Američki san se pretvorio u noćnu moru u američkom novinarstvu. Prema zvaničnim podacima, tokom poslednjih 15 godina u Sjedinjenim Državama je broj novinara opao za 45%, skoro dvostruko više nego što se smanjio broj zaposlenih u rudarstvu i gotovo tri puta više nego u proizvodnim industrijama. U pomenutom periodu, SAD su izgubile oko 1.800 dnevnih novina i nedeljnika. Na tržištu je preostalo približno 7.000 štampanih novina, od kojih 80% ima tiraž manji od 15.000 primeraka, navodi se u najnovijoj analizi o situaciji na medijskom tržištu SAD, koju je objavila Služba za istraživanje američkog Kongresa (Congressional Research Service, CRS).

U studiji se ističe da čitaoci štampanih novina nestaju još brže nego što se takvi mediji gase. Tokom pomenutog perioda, tiraži su pali sa 122 miliona na 73 miliona, a najnovije ankete pokazuju da samo 8% ispitanika redovno čita štampana izdanja. Svi ostali se mnogo češće informišu preko interneta, pri čemu više od petine anketiranih traži informacije isključivo na društvenim mrežama.

Stoga ne čudi da je među otpuštenim novinarima najviše onih koji se bave istraživačkim radom i analizama. U situaciji kada u novinskim napisima preovlađuju takozvane „generičke“ informacije i kada jednu istu vest za nekoliko minuta prenosi većina internet portala, mediji koji rade isključivo u digitalnom obliku vrlo retko angažuju istraživačke novinare. Povrh toga, oni najmanje i zapošljavaju, pa u njima radi svega 8% od ukupnog broja novinara u američkim medijima, navodi se u istraživanju.

Kakvi čitaoci, takve informacije

Uprkos izrazito lošoj finansijskoj situaciji, štampani mediji i dalje u svojim redakcijama imaju najveći broj kvalitetnih istraživača i analitičara, ali je vrlo upitno do kada će moći da opstanu sa takvom uređivačkom politikom. Prema podacima koje iznosi CRS, tokom prethodne dve decenije prihodi štampanih medija su se smanjili za čak 80%. Prihodi od pretplate su pali za preko 50%, sa 15,8 milijardi dolara na 7,8 milijardi dolara u 2023. godini. U istom razdoblju, prihodi od oglašavanja su sniženi za 92%, sa 73,2 milijarde dolara na svega šest milijardi dolara.

Pre dve decenije, štampani mediji su imali udeo od 53% u ukupnim sredstvima za oglašavanje, koja su u današnjem novcu iznosila 142 milijarde dolara, a reklame su učestvovale sa 40% u njihovim zbirnim prihodima. Prošle godine, za medijsko oglašavanje u SAD je izdvojeno oko 93 milijarde dolara, od čega je štampanim novinama otišlo minornih 5%, dok su Fejsbuk i Gugl privukli preko 52% od ukupne sume.

Neki od vodećih nacionalnih medija, kao što su „Njujork tajms“ i „Vol Strit Džurnal“, pokušali su da nadoknade pad prihoda od štampanih izdanja pretplatama na elektronske verzije, uz određeni broj vesti i tekstova koji se čitaocima nude besplatno na njihovim sajtovima. Tokom prethodne dve decenije, ovi i drugi nacionalni časopisi primenjivali su različite poslovne modele, ali nijedan od njih ni izdaleka nije obezbedio prihode iz „zlatnog doba“ istraživačkog novinarstva, iako su zbog poskupljenja pretplata prosečni prihodi po pretplatniku u pomenutom periodu u proseku uvećani sa 279 na 309 dolara.

Problem je u tome što za razliku od vremena pre ekspanzije digitalnih medija, kada se podrazumevalo da medijski sadržaji moraju da se plate, sada je na to spremno svega 13% anketiranih Amerikanaca jer se u digitalnoj eri do mnogih informacija dolazi besplatno. Šta više, na društvenim mrežama kruže uputstva gde su „rupe“ u tehničkoj podršci medijskim internet portalima, kroz koje može da se dođe i do sadržaja za koje se traži naknada.

Oni koji žele da plate, to pre svega čine zbog istraživačkih tekstova, ali u izveštaju CRS se ističe da je takvih premalo da bi se održali mediji koji se zasnivaju upravo na nezavisnoj uređivačkoj politici. Posledica toga je da se u kombinaciji besplatnih i sadržaja koji moraju da se plate, oni koji su dostupni bez naknade sve više proizvode uz pomoć veštačke inteligencije, a ne radom novinara na terenu. Zato drastično opada kvalitet medijskih objava koje dominiraju internetom, uključujući i vidni nedostatak proverenih informacija, autorskog integriteta i prepoznatljivosti, ocenjuju u američkom Kongresu.

S druge strane, mada su štampani mediji dozvolili besplatan pristup mnogim sadržajima na svojim internet stranicama kako bi povećali čitanost i time privukli oglašivače, prihodi od internet reklama su prošle godine iznosili svega 3,1 milijardu dolara, što je daleko od toga da nadoknadi gubitke od štampanih novinskih oglasa.

Ugled bez novca

Međutim, ono što prema mišljenju autora istraživanja najviše zabrinjava je sunovrat štampanih novina na lokalu. Trenutno, Sjedinjene Države se svaki dan oproste u proseku od dve lokalne novine. Nekada su i najmanji američki gradovi imali svog izdavača i štampariju, a mnogi su kupovali i po dve novine dnevno, ujutru i predveče. Lokalne novine su donosile vesti koje su čitaoce povezivale sa njihovim susedstvom i imale su „aromu“ rodnog grada, koja ih je činila jedinstvenim.

Sadržaji koje su objavljivali lokalni novinari, veoma dobro upućeni u događanja u svojoj sredini, omogućavali su građanima i privrednicima da direktno utiču na ukupan kvalitet života u zajednici. Mnoge gradske novine redovno su dobijale Pulicerove nagrade i to upravo izveštavajući o lokalnim temama koje inače nikada ne bi dospele na naslovne strane nacionalnih novina. Primera radi, novinari „Boston Globa“, najstarije i najveće dnevne novine u Bostonu, osvojili su 27 Pulicerovih nagrada. Iako se i dalje smatra jednim od najuticajnijih časopisa u SAD, njegov dnevni tiraž je pao ispod 69.000 primeraka.

Ali sama činjenica da ovaj dnevni list i dalje opstaje može se smatrati uspehom, u situaciji kada je za samo desetak godina petina lokalnih novina ugašena ili su ih „usisale“ velike medijske kuće. Trenutno, više od 2.000 okruga u SAD sa preko 70 miliona stanovnika nema nijednu lokalnu novinu, dok u 1.500 okruga postoji samo jedna. Najviše sopstvenih novina su izgubile savezne države Kalifornija, Njujork, Ilionis i Teksas.

Medijske pustinje

Nije mnogo bolja sudbina ni onih lokalnih medija koji su preživeli. Većinu njih u internom žargonu nazivaju „sablasne novine“, jer su redakcije spale na nekolicinu novinara, koje zbog nezavidne finansijske situacije ne mogu čak ni da zaposle na puno radno vreme. Zbog toga se i lokalne vesti pretvaraju u generički proizvod, uz opasnost da potpuno izumru sa sve većom koncentracijom na medijskom tržištu.

Prema navodima CRS, preko polovine svih novina promenilo je vlasnika u protekloj deceniji, neke i više puta. Najvećih 25 novinskih lanaca poseduje dve trećine svih novina, a među vlasnicima dominiraju hedž fondovi i fondovi privatnog kapitala. Oni su kupili na stotine novina po najnižim cenama i tom imovinom upravljaju na isti način kao i svim drugim investicijama. Takva formula podrazumeva drastično rezanje troškova, često u kombinaciji sa opsežnim finansijskim restrukturiranjem, uključujući i stečaj. U besomučnoj trci za zaradom, lokalne vesti sada prolaze samo ako imaju „aromu“ trivijalnosti i senzacionalizma.

