Procenjuje se da, širom sveta, 20% nuklearnih reaktora radi u oblastima sa značajnim seizmičkim aktivnostima. Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) je izradila Vodič o sigurnosti za seizmičke rizike za nuklearne elektrane. Prilikom planiranja izgradnje nuklearne elektrane koriste se različiti sistemi, uključujući Probabilističku procenu seizmičkog hazarda (Probabilistic Seismic Hazard Assessment – PSHA), koju preporučuje IAEA i široko je prihvaćena.

Podnosilac zahteva za dobijanje dozvole za izgradnju nuklearne elektrane mora da pruži detaljne procene najtežih spoljašnjih događaja u koje spadaju i zemljotresi, a koji bi mogli da se dogode tokom životnog veka elektrane.

Izvori napajanja zaštićeni od ekstremnih događaja

Posle akcidenta u Fukušimi, nuklearna industrija je prepoznala značaj instrumentacije u sprečavanju da nesreća izazvana spoljnim događajima (npr. zemljotresi i poplave) preraste u tešku nesreću. Кao rezultat toga, sve komponente instrumentacije (napajanje, kablovi, senzor, itd.) su pregledane kako bi se osiguralo da su izvori napajanja (stacionarni i pokretni dizel generatori) zaštićeni od ekstremnih događaja i da su na raspolaganju. Takođe su ovi sistemi dobro zaštićeni od spoljašnjih opasnosti u posebnim zgradama od betona i čelika, i po potrebi mogu da odvode zaostalu toplotu iz nuklearnog reaktora bez ljudske intervencije 72 h.

U Japanu se, zbog učestalosti i magnitude zemljotresa, posebna pažnja posvećuje seizmičkim zahtevima prilikom određivanja lokacije, projektovanja i izgradnje nuklearne elektrane. Seizmički dizajn takvih postrojenja zasniva se na kriterijumima daleko strožijim od onih koji se primenjuju na nenuklearna postrojenja. Energetski reaktori su takođe izgrađeni na temeljima tvrdih stabilnih stena (ne na sedimentnim) da bi se minimizirao uticaj seizmičkih podrhtavanja.

Japanske nuklearne elektrane su projektovane da izdrže određene intenzitete zemljotresa, i za tu namenu opremljene su seizmičkim detektorima. Za zemljotrese za koje se razumno može očekivati da će se desiti na lokaciji nuklearne elektrane, u slučaju da detektori registruju kretanje tla na zadatom nivou aktiviraju se sistemi za automatsko dovođenje elektrane do trenutnog sigurnog gašenja. U praksi se ovi sistemi aktiviraju na nižim nivoima, iako bi reaktori na nuklearnim elektranama mogli da nastave siguran rad tokom zemljotresa.

Elektrana poseduje sigurnosne sisteme za efikasno gašenje reaktora

U slučaju većih tektonskih pomeranja tla u regionu nuklearne elektrane za koje je verovatnoća veoma mala, elektrana poseduje sigurnosne sisteme za efikasno gašenje reaktora bez oslobađanja radioaktivnosti. Кonkretno, reaktorski sud, kontrolne šipke i reaktorsko jezgro sa gorivom neće pretrpeti nikakva oštećenja.

U martu 2011, jedanaest operativnih nuklearnih blokova se automatski isključilo tokom velikog zemljotresa u istočnom Japanu. Na tri bloka u nuklearnoj elektrani Fukušima je kasnije došlo do nuklearne nesreće nivoa 7 na INES skali usled morskog talasa (cunamija) od 15 m.

Кao odgovor na događaje u Fukušimi, Američka nuklearna regulatorna komisija (US NRC) je sprovela inspekcijski nadzor nad svim nuklearnim elektranama u SAD kako bi se potvrdilo da su ključna oprema i materijali adekvatni i pravilno postavljeni, testirani i održavani kako bi se odgovorilo na ozbiljan zemljotres, poplavu ili kompletni gubitak spoljašnjeg napajanja električnom energijom. Dok su u Evropi na svim nuklearnim elektranama izvršeni tzv „stres testovi“ odnosno vanredne procene nuklearne sigurnosti u slučaju delovanja viših sila i kao rezultat učinjena je konsolidacija svih nuklearnih elektrana u pogledu njihove izdržljivosti.

