Iz Deronja u opštini Odžaci, sela čuvenih bostandžija, dnevno se odvoze tone lubenica i dinja, koje završavaju u piljarnicama, marketima, na pijacama i uličnim tezgama ili ih preprodavci kupcima dovoze pred kuće. Proizvođači se žale da je otkupna cena od početka jula, kad je berba počela, do danas više nego prepolovljena, strepeći da neće moći da nadoknade ulaganja i da će ekstremne temperature ili nepogode umanjiti rod, koji je ove sezone, kako navode, prosečan.

– Prve količine lubenica prodavali smo na veliko za 70 dinara kilogram, a dinju za 150. Sada su te cene pale na 25-30 i 60 dinara, jer je u međuvremenu prispeo bostan i iz drugih krajeva, pa je konkurencija učinila svoje – priča Slađana Vučić, koja sa suprugom Radisavom gaji lubenice i „nekoliko redova“ dinja na njivi od 4 jutra.

Vučići, kao i većina proizvođača u Deronjama, sav rod predaju nakupcima iz raznih delova Bačke i Banata, gde se lubenice trenutno prodaju po cenama od 50 do 100, a dinje od 80 do 150 dinara. Jovan Marić, koji gaji lubenice na 2 jutra, ističe da taj posao iziskuje mnogo truda i izdataka za seme, gorivo, đubrivo i zaštitu.

Hemija pojačana zbog obilnih padavina

– ‘Hemiju’ smo morali da pojačamo zbog obilnih padavina tokom proleća, a sad, zbog tropskih temperatura, preti opasnost da lubenice stradaju od sunčanih fleka – napominje Marić. Ovdašnji proizvođači lubenice ističu da ulaganje u bostan po jutru iznosi 250.000 dinara, te da je prošle godine svega njih pet imalo koristi, i to zahvaljujući ranijim sortama, a ostali su bili u gubitku.

Svim drugim, izuzev „koliko-toliko dobrim prinosom“ i kvalitetom plodova, nezadovoljan je Milibor Dimić, najveći deronjski proizvođač bostana, koji je u poljoprivredi i lubenice uzgaja na 30, a dinje na 3,5 jutara. Sav rod isporučuje jednom velikom trgovinskom lancu, pišu Novosti.

– Dnevno svojim kamionima odvozim 40 tona lubenica i nekoliko tona dinja. Plodova imam od početka jula do 10. septembra. Radim prema GlobalGAP standardu, dajući potrošačima najdetaljnije informacije o proizvodnji i kvalitetu onoga što nudim, a što kakvu-takvu vajdu donese samo mukotrpnim danonoćnim radom – kaže Dimić.

Sezonci iz Uzbekistana

Svi u Deronjama, osim Dimića, smanjili su parcele pod bostanom, a razlog nije samo slaba isplativost proizvodnje, nego i nedostatak berača, koje ne privlači satnica od 400 do 500 dinara. – Imam 12 sezonskih radnika, od čega je osam iz Uzbekistana. Smešteni su u obližnjem Karavukovu, a sva prava su im osigurana dodatnim sertifikatom u sklopu GlobalGAP standarda – izneo je Dimić.

Izvor: Mondo
Foto: Pixabay

Чланак Otkupna cena lubenica prepolovljena се појављује прво на Biznis i Finansije.

Očevi i sinovi

Događaj kome su se svi radovali, nije bio organizovan samo zabave radi. Deca koja su dolazila i iz susednih mesta sa slašću su uživala u rajskim ukusima lubenica uz jednu obavezu – da sačuvaju semenke. Iz godine u godinu, proizvođači su tako sakupljali seme najboljih sorti i nastavljali proizvodnju u sezoni koja je dolazila.

Međutim, stizale su nove generacije, sinovi su nasledili očeve farmere i biznis je trebalo da se nastavi. Ali, u jednom ’detalju’ dve su se generacije poslovno razlikovale. Takmičenje u jedenju najvećih lubenica je ukinuto. U isto vreme krajem maja, na trgu su se mogle videti i kupiti samo male lubenice, vidno manje i lošijeg kvaliteta.

Sinovi naslednici su doneli odluku da će velike primerke lubenica prodavati za više novca umesto da ih besplatno dele deci na takmičenjima kako bi sačuvali seme. Prve godine, zarada je bila veća, ali svake sledeće, rod lubenica je bio manji kao i plodovi.

