima bliskim ljudima, a tako loš glas je poslednje što biste želeli da ostvarite kampanjom.

Organizovati onlajn nagradne igre u današnje vreme nije naročito skupo niti komplikovano. Ako ih budete pažljivo isplanirali, mogu vam se višestruko isplatiti i postati sastavni deo vaših promotivnih aktivnosti, jer ih ljudi jednostavno – vole.

Tekst i unutrašnje fotografije: Dušan Katilović

Naslovna fotografija: The Halal design studio, Unsplash

Чланак Kako organizovati nagradnu igru? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kupcu je potrebno između 140 i 160 dinara za litru mleka u prodavnicima, i to im je premnogo. Seljaku je 70 dinara koliko dobija za litar mleka nedovoljno da pokrije znatno poskupele troškove za uzgoj mlekulja.

Mlekare ističu da na preradi mleka nisu nikada manje zarađivale, a slične su tvrdnje i trgovaca koji mlekarama plaćuju do 125 dinara za litar prerađenog belog napitka, na šta treba dodati 10 odsto državi na PDV, a zarada prodavca je od 137,5 dinara do prodajne cene.

Pad i potrošnje i proizvodnje

Onaj ko bi pomislio da neko u lancu učesnika snabdevanja mlekom ne govori istinu brzo bi se uverio da greši. Potrošnja mleka godinama opada, lane je iznosila tek 182 litra po glavi stanovnika, u šta je uračunat i konzum mlečnih prerađevina. Očito, potrošaču je preskupo. Uz to, sve je manje seljaka aktivnih u mlečnom govedarstvu od kojih sve polazi.

Lane je i proizvodnja mleka u Srbiji opala za oko 100 miliona i stabilizuje se na oko 1,5 milijardi litara za 12 meseci. Da je isplativa ne bi imala uočljiv opadajući trend. Lane je i izvoz sira podbacio, u inostranstvo, najviše u Rusiju, Makedoniju i Crnu Goru, izvezli smo upola manje nego prethodne sezone.

Istina, zaradili smo oko 45 miliona dolara zahvaljujući uzletelim cenama hrane na celom kontinentu, ali smo na uvoz pretežno trajnih sireva izdvojili oko 55 miliona dolara, pošto smo, najviše iz Mađarske, Nemačke, Austrije, Poljske, Italije i Hrvatske, uvezli u vrednosti 55 miliona „zelembaća“. Razloga za zadovoljstvo nemaju ni izvoznici, dok u mlekarama ističu da su poskupeli prateći troškovi, pre svega u vezi sa ambalažom.

Dobri uslovi

Proizvodnja mleka je najsloženija rabota u primarnoj poljoprivredi. U nekadašnjoj Jugoslaviji Srbija je bila izazito suficitna ne samo u mleku, već i u prerađevinama. Sama je trošila najviše 42 odsto sopstvene proizvodnje, višak je plasirala u ostale republike bivše zajedničke države. No, desetak godina unazad uočljiv je pad stoke u oborima, sa 740.000 na otprilike 400.000 krava mlekulja, što ni znatno poboljšana stočna selekcija nije uspela da nadomesti. Umesto nekadašnjih 2.800 danas prosečna mlekulja u Srbiji proizvodi blizu 5.500, ali tek bi trebalo da se dostigne evropski standard od 7.000 litara za godinu dana.

Međutim, Srbija pored nešto slabije selekcije ima i mnogo prednosti u ovoj delatnosti. Prvenstveno je to proizvodnja kukuruza, osnovne hrane, ali i prednost u proizvodnji deteline, sena i ostalih hraniva za stoku. To nas je i decenijama činilo konkurentnim pa smo u okruženju i došli na glas kao „zemlja mleka“.

