Kako je navedeno, pored finansijskog opterećenja, za građane i privredu problem predstavlja i broj tih nameta.

– Samo na republičkom nivou postoji 1.189 neporeskih nameta, koje su popisali KPMG i NALED u okviru Projekta za reformu neporeskih prihoda, koji podržava USAID – kazao je partner u kompaniji KPMG i potpredsednik Saveza za fer konkurenciju u NALED-u Igor Lončarević.

Registar republičkih i lokalnih administrativnih taksi

Kada se tome doda i veliki broj nameta koje propisuju lokalne samouprave, pokrajina, javna preduzeća i agencije, „jasno je da građani i privreda ne mogu da razumeju šta sve moraju da plaćaju, osim ako im to ne prikažemo na jednostavan način i na jednom mestu, u okviru javnog elektronskog registra neporeskih nameta“, rekao je on.

Po njegovim rečima, cilj je da se Ministarstvu finansija uskoro predstavi model takvog registra i pokažu njegove prednosti.

– Počećemo s registrom republičkih i lokalnih administrativnih taksi, a naknadno ćemo dodati naknade i druge neporeske namete – rekao je Lončarević.

S obzirom na to da su republičke administrativne takse sistematizovane u okviru zakona, prva verzija registra pomogla bi sistematizaciji lokalnih taksi koje je sada moguće naći samo u pojedinačnim odlukama lokalnih samouprava.

U okviru registra korisnici bi takse mogli da pretražuju po više osnova – zakonu i podzakonskom aktu kojim je uveden, organu koji je nadležan za naplatu, osnovici i iznosu nameta, roku za plaćanje i drugim važnim elementima.

To bi značajno olakšalo nalaženje nameta i iznosa koji su obavezni da plate, kao i uplatnog računa.

Registar bi uz to trebalo da ima „konstitutivno dejstvo“ – da onemogući uvođenje i naplatu nameta koji nisu registrovani. Za organe koji žele da registruju novi namet, postojala bi procedura upisa, a finalno odobrenje davalo bi Ministarstvo finansija.

U perspektivi, država bi mogla da omogući i da se kroz registar namet plati elektronskim putem.

Najviše novca naplaćeno je za posebnu naknadu za upotrebu državnog puta

Među 20 najizdašnijih neporeskih nameta, najviše novca naplaćeno je za posebnu naknadu za upotrebu državnog puta (26,1 milijardi dinara).

Slede naknada za korišćenje prostora i građevinskog zemljišta i naknada za korišćenje dobara od opšteg interesa sa po 14,9 milijardi dinara.

Na četvrtom mestu su republičke administrativne takse (9,2 milijardi), a na petom naknade za priređivanje igara na sreću (8,4 milijardi).

U vrhu po visini naplaćenih sredstava su i naknade za korišćenje vazduhoplovnog prostora, vode, šumskog i poljoprivrednog zemljišta i prirodnih dobara, zaštitu životne sredine, sredstva od davanja u zakup poljoprivrednog zemljišta, sudske takse.

Projekat za reformu neporeskih prihoda kroz formiranje sveobuhvatnog javnog Registra neporeskih i parafiskalnih nameta, sprovodi se radi unapređenja transparentnosti i predvidivosti neporeskih dažbina, uključujući sve vrste naknada, taksi i ostalih neporeskih nameta koje plaćaju privreda i građani.

Realizuju ga „Partner Solutions“, KPMG, NALED i Institut Mihajlo Pupin, a finansira Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID).

Izvror: Beta

Foto: Pixabay

Чланак Na republičkom nivou postoji 1.189 neporeskih nameta се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ova sredstva, prema zakonu, mogu da se troše i za druge namene, mimo zaštite životne sredine. Nova, kao i prethodne takse, predstavlja nastavak nepredvidivog uvođenja parafiskalnih nameta. Najzad, uvođenje novog nameta firmama u situaciji kada im država daje novac kako bi sprečila masovno bankrotstvo – nema nikakve logike, piše Mihailo Gajić, ekonomski urednik portala talas.rs.

Vlada Srbije je krajem 2019. donela Uredbu kojom se uvodi nova ekološka taksa koju moraju da plaćaju sva preduzeća. Prijava je obavezna za sva pravna lica i preduzetnike, i trajala je do kraja jula tekuće godine.

U Srbiji već postoje razne ekološke takse, ali one prate princip „zagađivač plaća“ – preduzeća koja ispuštaju gasove staklene bašte plaćaju posebne naknade, a njihova visina zavisi od količine zagađenja. Slično funkcionišu i takse za korišćenje rudnih bogatstava – na primer, šljunak koji se vadi iz rečnih korita postaće skuplji, pa će se manje koristiti.
Drugi primer su takse za proizvode koji postaju posebni tokovi otpada: njihov tretman ne može da bude samo uklanjanje na deponiju, već se oni moraju zbrinuti na poseban način.

Novu taksu plaćaju svi, a ne samo zagađivači

Ovakvim taksama i naknadama internalizuju se svi troškovi proizvodnje, pa se kreira i podsticaj da preduzeće smanji zagađenje da bi smanjilo iznose taksi koje plaća. To može biti uvođenjem novih tehnoloških procesa ili mašina u proizvodnju, instaliranjem posebne opreme koja sakuplja štetne materije koje se emituju (na primer filteri), ili jednostavnim smanjenjem proizvodnje.