Najveće medijske pustinje su postale ruralne oblasti, gde su praktično ugašene sve seoske novine. Mogućnosti da se u seoskim područjima štampana izdanja zamene digitalnim su veoma ograničene, ocenjuje se u izveštaju, jer prema podacima američke Savezne komisije za komunikacije oko 60% stanovnika u selima nema pouzdan pristup širokopojasnoj ili bežičnoj mreži.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 214, oktobar 2023. 

Foto: Nijwam Swargiary, Unsplash

Чланак Američki Kongres o izumiranju istraživačkog novinarstva: Novine duhovi се појављује прво на Biznis i Finansije.

Najprodavanije novine u Evropi suočile su se sa velikim izazovom – potrebom za drastičnim rezanjem troškova poslovanja kako bi ostvarile profit. A kao što to najčešće biva, troškove će smanjivati otpuštanjem zaposlenih. Prvi na udaru biće oni čiji posao može da se automatizuje ili da ga obavlja sada već izuzetno razvijena veštačka inteligencija, rekli su iz kompanije Axel Springer, u čijem vlasništvu se nalazi Bild. Drugim rečima, otkaz će dobiti urednici, “osoblje za štampanu produkciju”, lektori, urednici fotografije…

Da podsetimo, u februaru ove godine Mathias Döpfner, generalni direktor nemačkog ogranka te kompanije, izjavio je da određene aplikacije bazirane na veštačkoj inteligenciji kao što je ChatGPT “mogu nezavisno novinarstvo da učine boljim nego što je sada, ako ne i da ga potpuno zamene”. Prema njegovom mišljenju veštačka inteligencija može da prikupi više informacija nego bilo koji novinar, i da omogući medijima koji je koriste visoku konkurentnost na tržištu. Međutim, ono što je zaboravio da kaže je da veštačka inteligencija nema osećaj za etiku i da u pisanje tekstova ne može uneti lični pečat kao pravi novinari.

Učestale greške veštačke inteligencije

Tehnologije bazirane na veštačkoj inteligenciji poput ChatGPT-a sve češće pune medije ali ne kao autori dobrih tekstova, već kao njihova glavna tema. Prvo zbog straha javnosti u šta bi se mogla izvitoperiti tehnologija koja se ovako brzo razvija a nije još pravno regulisana, a drugo zbog sve češćih grešaka koje ona pravi.

U to su se već uverile mnoge redakcije širom sveta. Naime, lajfstajl magazin Men’s Journal i tehnološki portal Cnet već uveliko koriste veštačku inteligenciju za pisanje članaka ali njihovu tačnost proveravaju urednici “od krvi i mesa”. Do sada se pokazalo da su ljudi više od polovine tih članaka morali da ispravljaju.

Još veći propust zabeležen je u slučaju nemačkog nedeljnika Die Aktuelle koji je ove godine objavio intervju sa Mihaelom Šumaherom koji je veštačka inteligencija potpuno izmislila. Dakle, legenda Formule 1 uopšte nije kontaktirana i nije razgovarala sa novinarima, već je mašina sama kreirala ceo ovaj članak, predstavljajući ga kao stvarni intervju. Urednica koja je objavila ovaj tekst je odmah otpuštena a časopis bi mogao biti tužen. S druge strane, veštačka inteligencija ne može biti otpuštena i pitanje je ko uopšte snosi odgovornost za njene greške osim onih koji je koriste.

Ipak, Bild će u uredništvo postaviti veštačku inteligenciju.

Foto: geralt, Pixabay

Чланак Nemački tabloid Bild urednike zamenjuje veštačkom inteligencijom се појављује прво на Biznis i Finansije.

Vladimir Banić se pre pet godina iz rodnog Beograda preselio u Ljubljanu, a stalni posao na RTS-u zamenio honorarnim radom za svog bivšeg poslodavca, ali i za neke nove. Kao frilenser pratio je različite događaje širom sveta, počev od izbegličkih kriza preko ekonomskih skupova, pa sve do ratova. Među retkim je novinarima koji su na početku pandemije izveštavali iz japanske luke Jokohama u kojoj se nalazio „zaraženi“ brod, kao i iz crvenih zona u Italiji.

„Ništa od toga nisam radio zato što sam adrenalinski zavisnik ili nešto preterano hrabar, nego zato što je to moja novinarska dužnost”, kaže za B&F Banić i dodaje da je, ipak, imao jedan vrlo bitan lični motiv – da novim naraštajima novinara pokaže da je ovaj posao važan, uzbudljiv i kreativan. Kao uostalom i njegova emisija koja je povod za ovaj intervju.

B&F: Kako ste došli na ideju da napravite „Fantastičnu planetu“?

Vladimir Banić: Pošto sam često izveštavao iz inostranstva, na svojim putovanjima prikupio sam mnogo interesantnih sagovornika i tema koje nikako nisu dolazile na dnevni red. Iskoristio sam ih tek kada sam poželeo sam da napravim nešto svoje – emisiju koja bi u isto vreme bila informativna, edukativna, korisna i zanimljiva. Analizirao sam neke od najpopularnijih dokumentarističkih emisija na svetu i shvatio sam da većina njih ima još jedan tajni sastojak – putovanja.

To mi je sasvim odgovaralo jer sam pripadnik generacije koja, zbog viznog režima, u mladosti nije mnogo putovala. I dan-danas mi se ponekad učini da će, ako predugo ostanem na jednom mestu, opet neko doći da nas zaključa.

Zato sam i izabrao ovakav posao. Ali moj motiv nije bio da obilazim ono što je nacrtano na turističkim magnetima, nego da upoznajem ljude koji te magnete prave i prodaju. Iz tog razloga u svakoj novoj zemlji obavezno obiđem pijacu, a ako stignem probam i lokalno pivo i hranu. Dok sam snimao „Fantastičnu planetu“, na primer, jeo sam kitovinu, zmije i žabe, insekte i crve, jaja artičke prepelice i pio sirup od gnezda tajlandske lastavice.

B&F: Šta je trebalo da uradite da bi Vam se uopšte pružila mogućnost da sve to iskusite?

Vladimir Banić: Trebalo je samo napraviti jednu od najzahtevnijih emisija ikada snimljenih na našim TV mrežama. Šalim se, ovako je to bilo – prvo je trebalo „prodati“ ideju urednicima i direktoru RTS-a. Ključno pitanje nakon što su čuli ideju je bilo koliko epizoda mogu napraviti u jednoj sezoni? Moj malo pretenciozan i nepromišljen odgovor ih je obradovao, ali meni je sledeću godinu učinio paklenom. Jer, rekao sam 20 redovnih i jednu novogodišnju epizodu.

Da bih uspeo to da uradim u tako kratkom roku, sa budžetom koji je više skroman nego realističan, morao sam da nađem tim ljudi koji će poput mene biti spreman da radi preko 12 sati, a najčešće 15 svakodnevno. To je bilo moguće samo kroz privatnu produkciju jer tu nema smenskog rada i pravila koja ograničavaju produktivnost na terenu.

Sledeći korak bilo je osmišljavanje svakog putovanja, uključujući pronalaženje sagovornika unapred, kako bismo se što kraće zadržavali u zemljama koje posećujemo, odnosno trošili što manje novca. Pred polazak na put, svaka epizoda je bila razrađena do najsitnijeg detalja. Da bi bilo jasnije zašto, treba imati u vidu da svaka epizoda ima svoju temu i sastoji se uglavnom od tri priče između kojih postoji elastična veza.

B&F: Možete li to da nam pojasnite na primeru neke emisije?

