Londonski restoran „Suši Kanesaka“ zamolio je goste da se uzdrže od nanošenja parfema, kako ne bi ometali senzorno iskustvo drugih gostiju.

Teški mirisi, navode iz uprave restorana, mogli bi da prikriju „osvežavajući“ ambijentalni miris sirćeta i same ribe.

Čulo mirisa je ključno za uživanje u hrani

„Miris je najvažniji deo degustacije. Sve što nam jezik govori je slano, slatko, kiselo. Sve ostalo dolazi iz nosa“, naglašava profesor Bari Smit, direktor Instituta za fiziologiju Univerziteta u Londonu.

Međutim, Smit dodaje da miris ima dve komponente: mirise koji se udišu iz okoline i one koji izlaze iz usta kroz nos tokom izdisaja.

„Mogu li mirisi iz okoline da ometaju mirise u vašim ustima? Nije očigledno da mogu. Kada nešto probate ili gutate, izdišete, a mi ne možemo da izdišemo i udišemo u isto vreme“, navodi on.

Ipak, istraživanja i svakodnevno iskustvo podržavaju stav da su ambijentalni mirisi važni za kompletan ugođaj u restoranu.

„Ti ambijentalni mirisi sigurno utiču na ukus hrane i raspoloženje“, rekao je profesor Čarls Spens, psiholog sa Univerziteta u Oksfordu.

„Malo je dvosmisleno, kada nešto pomirišete, pitanje je kako će to vaš mozak povezati. Da li je to konobar, da li je restoran, da li je to hrana“, dodaje on.

Pogrešan miris u pogrešnom kontekstu može izazvati neprijatnu čulnu disonancu.Ambijentalni miris

U poslednje vreme, kuvari pokušavaju da promovišu ambijentalne mirise, a profesor Spens je i ovaj trend razmotrio sa naučnog gledišta, napominjući da bi ambijentalni mirisi mogli „da pomognu da se postavi kontekst za određeno jelo i/ili da pomognu u pripovedanju koje okružuje određeno jelo.“ Ambijentalni mirisi su uvedeni i u restorane sa ciljem da izazovu „specifično raspoloženje i/ili da izazovu nostalgiju u glavama gostiju“, navodi list.

Ukoliko nameravate da se oglušite o ovu zabranu, Spens predlaže da bi možda bilo najbolje da se odlučite za parfem koji bi se uklopio u kulinarski ambijent.

„Zašto ne biste naneli neki gurmanski parfem – crni biber ili jagoda? To bi bilo prikladnije od nekog sintetičkog ili sapunastog, negurmanskog mirisa.“

Naš miris, pokazalo je istraživanje, takođe povećava prag osetljivosti na druge mirise iz okruženja – što je možda glavna poenta zahteva koji je postavio suši restoran.

Jak miris slabi naše čulo mirisa

Profesor Karl Filpot, glavni istraživač rinologije i ORL specijalista na Medicinskoj školi u Norviču, istražio je ovaj problem pošto je je primetio da parfemi i sredstva za brijanje koje nanose ispitanici utiču na rezultate eksperimenata u ispitivanju čula mirisa.

U jednom eksperimentu, dobrovoljci su zamoljeni da nose maske za lice natopljene sprejevima za telo nekoliko minuta pre nego što urade test mirisa. Posle toga učesnici su pokazali mnogo manju sposobnost u raspoznavanju drugih mirisa.

„Nama je bilo dovoljno da ljudima preporučimo da pre testova ne nanose parfem ili losion posle brijanja“, kaže prof. Filpop.

Ovo ipak pokazuje da bi suptilni mirisi iz okoline bili teže uočeni zbog parfema.

„Miris sveže ribe u sušiju je veoma delikatan i prekrasan, ali suptilan, tako da se lako može nadjačati“, napominje profesor Smit. Jači parfemi su prihvatljivi, dodaje, u restoranu koji služi nametljive ukuse, kao što su indijska ili tajlandska kuhinja, dodao je.

Odlazak na večeru bez parfema ima svoju cenu, jer prijatan miris čini osobu privlačnijom drugima i čini da se osećamo sigurnije.

„Gosti će verovatno biti uznemireni ako im ne dozvolite da stave bilo kakav parfem. Ali minimalna količina parfema deluje razumno“, smatra profesor Smit.

