Kriminalne grupe iz Nigerije, koje su Gvinejski zaliv pretvorile u svetsko žarište pomorske piraterije, prepakovale su svoje aktivnosti. Umesto napada na tankere s naftom i otmica na stotine pomoraca godišnje radi otkupnine, nigerijski pirati su se masovno preorijentisali na krađu nafte iz industrijskih postrojenja na kopnu i razvoj ilegalnih rafinerija. Za razliku od 2020. kada je broj napada na tankere s naftom u Gvinejskom zalivu porastao za 40%, tokom 2021. godine on je značajno opao, a prošle godine nije izvedena nijedna uspešna otmica.

Na prvi pogled, ovakav preokret bi se mogao pripisati delovanju međunarodnih pomorskih snaga koje su poslednjih godina raspoređene oko Gvinejskog zaliva kako bi suzbile piratstvo. Ali istraživanja na terenu ukazuju da to nije jedini, pa čak ni glavni razlog. Najveći broj pljačkaša na moru nije se povukao iz ovog posla zbog straha od hapšenja, već zato što su izračunali da imaju manje rizičnu i mnogo isplativiju alternativu.

Naime, od pretnje da pljačkaši budu uhvaćeni, još je veća opasnost da se vrate praznih ruku jer u tom slučaju nema zarade, ali ima dugova prema onima koji su „sponzorisali“ celu operaciju. A ti dugovi se po pravilu ne praštaju i kazna može biti gora od zatvora. U poređenju sa tim, organizovanje krađe, nezakonitog skladištenja i prerade nafte na kopnu, koje se zbog podmitljive vlasti smatra rutinskom operacijom, mnogo je lakše, sigurnije i pritom daleko isplativije.

Gruba računica pokazuje da je zarada od pomorskog piratstva u 2021. godini iznosila oko četiri miliona dolara, dok ilegalni poslovi s naftom koji se organizuju „od kuće“ vrede više milijardi dolara, navodi se u izveštaju Evropske komisije o naftnom kriminalu u Nigeriji.

Izveštaj je objavljen neposredno pre predsedničkih izbora u ovoj afričkoj zemlji u februaru ove godine i eksplozije koja se dogodila početkom marta na naftovodu u nigerijskoj južnoj državi Rivers. Do eksplozije je došlo kada su ljudi krali naftu za ilegalnu rafineriju, a nesreća je ostavila iza sebe na desetine mrtvih. Prošle godine, u sličnoj eksploziji je poginulo više od 100 ljudi, što pokazuje da poslovi koji su sigurniji i isplativiji za organizatore, mogu biti pogubni za one koji ih realizuju. Uprkos tome, krađa i prerada nafte u „kućnoj radinosti“ je postala toliko raširena delatnost u Nigeriji, da se njome ne bave samo kriminalne grupe, već neretko i obične domaćice.

Nafta zavila u crno većinu stanovništva

Razlog je ogromno siromaštvo u zemlji u kojoj, i pored toga što leži na nafti, privreda raste daleko sporije od broja stanovnika. Nigerija je sa 220 miliona građana u 36 saveznih država najmnogoljudnija zemlja u Africi, koja raspolaže sa oko 35 milijardi barela nafte, najviše u delti reke Niger u južnom delu zemlje. Eksploatacija nafte je počela 1956. godine, a od tada tržištem dominiraju strane kompanije kao što su Shell, BP, Mobil, Chevron, Total, Agip… Nafta je zavila u crno većinu stanovništva, jer zahvaljujući korumpiranoj vlasti pravila za poslovanje naftaša su vrlo prilagodljiva, što je, između ostalog, dovelo i do čestog izlivanja nafte na nalazištima.

Prema podacima Međunarodnog udruženja za očuvanje prirode (IUCN), tokom poslednjih pola veka u Nigeriji se izlivalo oko 250.000 barela nafte godišnje, što je najviše zatrovalo zemljište i vodu u delti reke Niger, na površini od oko 70.000 kvadratnih kilometara. To je za 30 miliona ljudi koji tu žive značilo da više ne mogu da se bave poljoprivredom i ribolovom, glavnim privrednim aktivnostima u tom regionu. Uprkos ogromnom nezadovoljstvu stanovništva, savezna vlada nije preduzimala ništa protiv ovakvog ponašanja naftnih kompanija, pa su tužbe bile retke, a presude u korist oštećenih još ređe.