Kako sve, a pogotov vodeće agrarne države Evropske unije, subvencionišu proizvodnju mleka što direktno, još više posredno, neophodno je i da Srbija redovno i kontinuirano podstiče aktivnost koja je osnov za oko 300.000 porodica u Srbiji. Osim isplate subvencija, koje bi umesto preko mlekara trebalo da se isplaćuju direktno proizvođačima, bilo bi dobro da država podstakne i proizvodnju stročne hrane, te da, bar u ruralnim krajevima, podršku ne uslovljava ni brojem krava, ni količinom isporučenog mleka.

Jak dinar

Ukoliko Srbija želi da ostane relevantan proizvođač i izvoznik, sve ove mere bi trebalo da primeni, a logično je očekivati i da osmisli dodatne podsticaje. Pa, ipak, pitanje je da li bi i tada proizvodnja mleka bila isplativa.

U ekonomskoj politici Srbije postoji nešto što koči najvažniju poljoprivrednu branšu. To je monetarna politika kojom se, neprekidno ističući „jak dinar“, predsednik Vučić često hvališe. Ukratko, kurs dinara od cirka 117,5 dinara za evro opstaje bezmalo pet godina. Preciznije sa kote 125 dinara za evro na kojoj se nalazio sredinom 2012. godine naša valuta je prvo blago jačala, potom se stabilizovala na današnjoj vrednosti. Dinar je za deset godina spram evra ojačao 6,1 odsto. Inflacija je, međutim, u ovom periodu oko 47 odsto, što znači da su, u proseku, za toliko uvećani naši troškovi. Ako bi se računala samo potrošačka korpa, povećanje je i veće.

Kako kurs dinara spram evra nije pratio inflaciju, kupovna moć evra je praktično prepolovljena. Ako se izuzmu pojedini osnovi proizvodi, struja, grejanje, hleb, ulje, čiju visinu država administrativno održava, nema zemlje u kojoj se sa sto evra može manje kupiti nego što je Srbija.

Nerealna predstava

Ovakva monetarna politika, hvaljena je rastom zarada iskazanih u evrima. Lepo zvuči i godi građanima kada se kaže da je plata umesto nekadašnjih 380 sada 720 evra. Međutim, ako je mesečna zarada gotovo udvostručena, kupovna moć, ono što se za dvostruko veće plate može kupiti, uvećana je tek za nekih 16 odsto i to je otprilike rast standarda tokom decenije naprednjačke vladavine.

Aktuelna politika precenjenog dinara ima za posledicu nerealno prikazivanje osnovnih ekonomskih pokazatelja, od BDP-a do visine javnog duga iskazang kroz procenat BDP-a. Takođe, korist od izvoza čini manjom, dok su sa druge strane uvoznici itekako podstaknuti.

Glođanje oko uvozne dobiti

Posle kraćeg podsećanja na srpsku monetarnu politiku, vratimo se mleku. Kako je u Srbiji standard nizak, ljudi pretežno konzumiraju mleko i jeftinije prerađevine. Skuplje odlazi na jača inotržišta i odatle je stizalo gro dobiti čitave branše, neophodne kako bi se cela proizvodnja razvijala, a svi učesnici u lancu bili zadovoljni. Kako izvoz u nas pada, dobiti je sva manje, pa se oko njene preraspodele međusobno glođu seljaci, mlekare i trgovci.

Nasuprot tome, uvoz svega, i mleka, svejedno u prahu ili u tečnom stanju, veoma je profitan. Jak dinar čini uvozne cene iskazane u dinarima neobično povoljnim po kupce. Uvoznici je drže na tek za nijansu nižem nivou od domaće. Taman da privuku kupca i tako potisnu domaću ponudu.

Kupac u Srbiji litar mleka plaća otprilike 150 dinara, odnosno 1,26 evra. Ako bi kurs dinara bio za inflaciju u desetogodišjem periodu, 47 odsto, niži, dakle 175 dinara, tih 150 dinara bi vredelo tek 0,85 evra. U tom slučaju nikome se ne bi isplatilo da uvozi ono što se kod suseda prodaje za 0,9 evra, a sada je to prava berićet koja donosi ogromnu zaradu. Ćar uvoznicima na račun poljoprivrednika.