Чланак Može li miris parfema da pokvari uživanje u hrani? се појављује прво на Biznis i Finansije.

U studiji čiji su rezulati publikovani u stručnom magazinu „Nature“ učesnici dobili zadatak da uče japanske reči. Tri dana su učili ukupno 40 reči. Svih 165 ispitanika dobili su pakovanje mirisa, samo što je kod polovine miris zaista bio unutra, a kod drugih ne.

Oni ispitanici koji su učeći mirisali ruže te noću takođe udisali taj miris, imali su više uspeha na testu – znali su više reči. Kada su grupe upoređene, pokazalo se da je ona grupa koja je učila uz miris ruže, mogla da zapamti 8,5 odsto više reči.

„Kada nešto učimo, uvek se radi o kontekstu“, kaže Kornmajer. Pritom bi prema njemu mirisi mogli da igraju određenu ulogu.

Reči se pri učenju povezuju sa mirisom. Mozak bolje pamti reči i bolje ih se seća na testu. Zato su učesnici smeli da mirišu ružin miris tokom testa. Mozak brže pronalazi informaciju koja je povezana sa mirisom, u ovom slučaju stranu reč.

Mirisi posebno snažno aktiviraju mozak, to je pokazalo skeniranje mozga u ranijim eksperimentima. Hipokampus koji je u mozgu posrednik između kratkoročnog pamćenja i dugoročne memorije aktivira se mirisima.Teorija kaže da se tako dobijene informacije urežu dublje u dugoročnu memoriju.

Miris u snu poboljšava pamćenje

I tokom sna se odlučuje šta će mozak da zapamti. Ranija istraživanja u laboratorijskim uslovima pokazala su da mozak u fazi dubokog sna preuređuje barem deo onoga što je upamćeno i odlučuje koje informacije idu u dugoročnu memoriju.

Dakle, uz miris, sadržaj naučenog toga dana uz isti miris trebalo bi da ponovo se aktivira kada mozak rekapitulira ono što je doživljeno i naučeno.

„Tada se povećava verovatnoća da će sadržaj učenja poneti sa sobom u procesu konsolidacije“, kaže Kornmajer.

Teza naučnika glasi – ako je mozak već povezao informaciju sa mirisom tokom dana, noću sam taj miris može pomoći da se ona uskladišti u dugotrajnoj memoriji, navodi se u tezi. Jer, aktiviraju se iste nervne ćelije koje su se već aktivirale u budnom stanju tokom učenja.

Moguća svakodnevna upotreba

Drugi naučnici su do sada u svojim laboratorijama puštali miris samo u fazi dubokog sna, da ne bi remetili ostale faze.
„Ali možemo da prezentujemo miris cele noći i on ipak funkcioniše“, kaže neurobiolog. On dodaje da je ovo prvi put da je miris upotrebljen izvan laboratorija, u kućnim uslovima. Učesnici frajburške studije su učili kod kuće, a ne, kao inače, u posebnim prostorijama istraživačkog tima.

To znači da je primena u svakodnevici moguća.

Mirisom do maksimalnog efekta

Jasno je da miris samo podržava proces. Niko ne može da se odrekne truda učenja. Ali miris pomaže u efikasnosti.

Kornmajer pretpostavlja da je miris delotvoran pre svega kada je malo vremena za učenje: „Miris bi možda mogao da deluje kao neka vrsta pojačivača“. On smatra da bi mirisi mogli da pomognu da se brže postigne sopstveni maksimum u učenju.

Mirisi izgleda ne štite od zaborava. Pozitivan efekat mirisa bio je primetan samo na prvom testu, odmah posle faze učenja. Već nedelju dana kasnije, a naročito posle mesec dana, on je bitno oslabio – rezultati grupe koja je koristila miris ruže nisu bili značajno bolji od rezultata druge grupe.

Samo od sebe ne može da uđe u glavu, ali izgleda miris pomaže da se učenje isplati na testu – u roku do nedelju danaSamo od sebe ne može da uđe u glavu, ali izgleda miris pomaže da se učenje isplati na testu – u roku do nedelju dana

Verovatno ne pomaže samo ružin miris

Zašto baš miris ruže? Najveći broj istraživanja je upotrebljavao baš taj miris.

