Miloševićeva je podsetila na to da pored umeća muziciranja, tamburašku praksu kao element nematerijalnog kulturnog nasleđa određuju i druge radnje i umeća – komponovanje i aranžiranje za tamburaški sastav, izrada i reparacija tamburaških instrumenata, pevanje uz pratnju tamburaškog sastava, edukacija, tradicionalni model interakcije muzičara sa publikom u kafanskom ambijentu i uključenost tamburaških sastava u običaje životnog i godišnjeg ciklusa.

– Odlukom Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije to je i učinjeno 2021. godine -rekla je Dragana Milošević i dodala da tambura jeste kulturni identitet kako Srba, tako i Roma, Mađara, Hrvata, Bunjevaca, Slovaka, Rumuna, Rusina i drugih nacionalnih zajednica koje žive na našim prostorima.

Sačuvali od zaborava i zaštitili našu tradiciju

– Sama izrada tambure u Vojvodini stara je 150 godina i od tada do danas skoro svako vojvođansko selo imalo je svoj orkestar, kao deo sokolskog ili vatrogasnog doma, ili su svirali u kulturno-umetničkim društvima – navela je i istakla i zaostavštinu doajena tamburaške istorije Save Vukosavljeva, koji je 1957. godine osnovao reprezentativni tamburaški orkestar Radio Novog Sada, kao jedan od prvih profesionalnih orkestara, čiji su se članovi muzički obrazovali i školovali i tako širom bivše Jugoslavije prenosili svoje znanje na mlađe generacije.

– Vukosavljev je u svojoj knjizi u izdanju Matice srpske i naveo spisak od 104 tamburaška orkestra i 30 dečjih. Da bi se rešili brojni problemi tamburaške muzike na čitavom području Jugoslavije, godinu dana nakon formiranja tamburaškog orkestra Radio Novog Sada, 1958. godine je održana i Prva konferencija tamburaških entuzijasta baš u Novom Sadu, što je dovelo do značajnih rezultata, među kojima je održavanje tamburaškog festivala i stvaranje originalnih muzičkih dela namenjenih tamburaškim orkestrima, a sve to govori o jednoj dugoj istoriji i tradiciji tambure kod nas – kazala je Dragana Milošević.

Pokrajinski sekretar za privredu i turizam Nenad Ivanišević istakao je da je mesto u kom se nalazi svojevrsna postavka „Tamburica festa“ jedinstveno u Vojvodini, ali i čitavoj Srbiji i regionu, te da će se na svakom narednom predstavljanju na međunarodnim manifestacijama govoriti o njemu, preneo je sajt Pokrajinske Vlade.

U ime Svetske tamburaške asocijacije i Muzeja „Tamburica festa“ obratio se osnivač Jovan Pejčić.

– Vojvodina bez tambure bi bila samo njiva, a Novi Sad grad bez duše. Sa ovim prostorom oplemenili smo sećanja na sve sjajne tamburaše i instrumente, sačuvali od zaborava i zaštitili našu tradiciju – istakao je Pejčić.

Izvor: Ekapija

Foto: Pixabay

Чланак Novi Sad dobio Muzej tambure се појављује прво на Biznis i Finansije.

U Novom Sadu, Evropskoj prestonici kulture i gradu koji konačno raspolaže dovoljnim sredstvima za potrebe muzeja, primećuje se značajna promena u radu ustanova kulture, ali se ističu dva muzeja sa bogatim kulturno-istorijskim zbirkama – Muzej Vojvodine i Galerija Matice srpske.

Vode ih žene, imenjakinje koje za B&F govore o tome kako su ovi muzeji uspeli da privuku veliki broj posetilaca i kako zaposleni u kulturi reaguju na promene koje su neophodne u radu da bi se ispratila drugačija interesovanja novih generacija.

Svaki kustos mora da zna da kontira

U Muzeju Vojvodine je ove godine gužva. Izložbu „Tamo gde seoba završava – od rimske Panonije do današnje Vojvodine“ pogledalo je više od 17.000 posetilaca. Tijana Stanković Pešterac, direktorka ove ustanove priznaje da je i nju iznenadilo ovako veliko interesovanje publike i da nije očekivala da će drugačiji pristup u organizaciji i promociji postavki tako brzo pokazati rezultate.