Poslednji primer je presuda iz 2021. godine, prema kojoj Shell mora da plati odštetu od 111,6 miliona dolara poljoprivrednicima u južnoj Nigeriji zbog izlivanja sirove nafte koja se dogodila pre više od četiri decenije. Zato ne čudi informacija da neki od oštećenih nisu ni dočekali taj novac, jer su u međuvremenu preminuli.

Kada država ne funkcioniše, onda ulica preuzima stvar u svoje ruke, pa se nezadovoljstvo naroda prelilo u pokret otpora prema naftnim kompanijama, koji je vremenom postajao sve radikalniji, dok se nije pretvorio u oružane pljačke na Atlantskom okeanu. Pobunjenici, koje su ranije uglavnom predvodili studenti, prerasli su u organizovane kriminalne klanove sa najmodernijim oružjem i tehnologijom za komunikaciju.

Moderni pirati „made in Nigeria“ su toliko razgranali posao da su mnogo pre korone poremetili globalne lance snabdevanja naftom i primorali pojedine proizvođače da zatvore neke od svojih platformi. Prema podacima Međunarodne pomorske kancelarije (IMB), Gvinejski zaliv je u 2020. godini bio mesto gde je sprovedeno 95% svih otmica na moru i najopasnije morsko područje na svetu.

Ilegala kao porodični posao

Jačanje međunarodne kontrole koja sve uspešnije sprečava napade na tankere, ali i poremećaji na tržištu nafte i u pomorskom saobraćaju zbog korone i ukrajinske krize, podstakli su i kradljivce da se od „globalizacije“ više okrenu ka „lokalizaciji“ i operacijama unutar zemlje. Bunkerisanje, skladištenje, zanatska rafinerija, samo su neki od naziva za preradu nafte u neformalnim objektima, koja je postala paradržavni posao zahvaljujući predusretljivosti javnih službenika na visokim pozicijama.

Lokalne rafinerije „na crno“ proizvode benzin, dizel i kerozin. Benzin je najprofitabilniji ali i najteži za proizvodnju, pa su ovakve rafinerije pod kontrolom militantnih grupa koje ga dalje prodaju na regionalnom i međunarodnom tržištu. Dizel i kerozin su porodični posao u koji su uključena čak i deca, a trgovina se uglavnom odvija na lokalnom tržištu. Procenjuje se da izgradnja ilegalne rafinerije srednje veličine košta oko 19.000 evra, a da prihodi mogu premašiti 12.000 evra dnevno.

Proizvodni lanac angažuje veliki broj učesnika. Investitori obezbeđuju novac za izgradnju rafinerije, inženjeri su zaduženi za infrastrukturu, „kuvari“ za proces prerade, magacioneri za pakovanje i raspoređivanje zaliha, trgovci za dalju prodaju, a pošto svi moraju nešto i da jedu, u posao su uključeni i proizvođači hrane.

Ovakvo rešavanje problema siromaštva na ulici uvodi državu, koja 95% prihoda u izvozu obezbeđuje od nafte u još dublji krug siromaštva. Zbog masovnih krađa iz domaćih i stranih naftnih postrojenja i stalnih tenzija u delti Nigera, kompanije nerado ulažu u istraživanja i nove licence, pa čak i u osnovne popravke na postojećim objektima. Prošle godine, tri najveća naftna terminala u Nigeriji bila su zatvorena na nekoliko meseci, što je prepolovilo godišnju proizvodnju nafte.

U takvoj situaciji ne čudi da je i statistika krajnje nepouzdana, pa pretpostavke o ukradenim količinama nafte variraju od 200.000 do čak 700.000 barela dnevno, ili između 10% i jedne trećine ukupne proizvodnje nafte u Nigeriji. Gubici se procenjuju na najmanje 2,8 milijardi dolara, pa sve do 7,8 milijardi dolara godišnje, što je oko 2,7 puta više od ukupnih sredstava koje država izdvaja po osnovu subvencija za benzin namenjen stanovništvu.

Tako je Nigerija, koja ima 40% naftnih rezervi celog afričkog kontinenta, ušla u ovu godinu sa 133 miliona stanovnika koji žive u siromaštvu i sa svega oko 17% zaposlenih na bolje plaćenim poslovima. Stoga ne čudi da je na predsedničkim izborima u februaru ove godine glasalo samo 29% od ukupno 87 miliona ljudi koji su evidentirani na biračkom spisku.

Biznis & finansije 208, april 2023. 

Foto: Ayoola Salako, Unsplash

Чланак Ilegalno tržište nafte u Nigeriji: Pirate na okeanu zamenio rad od kuće се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema istraživanju konsultantske kuće „E.T.Kirni“ u svetu se godišnje zaradi a ne proknjiži više od petine svetskog bruto domaćeg proizvoda. Siva ekonomija je najveći pokretač gradova u siromašnim zemljama, a sektor „uradi sam“ zadovoljava čak tri četvrtine celokupnih potreba u afričkim gradovima.