U svim nuklearnim elektranama izvršeni tzv „stres testovi“

U SAD i u Evropi nuklearni reaktori i zapadnog i ruskog dizajna u prošlosti su bili izloženi velikim seizmičkim aktivnostima bez pretrpljenih oštećenja. Кalifornijski nuklearni reaktori u gradu San Onofre nastavili su da rade normalno tokom zemljotresa jačine 6.6 stepeni Rihterove skale (1994. godine) sa epicentrom na nešto više od 100 km od elektrane.

Zemljotres jačine 6.9 stepeni Rihterove skale u severozapadnoj Jermeniji 1988. godine, rezultirao je smrću najmanje 25.000 ljudi, a osetio se u jermenskoj nuklearnoj elektrani sa dva bloka koja se nalazi otprilike 75 km južno od epicentra. Oba bloka sa nuklearnim reaktorima sovjetskog dizajna radila su normalno i nije prijavljena šteta. Ovo je bila prva ruska nuklearna elektrana posebno prilagođena za seizmička područja, a počela je sa radom 1976.

Usled zemljotresa jačine 7.9 koji je pogodio jugozapadnu provinciju Sečuan u centralnoj Кini 2008. godine, nije došlo do oštećenja sa bilo kakvim ispuštanjem radioaktivnosti na obližnjim vojnim nuklearnim objektima.

Budući da je u izgradnji nuklearna elektrana Akkuyu u Turskoj koju je pre 2 dana pogodio zemljotres 7.8 Rihterevo skale, u ovom trenutku je moglo da dođe samo do štete na građevinskim konstrukcijama, dizalicama, opremi i sličnom. Inače, projektovana nuklearna elektrana Akkuyu je ruskog dizajna, najnovije generacije sa karakteristikama koje uključuju veću seizmičku robusnost, sa kombinacijom aktivnih i pasivnih sigurnosnih sistema u slučaju vanrednog događaja i sa posebnom vatrostalnom posudom (hvatač jezgra) u slučaju da dođe do topljenja nuklearnog jezgra.

Autori: Slađan Velinov, direktor Direktorata za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezebednost Srbije i dr Đorđe Lazarević, stručni konsultant za nuklearnu energetiku

Foto: Pixabay

Чланак Nuklearne elektrane i zemljotresi се појављује прво на Biznis i Finansije.

Naime, uprkos predstavljanju osme runde evropskih sankcija prema Rusiji koje posebno targetiraju energetske proizvode, u Uniju i dalje neometano stižu brodovi koji prevoze materijal za proizvodnju nuklearne energije. Izgleda da ni najnovija runda sankcija neće targetirati ovaj deo ruske energetike.

EU želi da smanji svoju zavisnost od ruske nafte, gasa i uglja, ali ne i od uranijuma i drugog nuklearnog goriva, kažu ekološki aktivisti.

Oni podsećaju da ruski uticaj doseže mnogo dalje od fosilnih goriva jer je ova zemlja dominantan igrač i na globalnom tržištu nuklearne energije. Veliki uticaj ima i u Evropi budući da na Starom kontinentu postoji 18 nuklearnih reaktora koji su u njenom vlasništvu, u zemljama poput Finske, Slovačke, Mađarske, Bugarske i Češke Republike, i da sve one nabavljaju gorivo baš iz Rusije.

Izvor: CNBC

Foto: Nicolas Hippert, Unsplash

Чланак EU nastavlja da kupuje nuklearno gorivo od Rusije се појављује прво на Biznis i Finansije.

Nukleranu energiju možemo da upredimo sa vožnjom aviona. U pitanju je najbezbedniji vid prevoza, ali kad se desi katastrofa, preživelih po pravilu nema. Tako govori statistika koja često zna da puno kaže, ali i da ništa ne otkrije. A kako će se gledati na tu statistiku zavisi od pojedinca, ali i slučaja.