„Naši zaposleni su morali da se naviknu da rade u ustanovi koja je mnogo više okrenuta javnosti. Muzeologija se promenila i sada sadržaj pakujete na više načina. Nekada je bilo dovoljno da postavite predmete u vitrine, ali to više ne pije vodu. Sada izložbe imaju scenografiju, dizajnere svetla, drugačiju interpretaciju, audio i video formate“, opisuje Stanković Pešterac kako izgledaju savremene postavke koje se prilagođavaju tehnološkom vremenu i činjenici da je sve teže privući pažnju publike. To potvrđuju i neke statistike, koje prema rečima naše sagovornice pokazuju da se posetilac u proseku zadržava pred umetničkim delom dve sekunde.

U takvim okolnostima, ustanove kulture u svetu su odavno počele da izdvajaju mnogo više novca za promocije na društvenim mrežama, što sada čine i neke domaće ustanove kako bi sa većim uspehom skrenule pažnju javnosti na značajne kulturne događaje. Takav pristup, pored novca, zahteva i da istoričari umetnosti, istoričari, arheolozi, etnolozi i drugi koji rade u muzejima steknu tehnološka, ali i druga znanja za koja se nisu školovali.

„Danas svaki kustos mora da zna da kontira. To vam je suština posla u muzejima – morate da znate sve troškove koje ćete imati pri planiranju izložbe, kako funkcionišu javne nabavke. Morate da znate osnove ekonomije i prava. Naravno da ima otpora u ovoj struci jer smo mi navikli da radimo samo jedan posao, a sad se to pretvorilo u multitasking. Zamislite da pripremate izložbu, a najmanje vremena provodite u kreativnom radu na toj izložbi“, priča direktorka Muzeja Vojvodine.

Ova ustanova, kao i druge ustanove kulture, raspolaže ograničenim budžetskim sredstvima, pa nije lako doneti odluku da se za marketing izdvoji novac kojim bi mogla da se isfinansira manja izložba ili nova publikacija. Ipak, praksa pokazuje da je potrebno drugačije isplanirati budžet, jer kako objašnjava Stanković Pešterac, „shvatili smo da smo imali fantastične projekte koji su ostali neprimećeni. Među prvima smo napravili aplikacije ‘proširene stvarnosti’ za decu, koje smo dugo osmišljavali i radili sa IT kompanijama, ali su imale malo korisnika samo zato što se za njih u javnosti gotovo nije ni znalo“.

Ovaj muzej ima odlično razvijene programe za decu, poput Teatrića sa lutkarskim predstavama, koje svakog vikenda posećuje ogroman broj najmlađih. Tu je i miš Harlampije, jutjuber koji deci kroz svoje nestašne avanture donosi zanimljive priče o predmetima koji se čuvaju u prostorijama Muzeja Vojvodine.

Galerija koja se oslanja na mlad kadar i moderne ideje

Galerija Matice srpske je svoju transformaciju počela još početkom ovog veka, lagano, promišljeno i s dugoročnim ciljem da se publika proširi i umnoži. Kad je sadašnja upravnica Tijana Palkovljević Bugarski došla u Galeriju 2001. godine, kaže da je bila iznenađena da ovu ustanovu od nacionalnog značaja i sa takvim kulturnim bogatstvom posećuje toliko malo ljudi, naročito u poređenju s nacionalnim muzejima u Evropi.

Naravno da nijedan muzej na svetu nije zadovoljan brojem poseta, napominje upravnica Galerije Matice srpske, koja se priseća da je „samo direktor muzeja u Nju Delhiju na jednom međunarodnom skupu rekao da ima previše publike. Ali, ne mogu da kažem da je naš posao nevidljiv, jer ulažemo izuzetnu energiju i razvijamo inovativne pristupe kako bismo došli do publike“.

Rezultati tog rada se vide. U poređenju sa pre deset godina, Galeriju sada posećuje mnogo više mladih, kao i dece, za čije animiranje zaposleni u ovoj ustanovi ulažu najviše energije. Naša sagovornica kaže da nisu odustali od slanja štampanih pozivnica starijim, stalnim posetiocima jer oni to cene, ali da su zahvaljujući virtuelnim sadržajima tokom pandemije privukli i mlađu publiku, „pa kada smo posle dve godine ponovo otvorili vrata, ti mladi su i lično došli. S druge strane, uspeli smo da izgradimo publiku srednjih godina, jer smo zahvaljujući koncertima za bebe privukli mlade roditelje. Dakle, morate da osmislite sadržaj za svaku grupu posetilaca kojima se obraćate“.

