Velika Jabuka prostire se na površini od 777 kvadratnih kilometara. Na njenoj teritoriji nalazi se 762 miliona tona betona, stakla i čelika. U tu brojku nisu uračunati sav nameštaj i pokućstvo kojim su opremljene nekretnine u ovom gradu, niti sva prevozna sredstva na njegovim ulicama, kao i 8,5 miliona stanovnika.

Njujorško tlo sve teže podnosi težinu svih ovih predmeta i ljudi, zbog čega tone jedan do dva milimetra na godišnjem nivou. Budući da je u pitanju priobalni grad a da se nivo mora podiže, ovo u narednim godinama može predstavljati veliki problem za stanovništvo i infrastrukturu.

Međutim, naučnici kažu da neki gradovi širom sveta tonu brže od drugih, zbog čega će prvi biti ugroženi poplavama. Najveći broj takvih gradova nalazi se u Južnoistočnoj Aziji. Konkretno, Džakarta tone između dva i pet centimetara godišnje i već trpi velike ekonomske štete od učestalih poplava.

Ima pak i onih gradova koji se ne nalaze u blizini vode a takođe tonu velikom brzinom. Na primer, zemljište Meksiko Sitija se spušta 50 centimetara na godišnjem nivou zahvaljući podzemnim irigacionim sistemima koje su gradili Španci kada su zauzeli ovaj grad.

Izvor: BBC

Foto: Andre Benz, Unsplash

Чланак Njujork tone do dva milimetra godišnje се појављује прво на Biznis i Finansije.

Sir je teško povezati sa stvaranjem pomorske sile, ali holandski istoričari vole da istaknu detalj da je upravo ova namirnica odigrala važnu ulogu u pomorskom usponu Holandije. Kada su krajem 1500. godine holandske flote zaplovile kako bi istražile Indiju, Afriku i Indoneziju, mornari su poneli sa sobom zalihe sira iz Lajdena u južnoj Holandiji. Ovaj sir se pravio od mleka krava „blaarkop“, a samo mleko i način proizvodnje obezbeđivali su siru veoma dug rok trajanja. To je, kako tvrde Holanđani, njihovim mornarima dalo nutritivnu prednost u odnosu na tadašnju konkurenciju, poput Engleske, koja je tek vek kasnije postala vodeća pomorska sila.

Posle više od 400 godina, Holandija je među najvećim proizvođačima mleka u Evropi, Roterdam je najprometnija luka na kontinentu, a usred teretnih brodova, dizalica i kontejnera usidreno je poljoprivredno gazdinstvo za proizvodnju mleka. Na brodu površine 4.800 kvadratnih metara smešteno je 35 muznih krava i uz njih mašine za proizvodnju mleka i jogurta, kao i prodavnica za potrošače.

Prolaznici sa obale mogu da vide dva od tri nivoa mlekare na moru. U natkrivenoj štali na otvorenom na poslednjem spratu žive krave, koje proizvedu dnevno 185 litara mleka. Krave imaju pogled na 50 solarnih panela, koji isporučuju gotovo polovinu električne energije za gazdinstvo. Životinje imaju i pristup maloj livadi na kopnu koja je okružena čvrstom ogradom, gde mogu da pasu i „protegnu papke“.

Srednji sprat se nalazi na nivou mora. U prostoru sa prozirnim plastičnim zidovima smeštena je mala fabrika, u kojoj troje zaposlenih proizvode i pakuju mleko i jogurt marke „Melk“ i prodaju ih u brodskoj prodavnici. Treći nivo se nalazi ispod nivoa mora i tu su smešteni sistemi za snabdevanje strujom i vodom.

Zanimljivije biti poljoprivrednik nego bankar

Plutajuću mlekaru otvorio je 2019. godine inženjer i preduzetnik Piter van Vingerden sa svojom suprugom Minke. Ideju je dobio dok je radio na projektu saniranja posledica koje je za sobom ostavio uragan Sendi kada je 2012. godine pogodio Njujork. Dok su ostali stručnjaci pre svega tražili rešenja koja bi omogućila gradu da postane otporniji na olujne udare, Vingerdena je najviše okupirala činjenica da su štete koje je uragan naneo blokirale distribuciju hrane na kopnu.

To je holandskog inženjera, koji je već imao iskustva u dizajniranju plutajućih objekata i bio izvršni direktor međunarodne kompanije za vodenu arhitekturu „Beladon“, podstaklo da se okrene proizvodnji hrane koja bi i u procesu distribucije bila što nezavisnija od ćudi prirode. Hteo je da napravi poljoprivredno imanje koje bi povezalo proizvodnju hrane sa gradskom ekonomijom, bilo otporno na klimatske promene i ujedno doprinosilo borbi protiv njihovih posledica.