Vladimir Banić: Recimo, kada smo obrađivali starost posetili smo tri zemlje. Prva je bila Kenija gde je prosečna starost stanovništva oko dvadesetak godina. Tamo se, u Masai zajednici, prema starijim ljudima gaji veliko poštovanje. Nijedna odluka u selu ne donosi se bez njih. Njihov izgled ili reči se ne komentarišu u pežorativnom smislu. U toj zemlji ljudi ne prikrivaju svoju starost. Drugu priču snimali smo u Japanu koji je najstarija zemlja na svetu. Njeni stanovnici dobar deo života provode u penziji, pošto se rano penzionišu a dugovečni su. Zato se društvo trudi da im „zlatno doba“ učini zanimljivijim, organizujući im razne aktivnosti kao što su druženja u dnevnim kockarnicama, pa čak i neki romantični sadržaji.

Poslednja priča u toj epizodi snimljena je u Švedskoj gde je za dve godine 400 starijih ljudi pronađeno mrtvo u svojim stanovima, u nekim slučajevima posle nekoliko dana, a ponekad i mesecima ili čak i godinama posle smrti. Razlog tome je otuđenost. Tamo se ljudi slabije viđaju sa svojom porodicom, a životi su im do te mere uređeni da njihove račune banke automatski plaćaju čim im penzija legne na račun. Budući da ne odlaze u poštu da popunjavaju uplatnice kao naši penzioneri, može da prođe mnogo vremena dok se ne utvrdi da je neko od njih preminuo. Razgovarao sam čak i sa vlasnikom agencije za čišćenje stanova u kojima su njihova tela dugo ležala, jer se u nameštaj tokom vremena uvuče specifičan miris. Ni on se ne čuje sa svojim roditeljima.

B&F: Kako je izgledalo snimanje svih tih priča?

Vladimir Banić: Na putovanja nisam išao sam već uvek sa dva snimatelja, najčešće sa Markom Kovačevićem i Borislavom Ristovićem. Za rad na svakoj epizodi angažovali smo između 10 i 12 ljudi. To su bili montažeri, stručnjaci za kolor korekciju, tonci, prevodioci i ljudi koji se bave transkripcijom, titlovanjem… Jedan od najvažnijih članova ekipe bio je fikser. Fikseri su lokalci, najčešće novinari ili ljudi koji imaju mnogo kontakata i poznaju rejon, bez kojih većinu stvari ne bismo uspeli sami da završimo. Oni su nam, na primer, sređivali siguran prolazak kroz brazilske favele, jer poznaju vođe lokalnih bandi.

Intervjui su nam uvek bili unapred ugovoreni ali dešavalo se i da vidimo neku zanimljivu priču na ulici, da priđemo njenim učesnicima i da sasvim slučajno dobijemo dobar intervju. Mislim da smo u tome uspevali zato što smo ljudima prilazili sa poštovanjem.

B&F: Koliko ste vremena proveli na putu?

Vladimir Banić: Snimatelji su te godine u putu proveli 220 dana, a ja 250 jer sam išao i do Beograda zbog montaže. Ukupno smo imali 80 letova. Izračunali smo da smo planetu preleteli devet puta i još jednom je prevezli automobilom. Koristili smo često i javni prevoz. Spavali smo u stotinak hotela, zaista raznoraznih. Jednom, u Velikoj Britaniji, desilo nam se da neplanirano ugovorimo dodatnu priču zbog koje smo morali da odemo sa jednog kraja zemlje na drugi.

Dok smo putovali, u brzini sam nam rezervisao smeštaj preko interneta. Ispostavilo se da su naše sobe bile na gornjem spratu paba u kojem je celu noć treštala muzika. Stepenice su škripale i ulegale se dok smo se penjali ka svojim sobama, prozori nisu dihtovali, kupatilo nije imalo svetlo, a videlo se da ni higijena ovim ugostiteljima nije bila baš prioritet…

Sve u svemu, daleko je to bilo od glamuroznih novinarskih putovanja kakva ljudi zamišljaju.

B&F: Kako je sve to uticalo na Vas?

Vladimir Banić: Na to pitanje ne moram detaljno da vam odgovaram, dovoljno je da pogledate kako izgledam u epizodama koje sam snimio među prvima, a kako na polovini serijala. Na početku snimanja sam znatno mršaviji i izgledam jedno 10 godina mlađe. Jer, ma koliko bila interesantna ovakva putovanja, ona su i izuzetno naporna. Radni dani su nam trajali po 15 sati, često smo jeli samo dva puta dnevno i to šta stignemo, a uveče bismo se komirali. Svaki sledeći put kada sednemo u avion merili bismo se, shvatajući da su nam sedišta sve tešnja.

Dok ste na takvim putovanjima adrenalin vas „tera dalje“, ali kada se vratite kući shvatite da se svo to menjanje vremenskih zona i navika ipak odrazilo na vaš organizam. Doduše, ja nemam prava da se žalim, to je bio moj san i ispunio sam ga. Ali zato skidam kapu snimateljima, jer su i oni sve to morali da izdrže.

B&F: Pomenuli ste fizičke napore, ali šta vam je psihički bilo najteže?

Vladimir Banić: Pored toga što nam je svima nedostajala porodica, jedna od najtežih stvari su bile priče pojedinih sagovornika. Na primer, snimali smo jednu epizodu o hrani, odnosno o paradoksu da deo sveta hranu baca kao višak, dok su stanovnici nekih drugih zemalja spremni da rizikuju život zbog nje. Tada smo razgovarali sa izbeglicama iz Libana, koji je od jedne od najperspektivnijih zemalja na Bliskom Istoku za samo nekoliko godina doživeo potpuni kolaps.

Naši libanski sagovornici krenuli su na put ka Evropi sa svojim dvadesetomesečnim sinom, i to čamcem koji je bio toliko pretrpan ljudima da nisu smeli da ponesu ni flašicu vode, a kamoli hranu. Čamac se na pola puta pokvario i deset dana su proveli na moru. Treći dan je mom sagovorniku na rukama preminula njegova beba, zato što je pila slanu vodu. Novinar u meni je hteo da mu postavi još pitanja, ali čovek u meni je odustao od toga.

B&F: Smrt se pominje i u epizodi o kaznenim sistemima u različitim zemljama. U njoj dokumentujete velike suprotnosti, od terapije muzikom za zatvorenike u Norveškoj do ubrizgavanja smrtonosne injekcije u pojedinim američkim državama. Šta je Vaš zaključak posle svega što ste videli, koliko se ljudi na našoj planeti razlikuju a koliko su slični?

Vladimir Banić: Zaključak je da svi mi, ma gde živeli, imamo isti cilj – da preguramo dan za danom, boreći se da obezbedimo sebe i svoju porodicu. I da ljudi širom sveta nisu samo dobri, ljudi su mnogo dobri.

Bonus zaključak je i da je naša planeta prelepa, ali da nažalost zbog globalizacije mnogi njeni delovi sve više liče jedan na drugi. Srećom, i dalje postoje oaze autentičnosti, ali da biste njih videli morate, možda umesto u novi telefon, svoj novac uložiti u putovanja. Iz moje perspektive, to je najbolja moguća investicija.

Marija Dukić

Biznis & finansije 207, mart 2023. 

Чланак Vladimir Banić, autor emisije „Fantastična planeta“: Ljudi nisu samo dobri, ljudi su mnogo dobri се појављује прво на Biznis i Finansije.

Periskop

8. KOLEKTIVIZACIJA NA HOLANDSKI NAČIN: Za sve su krive krave
Holandska vlada najavila je da će milom ili silom otkupiti 3.000 farmi da bi ih potom zatvorila, jer ne vidi drugi način da se ispoštuju evropski propisi o zaštiti okoline. Problem je prvenstveno amonijak koji krave i ostale domaće životinje „proizvode“ konstantno, kao nusproizvod rada njihovih želudaca i bubrega. Nevjerovatno, ali ova ideja nije izazvala oduševljenje među holandskim farmerima, kao ni predlozi da se uvedu specijalno dizajnirane pelene i maske za krave, koje bi trebale zadržati amonijak i metan.