Među najupečatljivijim primerima kako neformalna privreda popunjava jaz koji ostavlja država je Lagos, jedan od najmnogoljudnijih gradova na afričkom kontinentu, za koji se prognozira da će do 2040. godine postati najveća metropola na svetu. Ovaj grad u Nigeriji već sada ima gotovo tri puta više stanovnika nego London, sabijenih na prostoru koji je za trećinu manji od Londona. Ogroman, prenaseljen, bučan, prljav, haotičan, opasan, ali i energičan, Lagos je oličenje nekih od najgorih osobina moderne urbanizacije, ali i nekih od najboljih.

Grad koji je nastao na grupi ostrva postao je ozloglašen po svojim divljim naseljima, kriminalu, korupciji, po užasnoj infrastrukturi i zagušenjima kojima je teško naći konkurenciju u današnjem, prenaseljenom svetu. Ma koliko zvučalo neverovatno, u Lagosu ima deset puta više automobila po kilometru puta nego u Njujorku. Od nepreglednih kolona kamiona koji mile gradskim ulicama punim rupa, gori su samo nepregledni redovi tankera s naftom i teretnih brodova koji čekaju da uplove u gradsku luku Apapi, prepunu napuštenih teretnjaka i olupina.

Na kopnu se dan i noć čuje zvuk privatnih generatora na dizel. To je grad koji se neprekidno širi u močvare i plavne oblasti i zato ne može da obezbedi svojim stanovnicima stalno napajanje strujom, zdravu vodu za piće niti da se izbori sa oko 10.000 tona otpada koji se napravi svakog dana. Budući najveći grad na svetu sada je epicentar divljih naselja, ima ih preko dve stotine i u njima živi dve trećine njegovih stanovnika. Svi koji dođu u Lagos, prvo što uoče je divovsko plutajuće naselje Makoko, gde se nazovi skućilo oko 300.000 ljudi u drvenim čatrnjama postavljenim na stubove. Nigerijski pisac Toni Kan, opsuje ovaj grad kao mesoždera, gde život nije samo svirep, nego je i kratak.

Beskrajni tržni centar bez vlasnika

Zašto onda stanovnici iz ostalih delova Nigerije, toliko hrle u Lagos? Zato što je to istovremeno grad bogat naftom, najveći proizvodni i finansijski centar u zemlji, koji ima tri luke i jedan od najvećih međunarodnih aerodroma u Africi. Kroz Lagos protiče čak 70% ukupne trgovine koju Nigerija ostvaruje sa svetom. Da je Lagos država, bio bi peta najbogatija zemlja u Africi.

Samo ovaj grad generiše više od dve trećine bruto domaćeg proizvoda Nigerije, a prihod po glavi stanovnika je dvostruko veći od nacionalnog proseka. Pored privrednog uspona, Lagos je postao meka za modnu, muzičku i filmsku industriju. Njegov „Nolivud“ je druga po veličini filmska industrija u svetu, odmah iza indijskog „Bolivuda“.

Lagos je grad miliona preduzetnika i hiljada malih ekonomija koje bujaju „ispod radara“. Procenjuje se da između 50 i 70 odsto stanovnika preživljava radeći u sivoj ekonomiji. U ovom gradu ima oko 11 miliona „mikro preduzeća“, među kojima su najupadljiviji ulični prodavci koji prodaju sve živo. To je na prvom mestu masivna kuhinja usred nezamislive saobraćajne gužve, u kojoj se najviše guraju prodavci mekog agege hleba. On se peče u stotinama malih pekara u jednoj četvrti u Lagosu po kojoj je i dobio ime i distribuira se hiljadama uličnih prodavaca koji saleću mušterije već od ujutru, čim ove krenu na posao.

Prodavci nose hlebove na glavi, naslagane kao piramida i umotane u celofan, uz kantice sa maslacem i majonezom.
Ipak, najisplativija namirnica na ovoj beskonačnoj pijaci su klipovi kukuruza. Prodavci kukuruza računaju da je početni trošak za ovaj posao manji od 30 dolara za roštilj, postolje, ćumur, posude i kukuruz, a da se može ostvariti zarada od oko četiri dolara za dan. To je nešto malo iznad prosečne dnevnice, ali reč je o proizvodu za kojim tražnja nikada ne prestaje jer spada među osnovne namirnice u ovom gradu. Sve o ekonomiji prodaje kukuruza, vrlo sažeto opisuje jedna prodavačica:

„Taj posao mi donosi jelo na sto, plaća mi stanarinu i kao udovici mi omogućava da školujem decu. Nigerijci ne mogu bez kukuruza, pa ne možemo nikada prestati da zarađujemo na njihovoj zavisnosti“.

