Naše sklonosti prema njemu menjale su se tokom tri veka i preko brojnih kontinenata, ali njegova privlačnost je opstala.

Od karavana kamila do političkih revolta – a da ne zaboravimo pripremanje nekih osnovnih potrepština za zagrobni život – čaj je bio stalni saputnik čovečanstva.

„Šta dokazuje čaršav posle prve bračne noći“: Kako prastari običaji i dalje progone žene

Koliko jaja smemo da pojedemo

Ali evo deset fascinantnih podataka za koje verovatno nisu znali čak ni najvatreniji ljubitelji.

Najraniji dokazi o konzumiranju čaja potiču iz Kine 200 godine pre nove ere
U mauzoleju Jang Ling u centralnoj Kini, prinesene žrtve pronađene u drevnim grobnicama uključivale su sasušene kolače od materijala nalik listovima.

Prisustvo kofeina i tanina u njima pokazalo je da je to bio čaj sahranjen zajedno sa mrtvima da bi ih poveo u zagrobni život.
Sav čaj potiče od jedne vrste bilja

Sav čaj potiče od Kamelije Sinensis.

Listovi i pupoljci listova ovog zimzelenog žbuna ili malog drveta koristili su se za pravljenje čaja.

Razlike među čajevima svode se na varijacije kultivisanih verzija ove biljke, uslove uzgoja i proizvodni proces.

Versko iskustvo

U Japan su čaj iz Kine doneli japanski sveštenici

U Japan su čaj iz Kine doneli japanski sveštenici i izaslanici negde oko šestog veka nove ere, a on je brzo postao omiljeno piće religiozne kaste.

Tokom vekova, zeleni čaj postao je uobičajen među kultivisanim i višim klasama.

Budistički monasi su uveli ceremoniju pijenja čaja iz Kine u 15. veku – ali Japanci su ga pretvorili u vlastiti ritual, što je postala polureligiozna društvena tradicija.

Ruski karavanski čaj

Rusi su većinu čajeva dobili karavanskim putevima iz Kine.

Karavani kamila putovali bi mesecima i mesecima, noseći čaj preko kontinenata.

Dim njihovih noćnih logorskih vatri ulazio je u čaj i kad bi stigli u Moskvu ili Sankt Petersbrug listovi bi poprimili dimljeni ukus koji je i dan-danas svojstvo onoga što zovemo ruskim karavanskim čajem.

Prekid kineskog monopola

U 17. veku, prekid diplomatskih odnosa i trgovine između Kine i tadašnje Britanske imperije značio je da su Britanci morali negde drugde da potraže čaj.

Britanska istočnoindijska kompanija, koja je umnogome kontrolisala globalnu trgovinu, regrutovala je škotskog botaničara i lovca na biljke Roberta Forčena – poznatog po skupljanju egzotičnih uzoraka iz svih krajeva sveta i njihovoj prodaji aristokratiji.

On je bio angažovan da tajno otputuje u Kinu i prokrijumčari biljke čaja u Indiju, da bi tamo organizovao paralelnu industriju njegove proizvodnje.

Iznenađujuće, ali on je uspeo da prenese čak 20.000 biljaka i mladica iz Kine u Darđiling… samo da bi otkrio da biljke čaja tamo već rastu u divljini.

Ali, vrlo je verovatno da je kao direktna posledica tajnih aktivnosti Roberta Forčena Indija postala dom čaja upravo onako kako je znamo danas.

Mleko u čaju?

Biljka čaja pronađena u Indiji bila je podvrsta pod imenom Sinensis Asamika.

Čaj asam imao je bolji ukus kao crni nego zeleni – oksidacija koja pocrni listove eliminiše floralne tonove i dodaje mračnije, jače tonove nalik sladu.

I tako, rane mešavine Ingliš brekfasta koje su sadržale čaj asam bile su jače i zasićenije, što je nagnalo ljude da u njega dodaju mleko.

Danas se tipična Ingliš brekfast mešavina čaja u Velikoj Britaniji i dalje pije s mlekom – ali se zato drugde u kontinentalnoj Evropi ono retko dodaje u čaj.

To je uglavnom zato što je Holandija čaj nabavljala sa Jave, iz Indonezije – koji je bio mnogo blaži i nije mu bilo potrebno mleko – a onda je kao takav postao popularan u Francuskoj, Španiji i Nemačkoj.

Ili čaj na tostu?

Kad je čaj prvi put dospeo u maloprodaju u Londonu, preko čoveka po imenu Tomas Garavej 1657. godine, došlo je do određene zbrke oko toga kako ga je najbolje piti.