Tako se rodila ideja o imanju usidrenom u roterdamsku luku. Vingerden objašnjava kako je u želji da pokaže mladima „da je mnogo zanimljivije biti poljoprivrednik nego bankar“, te da kreativna rešenja mogu da prevaziđu i najveće prepreke, odlučio da umesto jednostavnije varijante gajenja povrća, na vodi organizuje proizvodnju mleka. Dakle, da na vodu preseli i – krave.

Kada je Vingerden prvi put predložio ovu ideju, njegove kolege i sugrađani su se šalili da će krave dobiti morsku bolest. Ni gradske vlasti u početku nisu bile naročito oduševljene ovakvom inovacijom, izražavajući zabrinutost i zbog neprijatnih mirisa koje će proizvesti „gradsko stočarstvo“. Vingerden je, tada, podsetio gradske čelnike da je Roterdam već preplavljen „opojnim“ mirisima, budući da je jedna od najvećih hemijskih luka na svetu, te da u takvoj konkurenciji njegove krave nemaju nikakve šanse da se istaknu.

Uporni preduzetnik je na kraju isposlovao gradske dozvole za gradnju i napravio trospratno poljoprivredno imanje koje pluta na pontonima, pričvršćeno za morsko dno čeličnim gredama. Konstrukcija objekta omogućava da bude otporno na podizanja i spuštanja mora koja izazivaju plima i oseka, kao i na izuzetno jake udare vetra.

Hranljivi sastojci iz urina

Krave šetaju na glavnoj palubi po gumenom podu i piju kišnicu prikupljenu sa krova i desalinizovanu morsku vodu, koja se pročišćava na brodu. Automatizovani robotski sistem isporučuje im hranu, mešavinu sena, pokošene trave, ostataka hmelja i ječma iz lokalnih pivara, kao i ostataka druge hrane iz gradskih restorana, kojima se ujedno isporučuje i mleko sa imanja.

Krave nose ogrlice sa elektronskom oznakom za identifikaciju, koja pomaže i u koordinaciji muže pomoću robota. Kada krava oseti nagon za mužom, ona dobrovoljno uđe u muznicu, gde senzor u blizini njene glave očitava oznaku. Vrata u prostoriji se zatvaraju, a ispred nje se automatski servira malo hrane.

Dok krava jede, trodimenzionalna kamera prati njeno kretanje, a robotska, laserski vođena ruka prska sanitarno sredstvo nad vime i postavlja mehanizam za mužu. Posle šest do osam minuta, robotska ruka se uvlači, prednja kapija se otvara i krava odlazi.

Robot za stajsko đubrivo prati unapred zadatu rutu, čisteći čak 80 kilograma kravljeg izmeta svaka dva sata. Automatizovani sistem baca otpad u okno na palubu ispod, gde se sabija da bi se iscedila tečnost. Preostale čvrste materije koriste se kao đubrivo za gradske parkove. Drugi postupak, koji se trenutno usavršava u saradnji sa naučnicima sa Univerziteta za tehnologiju Delft, izvlači hranljive sastojke iz urina, uključujući azot i fosfor. Oni će se koristiti kao đubrivo, ostavljajući iza sebe samo vodu.

Ponude iz inostranstva

Vingerden ističe da njegova glavna poruka nije vezana za samu tehnologiju, koja podiže efikasnost proizvodnje i u mlekarama na kopnu, već da je njegov primarni cilj da pokaže kako se može razvijati kružna ekonomija u gradu. U takvoj privredi krave jedu lokalno povrće i baštenski otpad, a ljudi koriste izmet goveda u proizvodnji poljoprivrednih kultura. Ovakav sistem zaokružuje gradsku proizvodnju hrane, bez potrebe da se ona prevozi na udaljenije destinacije, skladišti i da se uklanja životinjski otpad. To smanjuje otisak ugljenika u transportu i štetne emisije azota, koje iz vazduha dospevaju u zemljište i vodu.

Pojedini akademski stručnjaci u Holandiji zameraju Vingerdenu da je previše agresivan u promociji „morskog mlekarstva“, zbog čega se u javnosti stiče utisak da su holandske mlekare na kopnu toliko zastarele da je jedina alternativa u gradnji inovativnih imanja na vodi. Kritičari podsećaju da su holandski poljoprivrednici koristili principe cirkularne ekonomije još u 15. veku, hraneći krave ostacima žitarica i koristeći njihov izmet kao đubrivo. Stoga bi, smatraju, bilo pošteno da Vingerden u svojim edukativnim naporima ne preskače ove „detalje“ kada govori o inovacijama u 21. veku.