Skoro svi kustosi u Galeriji Matice srpske su mladi istoričari umetnosti koji su „proizvod“ novog doba. Iako su klasično školovani, traže da im se omogući sloboda u radu kako bi pružili svoj maksimum. Prema rečima upravnice, sve ovo je deo muzeologije 21. veka, koja je sada, umesto na muzejske predmete, usredsređena na publiku, ali uz održavanje profesionalnog pristupa.

„Nastojimo da se naši kustosi dodatno obrazuju za odnose s javnošću, da kombinujemo struke i da na taj način najspremnije pristupimo planiranju aktivnosti. Neke kompleksne izložbe poput ‘Evropskih okvira srpskog simbolizma’ pripremaju se i po dve godine, a na tom putu sagledavamo šta sve možemo da prikažemo u virtuelnom svetu, na novi način i novoj publici“, navodi naša sagovornica.

Izložbe su različite i po karakteru, pa je tako izložba „Identitet(i)“ zasnovana na master tezi mladog kustosa koji radi u Galeriji Matice srpske. On je dve godine proučavao materijal, godinu dana pripremao izložbu, a potom izložio svoj rad, dao proizvod Galeriji, ali i unapredio svoje obrazovanje na samom radnom mestu.

„Mnoge naše izložbe su interaktivne jer smo shvatili da posetioci vole da učestvuju. Takvi projekti su bili ‘Novosađani biraju’ i ‘Mladi biraju’ i uživali smo učeći o našoj publici. Imate i primer izložbe ‘Migracije u umetnosti’, koja se bavila aktuelnim društvenim pitanjem – odnosom prema migrantima. Dakle, umetnost ne mora i ne treba da bude samo estetsko pitanje“, smatra Tijana Palkovljević Bugarski.

Nijedna od ove dve institucije ne živi od prodaje ulaznica. Cene ulaznica su gotovo simbolične u poređenju sa vrednošću muzejskih postavki za posetioce, ali se naše sagovornice slažu da kulturno bogatstvo ne bi trebalo da košta bogatstvo, već da bude dostupno svima.

Gorica Nikolin

Biznis & finansije 202, oktobar 2022. 

Foto: Galerija Matice srpske

Чланак Nove tehnologije u službi muzejskih zbirki: Muzej ovog doba се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Centar za lokalnu samoupravu javno pita zamenika gradonačelnika Beograda Gorana Vesića kako je moguće da Beograd plaća višestruko veću kamatu od Novog Sada i zašto nije, umesto finansijskog lizinga, jednostavno uzeo povoljan kredit kod neke od evropskih finansijskih institucija“, piše u saopštenju CLS.

Iz CLS su istakli da su i ranije upozorili na „pogrešno strateško rešenje“, kojim je Beograd prešao na autobuse na gas, ali i „štetnu odluku da se tako veliki posao zaključuje putem finansijskog lizinga“.

Izvor: Beta

Foto: Pixabay

Чланак CLS: Kako Beograd plaća višestruko veću kamatu od Novog Sada za autobuse? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ukupan iznos sredstava po ovom Кonkursu je 6.000.000 dinara, a bespovratna podsticajna sredstva se korisnicama dodeljuju jednokratno u maksimalnom iznosu od 300.000 dinara po jednoj prijavi.

Specifični ciljevi Кonkursa su unapređenje poslovnog procesa kroz uvođenje novih proizvodnih, poslovnih ili pobošljanje postojećih linija, pokretanje novih preduzetničkih aktivnosti, otvaranje mogućnosti za modernizaciju i proširenje proizvodnih i uslužno orijentisanih delatnosti i očuvanje postojećih i stvaranje uslova za otvaranje novih radnih mesta.

Pravo učešća na Кonkursu imaju mikro i mala preduzeća u vlasništvu žena sa udelom od minimum 51 odsto u ukupnom kapitalu društva i preduzetničke radnje čiji su osnivači žene, sa sedištem na teritoriji Grada, koji su registrovani u Agenciji za privredne registre najkasnije do 31. decembra 2018. godine i koji imaju aktivan status. Jedan privredni subjekat može na ovom Кonkursu da učestvuje samo sa jednom prijavom.