„To je slučajnost, tako je bilo u prvobitnom istraživanju”, kaže Kornmajer. Sve studije koje su potom usledile uzimale su ružu da bi svoje rezultate mogle da upoređuju sa tim prvim istraživanjem.

„Ali ja sam čvrsto uveren da i drugi mirisi funkcionišu. To tek treba da se pokaže u budućim istraživanjima“.

Miris lavande, pomorandže i mnogi drugi mogli bi makar kratkoročno da pomognu kod učenja. Međutim, naučnici su tek u procesu razumevanja načina na koji mozak memoriše informacije i kako ih noću prerađuje. Ali je izvesno – to što dobro miriše moglo bi da pomogne na sledećem testu ili ispitu.

Izvor: DW/Danas

Foto: Pixabay

Чланак Miris ruže pomaže kod pamćenja i učenja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Cunami raznih kozmetičkih preparata za ličnu higijenu, koji u ovo naše doba obavezno nose oznaku „prirodno“ bez obzira koliko je u njihovoj proizvodnji kumovala hemija, oduvao je sapun u ćošak, sve dok ovo „siroče“ savremene kozmetičke industrije nije na velika vrata vratila korona. Pre toga, gotovo nijedna reklama nije poručivala da će vas baš sapun učiniti preko noći jedinstvenim bićem sa natprirodnim sposobnostima, iako je ovaj jeftini proizvod član domaćinstva u gotovo svakom domu širom planete.

Istorija o njegovom nastanku ujedno svedoči koliko su ljudi u potrazi za čistoćom morali da isprljaju ruke. Do sada pronađeni arheološki ostaci ukazuju da najraniji predak današnjeg sapuna datira iz trećeg milenijuma pre nove ere. Spravljali su ga u drevnoj Mesopotamiji, kuvanjem životinjskih masti zajedno sa vodom i pepelom. Rezultat je bila masna i smrdljiva smesa kojom se skidala prljavština. Egipćani su, takođe, imali svoju preteču sapuna, koji su pravili kombinovanjem ulja biljnog i životinjskog porekla sa alkalnom solju.

U antičkom Rimu, poznatom po javnim kupatilima, sapun se prema zapisima rimskog naučnika Plinija Starijeg, pravio od loja dobijenog od goveđe masti i pepela. Stari Rimljani, kao i Grci, koristili su ove smese za pranje tkanina, ali ne i za ličnu higijenu. Rađe su se kupali u vodi obogaćenoj aromatičnim uljima i potom mazali kožu maslinovim uljem, a upotrebljavali su i „strugače“ od metala ili trske kojima su uklanjali preostalo ulje ili prljavštinu. Za razliku od njih, Germanima i Galima je sapun bio omiljen, a grčki lekar i filozof Klaudije Galen je smatrao da su „varvari“ u ovome u pravu i preporučivao je sapun kao najbolje sredstvo za uklanjanje nečistoće s tela.

Preteče „ekološkog fundamentalizma“

Uprkos opšte poznatoj činjenici da srednjovekovna hrišćanska Evropa nije naročito bila sklona čestom kupanju, te da je duhovnu higijenu uveliko pretpostavljala telesnoj, sapundžije su već u 14. veku oformile svoje udruženje. Dokumenti o prvim esnafima sapundžija potiču iz Augsburga, Beča i Ulma.

Ove zanatlije su pravile sapun kuvanjem od loja i drugih životinjskih masnoća, soli i masne sode, koja se dobijala od natrijum-karbonata i kreča. Umesto sode, u nuždi je mogao poslužiti i pepeo. Sapundžije su za kuvanje imale velike posude od nekoliko stotina litara. U njima se najpre topio loj, koji se potom kuvao s masnom sodom, a kao ogrev koristilo se drvo. So je služila za izdvajanje osnovne mase za sapun, koja se ispirala vodom i sipala u drvene kalupe, gde se nedeljama hladila.

Sapundžije su često bile i voskari jer su od istog materijala od koga su pravile sapun proizvodile i sveće, takozvane lojanice.
Srednjovekovna Evropa može da zahvali tadašnjim arapskim hemičarima što je do nje konačno stigao sapun koji se pravio preradom maslinovog uja, timijana i kaustične sode. Prvi ovakav sapun na bazi maslinovog i aromatičnog lovorovog ulja, pod nazivom „Alepo“, proizveden je u Siriji, a u Evropu su ga doneli krstaši i trgovci. Bio je to neverovatno luksuzan proizvod, koji su u 16. veku počeli da kopiraju i evropski proizvođači, pa su sapuni na bazi biljne masti dobili svoju francusku, italijansku, špansku i englesku verziju.