Jedna godina je dovoljna da se rod lubenica promeni i postane manji i lošiji.

Za 7 godina grad Para nije više bio vodeći u proizvodnji, izgubio je ugled i posao je stao.

Priča o lubenicama i jaz

Nema proverenih informacija o poreklu ove priče i nije pouzdano da se zaista desila. Moguće je da je narodna, jedna od onih kratkih, poučnih.
Mada, pre nekoliko godina, u jednom od obraćanja javnosti nekadašnji indijski ministar odbrane Manohar Parikar ispričao je priču o lubenicama i sebe naveo kao svedoka još dok je bio dečak.

„Ja sam iz sela Para i nas zovu Parikari i bili smo poznati po uzgajanju lubenica. Ja sam bio jedan od dečaka koji se takmičio i jeo najlepše lubenice. Kada sam se vratio u selo posle studija, godinama kasnije, ničega nije bilo, ni takmičenja ni velikih lubenica ni velike proizvodnje.

Generacije se menjaju svakih 25 godina, ali da bismo razumeli šta ne valja u vaspitanju i obrazovanju treba nam 200.

Prvo, generacijske promene u poslovanju su neminovne. Ali, pre svake borbe za promene i uvođenje novina, mlađi moraju da razumeju i prihvate dublja značenja i tradicije i principa poslovanja. Promena je dobra, samo pre svega neophodno je da svako zna zašto je potrebna“, ispričao je ministar.

Priča o lubenicama je dobar primer i za aktuelnu poslovnu atmosferu gde je zarada prvi i osnovni pokretač, gde je sve manje kompanija koje opstaju duže od 30 godina i gde je moguće da se preko noći poslovna slika promeni za 360 stepeni. Ali, u osnovi svega navedenog je ipak generacijski jaz i pristup poslovanju.

I da je ministarska i da nije, priča o lubenicama je dobra slika jednog od razloga zašto je životni vek biznisa sve kraći. Tako to vide Indijci.

Izvor: Bonitet.com

Foto: Pixabay

Чланак Zašto je životni vek biznisa sve kraći: Priča o lubenicama се појављује прво на Biznis i Finansije.

Miholjsko leto u voćnjake širom Srbije donelo je maline i jagode, a još jedan neverovatan prizor za ovo doba godine zatekao je domaćina Slavišu Ristića iz sela Drača kod Кragujevca. U njegovoj bašti u prvoj polovini decembra rodile su, ni manje ni više, nego lubenice.

„Sasvim slučajno smo ih spazili dok smo rasklanjali otpad iz bašte kako bi pripremili zemljište za oranje, niko se nije nadao da će u bašti naći lubenicu. Ostali smo zatečeni. Ovo se do sada nikad nije desilo, ni stariji ne pamte da su ikada lubenice rodile u decembru“, rekao je za RINU Slaviša.

On dodaje da se ponekad dešavalo da zakasne sa rodom i da su ih u ranu jesen znali iznenaditi plodovi, ali ovako kasno – nikada.

„Te lubenice koje bi kasnije rodile bile su bledunjave, male i bljutave. Ove decembarske su težine oko sedam do osam kilograma, unutra crvene i izuzetno slatke. Кao da smo ih ubrali usred leta. Pojeli smo ih u slast“, kaže ovaj domaćin.
Cvetanje i rađanje voća kad mu vreme nije povezuje se sa klimatskim promenama, a te pojave sve su prisutnije na području centralne i zapadne naše zemlje. Selo Drača kod Кragujevca važi za geografski centar Srbije sa izuzetno plodnim zemljištem, pa se sada tamošnji meštani sa pravom mogu pohvaliti da su oni jedini za sada kod kojih rađaju lubenice u decembru.

Izvor: Telegraf Biznis

Foto: Pixabay

Чланак U Srbiji rodile lubenice u decembru, slatke, crvene i velike…… се појављује прво на Biznis i Finansije.

– Naš voćnjak je mlad i uglavnom imamo jabučasto voće (jabuke, dunje i kruške). Prostire se na 2,3 hektara. Obilazeći poljoprivredne sajmove po Evropi, uvideli smo da na našem tržištu tih godina nisu bile zastupljene dve kulture: batat i mini lubenica. Tu smo videli našu priliku – priča Vedrana.