10. MULJANJE S MULJEM: Rumunski Robin Hud u trenerci
Danijel Boldor je za rumunsko tužilaštvo kriminalac koji se obogatio izvozeći mulj za koji je tvrdio da je koncentrat vrednih metala. Za njegove sunarodnike Rome, on je heroj koji ih je spasao bede. Za deo rumunske javnosti, „kontraverzni biznismen“ je „ekološki“ Robin Hud, jer je vratio đubre onima koji su od Rumunije napravili smetlište.

12. EVROPSKE KOMPANIJE IZMEĐU SAD, KINE I RUSIJE: Da li Evropa gubi status stabilnog tržišta?
Ekonomski analitičari najavljuju donekle bolje okolnosti za globalni privredni rast, međutim, taj optimizam se ne odnosi na Evropu. O energentima i inȵaciji se već mesecima naširoko govori, ali u javnosti se manje pominje činjenica da je, zbog ukrajinske krize, Evropi okrnjen status stabilnog tržišta. Zbog povlastica koje sada investitori dobijaju u SAD, postoji bojazan i da će evropsko tržište postati još manje atraktivno za ulaganja.

Biznis

14. KAKO POSLOVNI LIDERI U SRBIJI I SVETU PROCENJUJU EKONOMSKU SITUACIJU: Kriza optimizma
Najnovija godišnja anketa kompanije PwC koja se sprovodi među generalnim direktorima u više od sto zemalja, pokazuje da su vodeći ljudi u kompanijama svesni da će posle nekoliko teških godina stvari možda postati još teže.

16. ŠTA ZA DOMAĆE FIRME ZNAČI NOVI NEMAČKI ZAKON O LANCU SNABDEVANJA: Ozbiljni dobavljači odavno su morali da se dokažu
Od januara ove godine u Nemačkoj je počeo da se primenjuje Zakon o dju dilidžensu u lancu snabdevanja. Ovaj zakon obavezuje nemačke kompanije da od svojih direktnih i indirektnih dobavljača zahtevaju primenu niza pravila i standarda u ekologiji i u oblasti ljudskih i radničkih prava. -oš uvek se ne zna koliko će domaćih preduzeća biti obuhvaćeno sistemom provere, kako će dokazivati da ispunjavaju uslove i da li će neke državne institucije imati ulogu u tom procesu, ali privrednici koji rade sa nemačkim partnerima tvrde da su sa njima i pre novog zakona usaglasili sisteme upravljanja rizikom.

18. SNJEŽANA KOPRUNER, „GS-TMT“: Uspeh se gradi na ljudskom dostojanstvu
Preduzeće „GS-TMT“ je redak primer uspešne privatizacije ne samo u Bosni i Hercegovini, već i na takozvanim „ovim prostorima“. Od kada je deo nekadašnjeg „Bratstva“ iz Travnika privatizovan 2004. godine, njegovi prihodi su porasli sa 400.000 evra na 33 miliona evra godišnje. Ova firma, koja je sada u vlasništvu kompanije „Global Sourcing“ iz Nemačke, izdvaja se i po brojnim pogodnostima za radnike. Mnoge od njih je većinska vlasnica i direktorka Snježana Kopruner „pozajmila“ iz socijalizma, uverena da se uspeh pre svega gradi na ljudskom dostojanstvu, ma gde poslovali.

Finansije

22. PREDRAG MIHAJLOVIĆ, PREDSEDNIK IZVRŠNOG ODBORA & CEO OTP BANKE: Banke su likvidne i spremne za potencijalnu krizu
Ohrabruje podatak da je bankarski sektor u neizvesnim markoekonomskim uslovima u prvih devet meseci 2022. godine ostvario neto rezultat od 473 miliona evra, uz rast od 34 odsto u odnosu na isti period prethodne godine. Stabilnost kursa evra i dinara se očekuje jer su devizne rezerve na veoma visokom nivou, ali sporiji privredni rast i moguća recesija u Italiji i Nemačkoj, jesu nešto što će predstavljati izazov za Evropu, a što može imati prelivajuće efekte i na Srbiju, ocenjuje u razgovoru za B&F Predrag Mihajlović, predsednik Izvršnog odbora & CEO OTP banke.

24. RAST CENE ZADUŽIVANJA: Istorijski uspeh na račun novih generacija
Kada se sredinom januara Srbija posle godinu i više dana pojavila na međunarodnom tržištu kapitala, bilo je više nego izvesno da će cena zaduživanja višestruko nadmašiti troškove u godinama pre pandemije i neposredno nakon nje. Nakon realizacije planirane emisije obveznica, izvršne vlasti nisu imale drugog izbora nego da novo zaduživanje proglase „ogromnim uspehom naše zemlje i njenih građana“. Ovi potonji svakako se nisu slučajno našli u ovoj priči – na njihov i račun novih generacija uknjižena je obaveza od dodatnih 1,75 milijardi dolara.

26. FINANSIRANJE INOVACIJA IZ REGIONALNE PERSPEKTIVE: Jaz u novim idejama
Ulaganja u razvoj inovacija koje je finansijski podržao Fond za inovacionu delatnost dostigla su tokom poslednjih šest godina skoro 66 miliona evra u Srbiji, ali su uočljive izrazite razlike u visini ulaganja među regionima. Ekonomski najrazvijeniji regioni sa najvećim inovativnim kapacitetima maksimizuju korist od podsticaja koje dobijaju i tako dodatno uvećavaju svoju prednost. Zato je potrebno da se više favorizuju programi pametne specijalizacije u privredi, odnosno ciljano podsticanje inovacionih oblasti za koje se procenjuje da u konkretnom regionu mogu imati najveću konkurentsku prednost.

Temat – Poslovanje u malim sredinama

29. KAKO MANJE OPŠTINE PODSTIČU RAZVOJ PRIVREDE: Da je lako, preduzetnik bi bio svako
Subvencije za privredu i sredstva za samozapošljavanje, posebni podsticaji za ulaganja, subvencionisanje kamata za kredite, samo su neke od mera kojima manje opštine nastoje da podstaknu razvoj privrede u svojoj sredini. Osim subvencija, preduzetnicima je važna i putna infrastruktura, brzina dobijanja svih potrebnih dozvola, pa i pomoć pri izradi poslovnih planova. Kako je nedavno najavljeno, republička vlada će udvostručiti subvencije za investitore južno od Save i Dunava, da bi taj deo zemlje mogao da ide u korak sa Beogradom i Novim Sadom.

32. PETAR MILJKOVIĆ, DIREKTOR FABRIKE AKUMULATORA „BLACK HORSE“: Lakše do novca nego do stručnjaka
Kompanije koje rade van velikih industrijskih centara neretko imaju problem da obezbede stručne kadrove koji radije biraju veće gradove. S druge strane, iskustvo fabrike akumulatora „Black Horse” iz Sombora pokazuje da se u malim sredinama lakše dolazi do državnih podsticaja i sredstava za razvojno finansiranje, kao i da se ostvaruje odlična saradnja sa lokalnim vlastima pri rešavanju problema infrastrukture, ili u procedurama za dobijanje dozvola.

34. OLGICA SAMOILOVIĆ, „HEDERA VITA“: Malim koracima do velikog poverenja
„Hedera Vita“ ima preko 500 kozmetičkih proizvoda spravljenih od prirodnih supstanci, 40 zaposlenih, nekoliko svojih radnji u Beogradu, Loznici, Novom Sadu i Subotici, kozmetički salon, prodavnicu zdrave hrane i poslastičarnicu koja je svojevrsna turistička atrakcija. Kozmetičke proizvode izvozi u 15 zemalja, većinom u Evropu, a deo na tržišta SAD i Kanade. „Mi smo primer da je moguće malim koracima steći veliko poverenje potrošača“, ističe Olgica Samoilović, vlasnica ovog preduzeća iz Loznice.