Кonkurs je objavljen 21. septembra 2021. godine a rok za podnošenje prijava je 15 dana. Кompletan tekst konkursa može se pogledati na zvaničnom sajtu Grada Novog Sada ili na sajtu Gradske uprave za privredu.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Чланак Podsticaji za inovativne novosadske preduzetnice се појављује прво на Biznis i Finansije.

Novi Sad je postao prvi grad u Srbiji koji je u budžetu rezervisao osam miliona dinara za dodelu subvencija za kupovinu bicikla. Uslovi, iako nisu još uvek potpuno definisani, dovoljno su jasni: svaki građanin koji bude među prvih 800 prijavljenih za subvenciju dobiće 10.000 dinara ispomoći za kupovinu bicikla. Na njemu je da gradskoj upravi i udruženju odabranom za sprovođenje ove ideje dostavi fiskalni račun za pravdanje kupovine, a potom može da vozi svoj novi bicikl relativno ispravnim biciklističkim stazama u Novom Sadu.

„Ovo je bombastično i zanimljivo, ali ne bih da se zaboravi koliko je održavanje infrastrukture bitno. Potrebno je da se osavremene naši propisi koji se odnose na bicikliste jer, uprkos tome što imamo podsticaje, imamo i pitanje da li je prikolica za vožnju deteta legalna – po našim propisima nije, a po evropskim jeste. Imamo goruće pitanje ivičnjaka, a nemamo usvojene standarde kako se gradi biciklistička infrastruktura po najsavremenijim modelima. To nije nedostižna, već prilično uobičajena tehnologija koja ne košta ništa, a potrebna je za mrežu staza kojom će se voziti upravo ti biciklisti koji budu dobili subvencije“, naglašava za B&F Marko Trifković, predsednik „Novosadske biciklističke inicijative“ (NSBI).

Velika boljka sivo tržište

Nijedan organ, udruženje ili preduzetnik u svetu biciklizma nema podatak o broju vlasnika bicikala u Srbiji – te podatke niko ne beleži, a procene o broju biciklista na osnovu merača nisu dovoljno precizne da bi dale ni približnu sliku. Bicikl se, kao prevozno sredstvo, ne registruje, mahom se kupuje na „sivom“ tržištu i vrlo je česta meta krađa, što stvara ogromne probleme za legalne prodavce.

Jedan od njih je i Milan Potran iz „Vector“ lanca prodavaca, koji je prisutan na tržištu duže od 15 godina. Kako kaže u razgovoru za B&F, prošla godina je bila izuzetna za prodavce bicikala jer je pandemija virusa korona mnoge navela na vožnju biciklom iz praktičnih razloga, a taj trend će se nastaviti i u ovoj godini.

„Po vrednosti bicikala, nije bila najjača godina, ali po broju prodatih bicikala jeste. Gradski ‘Capriolo Diana’ je najprodavaniji model bicikla u poslednje dve godine i on košta oko 25.000 dinara, ali se može reći i da oni od 20.000 dinara zadovoljavaju potrebe prosečnog bicikliste. Ukoliko redovno servisirate bicikl, retko imate probleme ili potrebu za zamenom delova. Entuzijasti među biciklistima traže, pak, malo kvalitetnije delove“, navodi Potran.

Pomenuto sivo tržište velika je boljka registrovanih prodavaca. Prosečnom čoveku je kvalitetan bicikl suviše skup i previše opremljen za potrebe gradske vožnje, pa se većina uputi na pijacu po (verovatno) ukraden ili švercovan polovan ili nov bicikl. Milan Potran kaže da građani često svraćaju i raspituju se da li prodaje polovne dvotočkaše, što je nezakonito.

„Mi ih uputimo na ’Najlon pijacu’ u Novom Sadu, gde se može naći solidnih bicikala, samo što ljudi mogu da se opeku. Ne razmišljaju šta je ‘ugrađeno’ u bicikl i posle ih servis izađe skuplje nego kupovina novog bicikla, a to je baš čest slučaj“, naglašava naš sagovornik, čija prodavnica ima i uslugu servisa.

Problemi sa delovima za bicikle iz Kine

Da je prošla godina stvarno bila dobra potvrđuju i u servisima za bicikle. Među njima je vlasnik novosadske „Cikloteke“ Nikola Terzić, koji kaže da redovno viđa sve – od najskupljih do vrlo jeftinih modela, ali da se svaki bicikl mora tretirati jednako. Servisi mogu da budu vrlo jednostavni, sitne popravke po ceni od 1.000 do 2.000 dinara, ali i vrlo kompleksni poput kompletnih restauracija, kad mušterija mora da izdvoji nekoliko stotina evra.