Bio je to luksuzni proizvod koji nije mogao svako da priušti, a postao je izrazito željen i znak velike prefinjenosti.

Ali nije svako znao šta tačno da radi s čajem.

Postoje izvori koji pokazuju kako ljudi natapaju listove i jedu ih ili ih čak stavljaju na tost sa puterom.

Trijumf čaja nad kafom

Turska je tradicionalno jedno od najvećih tržišta čajeva na svetu.

Većina turskog crnog čaja potiče sa plodnih padina regiona Rize na istočnoj obali Crnog mora.

I iako je turska kafa slavna širom sveta… najpopularnije piće u Turskoj ipak je čaj.

Izaziva revoluciju

Stanovnici američkog grada Bostona su 1773. godine postajali sve nestrpljiviji prema kolonijalnoj vladavini Britanske imperije.

Otud je došlo do Bostonske čajanke, kojom se protestovalo protiv poreza na čaj koji je nametnula britanska vlada.

Pod okriljem noći, patriote su u ponoć napale britanske brodove ukotvljene u bostonskoj luci i izručile 342 kontejnera sa čajem u more.

Slavni protest je doveo koloniju jedan korak bliže američkom Ratu za nezavisnost.

Znajte svoje čajeve do tančina

I konačno, kad isprobavate različite čajeve, obratite pažnju na njihovu aromu, ukus i izgled.

Srkanje je navodno najbolji način da dobijete brzi udar svih ukusa na čula.

Izvor: Članak je adaptiran iz BBC emisije o hrani koji vodi Den Saladino

Foto: Pixabay

Чланак Tajna istorije čaja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kolgejt (Colgate) je kompanija najpoznatija po proizvodnji paste za zube. Osnovao ju je Vilijem Kolgejt, engleski imigrant, u Nju Džersiju 1806. godine. Prvobitno su proizvodili štirak, sveće i sapun. Tek 1873. na tržište izbacuju prvu pastu za zube, piše CNN.

Japanac Kićiro Tojoda osnovao je kompaniju za proizvodnju šivaćih mašina avgusta 1937. godine. Međutim, samo nekoliko godina kasnije, Toyota izbacuje svoje prvo motorizovano vozilo. Do danas je postao svetski poznati brend automobila.
Dejvid Mekonel je još 1886. godine počeo da prodaje knjige, od vrata do vrata. Uz kupljene knjige, poklanjao bi bočice parfema i po tome je ubrzo posao poznat.

Dame su rado kupovale knjige baš zbog poklona koji bi dobile. Mek Konel je taj marketinški trik iskoristio i prvo osnovao „California Perfume Company“. Danas se kompanija zove „Avon“ i svetski poznati je brend kozmetike za žene i muškarce.

Godinu dana pre početka Drugog svetskog rata, Li Bjung Čul osnovao je u Južnoj Koreji preduzeće za proizvodnju i promet rezanaca i sušene ribe. U početku je prodavao lokalnom stanovništvu svoje proizvode, da bi se ubrzo proširio na nekoliko kineskih provincija. Kompanija se zvala Samsung, a danas je poznata kao svetski lider u proizvodnji tehničke opreme. Ekspanzija i promena „šifre delatnosti“ desila se nakon Korejskog rata, piše „Britanika“.

Finski gigant Nokia, ponos svoje zemlje, osnovao je Federik Ideastam 1865. godine. Primarna delatnost kojom su se bavili više od devet decenija bila je proizvodnja toalet papira.

Šezdesetih godina prošlog veka menjaju delatnost i tako ulaze na tržište telekomunikacija. Devedesetih godina 20. veka postaju vodeća kompanija u proizvodnji mobilnih telefona, s udelom od 4 odsto BDP-a Finske. Microsoft korporacija kupuje Nokiu 2013. godine, a 2016. ova kompanija ulazi u poslovni aranžman sa HMD Global.

Poznati lanac brze hrane McDonald’s počeo je najpre sa proizvodnjom hot dog-ova. Osnovali su ga braća Mauris i Ričard Mek Donald 1940. godine. Danas je svetski poznati brend sa desetinama hiljada restorana širom sveta, a na meniju nemaju svoj primarni proizvod iako nisu menjali delatnost, piše enciklopedija Britanika.

Izvor: Nova ekonomija

Foto: Pixabay

Чланак Neki brendovi nastali posle transformacija delatnosti се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kako su se njihove zarade akumulirale u velika bogatstva, bile su u poziciji da pozajmljuju novac za poslovne poduhvate koje je preduzimalo osoblje hramova i njihove porodice.