Kratko vreme

Država je poslednjih dana najavila da će podržati proizvodnju mleka uvećanjem subvencije sa 10 na 15 dinara po litru i uvećanjem nadoknade za matičenja svakog novog grla. Načelno, to bi mogli da budu dobri, štaviše odlični, podsticaji, ali samo pod uslovom da država vodi korektnu politiku nacionalne valute.

U suprotnom, pokazaće se nedovoljnim, dok će se u Srbiji produžiti pad i potrošnje i proizvodnje belog napitka. Samo kraće vreme, seljacima će veće subvencije izgledati privlačne, potom će se ponovo naći u današnjoj situaciji da im rad sa stokom „24 časa dnevno“ donosi manje nego što su troškovi.

Izvor: 021.rs

Foto: Pixabay

Чланак Seljak 70 dinara dobije po litri mleka, a kupac ga plaća po 160 dinara се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prelazno godišnje doba, koje odlikuje promenljiva prognoza, često je pravo vreme za obnavljanje garderobe, uređivanje životnog prostora gde će se duže boraviti tokom zime, ali i za pripremu okućnica pred prvi mraz. To potvrđuje i analiza podataka, koja je u oktobru kod domaćih onlajn kupaca zabeležila porast potražnje za ormarima od 77%, uvećanje interesovanja za ženske pantalone od 152%, a nacionalni rekorder skoka uvis, sa čak 227% većeg broja pretraživanja, bila je kategorija duvača/usisivača lišća!

Detaljniji pregled potražnje prema proizvođačima pokazuje da su u Srbiji bili najpopularniji premijum brendovi, to jest Villager kod duvača/usisivača lišća (sa pet od pet najtraženijih modela), ženske pantalone Affinity, i ormari skandinavskog brenda JYSK.

Potrošači u Srednjoj i Istočnoj Evropi traže iste proizvode

Analiza oktobarske onlajn potražnje pokazala je slično zanimanje kupaca u većem delu Evrope. Ubedljivo najtraženija kategorija proizvoda bili su duvači/usisivači lišća – u Bugarskoj je potražnja za njima porasla 14%, u Rumuniji 38%, u Sloveniji 55%, u Slovačkoj 76%, u Mađarskoj 101%, a u Češko 125%

Zanimljiva anomalija koju uočavamo odnosi se na veliko povećanje potražnje za proizvodima koji se obično ne kupuju preko interneta. To su šećer i toalet-papir. Potražnja za njima bila je u stalnom rastu tokom oktobra u svim državama Srednje i Istočne Evrope, izuzev u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji.

Чланак Počeli jesenji radovi u kući i oko nje – onlajn kupci su fokusirani na sezonske proizvode се појављује прво на Biznis i Finansije.

“Za svega nekoliko meseci, nakon donošenja propisa, već imamo 206 domaćinstava i 27 privrednih subjekata u Srbiji koji su stekli status kupca – proizvođača električne energije, dok je 96 privrednih subjekata i 262 domaćinstva podnelo zahtev za taj status”, navodi Vera Ražnatović , savetnik u Udruženju za energetiku PKS.

Nedavno zaokružena podzakonska regulativa za sticanje statusa kupaca proizvođača, izuzetno je značajna za našu privredu, jer preduzeća dobijaju mogućnost da izgrade elektrane na OIE za sopstvene potrebe potrošnje, a višak energije predaju u mrežu, kaže Vera Ražnatović.

Elektrane za sopstvene potrebe

Investicijom u elektranu za sopstvene potrebe, firme ostvaruju dugoročnu predvidivost cene, što im obezbeđuje stabilno poslovanje, koje ne mogu ugroziti poremećaji na otvorenom tržištu električne energije. To je posebno značajno u kriznim situacijama poput energetske krize sa kraja prošle i početka ove godine.