S druge strane okeana, u Novom svetu, doseljenici iz Evrope su bili pravi „ekološki fundamentalisti“, odnosno verovali su da čovek treba da miriše (smrdi) prirodno, te da je redovno kupanje đavolja rabota kojom se širi bolest. Kolonisti su sapun koristili prvenstveno za kućno čišćenje, a pravljenje sapuna bilo je u nadležnosti žena.
Sudeći prema jednom opisu iz 1775. godine, američke domaćice su postupale gotovo isto kao i sapundžije srednjovekovne Evrope. Tokom zime su skladištile životinjsku i mast od kuvanja, kao i pepeo i od toga spravljale sapun kuvajući ove sastojke u ogromnim posudama.

Uterivanje čistoće građanskim ratom

Neverovatno je koliko je ovaj proizvod odolevao novinama u Novom svetu, budući da se po istom principu spravljao i u prvim američkim fabrikama, poput njujorške kompanije „Kolgejt“ osnovane 1807. godine, a potom i kompanije „Prokter& Gembl“, koja je nastala 1837. u Sinsinatiju. Iako se povećao obim proizvodnje sapuna, to nimalo nije promenilo njegove sastojke i upotrebu, pa je većina Amerikanaca nastavila da se kupa samo vodom, odbacujući sapun kao proizvod koji se i dalje povezivao sa izradom sveća i trgovinom lojem.

Masovniju čistoću među doseljenike uterao je tek američki građanski rat, koji je predstavljao prekretnicu ne samo u stvaranju buduće super sile, već i u osnovnim higijenskim navikama stanovništva. Zahvaljujući reformatorima koji su oglašavali redovno pranje vodom i sapunom kao sanitarnu meru za pomoć ratnim naporima Unije, potražnja za jeftinim toaletnim sapunima drastično je porasla među masama.

Po završetku građanskog rata, američki proizvođači su sve više počeli da se utrkuju u proizvodnji finijih sapuna sa egzotičnim sastojcima. Tako je „Prokter& Gembl“, koji se u međuvremenu zahvaljujući i odličnoj reklami proslavio i van američkih granica, na samom početku 20. veka ponudio eliti sapun od slonovače.

Sapunjanje Balkana

Prvi pokušaj da se osnuje esnaf sapundžija kod nas zabeležen je u Novom Sadu 1749. godine, koji je tada bio u sklopu Austrougarske. Novosadske sapundžije su zatražile od Magistrata cehovsku privilegiju. Poreska vlast im to nije odobrila, već samo pravila kojima su privremeno regulisale svoj položaj, prava i dužnosti. Tek kada su se sapundžije udružile sa mesarima, dobili su dozvolu da 1764. osnuju zajednički ceh. Sapundžije su preko ceha tražile da se zabrani rad onima koji su sapun prodavali po nižim cenama, kao i da se onemogući trgovcima da nude sapun donet iz drugih zemalja.

Iz ovog esnafa kasnije je nastalo Prvo novosadsko sapundžijsko društvo. To je bila zadruga koja je prema sačuvanim podacima iz 1892. godine proizvela 350.000 kilograma sapuna za pranje i 25.000 kilograma sveća. Zaštitni znak Prvog novosadskog sapundžijskog društva bio je paun, koji je krasio i reklame ovog udruženja. Ono je 1904. godine izraslo u fabriku sapuna, koja od 1923. godine posluje pod imenom „Albus”.

Prvi esnafi sapundžija na Balkanu osnovani su u vreme vladavine Osmanlija u 18. i 19. veku, takođe s ciljem da ih zaštite od inostrane konkurencije. Sa oslobođenjem Srbije iz turskog ropstva javljaju se i prve manufakturne radionice sapuna u većim gradovima. Ipak, sapundžijski zanat se u Srbiji smatrao jednim od najprljavijih poslova, pa su se roditelji teško odlučivali da svoju decu pošalju na rad u takve radionice. Zato su na izučavanje ovog zanata pretežno dolazila deca sa sela.