„Nas troje radi u firmi i sasvim solidno živimo od posla. Ali ja to mislim za svaki posao koji se radi pošteno, jer isto tako imamo i uspešne i neuspešne automehaničare. Radimo i kompletnu restauraciju, sve je moguće, ali je pitanje koliko je ko spreman da plati. Restauracije su mahom nečija kreativna ideja, ali mnogo češće, skoro polovina su restauracije zbog uspomena na stari bicikl bake, deke ili strica“, priča Terzić za B&F.

Kako pojašnjava, oko 90 odsto svih delova potrebnih za bicikle na našim ulicama mogu da se pronađu kod standardnih distributera u Srbiji, od kojih su na tržištu troje dominantni. Za starije modele može da bude problema, ali se iskusan majstor, dodaje Terzić, uvek snađe i često iznađe alternativna i bolja rešenja.

„Lično nisam zadovoljan kvalitetom naših bicikala i znam da ono što se prodaje kod nas po ceni nižoj od 20.000 dinara ne valja. Zato ne prodajem bicikle. Neki računaju da im se više isplati kupovina novog ali lošijeg bicikla, nego servis i popravka starijeg koji je kvalitetniji, a zapravo mu je samo trebalo malo ljubavi. Za takve stvari je uvek dobro da se, pre kupovine, konsultujete sa iskusnijima“, smatra vlasnik „Cikloteke“.

On je stava da se godinama nije ništa učinilo na sprečavanju krađe bicikala, ali ni prodaje kradenih bicikala koji iz inostranstva moraju nekako da uđu u Srbiju, jer preko granice baš ne možete da bezbrižno uvezete šleper bicikala. Ili bar ne bi trebalo da možete.

Njegov kolega iz prodavnice „Vector“ Milan Potran naglašava da je prošle godine imao problem sa uvozom i nabavkom delova od domaćih dobavljača, a da se taj problem prelio i u ovu godinu. Cena transporta robe iz inostranstva je, kaže, skočila za čak 200 odsto i došlo je do velikog problema sa transportnim kontejnerima iz Kine, iz koje stiže dobar deo delova koji se ovde sklapaju.

„Porast narudžbina iz Kine je bio zaista ogroman, a probleme su imali i brodovi koji nisu uspevali da na vreme dostave robu i tako je štetu imala cela Evropa, pa i mi. Mi se snabdevamo i od nekoliko dobavljača iz Slovačke, Češke i Nemačke, s kojima nismo imali problem na početku pandemije sa već ugovorenim pošiljkama, ali sad sve kasni“, priča sagovornik B&F.

Nekad bilo, sad se spominjalo

Nekada je bilo drugačije, navodi Marko Trifković iz „Novosadske biciklističke inicijative“. U nekadašnjoj SFRJ postojale su fabrike bicikala koji su bile uspešne, ali su, kao i veći deo industrije, propale.

„Ono što je jako dobro kod bicikla je što je relativno jednostavan za proizvodnju, a pritom se tehnologija stalno unapređuje, prilagođava i savladiva je. Ako pričamo o poslu, suština je da prodate proizvod sa što većom vrednošću da se možete ‘ugraditi’ na maržu. Zato mislim da se u Srbiji proizvodnja orijentiše na autoindustriju jer ima veću izvoznu vrednost, ali to što mi radimo je, nažalost, marginalno i svodi se na motanje kablova. Nemamo usvajanje novih tehnologija. Fabrika bicikala u Srbiji bi pokrenula stvari i poboljšala mnoge delatnosti, recimo reciklažu gvožđa i drugih sirovina, a bicikle bismo mogli da izvozimo, a da istovremeno zadovoljimo domaće tržište“, smatra predsednik NSBI.

Kad je reč o prilagodljivoj tehnologiji, ne treba zaboraviti električne bicikle koji su sve popularniji, ali dostupni onima koji imaju novca za njihove pogodnosti. Najjeftiniji bicikl na električni pogon, otkriva Milan Potran, košta oko 80.000 dinara i primetno je da se mnogi građani širom Srbije, umesto za to prevozno sredstvo, opredeljuju za jeftinije vozilo na pogon – električni trotinet.