36. ŽELJKO PAVLOVIĆ, „TEXTIL“: Znanje je najvažnija karika u poslu
Prelomni trenutak u poslovanju je prelazak iz malog u srednje preduzeće, jer tad postaje mnogo izraženiji nedostatak potrebnih kadrova, naročito u manjim sredinama. „Zato je znanje najvažnija karika u poslu, a mi smo rešenje nalazili u autsorsingu, ili smo povezivali naše zaposlene sa konsultantima. Uvek smo radili sa najboljima, jer nam se to pokazalo kao najefikasnije“, ističe Željko Pavlović, suosnivač preduzeća „Textil“ iz Užica.

38. PRIVREDA U VAROŠICAMA NA JUGU SRBIJE: Malobrojni pogoni „slamka spasa“
Spisak opština na jugu Srbije koje su desetkovane poslednjih nekoliko decenija je poduži, a nade ima još samo u onim mestima gde i dalje rade preduzeća, kao što su „Elid“ u Donjem Dušniku i „Status“ u Svrljigu. Ali kada se sve izračuna, troškovi poslovanja u manjim sredinama su znatno veći nego u velikim gradovima.

Intervju

41. VLADIMIR BANIĆ, AUTOR EMISIJE „FANTASTIČNA PLANETA“: Ljudi nisu samo dobri, ljudi su mnogo dobri
Da bi došao do zaključka iz naslova, televizijski novinar Vladimir Banić je za godinu dana obišao 50 država, leteo 80 puta, promenio stotinak hotela i razgovarao sa više desetina sagovornika na preko 25 jezika. Na jednom od tih putovanja je upoznao izbeglice iz Libana koje su zbog kvara na čamcu provele deset dana na moru. „Mom sagovorniku je na rukama preminula njegova beba, zato što je pila slanu vodu. Novinar u meni je hteo da mu postavi još pitanja, ali čovek u meni je odustao od toga“, priča o jednom od svojih najpotresnijih iskustava naš sagovornik, koji se odlučio za dokumentarističko novinarstvo i zato da bi novim naraštajima novinara pokazao koliko je njihov posao važan.

Skener

44. RAZMIŠLJATI STRATEŠKI – ŠTA TO ZNAČI: Ne treba vam magična kugla
Razmišljati strateški ne znači nužno da ste u stanju da predvidite budućnost. Štaviše, to je relativno jednostavna veština, koju svako može da savlada. Za to nije neophodno prezivati se Džobs ili Mask.

46. ULAGANJA SRPSKE DIJASPORE U DOMAĆU PRIVREDU: Kod kuće novac uglavnom u kućama
Koliko Srba živi u dijaspori je pitanje oko kojeg naši stručnjaci ne mogu da se dogovore, ali niko ne spori da je taj broj veliki. Prema nekim procenama, van Srbije živi dva i po miliona Srba i to u čak 159 država. Prva asocijacija mnogih naših ljudi na pomen srpske dijaspore su luksuzne kuće sa skupocenim ogradama i skupi automobili, a retko kada se govori o ulaganjima naših iseljenika u domaću privredu. Takvih primera ima, ali malo, posebno u južnom i istočnom delu Srbije, a i oni su vrlo često nevidljivi i malo poznati široj javnosti.

Nove tehnologije

50. KOMERCIJALIZACIJA PEROVSKITA: Solarni paneli „na steroidima“
„Oxford PV“, firma koja se nalazi u vlasništvu istoimenog univerziteta, počeće ove godine da proizvodi kompozitne solarne panele od silicijum dioksida i perovskita, od kojih se očekuje barem 20% više električne energije po kvadratnom metru panela.

Nauka

52. ZAŠTO JE PROSTORNA ORIJENTACIJA TOLIKO VAŽNA ZA ČOVEKA: Kad ne znamo gde smo, gubimo osećaj ko smo
Sposobnost za orijentaciju u prostoru bila je jedna od presudnih za razvoj ljudske vrste i njeno preživljavanje desetinama hiljada godina. Potreba da zna gde se nalazi je toliko važna za čoveka, da gubitak osećaja za orijentaciju dovodi do gubitka identiteta. Da li smo danas na putu da nam ova evoluciona prednost „zakržlja“ zbog preteranog oslanjanja na pametne uređaje“

Koktel

54. ROLLER ROCK, PROIZVOĐAČ DEKORATIVNIH VALJAKA: Osvežava zidove i stare zanate
Zorka Šuka, preduzetnica iz Novog Sada, udahnula je novi život jednom starom zanatu, proizvodnji dekorativnih valjaka za ukrašavanje zidova. Ona pravi valjke doslovno za svačiji ukus, jer ih prodaje na svim kontinentima. Zahvaljujući Zorkinoj preduzimljivosti, dekorativni valjci se danas koriste i za ukrašavanje tekstila, rekonstrukciju starog nameštaja, ali i u proizvodnji grnčarije.

56. KAD SE MUŠKARCI BORE ZA RAVNOPRAVNOST: Zet keceljaš
Zet koji dođe da živi kod tasta i tašte je kao slika bez tona. On je kao ruda na seoskim kolima, jer su kola zaklonjena u šupi, a ruda ostaje na kiši. Ovo su samo neke od izreka kojebpokazuju kako se tradicionalno kod nas gleda na muškarce koji se „udaju“ u ženinu porodicu, o čemu svedoče i nazivi prizetko, nakućnjak, papuzan, keceljaš, došljak, ututnjak, uguzȐ Mada je danas položaj „zetova na mirazu“ daleko bolji nego ranije, mali broj parova i među mlađim generacijama se odlučuje da izabere ženinu kuću kao mesto prebivališta.

Komunikacije

60. MIT O SAOSEĆAJNOM OTPUŠTANJU: Najbolji dan za otkaz je utorak!?
Globalne kompanije uveliko otpuštaju radnike, a konsultantske kuće naveliko dele savete kako da takvu vest saopšte saosećajno, uključujući i preporuku da je najpogodniji dan za otpuštanja – utorak. Nasuprot njima, univerzitetski stručnjaci ističu da je saosećajno otpuštanje u velikim korporacijama puki mit, ali da je način na koji to sada radi većina poslodavaca ne samo najokrutniji, već dugoročnije gledano i najgluplji.

Reprint

62. POTROŠNJA PROSEČNOG DOMAĆINSTVA U MAKEDONIJI: Cigarete umesto kulture
Podaci o potrošnji domaćinstava u Makedoniji pokazuju da gotovo polovina porodičnog budžeta odlazi na hranu. Primetno je da se tokom proteklih osam godina uvećavaju izdaci za alkohol i cigarete a smanjuju izdvajanja za kulturne događaje. Makedonski građani se lakše odriču kulture nego poroka i mada nema posebnih istraživanja na tu temu, utisak je da siromaštvo utiče na psihu i ponašanje velikog dela stanovništva, koje utehu traži u alkoholu i duvanu najnižeg kvaliteta.

Vremeplov

64. NEPRAVEDNO ZABORAVLJENA PREDUZETNICA: Služavka koja je izmislila franšizu
Šezdeset godina pre nego što je MekDonalds započeo svoj put ka franšiznoj imperiji, ovaj model poslovanja je izmislila jedna Kanađanka, potekla iz krajnje bede. Siromašna služavka je zahvaljujući svojoj dovitljivosti i hrabrosti da ispolji poslovne ambicije u vreme kada su takve žene tretirane kao „ozbiljno bolesne“, začela i razvila modernu frizersku industriju. Izgradila je franšizno carstvo od preko 500 frizerskih salona širom SAD, Kanade i Evrope, koji su u sadašnjem novcu vredeli 20 milijardi dolara. Uprkos tome, danas skoro niko ne zna za nju.