Globalni dogovor

Klimatske promene izazvane čovekovim zagađivanjem „potpomognute“ ratom u Ukrajini i pratećom energetskom krizom vratila je nuklearnu energiju na velika vrata još od kraja 80-ih godina prošlog veka kada je, posle katastrofe u Černobilju, u svetu sazrelo mišljenje da je neophodno usporiti ako ne i prekinuti sa dobijanjem energije iz nuklearnih izvora.

S tim u vezi, nedavno je Evropski parlament proglasio nuklearnu energiju i gas za obnovljive izvore energije, odnosno za zelenu energiju.

Ova odluka izazvala je dosta pažnje, ali i neodumica širom kontinenta i još jednom pokazala da ne postoji globalni dogovor na ovaj isto takav izazov. Konkretno ovde su u sukobu i dve vodeće zemlje EU, nuklearne Francuska i nenuklearne Nemačka. Međutim, čini se da se nazire povećanje korišćenja nuklearne energije bez obzira na rizike.

Ponovo su oni za nuklearnu energiju istakli koristi, a to je nula emisija gasova pri proizvodnji, velika količina energije koja se proizvodi, da je to je vrlo pouzdan i stabilan izvor koji ne zavisi od godišnjeg doba, doba dana, vremenskih uslova, metereoloških promena koje prate dobijanje struje iz drugih obnovljivih izvora poput vetra, sunca ili vode.

Cilj taksonomije je da spreči zeleno pranje

Protivnici naravno ukazuju na katastrofalne posledice u slučaju incidenta/akcidenata, zatim negativnog uticaja na prirodu od rudarenja pogonskog goriva uranijuma, kao i problem skladištenja otpada gde se na raspad čeka hiljadama godina, više nego što postoji naša civlizacija.

Protivnici posebno ističu i jednu ekonomsku kategoriju. Odluka EP znači da su nuklearna energija i gas našle u tzv. zelenoj taksonomiji pod uslovom da podržavaju put zajednice ka klimatskoj neutralnosti. Taksonomija EU za održive aktivnosti je sistem klasifikacije uspostavljen da pojasni koje su investicije ekološki održive, u kontekstu Evropskog zelenog dogovora. Cilj taksonomije je da spreči zeleno pranje (green washing) i pomogne investitorima da donesu zelenije izbore.

Kritičari prigovaraju da taksonomija s atomskom energijom i gasom gubi na verodostojnosti i da na kraju neće biti prihvaćena od strane ulagača na tržištu kapitala. Šta više, neke međunarodne ekološke ogranizacije kao i deo „zelenih“ poslanika najavile su tužbe.

Sasvim dovoljno povoda da se postavi pitanje da li je nuklearna energija još jedna crna tačka Zelene agende ili se danas skoro 40 godina posle Černobilja nešto izmenilo nabolje što bi vodilo većem korišćenju ovog izvora energije. Trenutno, u svetu radi 440 komercijalnih nukealarnih reaktora u 36 zemalja, koji isporučuju 10 odsto ukupne svetske proizvodnje električne energije, a u izgradnji je nešto više od 50.

Nuklearna energija obnovljivi izvor energije

Ivan Videnović, vanredni profesor na Fizičkom fakultetu smatra da je odluka politički motivisana zbog krize nastale agresijom Rusije na Ukrajinu, ali i da je to korak u dobrom pravcu.

„Nema dileme da li je nuklearna energija obnovljivi izvor. U nuklearnim elektranama imamo praktično nultu emisiju CO2, a nuklearno gorivo se može reprocesirati i ponovo koristiti u reaktorima. Samo mali deo od inače male zapremine koju zauzima nuklearno gorivo predstavlja visokoaktivni otpad koji se ne može reprocesirati i on se mora sigurno i bezbedno odlagati“, navodi Videnović.

Đorđe Lazarević, šef Odeljenja za razgradnju nuklearnih objekata u JP Nuklearni objekti Srbije, smatra da na sadašnjem stepenu razvoja nuklearnih tehnologija i brige za očuvanje životne sredine uvrštavanje modernih nuklearnih elektrana u krug potencijalnih rešenja za snabdevanje električnom energijom se čini prihvatljivim. Naravno pod uslovom da se poštuju svi neophodni propisi.