Prvi veći proizvođač sapuna u Srbiji bio je majstor Gligorije Gliša Janković, koji je u Kruševcu 1839. godine pokrenuo radionicu za proizvodnju sveća i sapuna, sa kapacitetima koji su premašivali obim tadašnje zanatske proizvodnje. Inovacije u proizvodnju je uneo njegov unuk Gligorije Janković Gila, koji je dobio ime po dedi. On je posle završene gimnazije u Kruševcu otišao u Beč da izučava trgovinu, a potom u Češku i Nemačku da se specijalizuje za fabričku proizvodnju sapuna.

Po povratku u Kruševac, okupljao je umetnike koji su predlagali oblike i boje sapuna, kao i ambalažu. Tako su se na domaćem tržištu pojavili „presovani“ beli i žuti sapuni za pranje odeće, toaletni sapuni u raznim bojama, posebni mirišljavi sapuni, a potom i glicerin i medicinski sapuni. Najpoznatiji proizvod, „Merima“ dečiji sapun, prvi put je proizveden u preduzeću „Gliša Janković i sin“ 1919. godine i potom se decenijama proizvodio po istoj recepturi.

Cela fabrika dobija ime „Merima“ 1924. godine, i to po junakinji jedne narodne pesme. Jedno od značenja ovog ženskog imena arapskog porekla, koje je u Srbiju došlo preko Turaka, je „čista“, pa je i poruka potrošačima bila da su proizvodi „čisti“, odnosno napravljeni od prirodnih sastojaka, ili što bi se danas reklo – organski.

Izvor: Biznis i finansije julski broj 187/188

Piše: Zorica Žarković

Foto: Pixabay

Чланак Prljava istorija sapuna: Smradom do čistoće се појављује прво на Biznis i Finansije.

Grupa stručnjaka za obuku pasa tvrdi da je primećena uspešnost od 95 odsto u detektovanju kovida na uzorcima s ljudskim mirisom.

„Studijom želimo da potvrdimo sposobnost pasa da otkriju kovid-19 i tako obučene ih koristimo u borbi s pandemijom, metoda bi trebalo da funkcioniše i za druge bolesti koje su smrtonosnije od ove“, rekao je vođa projekta Gustav Hotovi.

Trener pasa Lenka Vlahova je rekla AFP-u da je prva studija koja je potvrdila da su psi sposobni da detektuju tkivo koje je napao virus sprovedena u SAD, pre otprilike jedne decenije.“Virus menja ljudsko tkivo, a to utiče i na promenu specifičnog mirisa osobe“, rekla je Vlahova.

Hotovi, penzionisani kinolog koji je počeo sa obučavanjem pasa krajem avgusta, kaže da se taj specifičan miris „toliko promeni da je psima odmah primetan“. Uzorci se dobijaju običnim trljanjem komada pamuka o pacijentovu kožu. Ispitivači tada treba da osiguraju da na uzorcima nema virusa kako se psi ne bi zarazili. Koristeći se istom metodom, finski stručnjaci koriste pse za testiranje i tvrde da su psi u detekciji virusa sto odsto tačni.

Vlahova dodaje i da bi Česi želeli da rade s finskim kolegama, kao i sa nemačkim i francuskim timovima koji rade na sličnom projektu. Razlika je u tome što Česi na ovom projektu volontiraju i rade u svoje slobodno vreme, suprotno od njihovih zapadnih kolega.

Kinolog Katerina Jančarikova kaže da svaki pas može biti obučen za otkrivanje dok god je kooperativan.

I dok je Vlahova odvela psa Rendu na zasluženi odmor, Hotovi je na trening izveo šnaucera Lakija koji je željno njušio posude, sada drugačije razmeštene, pre nego što je lako identifikovao onu pravu. Hotovi je rekao da su psi jednako reagovali kad su ih treneri pustili u obližnju kuću gde se nalazio oboleli od kovida.

„Odmah su skočili na njegov krevet s istom srećnom reakcijom kao kad nanjuše pravi uzorak u centru za obuku“, navodi Hotovi.

Izvor: Hina

Izvor: Pixabay

Чланак Psi 95 odsto uspešni u detektovanju kovida mirisom се појављује прво на Biznis i Finansije.