Ražnatović naglašava da se investiranjem u obnovljive izvore energije, primenom mera za unapređenje energetske efikasnosti i uštedom energije dodatno doprinosi energetskoj stabilnosti države i celokupnog društva, smanjuje se potreba za uvozom električne energije, racionalizuju troškovi i povećava energetska efikasnost, ali doprinosi i zaštiti zivotne sredine – smanjenju emisija štetnih gasova sa efektom staklene bašte.

Slobodan Ružić, konsultant za regulatorni okvir u energetici USAID-og projekta „Better Energy“ u Srbiji, naveo je da je Srbija u februaru 2022. godine usvojila zakonsku regulativu koja se odnosi na potrošače i da će nastaviti da prilagođava svoj pravni i regulatorni režim u narednih par godina, kako bi proširila mogućnost za buduća ulaganja.

Naveo je da je Better Energy razmatrao dosadašnju implementaciju i mogućnosti za domaćinstva i preduzeća, kako bi ostvarila najveću korist od čistog izvora energije. Prema njegovim rečima, mali proizvođači obnovljive energije igraju važnu ulogu u pogledu smanjenja potražnje za takozvanom zagađujućom energijom i utiču na celokupnu energetsku bezbednost zemlje.

Ciljevi ovog projekta masovni i brzi prodor kupca-proizvođača u elektro sistem Srbije

Ružić je istakao da je jedan od najvažnijih ciljeva ovog projekta masovni i brzi prodor kupca-proizvođača u elektro sistem Srbije i ponudio podršku u pogledu primene postojećih regulativa i propisa, kao i u cilju pojednostavljenja i poboljšavanja postojeće regulative o potrošačima.

Eksperti USAID-ovog “Better Energy“ projekta u Srbiji, na radionicama u Subotici i Somboru, 21. i 22. septembra predstavili su mogućnosti za investitore, za finansiranje projekata u ovoj oblasti, zakonski okvir i ekonomsku računicu izgradnje solarnih elektrana. Učesnici radionice imali su priliku da se upoznaju sa najboljim primerima realizacije projekata.

USAID-ov projekat “Better Energy” je petogodišnji projekat koji nastoji da pobolјša energetsku efikasnost u javnim komunalnim preduzećima i stambenim zgradama, kao i da podrži male obnovljive izvore energije. Ovi napori bi trebalo da pomognu Srbiji pri smanjenju zavisnosti od fosilnih goriva kroz sprovođenje pilot projekta u pogledu unapređivanja efikasnosti sistema daljinskog grejanja u celoj zemlji.

Чланак Status kupca – proizvođača električne energije stekla 27 privredna subjekta i 206 domaćinstava се појављује прво на Biznis i Finansije.

Na kupce se može uticati na više načina, a najjednostavniji je selidba robe na druge rafove. Objašnjenje je krajnje jednostavno – kada se roba često seli kupci će više šetati po prodavnici u pokušaju da nađu ono što traže a usput će možda i videti nešto što nisu ni znali da im treba, ali sad su sigurni da im je potrebno, a i što da se ne kupi kada ima “šok cenu”, na do sada neviđenom popustu.

Impulsna kupovina

Više istraživanja ponašanja kupaca pokazalo je da se preko 50 odsto robe proda mimo planova kupaca, odnosno kupcima koji su impulsno reagovali videvši neki proizvod. Čak 87 odsto kupaca čini ovakve kupovine.

Za tu statistiku nisu samo kupci krivi, već i mnoštvo psiholoških i marketinških alata koji ih prosto mame na kupovinu. To su, na primer, veliki popusti, istaknute akcije poput “kupite jedno, dobijete tri”, običaj da se nekoliko komada robe spakuje u jedno pakovanje, i drugi trikovi.

Na atraktivnost određene robe će uticati i njena amabalaža, pozicija na polici, reklama koju vezujemo za nju isl. Ogromni timovi raznovrsnih stručnjaka rade na tome da nas privuku nekom proizvodu, a na nama je da bar pokušamo da se odupremo tom porivu.