Slično su i u drevnoj Grčkoj veliki hramovi imali pravi monopol na bankarstvo, počinjući sa držanjem vrednosti u depozitu za bogate a kasnije prelazeći na pozajmljivanje.

Vavilon i komercijalno bankarstvo

Komercijalno bankarstvo kakvo danas poznajemo počelo je u Vavilonu u VII veku pre nove ere i verovatno se razvilo do kraja šestog veka. Uslovi kreditiranja, napisani na glinenim tablicama, bili su veoma jasni. Ako je društveni položaj zajmotražioca bio dobar, on je kredit jednostavno vraćao (određenu količinu srebra) sa kamatom, obično od 20 do 30 odsto godišnje. Ako je položaj zajmotražioca bio pod sumnjom, banka nije zaračunavala kamatu ali je kao osiguranje preuzimala kontrolu nad nekom njegovom svojinom (kućom, komadom zemlje ili robom).

To joj je donosilo prihod dok je kredit bio u otplati a svojinu je zadržavala ako novac nije u potpunosti vraćen. Znamo da je bilo mnogo neplatiša – budući da je postojao običaj da se kreditna tablica polomi kad se dug otplati. Nekoliko desetina sačuvanih tablica sigurno predstavljaju zapis za one nesrećnike čija su svojina i dobra zaplenjeni.

Sa ovako povoljnim uslovima, bankarske dinastije, kao što su Egibi i Sinovi Vavilona, stekle su neverovatna bogatstva koja su uskoro prevazišla i bogatstva hramova, pa čak i države. Tokom petog veka pre nove ere, porodica Marašu iz grada Nipura zaračunavala je zemljoposednicima kamatu od 40 do 70 odsto, u nastojanju da parira porezima nametnutim od Persijskog carstva koje je tada vladalo Vavilonom. Zato nije čudno što je Marašu banka došla do vlasništva i imala hipoteku nad većinom zemlje i kanala u okolini grada, kao i nad krdima stoke i ribnjacima.

Prve banke u Egiptu

Najkompleksniji bankarski sistem drevnog sveta bio je onaj koji su, nekoliko vekova kasnije, razvili Ptolomeji u Egiptu. Kroz celo kraljevstvo protezala se mreža kraljevskih banaka sa hiljadama činovnika – sve organizovano iz sedišta u Aleksandriji. U glavnom gradu svakog okruga postojale su provincijalne banke, pa čak i lokalne filijale u malim gradovima. Ovaj državni bankarski sistem imao je tri glavne delatnosti: da pomogne prikupljanje državnih poreza i prihoda; da uzima novac na štednju od pojedinaca i da ga isplaćuje po zahtevu; i da radi kao menjačnica. Bankarska provizija je verovatno bila glavni izvor kredita, više nego kamate na kredite. U Egiptu (posle 30. prije ove ere) kontrola banaka bila je javna služba koja je ukazivala na to da bankari nisu baš mnogo zarađivali.

U drugim delovima Rimskog carstva bankarstvo je bilo manje razvijeno, jer je to bio privatni sistem uglavnom u rukama Grka, lociran u istočnom Mediteranu, u glavnim hramovima. U Evropi su banke nestale posle pada imperije, u 5. veku nove ere.

Prve banke – Evropa i arapski svet

Arapski svijet je u IX veku razvio veoma kompleksnu bankarsku mrežu. Izvori pominju banke sa sedištima u Bagdadu i filijalama u drugim gradovima. One su vodile posao uglavnom korišćenjem čekova (sakk na arapskom) koji su bili garantovani obveznicama a transferisani kreditnim pismima, tako da je bilo moguće izdati ček u Bagdadu a unovčiti ga u Maroku. Većina bankara islamskog sveta bili su hrišćani i Jevreji, zbog toga što Kuran zabranjuje zaračunavanje kamata.

Počeci evropskog bankarstva mogu se pratiti od 808. godine nove ere, kad su se jevrejski trgovci u severnoj Italiji udružili da naprave primitivni oblik banke za deponovanje novca. Moderne banke su se prvi put razvile u Evropi kasnog 12. veka u Veneciji, kad je ta velika pomorska država nametnula poseban porez državljanima za rat koji je vodila i na istoku i na zapadu. Taj iznos u gotovini nadgledao je posebni komitet koji je konačno prerastao u banku.

Izvor: Bonitet.com

Foto: Pixabay

Чланак Prve kreditne banke su osnovale sveštenice vavilonskih hramova се појављује прво на Biznis i Finansije.