Чланак Biznis & finansije 207: Poslovanje u malim sredinama – Na muci se poznaju junaci се појављује прво на Biznis i Finansije.

Internet je dao šansu medijskim profesionalcima da osnivanjem portala dopru do velikog broja čitalaca. Ali oni koji se bave ovim poslom, znaju da prethodna rečenica ima i nastavak u vidu poznate izreke „lakše reći nego učiniti“. Ovaj posao zahteva velika ulaganja i trud, koje prati još veća neizvesnost da li će se uloženo ikada vratiti. To se posebno odnosi na portale koji poštuju svrhu novinarske profesije da informiše, a ne da dezinformiše javnost.

Naročito je osetljiva kalkulacija kako se probiti i opstati na tržištu kada se pravi portal koji je specijalizovan za određenu oblast i samim tim već u startu ne može da računa sa onolikim brojem čitalaca kao što to u svojim poslovnim planovima projektuju mediji koji se obraćaju najširoj javnosti.

Jedan od takvih, specijalizovanih sajtova, je „PlutonLogistics.com“, koji je namenjen profesionalcima iz oblasti transporta, logistike i trgovine u regionu, ali i šire, budući da ima i izdanje na engleskom jeziku. Ipak, dešava se da njegove vesti, a posebno zanimljivosti iz kategorije „Povuci ručnu“, redovno čitaju i oni koji se ne bave pomenutim delatnostima, zato što su neobične i ekskluzivne.

Marija Kambić, glavna urednica ovog portala, kaže za „B&F“ da su se dobro pozicionirali na tržištu zahvaljujući tome što redovno prate različite izvore u zemlji i svetu, sarađuju sa kompanijama iz delatnosti kojom se bave, kao i sa samim čitaocima „koji su nepresušan izvor novih tema“. Zato ovaj portal ima više kanala za komunikaciju: za vozače i prevoznike to je grupa na Fejsbuku, za ljude u pokretu Vajber zajednica, za studente poseban njuzleter, a tu je i specijalni elektronski bilten koji svi zainteresovani mogu do dobiju na svoj mejl.

„Naša uređivačka politika je takva da se nikada ne takmičimo u brzini objave, već puštamo na sajtu samo one vesti koje smo dobro proverili”, kaže Kambić i dodaje da su, osim novinarskih članaka, na ovom portalu veoma čitane i servisne informacije, poput podataka o novim uslovima za prelazak granica i stanju na graničnim prelazima. Skoro 90% objavljenih sadržaja proizvodi redakcija, koju pored novinara čine i saradnici za tehničku podršku, dizajneri, prevodioci…

Kambić ističe da prate rad kolega iz mnogo većih redakcija, ali se ne plaše previše konkurencije, upravo zato što su čitaoci prepoznali sadržaj „PlutonLogistics-a“ kao jedinstven i drugačiji. Navodi da im je najveći kompliment to što se na njihov portal dolazi zbog informacije, a ne zbog senzacije. Mnogo veći problem za „Pluton Logistics“ je taj što neki drugi specijalizovani sajtovi preuzimaju njegove vesti, pa one gube na ekskluzivnosti. Potpisi autora nisu od velike pomoći, jer njih malo ko čita i još manje pamti, pa u takvim situacijama zahtevaju od redakcija koje neovlašćeno preuzimaju njihove sadržaje da to više ne čine.

Ko želi da u kratkom roku vrati uložena sredstva, ne bi trebalo da se bavi ovim poslom, savetuje Kambić. Koliko je razvijanje onlajn medija dugotrajno i naporno, pokazuje i to što mnogi odustaju već posle godinu dana, jer vide da neće imati zaradu u skorije vreme. „Mi smo našli rešenje u inovativnim modelima saradnje, pratimo trendove u oglašavanju, kreiramo specijalne kampanje i pružamo dodatne usluge“, objašnjava Kambić ukratko finansijski model koji primenjuje „Pluton Logistics“.

Ko nije spreman za maraton, bolje i da ne počinje

Suprotno načelnoj priči u Srbiji da se „od politike ne živi“, ekonomski mediji na sopstvenoj koži osećaju da se na medijskoj sceni najbolje profitira od političara i estrade, te koliko je teško ekonomske sadržaje učiniti isplativim. Uprkos tome, pre nešto više od godinu dana pokrenut je ekonomski portal „Biznis.rs“. Marko Miladinović, novinar i šef deska na ovom specijalizovanom sajtu, kaže za „B&F“ da je najteže bilo na samom početku, kada je trebalo postati prepoznatljiv u ogromnoj konkurenciji, koju nažalost čini i ona nelojalna.

Kako je vremenom ovaj sajt imao sve više kvalitetnih autorskih tekstova, tako je postajao vidljiviji i među čitaocima i među drugim medijima. Miladinović smatra da je za ovakav rast vidljivosti najzaslužnija jasna uređivačka politika: „Jedna od stvari do kojih nam je jako stalo je tačnost informacija koje objavljujemo. Iz tog razloga ponekad čak i agencijske izvore moramo dvaput da proveravamo, a veliku pažnju posvećujemo i pronalaženju odgovarajućih sagovornika. Nije nam cilj insistiranje na brzini po cenu tačnosti informacija, ali naravno, trudimo se i da budemo što aktuelniji“.

Redakcija nastoji da aktuelne teme obradi kroz autorske tekstove sa stručnim sagovornicima, jer su njih prepoznali kao svoj najveći adut na tržištu. Osim originalnog sadržaja, u širenju čitalačke publike pomažu im i agregati koji prenose vesti, ali i društvene mreže.

Uprkos relativno brzom rastu njihove popularnosti, Miladinović takođe ističe da u onlajn novinarstvu nema uspeha preko noći, niti brze zarade. „Potrebna su vam ulaganja u autore, marketing, pa i programiranje, a nagrada se može očekivati tek kada se vidljivost podigne na određeni nivo. Uspeh u ovom poslu zavisi i od vaših kvaliteta ali i od istrajnosti, odnosno želje da se opstane i ostane na tržištu“, kaže Miladinović, i zato poručuje da ko nije spreman unapred da trči na duge staze, ne bi trebalo ni da se upušta u utakmicu u ovoj branši.

Preduzetništvo u novinarstvu za preduzetništvo u poljoprivredi

Poljoprivreda je još jedna oblast o kojoj se u Srbiji mnogo priča, ali je malo ko voljan da se u nju i upusti. Ipak, Danijela Nišavić je, nakon dugogodišnje karijere ekonomskog novinara i urednika, odlučila da pokrene portal „Plodnazemlja.com“ s ciljem da promoviše preduzetništvo u poljoprivredi. Sajt je, kako ističe, „namenjen svima onima koji su ponikli na zemlji ili su joj se vratili da na njoj stvaraju“.

Pored nesvakidašnjih preduzetničkih priča, čitaoci na njemu mogu da se informišu i o najnovijim mogućnostima za finansiranje poljoprivrede, kao i o drugim aktuelnim događanjima od važnosti za ovu delatnost.

Koliko je dugogodišnje novinarsko iskustvo od pomoći kada sam započneš nešto novo? Nišavić kaže da je bila svesna da rad na malom specijalizovanom sajtu zahteva da se od samog početka napravi daleko veći iskorak u sadržaju u odnosu na već etablirane portale. Da bi se to postiglo, ključno je imati svoje izvore i biti u toku sa svim događanjima u branši, kako bi se izdvojile one informacije koje su najrelevantnije za čitaoce. Ali i prepoznati ono što je priča, koja se u velikom broju sličnih izdvaja.

U vreme kada se na mnogim portalima „pozajmljuju“ tuđi sadržaji i predstavljaju kao svoji, Nišavić tvrdi da je imala drugačije iskustvo – podržale su je kolege iz većih medija, koje su prenosile njene autorske tekstove i navodile izvor, i tako pomogle da portal postane još vidljiviji i posećeniji. Društvene mreže su takođe bile korisne, ne samo za privlačenje čitalaca, već su se pokazale i kao dobar izvor za pronalaženje ideja i novih sagovornika.