Drugi ocenjuju da je medijska pompa koju oko sebe vešto podstiče vlasnik mlekare na moru korisna pre svega zato što može privući mlade u Holandiji, koji većinom nisu zainteresovani za poljoprivredu, da se više bave ovom delatnošću kada shvate koliko ona može biti inovativna i isplativa. Adrijan van Grisen, menadžer projekta „Hrana Roterdama“ dodaje da pored privlačenja mladih, ovakva rešenja mogu biti dobar primer za razvoj inovativnih strategija u urbanoj poljoprivredi.

„U Holandiji imamo veoma dobro razvijenu poljoprivrednu proizvodnju na kopnu i svakako nemamo potrebe da gradimo na stotine plutajućih poljoprivrednih imanja. Ali rešenje koje nudi Vingerden može biti jako korisno za države sa desetomilionskim i većim gradovima, gde je gradsko poljoprivredno zemljište retko i hrana se doprema iz udaljenih regiona“, smatra Grisen.

Njegove procene potvrđuje i vest da je Vingerden dobio i prve ponude za izgradnju plutajućih mlekara u inostranstvu, koje su pristigle iz Singapura, Kine i SAD. Korona je, kaže, usporila pregovore, „ali da ne bih gubio vreme, u međuvremenu radim na ideji novog imanja na vodi – ovog puta sa živinom“.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 190, oktobar 2021.

Foto: Pixabay

Чланак Mlekara na moru: Kada krave odu u mornare се појављује прво на Biznis i Finansije.

Iz neprofitne organizacije Climate Central kažu da trenutno 10 odsto sveske populacije živi na teritoriji koja će jednog dana biti potopljena. Koristeći zvanične podatke o nadmorskoj visini i broju stanovnika, naučnici su razvili nekoliko scenarija koje će teritorije biti najugroženije porastom nivoa mora u narednih 200 do 2.000 godina.

Prema njihovoj proceni, najugroženija će biti mala ostrva koja mogu u potpunosti nestati, ali i veliki gradovi u Aziji koji će morati da smisle razvijene sisteme za zaštitu od nabujale vode.

Međutim, i mnogi evropski gradovi nalaze se na moru. Oni neće celi biti potopljeni ali bi mogli izgubiti svoje najpoznatije turističke atrakcije.

Primera radi, ako ne redukujemo emitovanje štetnih gasova odnosno ne zaustavimo porast nivoa mora, mogli bi biti potopljeni Dioklecijanova palača u Splitu, jedan od najlepših trgova Sevilje – Trg Španije (Plaza de España), Bakingemska palata u Londonu, Kraljevska palata u Stokholmu, Park Citadela u Barseloni, kao i njena gradska katedrala iz 14. veka, Aristotelov skver u Solunu, palata Kristijansborg u Kopenhagenu, zamak u Dablinu, Katedrala Sv. Reparate u Nici, Amfiteatar u Puli i mnoge druge istorijske građevine.

Na ovom linku možete videti koje bi se sve atrakcije mogle naći pod vodom ako nastavimo da zagađujemo planetu ovim tempom, i kako će one tada izgledati.

Foto: Pixabay

Чланак Bakingemska palata i Amfiteatar u Puli samo su neke od turističkih atrakcija kojima preti rastući nivo mora се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema legendi koja se može čuti u raznim delovima sveta, od Velike Britanije do Japana, nastaloj na osnovu iskustva sa robom izvađenom iz potonulih brodova, vino koje zri u moru ima veoma prijatan i autentičan ukus, zahvaljujući specifičnoj temperaturi, bogatom mineralnom svetu u okolini ali i konstantnom gibanju vode.

Danas međutim brodovi ne tonu tako često kao nekada, pa se vino planski spušta u more da zri. Kada se posle određenog vremena izvadi, osim prijatnog ukusa krasi ga i pomalo rustičan izgled – flaše su nagrižene strujanjem morske vode, a ponekad na sebi imaju i školjke. Sve ovo podiže mu cenu, bar među romantičnim a platežnim dušama.

Jedan deo proizvođača i distributera vina prepoznao je ovaj trend još u začetku, pa već neko vreme ulaže u ovaj biznis. Neki od njih, poput The English Vine, najvećeg britanskog onlajn trgovca ovim pićima, napravili su čak i čitave vinske podrume pod vodom.

A ima i onih koji su ovu delatnost dodatno modernizovali. Tako na primer japanska kompanija Utsukushi Umi no Winery nudi sasvim novu uslugu – mogućnost da vina svakog zainteresovanog pojedinca sazrevaju u podvodnom svetu i to za “samo” 50 evra po flaši. Dakle, bilo ko od nas im može platiti da njegovo vino transportuju u morske dubine.

A osim što stručno transportuje na dno mora ovo piće, kompanija nudi i dodatne usluge: da klijent putuje sa ekipom ronilaca i svedoči porinuću svog vina, kao i da zajedno sa njima prisustvuje vađenju istog iz mora.