No, čak i ako ne uspemo, šteta neće biti velika, osim za naš budžet. Problem je međutim, kažu psiholozi, što ova vrsta kupovine i zadovoljstvo koje osećamo kada navodno dobro prođemo u tom trgovinskom odnosu, utiču na lučenje dopamina, zbog kojeg možemo poželeti još sličnih iskustava. Tako se može postati zavisnik od kupovine.

Kako se boriti protiv “navlakuša”?

Svega ovoga su svesne i vlasti zapadnih zemalja u kojima je impulsna kupovina, zahvaljujući visokom standardu stanovništva, najrasprostranjenija. Zato sve više njih pokušava strožije da reguliše promociju određenih proizvoda u trgovinskim radnjama. U Velikoj Britaniji su, na primer, zbog velikog broja gojaznih vlasti odlučile da ograniče promociju i isticanje nezdrave hrane, odnosno one koja ima mnogo šećera, soli i zasićenih masti.

Istina je da ovakve akcije mogu uticati na smanjenje impulsne kupovine nezdravih proizvoda, ali možda bi o tome trebalo da razmislimo i sami. Moguće je i kupiti samo ono što ti je potrebno, uz dobru koncentraciju i spisak za kupovinu. Osim što ćete tako uštedeti novac, doprineće i opštem dobru. Jer, preterani konzumerizam više nije pitanje samo našeg ličnog zdravlja već i zdravlja naše planete.

Izvor: The Conversation

Foto: Pixabay

Чланак Trgovci koriste psihologiju da bi vas naveli da što više kupujete се појављује прво на Biznis i Finansije.

Oni su među nama. Tajni kupci. Ponašaju se kao pravi, a zaposleni ne znaju da ih posmatraju. Ovi istraživači tržišta gledaju sve.

Od toga da li ih je prodavac oslovio, bio ljubazan, ponudio pomoć, do kvaliteta čistoće i osvetljenja u prodajnim objektima. Ovaj trgovinski lanac nedavno je uradio misteri šoping projekat. Kažu da su im rezultati veoma važni za poboljšanje asortimana i kvaliteta usluge.

„Možemo iz ovih projekata da utvrdimo konkretne objekte u kojima je postignuće daleko iznad proseka kao i one objekte u kojima je potrebno poraditi na unapređenju kako bismo našim potrošačima ponudili najbolju moguću uslugu. Dosta često se ovi projekti sprovode bez znanja kolega iz maloprodaje, jer je upravo taj element onaj koji nam pomaže da dođemo do prave slike“, kaže Aleksandar Petrović iz „Merkatora S“.

Javna preduzeća u Srbiji pod lupom novog IT sistema

Procenjuje se da zbog loše usluge i neljubaznosti gotovo 70 odsto potrošača napusti prodajno mesto, a neki pokazatelji govore da je pet puta skuplje dovesti novog kupca nego zadržati starog.

Predrag Kurčubić, generalni direktor IPSOS-a kaže da je kompanijama vrlo važno da potrošači budu zadovoljni, a to se postiže kroz poštovanje prodajnih procedura od strane prodajnog osoblja.

„Tu misteri šoper ima svoju značajnu ulogu jer prihvatajući sve ono što dolazi kao savet od istraživačkih kompanija, a na osnovu rezultata istraživanja vrlo lako mogu da optimizuju svoje prodajne procese što direktno vrlo često podiže zadovoljstvo potrošača“, rekao je Kurčubić.

Usluge tajnih kupaca najčešće koriste banke, trgovinski lanci, benzinske pumpe i Aj-Ti industrija jer samo zadovoljan kupac diže promet i predstavlja besplatnu reklamu.

izvor: RTS-B92

Foto: Pixabay

Чланак Šta je misteri šoping istraživanje? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ovo tvrdi prodavačica Jovana J. (30), koja u prestonici radi u jednom poznatom lancu modne odeće, piše 24sedam.

Kako kaže, prodavnice gde se prodaje modna konfekcija, poštuju propise koji kažu da se kupljenja garderoba može vratiti u roku od 15 do mesec dana, ukoliko nešto na njoj ne odgovara.