„No, i dalje sam uverena da je za pridobijanje čitalaca presudna dobra i atraktivna priča, koju drugi mediji žele da prenesu. Ako toga nema, onda vam neće pomoći ni sve društvene mreže ovog sveta”, smatra urednica portala „Plodna zemlja“. To potvrđuje i činjenica da je kao preduzetnik uspela da obezbedi finansijsku nezavisnost portala, „koju, doduše prati velika neizvesnost, naročito u prvoj godini poslovanja“.

„Ali osobine novinara su istrajnost i upornost, kao i umeće da se nosimo sa stresom, koji je stalno prisutan”, zaključuje Danijela Nišavić.

Marija Dukić

Biznis i finansije, broj 189, septembar 2021.

Foto: Pixabay

Чланак Kako posluju specijalizovani portali: Informacije, a ne senzacije се појављује прво на Biznis i Finansije.

Reči su možda i suvišne u ovom momentu, a ipak preko potrebne da bismo se, na način na koji bi on to želeo, oprostili od našeg najdugovečnijeg saradnika i prijatelja – Milutina Mitrovića, koji od danas više nije sa nama.

Naši čitaoci su ga znali po detaljnim i čitkim analizama koje obiluju ne uvek kratkim ali zato uvek interesantnim digresijama, a mi po fascinantnim pričama iz mladosti, po živopisnim mejlovima sa fotografijama i opisima prelepih mesta koja je za života posetio, ali i po jednoj tradiciji uspostavljenoj pre mnogo godina – da svaki put kada u Srbiju dođe iz Italije, u kojoj je pored mora provodio mirne penzionerske dane, usred radnog vremena vodi mlađe kolege na pivo, koje smo mi željno iščekivali ne zbog omiljenog alkoholnog napitka niti zbog “opravdanog bežanja sa posla”, već zbog Dživinih dosetki i citata koje je uvek spremno “ispaljivao” iz svoje gotovo enciklopedijske memorije, u skladu sa temom razgovora.

No, naš Džive nije samo uveseljavao kolege, već ih je sve vreme, neprimetno i sofisticirano, zapravo izvodio na pravi put.

Milutin je rođen 1931. godine, preživeo je mnoge ratove i krize na našim prostorima, a deo njih je i profesionalno pratio kao novinar i urednik uglednog lista „Ekonomska politika“, a potom i dopisnik časopisa “Biznis i finansije” i sajta “Peščanik”. Čitaoci B&F-a su posebno voleli njegov feljton o Berluskoniju, u kojem je na veoma lucidan i duhovit način pratio politički život u Italiji, koji je obilovao spletkama, korupcijom i seksizmom. Džive je uspevao da sve to predstavi u pristojnim a opet veoma pitkim tekstovima, koji su se čitali “u dahu”. Bez pojmova poput “senzacionalno”, “nećete verovati šta se onda dogodilo”, bez vulgarnosti i selektivnih podataka. Onako kako novinar i treba da radi.

Iako ovo zvuči kao fraza kakvu Milutin nikada ne bi upotrebio, u današnje vreme nemaju svi novinari tu čast i sreću da uče od najboljih. Mi smo je, nekim suludim sticajem okolnosti, ipak imali.

Zato može delovati čudno što oproštaj od Milutina pravimo baš na blogu, ali imajući u vidu da je to bila njegova omiljena rubrika, u kojoj ga nismo sputavali brojem karaktera kao u štampanom izdanju, nekako se ona čini kao najadekvatnija. Bez ograničenja i sa mogućnošću stavljanja mnoštva fusnota, koje je Džive obožavao.

Verovatno bi, opraštajući se od našeg omiljenog kolege, trebalo da nabrojimo njegov dosadašnji opus, ali posle više od 60 godina provedenih u novinarstvu i pisanja nekoliko knjiga, to je nemoguće učiniti u samo jednom članku. Uostalom, mnoge njegove tekstove možete i sami pronaći na našem sajtu. Zato ćemo se, pošto već znamo kakav je Dživa bio novinar, podsetiti kakav je bio čovek.

Mnogo je prideva kojima se Milutin može opisati. Neki od njih su “mudar, umeren, pronicljiv, načitan, pravedan, pošten, nepotkupljiv, istrajan, širokih shvatanja, radoznao…” O Dživinom konstantnom pomeranju granica i volji da stiče nova saznanja najbolje svedoči jedan događaj iz pretprošle godine, kada je, sa svojih 88 godina starosti, želeo da nauči kako funkcioniše SEO optimizacija, da bi svoje tekstove prilagodio novim formatima objavljivanja.

No, za razliku od iscrpljenih radoholika koje interesuje samo napredovanje u poslu, Dživu je krasila i bitna hedonistička crta – umeo je da uživa u malim stvarima koje čine život, bilo da je u pitanju umetnost, druženje, hrana, dobra kapljica ili smešna anegdota.

I u svojim tekstovima ali i u konverzaciji uživo, voleo je da pravi interesantne digresije, ali i da citira mudre ljude. Ti citati će ostati uklesani u naše kolektivno redakcijsko sećanje.

Mnoštvo novinara “peklo je zanat” kod njega, a on bi se uvek sa istim žarom posvećivao mladim nadama, pružajući im konstruktivnu kritiku ali i ohrabrenje baš kada bi im ono zafalilo. Zato će najmlađa članica naše redakcije, sledeći njegovu tradiciju citiranja mudrih ličnosti koje su ostavile trag u istoriji, podeliti sa javnošću delove jednog Dživinog mejla koji joj je uputio na početku karijere: “Nasa profesija je na udaru utoliko što uvek na neki način učestvuje u vlasti – bilo da gladi ili da napada. Političari, poslovna elita, pa bogami i poslednje golje, imaju neodoljivu potrebu za publicitetom. Da bi to postigli korumpiraju novinare. To naročito godi nestabilnim ličnostima. U našem se poslu fukara lakše i brže prepozna. Možda ću ti ličiti na dobrog hrišćanina (mada bih se uvredio da mi to neko drugi kaže) ali jedini izlaz je da maksimalno čestito i dobro radiš svoj posao. Da dokažeš da ima novinara vrednih poštovanja. Za tebe sam siguran da to možeš. Tako shvaćeno novinarstvo ne donosi ni lovu ni slavu, možda samo povremeno neko lično zadovoljstvo – ono da smeš da se pogledaš u ogledalo ujutro dok se umivaš. Ne mnogo više. Ali, to je zapravo veoma mnogo”.

Ovakve, lične prepiske mnogo više govore o našem kolegi Milutinu Mitroviću nego svaka reč koju mi možemo u ovom tužnom trenutku napisati.

Jer, svako ko redovno odvaja svoje dragoceno vreme za podsticanje i motivisanje mladih kolega, bez snishodljivosti, bez arogancije i bez isticanja sebe i svojih postignuća u prvi plan, živeće večno u njihovom sećanju. A ako kroz njegove tekstove i publika uspe da primeti dobrotu i nesebičnost, obezbedio je svoje mesto u istoriji. Bez namere. Iz čiste dobrote.

Dživo, ti si sigurno obezbedio mesto u istoriji i kolektivnom sećanju B&F-a i svih članova njegove redakcije.

Чланак In memoriam: Milutin Mitrović Džive се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Marketing je kada vi za sebe kažete da ste dobri. PR je kada navedete nekoga drugog da za vas kaže da ste dobri”, rekao je svojevremeno francuski poslovni čovek Žan-Luj Gase.

Ipak, uverenje da kvalitet, inovativnost i korektnost prema kupcima, poslovnim partnerima i široj zajednici nalaze put do javnosti i bez „dodatnih podsticaja“, verovatno nikada nije imalo previše pobornika u poslovnoj praksi.