U ovom tržnom centru bez vlasnika, pored hrane mogu se kupiti telefonske kartice i punjači za mobilni telefon, ali će ulični trgovci iskoristiti svaku priliku da mušteriji utrape i potpuno uvrnute stvari – čiviluke za šešire, igračke na naduvavanje, dušeke za plažu, daske za peglanje, metle, društvene igre… Ovaj preduzetnički mravinjak na prvi pogled deluje kao košmar, ali u tom haosu vladaju pravila koja su stanovnici sami uspostavili, dovijajući se kako da siromaštvo pretvore u poslovnu priliku.

Samoniklo kompjutersko selo

Jedan od najboljih primera vitalnosti neformalnog sektora u Lagosu je tehnološko selo Otigba, klupko ulica u gradskoj oblasti Ikedži, u blizini aerodroma „Murtala Muhamed“. To je klaustrofobično područje od jednog kvadratnog kilometra, dupke puno nametljivim oglašivačima robe, serviserima, softverskim inženjerima, frilenserima koji rade za IT firme, trgovcima raznih fela i prevarantima.

Ko prvi put zakorači u Otigbu, delovaće mu kao živahna buvlja pijaca kakvih ima širom Afrike. Ali Otigba je mnogo više od toga. U tom uzavrelom i neuređenom tehnološkom selu, nalazi se najveće tržište elektronskih uređaja u zapadnoj Africi, gde posluje više od 8.000 velikih i malih preduzeća. Tu za život zarađuje oko 24.000 prodavaca i samoukih programera koji nude na prodaju najnovije pametne telefone, laptopove i prateću opremu, uporedo sa popravljenim ili prerađenim uređajima. Ovi nesvakidašnji IT preduzetnici će mušteriji očas posla popraviti monitor, nadograditi softver, povratiti izgubljene podatke i popraviti matičnu ploču.

Konkurencija je sumanuta, jer se velike tehnološke kompanije nadmeću sa pojedinačnim trgovcima i majstorima, ne bi li ponudile najbolje cene i ugrabile parče od impresivne dve milijarde dolara, koliko iznosi godišnji promet na tom tržištu.

Uporedo sa kućercima koji glume poslovnice i uličnim tezgama pod tendama, šepure se otmeni, super moderni izložbeni saloni. Ovde dolaze kupci ne samo iz Lagosa, već iz čitave Nigerije i Afrike, i žestoko se cenjkaju, bilo da kupuju najnoviji model ajfona ili prastari miš za računar.

Tehnološko selo Otigba niko nije planirao, a još manje je neko mogao da predvidi da će njegov dnevni promet premašiti pet miliona dolara. Devedesetih godina prošlog veka to je bila stambena četvrt, koja je iz nekog razloga postala stecište majstora za popravku pisaćih mašina. Oni su se pred kraj decenije „prekvalifikovali“ za popravke u IT industriji. Sa prispećem Globalnog sistema za mobilne komunikacije (GSM) u Nigeriju 2001. godine, ovo tržište je eksplodiralo.

Multinacionalne kompanije koje su nudile usluge zasnovane na GSM-u nisu mogle da se takmiče sa upornim trgovcima Otigbe, niti sa njegovom samoniklom industrijom popravke i nadograđivanja računarskih uređaja i programa. Zbog toga je malim preduzetnicima u Otigbi uspelo da visoka tehnologija u Lagosu ostane posao koji se odvija na ulicama i pijacama, a ne u multinacionalnim korporacijama.

Iako je selo neregulisano, ono ima svoja zanatska i trgovačka udruženja, internu upravu, pa čak i sopstveni obrazovni sistem. Ulična IT industrija funkcioniše na međusobnoj saradnji, u kojoj se podrazumeva da iskusniji preduzetnici uzimaju učenike. Kada ovi mladi muškarci i žene „diplomiraju“, započinju sopstveni posao i potom i sami uzimaju učenike kojima će preneti svoje znanje.

Izvor:Piše: Luka Stanojević, Biznis i finansije oktobarski broj 202

Foto: Pixabay

Чланак Kad siva ekonomija zameni državu: Ulična industrija „uradi sam“ се појављује прво на Biznis i Finansije.