Međutim, kako dalje navodi, čak i za njih agronome je izazovno gajiti kulture koje nisu sa naših prostora, a posebno kada nema literature o proizvodnji kod nas.

– Nismo imali koga da pitamo za savet i iskustvo, a nema ni literature. Zato smo prve godine posadili na maloj površini, na svega pola hektara. Svake naredne godine smo povećavali površinu srazmerno interesovanju kupaca. Prošle godine, batat i mini lubenicu smo posadili na 6 hektara – kaže Vedrana.

Nekoliko reči o batatu iz iskustva

Sve što znaju o proizvodnji batata naučili su radeći oglede na svojim zasadima. Kako Vedrana kaže, kod nas se batat gaji iz rasada, te proizvodnja počinje u februaru u plasteniku.

Potrebno je mnogo ručnog rada tokom godine, jer je batat osetljiviji od običnog krompira i ima mnogo poslova (proizvodnja rasada, sadnja, vađenje, pranje), a ne postoji mehanizacija prilagođena batatu.

Kako su bili sigurniji u ono što rade, tako su povećavali površinu pod njim. Trenutno ga gaje na 2 hektara.

Mini lubenica – kraljica domaćinstva

Vedrana i Marko su uradili nešto što malo ljudi radi. Brendirali su svoju mini lubenicu i nazvali je „Slatka mala iz Kaća“. To im je donelo prepoznatljivost u odnosu na druge proizvođače, zasluženu sigurnost i prednost u odnosu na sve koji je uvoze i preprodaju.

– Mnogo novca i vremena smo uložili u brendiranje i reklamiranje naše „Slatke male iz Kaća“. Tada je bilo svega nekoliko proizvođača mini lubenice u Srbiji. Danas je naša lubenica prepoznatljiva i izdvaja se zbog toga što je uvek sveža i zrela. To je jako bitno, jer ispolji svoj pun potencijal i istinski uživate u njenim slastima. Mi kažemo da je ona više od lubenice, jer je slađa od obične, ima tanju koru, hrskavija je i ima mikrosemenke koje se ni ne osete. Inače, mini lubenice su veoma zdrave – objašnjava Vedrana.

Mini lubenica traži dosta posećenosti i nije laka za proizvodnju.

– Proizvodnja mini lubenice je zahtevnija i skuplja od proizvodnje obične lubenice. Rasad je dosta osetljiv, a beremo je svaki drugi dan i svaki red prođemo po nekoliko puta. Prinosi po hektaru su manji, pa je i prodajna cena nešto veća – pojašnjava Vedrana.

Prvi koraci u prodaji na pijaci

Mladi bračni par Nedeljkov svoje proizvode počeo je da prodaje na Limanskoj pijaci u Novom Sadu. Nije ih bilo sramota da stoje za tezgom iako su oboje završili fakultete.

– Na početku smo sve prodavali na tezgi i ujedno upoznavali kupce sa našim proizvodima. Prodaja na pijaci je odlična zbog direktnog kontakta sa krajnjim kupcima, bez posrednika. To smo iskoristili da edukujemo posetioce pijace o prednostima kupovine i konzumacije batata i mini lubenice – objašnjava Vedrana.

Tokom vremena proširili su svoje tržište, pa osim na Limanskoj, njihovi proizvodi su našli svoje mesto i na Futoškoj pijaci, kod ulaza u Štrand i naravno, u centru Kaća.

Vedrana i Marko su mladi, obrazovani, ambiciozni i puni ideja. Ali, nedostaju im finansije za njihovu realizaciju. Kako kažu, subvencije su koristili, a nadaju se da će uspeti da realizuju sve što su zamislili i da će im država i Pokrajina još više u tome pomoći.

Izvor: Agrosmart

Foto: Pixabay

Чланак Batat i mini lubenice – Hrabra ideja koja se isplatila mladom bračnom paru се појављује прво на Biznis i Finansije.

Da li su i ove godine srpske bostandžije ‘obrale bostan’? Narodna izreka koja ukazuje na neki posao bez računice, ove godine se odnosi i na proizvođače slatkog povrća. Bostan, uglavnom lubenice, gaje se na zavidnim zemljišnim površinama u Srbiji. Najviše u Vojvodini, ali i u centralnim, istočnim i južnim krajevima naše zemlje.