– U tome na prvi pogled nema ništa sporno, ali kad vam sve više mlađih devojaka, ponekad i momaka, komad odeće kupi jednom, a potom unedogled zamenjuje robu, jasno je da postoji problem. Na neke smo već navikli, dolaze toliko često da ih kolege i ja, u gradu od dva miliona, prepoznamo “s vrata” – kaže nam ona i dodaje:

Sve o istom trošku

– Na taj način oni za male pare dobiju trendi odeću, nose je i slikaju se za društvene mreže. Praksa pokazuje da zapravo plate samo prvobitan komad, nose ga do mesec mesec dana, a potom, o istom trošku ga zamene za novu stvar. A, ima i onih koji traže povraćaj novca – ističe ona.

Prema njenim rečima, kao najčešće razloge za povratak kupljene robe, kupci navode neodgovarajuću veličinu, oštećenje, ali i puko nezadovoljstvo. Za sve to, ističe, dovoljan im je samo račun.

– U našoj prodavnici moguć je povrat novca ili zamena robe i bez etikete. Dovoljno je da priložite račun, koji nije stariji od mesec dana. A, kada vratite robu, mi je, ako nema vidljivih oštećenja, ponovo izložimo, pa ono što mnogi kupci ne znaju je da, zapravo, pazare garderobu koju je neko možda već i iznosio. To nimalo nije u redu, posebno sada u vreme globalne pandemije – izričita je ova prodavačica.

Zloupotreba i pitanje morala

S pravne strane, reč je o zloupotrebljavanju dobre poslovne prakse, koja omogućava potrošačima da kupljenu odeću zamene za novu ili povrate novac, ukoliko im odeća ne odgovara, kaže za predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije Goran Papović.

– Zakon o zaštiti potrošača pruža snažnu zaštitu prava potrošača i u velikoj meri je usklađen sa pravilima koja važe u Evropskoj uniji. Ali, kako pojedini trgovci pronalaze “rupe” u zakonu, pa izdejstvuju način da narušavaju prava i interes potrošača, isto se dešava i sa kupcima – kaže Papović.

Sagovornik kaže da, samim tim što ima prostora za takve malverzacije, uvek će biti i onih koji će to da koriste.

– Toga je bilo i biće uvek. Naša organizacija od 2013. godine ima bazu podataka o kompletnim prigovorima potrošača, gde i sami vidimo da pojedini to pravo stalno koriste. Međutim, tu nema pomoći, jer je u pitanju moral samog kupca, kao i njegovo poštovanje prema trgovcima, ali i ostalim građanima. Ova metoda “vikend prevare” nije strana ni u svetu – kupci pazare robu u petak, a masovno je vraćaju u ponedeljak. Mere prevencije nema, jer bi se na taj način oštetili i oni savesni potrošači – smatra Papović i objašnjava da trgovci to dopuštaju zbog velike konkurencije.

– Sa jedne strane treba pozdraviti odluku da su prava kupaca sada na visokom nivou. To je produkt borbe za kupca i zdrave konkurencije, posebno u velikim gradovima. Generalno se sada u radnjama i prodavnicama nude veće pogodnosti, ali to isključivo zavisi od poslovne politike – zaključio je on.

Šta kaže Zakon?

Zakon o zaštiti potrošača nalaže da je povraćaj robe moguć samo uz posedovanje dokaza o kupljenoj robi – fiskalnog računa. Kada je u pitanju povraćaj robe iz subjektivnih razloga – ukoliko kupac nije zadovoljan ili mu se odevni predmet ne dopada, ustanovio je da mu ta roba nije neophodna ili je u drugoj radnji video istu takvu robu niže cene, vraćanje robe zavisi isključivo od volje prodavca da reklamaciju odobri.

Izvor: Bizinfo.rs

Foto: Pixabay

Чланак Kupljena roba sve češće se vraća prodavcima се појављује прво на Biznis i Finansije.