Izvor: Japan Today

Foto: Pixabay

Чланак Vina iz morskih dubina се појављује прво на Biznis i Finansije.

Sastav morske vode i krvne plazme po sadržaju minerala i elementima u tragovima je gotovo identičan. Zato, postoji čitav niz benefita morske vode na našu kožu ali i celo telo.

Minerali koji oporavljaju kožu su magnezijum, kalcijum i kalijum, jod a oni se u visokim koncentracijama nalaze u morskoj vodi. Ovi minerali obnavljaju kožu, omogućavaju brže zarastanje rana, regulišu bakterijske infekcije, ublažavanju akne, piše doktora Svetlana Đurišić na sajtu Dermatološke Ordinacije Dermatim iz Beograda.

Morska voda čisti proširene pore, uklanja višak masnoće, smanjuje upalne procese.

Morska so blago pilinguje kožu i ubrzava zamenu mrtvih ćelija sa površine kože novim.

Ubrzava se periferna cirkulacija a sve zajedno doprinosi da se losioni i hranljive kreme nanesene nakon kupanja bolje upijaju i iskorištavaju.

Kombinacija sunca, joda, cinka, gvožđa, selena iz morske vode povećava nivo serotonina (hormona zadovoljstva) a smanjuje nivo kortizola (hormona stresa). Osobe sa preosetljivom kožom sklone ekcemima i psorijazi imaju veliki benefit od ove kupke minerala.

Zanimljivo je i da se mnogi kozmetički proizvodi baziraju na mineralima Mrtvog mora, upravo zbog njihovih lekovitih svojstava.

Morska so stimuliše rast kose, ona deluje kao prirodni šampon, otvara pore na poglavini i omogućava lakši prodor hranljivih maski.

Boravak na moru obnavlja i nervni sistem, povećeva fizičku aktivnost, snižava krvni pritisak.

Ipak, ne bi trebalo zaboraviti da postoji i druga strana boravka na plaži i u morskoj vodi.

Visok indeks UV zračenja tokom vrelih dana u kombinaciji sa prelamanjem sunčevih zraka na mokroj koži jeste veliki rizik da koža izgori što može imati dugotrajne posledice.

UVA i UVB zaštitne kreme sa faktorom ne manjim od 30 su esencijalne. Boravak u hladovini uz nošenje majica sa zaštitnim faktorom će nas sasvim lepo zaštititi i omogućiti duži boravak na plaži. Šeširi širokog oboda su dodatna zaštita za od sunca lice ali i za poglavinu i uši.

Isušivanje kože kombinacijom morske vode i sunca zahteva dodatno hidriranje tokom svakog izlaska iz mora, posebno suve kože.

Stepen zagađenja morske vode u naseljenim turističkim naseljima može biti takav da u izvesnim situacijama u potpunosti anulira benefite koje nam je priroda dala. Zbog visoke temperature morske vode u manjim dubinama i otpadnih materija hotela moguće je razvijanje bakterija koje nisu uobičajeni stanovnici mora. Zbog toga se nakon svakog plivanja preporučuje dobro tuširanje, kao i da sušenje ušiju.

Ne smemo zaboraviti i svakodnevno čišćenje lica od krema sa zaštitnim faktorom. Koliko god da je krema koju koristimo kvalitetna, zaštitni faktori prave okluziju kože što može provocirati stvaranje mitisera ili različitih vrsta osipa.

Uz pravilnu negu i poštovanje mera opreza možemo uz mnogo benefita uživati u odmoru.

Foto: Pixabay

Чланак Kakav je uticaj morske vode na našu kožu? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Dok mi očajavamo što ove godine nećemo osetiti morski vazduh, ispostavilo se da more neće videti ni oni koji ga imaju u svojoj zemlji.

Naime, prema istraživanju koje je sprovela Asocijacija za poslovanje i trgovinu Grčke, tek svaki treći Grk će ovog leta ići na odmor. Svaki sedmi ispitanik u ovoj zemlji će odmor provesti kao i do sada, dok će 18 odsto anketiranih skratiti svoje letovanje. Razlog za to su, pogađate, uglavnom finansijske poteškoće.

Kako piše Ekathimerini, korona-kriza je osim na putovanja, uticala i na potrošačke navike građana Grčke. Sada svaki drugi potrošač bira robu na osnovu njene cene, dok je za samo 23 odsto njih kvalitet glavni kriterijum pri odabiru. Zanimljivo je i da je za 10 odsto Grka novi glavni kriterijum za kupovinu – higijena u prodajnom objektu.

Чланак Ni većina Grka ove godine ne ide na letovanje се појављује прво на Biznis i Finansije.