„Zemlja korisnik treba da obezbedi tehničku kompetentnost operatora koji je odgovoran za nuklearnu sigurnost nuklearne elektrane, regulatornog tela koje kontroliše sve etape dobijanja nuklearne elektrane i ustanova koje obrazuju potrebne kadrove“, objašnjava Lazarević.

Iako mali, rizici postoje, a kad se desi nesreća to je vest koju pomno prati ceo svet. Poput pomenutih Černobilja i Fukušime. Te dve nesreće uz onu iz 1979, NE Ostrvo tri milje u SAD su najveće u našoj kratkoj nuklearnoj istoriji tokom koje napravljeno 18.500 reaktorskih godina rada.

„Rizici vezani za nedovoljnu pripremljenost operatora i nedovoljnu tehničku kompetentnost regulatornih tela viđenih u SAD i Sovjetskom Savezu su već odavno otklonjeni, dok su sa ugradnjom post-fukušimskih zahteva kod nuklearnih elektrana III+ i SMR tipa otklonjeni uticaji prirodnih nepogoda (zemljotres, poplave)“, kaže Lazarević na N1.

NE Zaporožje je podvig nuklearne energetike

Videnović navodi da su ono što se desilo u Černobilju, doduše sa drugim uzrokom, nadvilo i nad NE Zaporožje u Ukrajini koja je nedeljama gađana artiljeriojom tokom ruskog-ukrajinskog rata.

„Situacija u NE Zaporožje se može posmatrati i kao do sada najveći podvig nuklearne energetike: ta elektrana radi bez većih prekida tokom svih šest meseci rata, uporkos prekršenim svim principima i međunarodnim konvencijama u oblasti nuklearne sigurnosti i bezbednosti. Zaporožje proizvodi i isporučuje električnu energiju uprkos borbama i granatiranju u okolini“, kaže on.

Vađenje uranijuma i odlaganje radiokativnog otpada i dalje važe za neuralgične tačke. Na lokacijama vađenja uranijuma radijacionu pretnju po okolinu, kako navodi Lazarević, predstavljaju postrojenja za izluživanje uranijuma, jer se u stvorenoj jalovini na lokaciji rudnika nalazi radioaktivni radijum (Ra226). Jalovina na lokacijama rudnika uranijuma zahteva posebne mere za sprečavanje uticaja na okolinu.

„To su tehnike remedijacije zemljišta. Ovo i jeste razlog zašto se danas u svetu više od 50 odsto proizvodnje uranijuma dobija postupkom izluživanja uranijuma duboko pod zemljom u pripremljenim bušotinama“, navodi Lazarević.

Što se tiče radioaktivnog otpada, nuklearna energetika uveliko radi na osvajanju tehnologije prerade iskorišćenih gorivnih elemenata i tehnologije nuklearnih elektrana na brze neutrone.

„Dosadašnji rezultati na tom polju ulivaju realnu nadu“, dodaje on.

Videnović ističe da se radi o veoma maloj zapremini visokoaktivnog otpada koji se mora trajno odložiti i osigurati od degradacije i curenja narednih više desetina hiljada godina.

Lazarević: Sa boljom tehnologijom uranijuma ima za 5.000 godina

Što se tiče uranijuma, kako nuklearnog goriva, procenjuje se da su njegove rezerve oko 8 miliona tona, od čega je do sada potrošeno oko 3 miliona tona, što može da obezbedi rad 400 nuklearnih elektrana električne snage 1100 MW za period od samo 100 godina. U tih 100 godina očekuje se da nuklearne elektrane na brze neutrone (hlađene tečnim natrijumom, ili tečnim olovom, ili smešom tečnog olova i bizmuta, ili helijumom) postanu komercijalne (odnosno da se spuste na nivo cene lakovodne nuklearne elektrane III+ generacije).