Međutim, nova ekološka taksa u Srbiji osmišljena je tako da zaista deluje kao namet na vazduh koji dišemo. Umesto da preduzeća plaćaju iznos samo u zavisnosti od količine zagađenja koju proizvode, taksu plaćaju svi (iako postoji podela preduzeća koju objašnjavamo kasnije u tekstu, pa ne plaćaju svi isti iznos). Ovako osmišljena taksa ne kreira nikakve podsticaje da se zgađenje smanji, već služi samo tome da se sakupe pare.

Nenamensko trošenje sredstava dobijenih od taksi

Drugo, ako je cilj ove takse finansiranje ekoloških programa, onda je njeno uvođenje loše rešenje, barem zato što nam niko ne garantuje da će ovako prikupljena sredstva biti zaista i potrošena za te namene. Prema studiji koju je izradio Ekološki centar Stanište iz Vršca, u periodu 2010-2018. državni organi (republički nivo vlasti, ali i lokalne samouprave) nenamenski su potrošili oko pola milijarde evra sredstava od naplaćenih ekoloških taksi.

Do 2015. su ova sredstva bila namenska i mogla su da se troše samo u svrhu zaštite životne sredine. Izmenama Zakona o budžetskom sistemu, sredstva od ovih taksi prestaju da budu namenska i mogu i zvanično da se koriste za druge namene.
Ali stanje nije bilo ružičasto ni do tada: opštine i gradovi (pa i republički nivo vlasti) trošili su znatno manje sredstava od prihoda od naplaćenih taksi, a deo sredstava je ili ležao na računu ili je bio preusmeravan na druge namene direktno u budžet.

Prvo bi trebalo uvesti red u trošenje već prikupljenog novca

Takođe, to što je novac potrošen ne znači da je bio i potrošen za namene zaštite životne sredine kako je to bilo zamišljeno.

Ovde se posebno izdvajaju lokalne samouprave koje su ova sredstva koristile za razne druge namene koje inače jesu važne i dobre, ali ne treba da se finansiraju ovih naknadama.

To su bili projekti proširenja vodovodne mreže, kupovina novih vozila za lokalna komunalna preduzeća, izgradnja parkinga ili asfaltiranje ulica, održavanje javnih zelenih površina, javna rasveta, pa čak i hvatanje pasa i plaćanje naknada i sudskih troškova u slučaju ujeda pasa.

Čak i da vam se čini da neke od ovih namena imaju neke veze sa zaštitom životne sredine (na primer kupovina novih kamiona za odvoz smeća koje vrši komunalno preduzeće), postojeći propisi to opovrgavaju.

Pravilnik o standardnom klasifikacionom okviru i kontnom planu za budžetski sistem klasifikuju ove rashode kao razvoj zajednice, vodosnabdevanje, poljoprivredu, itd. i zato se ne mogu finansirati iz lokalnih fondova za zaštitu životne sredine. Umesto uvođenja nove ekološke takse, prvo bi trebalo uvesti red u ovaj sistem i već sakupljena sredstva trošiti na ove namene.

Inflacija taksi i naknada

Treće, stanje u Srbiji vezano za takse i naknade i ostale parafsikalne namete prilično je problematično. Njihov broj je ogroman: jedan projekat USAID-a je prebrojao njih ukupno 1.025 u periodu od 2017. do 2019. godine. Poseban problem predstavlja to što ovi nameti nisu transparentni: bez njihovog javnog registra, niko ne zna šta, kome i koliko još treba da plaća povrh običnih poreza (na dobit, PDV, plate zaposlenih itd).

Ovo stanje je trebalo da se uredi novim Zakonom o naknadama koji je donesen 2019. godine, ali izgleda da ni to nije uspelo da spreči uvođenje novih parafiskalnih nameta, kao što je slučaj sa ovom novom ekološkom taksom.
Trebalo bi uvesti javno dostupan registar parafiskalnih nameta, tako da svi preduzetnici mogu lako i jednostavno da ustanove svoje obaveze (jer se one i razlikuju među opštinama i gradovima). Takođe, neophodno je doneti pravilo da se novi parafiskalni nameti mogu uvesti samo zakonom, a ne podzakonskim aktima, čime bi se uvećala predvidljivost u poslovanju.

Država daje, država uzima

Četvrto, u situaciji ekonomske krize, kada država daje novac preduzećima (isplata za plate zaposlenih) da bi sprečila talas bankrotstava i otpuštanja, potpuno je nelogično da se onda uzima još više novca od preduzeća. Umesto toga, trebalo bi im ostaviti više sredstava na raspolaganju.

Zbog svega ovoga, trebalo bi prvo staviti ovu Uredbu van snage barem do kraja godine, a u međuvremenu promeniti način njene naplate tako da na najbolji način odgovori potrebama stanja u Srbiji. To bi značilo da obezbedi podsticaje za smanjenje zagađenja, ali i da se uvede u sistem taksi i naknada koji je unapred predvidljiv i jasan, i gde se prikupljena sredstva namenski troše.

Kako izgleda sama taksa?

Uredba predviđa da sva pravna lica i preduzetnici plaćaju ovu taksu na godišnjem nivou, i da je to prihod lokalne poreske admnistracije (gradova i opština) gde su registrovani. Postoji dvostruka diferencijacija obveznika ove takse. Prva je prema veličini preduzeća – ona su podeljena na velika, srednja i mala – i na privredne delatnosti, gde su preduzeća podeljena na ona aktivna u delatnostima koja imaju veliki, srednji ili mali uticaj na životnu sredinu. Sam konačni iznos naknade varira u odnosu na ove parametre, prema priloženoj šemi.

Izvor: Mihailo Gajić, urednik ekonomskog sadržaja na portalu talas.rs

Чланак Problemi nove ekološke takse: Namet na vazduh koji dišemo се појављује прво на Biznis i Finansije.