S druge strane, nikada nije nedostajalo novinara i medija čija je „nezvisnost“ imala tačno utvrđenu tarifu u „ulepšavanju“ ili prećutkivanju informacija.

Ko šta radi?

Danas je u međusobnoj komunikaciji kompanija i novinara zaista sve teže razlučiti šta je marketing, šta je PR, šta je marketing koji pokušava da se predstavi kao PR, a šta informacija koja je objavljena isključivo zato što je novinari procenjuju kao važnu za javnost.

Insistiranje da se umesto klasičnih reklama sve više plasiraju plaćeni PR tekstovi, u kojima kompanija samoj sebi postavlja pitanja i odgovara u superlativima o svom poslovanju, a posebno o društvenoj odgovornosti, samo je jedan od primera „pomeranja granica“ šta je posao stručnjaka u marketingu, šta onoga koji radi u PR-u, a šta je posao novinara.

Granice se pomeraju i u obrnutom smeru, kada poslovodstvo u nekom mediju očekuje od novinara da umesto informacija o određenoj kompaniji isposluje dogovor koliko svaka objava košta.

U ovoj priči o odnosu između novinara, zaposlenih u PR agencijama i onih koji su zaduženi za odnose sa javnošću u kompanijama jasno je da nijedna strana nije nevina, ali to ne znači da na sve tri strane nema profesionalaca.

Ima, ali čini se da ne preovlađuju, niti da je njihova „poslednja“. Da je obrnuto, onda ne bismo bili u situaciji da o profesionalizmu u javnim profesijama u Srbiji ne možemo otvoreno da razgovaramo – javno.

Novinarske muke

Kada pitate kako se ta komunikacija odražava na svakodnevni posao, od kolega novinara ćete čuti i to da su zatrpani PR saopštenjima, jer se ne vrši selekcija šta zaista jeste a šta nije informacija od značaja za javnost.

I pored takvog iskustva, Milena S., novinarka jednog specijalizovanog časopisa, ističe da su sada PR saopštenja kvalitetnija nego ranije, pre svega zato što u ovu profesiju prelazi sve više novinara, koji dobro znaju kako mediji funkcionišu i „svesni su da novinarima moraju da pruže pravu vest da bi saopštenje koje šalju bilo i objavljeno“.

Prema njenom mišljenju, za većinu nesporazuma do kojih dolazi između novinara i kompanija nisu odgovorni ljudi u PR-u, već njihovi klijenti koji ne žele da saslušaju savete stručnjaka za odnose sa javnošću i uporno insistiraju da se objavi „ono što nije za objavljivanje“.

Krizni PR u krizi

S druge strane, malo je onih u PR profesiji koji se usuđuju da istraju na svom stavu pred klijentom, u strahu da će izgubiti posao. U takvim situacijama, kaže Milena, računa se na dobre veze zaposlenih u PR agencijama i novinara, ali i na činjenicu da „ponekad mediji zbog svog opstanka moraju da prave kompromise“.

Do najvećih problema u komunikaciji dolazi kada sama kompanija ima većih problema, odnosno u kriznom PR-u, koji se najčešće svodi na zahteve da se takve informacije ne objavljuju i na odbijanje da se odgovori na „nezgodna“ pitanja.

Ipak, bez obzira na razmimoilaženja koja se događaju, Milena je mišljenja da odnosi između dve struke mogu biti bolji. Kako?

„Moramo prestati sa međusobnim ucenjivanjem“, ističe, „pri čemu mislim na novinare koji ne žele da objave saopštenje nekoga ko se kod njih ne oglašava, ali i na PR-ove koji smatraju da sve što pošalju mora da se objavi“.

Njen kolega Marko K. smatra da veliki sistemi i ozbiljne kompanije veoma vode računa o tome kakva saopštenja šalju, ali i on ističe da je krizni PR najkritičnija tačka u poslovnoj komunikaciji, koji se po pravilu svodi na „zavet ćutanja“.

Zaposleni u PR-u možda ne mogu bitnije uticati na takvo ponašanje kompanija, ali mogu na „stvaranje boljih odnosa sa medijima, odnosno mogu izaći u susret novinarima i onda kada im oni nisu potrebni zbog neke objave”, komentariše Marko.

PR-ovi između novinara i klijenata

Kako istu stvar vidi PR struka, iz svog ugla?

Ana M. potvrđuje da se dešava da klijenti zahtevaju objavljivanje sadržaja za koje nema nikakvog smisla da se šalju novinarima, ali da uglavnom uvaže njene savete da to nije dobro za kompaniju.

Kada, međutim, klijent uporno zahteva da se informacija „koja to nije“ objavi, od najveće pomoći su joj lična poznanstva sa novinarima. „Iskreno, polovina pa i više objava se dobija zbog dobrih odnosa ili nekog vida poslovne saradnje sa medijima”, kaže i dodaje da je to najčešće slučaj sa saopštenjima koja inače novinarima nisu mnogo interesantna.

Prema njenom iskustvu, nije lako napisati objavu koja će istovremeno zadovoljiti kriterijume konciznih i direktnih novinara i klijenata koji priželjkuju tekstove nakićene superlativima.

Ali zbog preopterećenosti sve malobrojnijih novinara, dešava se i da svi objave isto PR saopštenje, pa iako to na prvi pogled može delovati kao uspeh onoga ko je to saopštenje pisao, Ana ocenjuje da je od „copy/paste“ objava za klijenta bolje kada od podataka koje dobiju novinari sami pišu vesti „koje su uvek prijemčivije za javnost“.

Inostrane firme su transparentnije

Sasvim je suprotna situacija kada o krizi u poslovanju javnost sama pravi vesti na osnovu nagađanja, „internih izvora“ a neretko i „informacija“ koje plasira konkurencija, jer kompanija odbija da javno obrazloži probleme u koje je zapala.

Kriza sa kriznim PR-om u Srbiji nije posledica nedostatka stručnjaka, naprotiv, „kod nas ima vrhunskih stručnjaka za krizni PR“, ističe Ana, već prakse mnogih kompanija da se u takvim situacijama „zatvore“ za javnost, izuzev kada se dogodi neka teška nesreća. Zato je, napominje, „važan deo našeg posla da edukujemo klijente, posebno u oblasti kriznih komunikacija“.

Teško da ima kompanije koja neće nastojati da problemi u poslovanju ne izađu „van kruga porodice“, ali one koje su dugoročno uspešne izdvaja i to što su svesne da je u kriznim situacijama bolje da se one bave javnošću, nego da se drugi bave njima. To je iskustvo Miloša B. koji uglavnom sarađuje sa inostranim kompanijama i tvrdi da su one spremne da javno govore i o najtežim situacijama, kada se dogodi neka tragedija.

Ponekad se objava i plaća

Ali dobri odnosi s javnošću se ne grade u takvim momentima, već pre njih, kroz redovno poslovanje, pa Miloš kaže da vrlo iskreno razgovara sa klijentima šta od sadržaja koje žele da objave zaista jeste, a šta nije relevantno za javnost.

„Kao neko ko je bio novinar umem da prepoznam šta je informacija a šta ne. Zato klijente savetujem da ne šaljemo po svaku cenu saopštenja za koja unapred znam da njihov sadržaj nema značaja za novinare“.

Kao i drugim njegovim kolegama, dešava mu se da klijent ne uvaži savet, ali praksa onda pokaže da u tom slučaju novinari takvo saopštenje i ne objave.

Ipak, ne zavisi sve od umešnosti PR-a ni kada je reč o novinarima, napominje Miloš. „Mediji su, nažalost, u lošoj materijalnoj situaciji, i neki od njih zahtevaju da im se objavljivanje informacije na neki način plati”.

Marija Miloradović

Broj 170, februar 2020. 

Чланак Komunikacija medija i kompanija: Mestimično sunčano се појављује прво на Biznis i Finansije.