Domaći poljoprivrednici izloženi su jakoj konkurenciji bostandžija iz Grčke i Albanije, gde ovo voće ranije sazreva i u velikim količinama se uvozi u našu zemlju. Zbog povoljne klime i većih državnih subvencija, strani proizvođači su cenovno konkurentniji od domaćih.

Kalemljenje na tikvu i navodnjavanje

Da bi koliko-toliko uticali na smanjenje uvoza, naši proizvođači su poslednjih godina promenili tehnologiju gajenja bostana. Biraju sorte i hibride koje imaju kraću vegetaciju i ranije sazrevanje, proizvode rasad i kaleme ga na tikvu (vrg) koja ima robustan korenov sistem, pa kalemljena lubenica lakše prebrodi stresove zbog nepovoljnih vremenskih uslova. Na zemlju pre sadnje postavlja se i crna folija koja privlači sunčeve zrake i ujedno sprečava nicanje korovskih biljaka.“Osim kalemljenog rasada i sadnje na foliji i pokrivanja parcela folijom (agrotekstilom), biljke zalivamo sistemom kap po kap. Da bismo osigurali sukcesivno branje plodova na trećini proizvodnih površina lubenice gajimo direktno iz semena i tako produžavamo berbu koja obično traje od juna do oktobra“, kaže Dejan Simić iz Osipaonice kod Smedereva, koji je ove godine sadio bostan na osam hektara.

Iako naše lubenice ranije sazrevaju – uvoz sve veći

Izmena proizvodne tehnologije je sada omogućila da ovo povrće kod nas sazrevaju krajem juna, ali ni taj rok nije uticao na smanjenje uvoza.“Već krajem maja na našem tržištu stižu strane lubenice. Ove godine cena im nije bila visoka, pa su ih potrošači češće kupovali, a kad je mesec dana kasnije sazreo i naš bostan, prodaja je znatno smanjena jer su se potrošači zasitili ovim voćem.“

Danci jedu naše lubenice

Goran Blanuša iz Ašanje u Sremu je naš najveći proizvođač bostana. Na površini od oko sto hektara svake godine proizvodi lubenice i dinje. Ukupna godišnja proizvodnja kreće se od 3.000 do 5.000 tona.

„Oko 90 odsto proizvodnje plasiram na domaće tržište, odnosno trgovinskom lancu Delez. Ova firma od mene zahteva, pre svega, kvalitet, velike i redovne količine isporučenih plodova. Ostatak proizvodnje, oko 10 odsto, izvezem u Dansku. Danci uglavnom traže sitnije besemene plodove od dva-tri kilograma ili sa malo semenki“, ističe Blanuša.

I proizvođač iz Deronja, Dragan Miljanović, svoju računicu našao je u izvozu. Uvođenjem u proizvodnju sistem kvaliteta Global-gap, svoje besemene lubenice izvozi na tržišta zemalja Evropske unije.

Umesto udruženja bolja zadruga

Zbog niskih cena i usporene prodaje na tržištu, obrani plodovi domaćeg povrća propadaju dugo čekajući na kupce. Zbog toga su bostandžije iz Pomoravlja pokrenule inicijativu za osnivanje specijalizovane zadruge proizvođača lubenica.Dosadašnje udruženje proizvođača nije mnogo uticalo na stabilizaciju proizvodnje i pronalaženju novih tržišta.

Organizovali smo kvantašku pijacu u Osipaonici, na veliko nabavljali seme i foliju, organizovali turističko-privrednu manifestaciju Bostanijada. Udruženju su privrednim propisima bile vezane ruke kad je zvanična prodaja i izvoz u pitanju. U Privrednoj komori nam je rečeno da tim poslovima može da se bavi zadruga a ne udruženje“, kaže Simić i poziva proizvođače lubenica iz pomoravskih sela da se jave i da udruženim zadružnim snagama nađu potencijalne kupce kako u zemlji tako i u inostranstvu.

Izvor: Agroklub

Чланак Da li su i ove godine srpske bostandžije ‘obrale bostan’? се појављује прво на Biznis i Finansije.