Naši sagovornici se slažu da neće zaraditi na prodaji i servisu zbog subvencija kupovine bicikala u Novom Sadu. Slična situacija očekuje i preduzetnike Nišlije nakon što je lokalna vlast odlučila da, umesto kupovine dečjih auto-sedišta, sufinansira kupovinu dvotočkaša sa ukupno pet miliona dinara. Ipak, svi su stava da subvencije pre svega treba dodeliti u transparentnom postupku koji, barem u trenutku pisanja ovog članka, nije zagarantovan.

Gorica Nikolin

broj 184, april 2021. 

Foto: Pixabay

Чланак Kako će subvencije za kupovinu bicikla uticati na tržište: Dva točka su bolja od četiri се појављује прво на Biznis i Finansije.

Subvencije su deo plana i programa rada Gradske uprave za zaštitu životne sredine, a u okviru budžetskog fonda za zaštitu životne sredine Grada Novog Sada za tekuću godinu.

Ovim potezom, Novi Sad je uveo pilot-projekat podrške građanima za kupovinu bicikala, nakon što je prošle godine takvu inicijativu na državnom nivou pokrenula Novosadska biciklistička inicijativa (NSBI).

Malo novca može učiniti mnogo

NSBI je inicijativu pre tačno godinu dana predala tadašnjem ministru Goranu Trivanu i Vladi Srbije, sa akcentom na činjenicu da se sa malo novca može učiniti mnogo, a da potreba i te kako postoji.

„U Novom Sadu, gradu sa više od 30.000 biciklista i približno 100 kilometara biciklističkih staza, bicikl deluje kao očigledan izbor. Na bilo koje mesto biciklom je moguće stići brzo, ekonomično, parking se retko traži i zagađenje koje potiče od bicikla je praktično nepostojeće. Istraživanja koja su vršena u Novom Sadu pokazala su da se do ovog broja došlo različitim aktivnostima kojima je podsticana vožnja bicikla i da je pre 10 godina broj biciklista bio tri puta manji“, naveli su tada u NSBI.

Nakon pokretanja inicijative, ona je dobila Trivanovu podršku i on je uputio apel gradovima da u svojim budžetima razmotre opciju pomoći građanima u kupovini bicikla. Kako sada dodaju u NSBI, redovnih biciklista je u Novom Sadu gotovo 40.000.

Postoji tradicija razvoja biciklističkog saobraćaja u Novom Sadu

Kako navode u NSBI, njihova inicijativa usledila je kao reakcija na davanje subvencija za kupovinu taksi vozila. S druge strane, postoji tradicija razvoja biciklističkog saobraćaja u Novom Sadu i, budući da je biciklista sve više, logično je nastaviti s podrškom ovom vidu prevoza.

„Novi Sad je prvi grad koji je od 2011. godine dopustio biciklistima zvanično kretanje kroz pešačku zonu, nakon protesta na kome je osnovana biciklistička inicijativa. Nedugo zatim su se prvi put u Srbiji pojavile i biciklističke trake u suprotnom smeru u jedosmernim ulicama. U Novom Sadu je rano počelo da se eksperimentiše i sa crvenom bojom na biciklističkim prelazima i biciklističkim trakama. Počev od 2020. godine, grad je počeo da radi i na uklanjanju ivičnjaka sa biciklističkih staza“, navode u Novosadskoj biciklističkoj inicijativi.

Još uvek nije poznato na koji način će novac namenjen subvencijama biti raspoređen, ali se očekuje da će biti neki vid javnog konkursa, sa mogućnošću učešća većeg broja građana. Bicikl je relativno jeftino prevozno sredstvo.

Novim biciklom po dotrajalim stazama?

Novi Sad, s druge strane, dugo nije ozbiljno ulagao u razvoj biciklističke infrastrukture. Dugogodišnja kampanja bila je potrebna da se Grad obaveže da će u 2021. godini početi rekonstrukciju biciklističkih staza u Futoškoj ulici i na Futoškom putu, koje su u naročito lošem stanju, a veoma frekventne.

Grad je prošlog leta pripremio projektnu dokumentaciju i građevinsku dozvolu za rekonstrukciju sedam kilometara biciklističke staze na Futoškom putu, a vrednost celokupne rekonstrukcije u Futoškoj ulici je 275,6 miliona dinara bez PDV-a.

Izvor: 021.rs

Foto: Wikipedia

Чланак Subvencija građanima za kupovinu bicikala u Novom Sadu се појављује прво на Biznis i Finansije.