U tom slučaju nuklearna energetika bi mogla da obezbedi električnu energiju za planetu Zemlju u narednih 5000 godina i više. Reaktori na brze neutrone podrazumevaju preradu iskorišćenih gorivnih elemenata čime bi se značajno redukovao sadašnji problem odlaganja iskorišćenih gorivnih elemenata.

Danas, većina zemalja koje već koriste nuklearne elektrane pripadaju II generaciji NE sa verovatnoćom za ozbiljne nuklearne akcidente od 10⁴ i imaju dovoljan potencijal da nastave korišćenje nedavno izgrađenih nuklearnih elektrana III+ generacije sa verovatnoćom za ozbiljne nuklearne akcidente od 10⁶ i nuklearnih elektrana tipa SMR (small modular reactor) za koje se očekuje početak izgradnje u bliskoj budućnosti i imaće verovatnoću za ozbiljne nuklearne akcidente od 10⁷.

U prilog eksploataciji nuklearne energije jeste razvoj tehnologije koji je značajno umanjila mogućnosti katastrofičnih scenarija poput Černobilja ili Fukušime.

Lazarević ističe da je danas u slučaju curenja vode ili nestanka struje obezbeđeno 72 sata odvođenja zaostale toplote korišćenjem razvijenih tehnologija sa aktivnim (dizel generatorima) i pasivnim (koji koriste prirodne sile i fenomene) sistemima.

„Takođe je verovatnoća curenja radionuklida i emisija fisionih produkata u atmosferu smanjena kroz izradu tableta (gorivni elementi), košulјicu reaktorskog suda i kontejnmenta (zaštitna zgrada nuklearnog reaktora)“, dodaje on.

Sličnog stava je i Videnović: „Nuklearni reaktori 3. i 4. generacije već konstrukciono u sebi sadrže samosigurnosne mehanizme, koji ne zavise od operatera i u kojima su rizici od ljudske greške svedeni na minimum.“

Male modularne elektrane

Kao i u svim segmentima društva tako i u nauci postoje trendovi. Jedan od trendova u nuklearnoj energiji su male modularne elektrane. U pitanju su reaktori kapaciteta oko 300 megavata (MW) koji se po potrebi mogu slagati jedna do drugoga i onda se dobija snaga velikih reaktora. Zamišljeno je da se prave u fabrikama i isporučuju kao gotov proizvod.

Iako može zazvučati kao neslana šala, jedna od prvih javnih ličnosti koji su javno dali predlog o izgradnji ovih elektrana jeste Milorad Grčić. Bivši prvi čovek EPS, za čijeg direktorovanja energetski sistem kolabirao što je već plaćeno sa najmanje milijardu evra, setio se modularnih elektrana baš u vremenu kada je elektroenergetski sistem pao.
Modularne elektrane pominjao je proletos i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

“Moramo da donesemo odluku da li ćemo da gradimo male modularne reaktore. Ako mene pitate, ja sam za“, rekao je Vučić.

Ova ideja jeste zanimljiva i stručnjacima širom sveta. Postoji oko 70 različitih konstruktivnih ideja za ove reaktore. Pobornici kažu da zauzimaju desetostruko manju površinu, zahtevaju manje osoblja i znatno su jeftiniji za izgradnju. Stručnjaci smatraju da su ovakve elektrane pre svega za ona mesta gde se klasična nuklearka ne može napraviti.

Međutim, postoji i jedno veliko ali. To je činjenica da trenutno radi samo jedna modularna elektrana. U pitanju je plutajuća elektrana, snage od 70MW koja se nalazi u Rusiji, što znači da je reč o tehnologiji u povoju.

Ima li Srbija izbor

Iako se i kod nas vodi sve više polemika o povratku na korišćenje nuklearne energije u Srbiji je i dalje na snazi Moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana iz 1989. godine, koji je bio reakcija na katastrofu u Černobilju.

„Nadam se da će odluka EP biti podsticaj da Srbija konačno napravi prvi korak ka sopstvenoj energetskoj sigurnosti, a to je ukidanje anahronog Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana. Ukidanje tog zakona ne mora nužno značiti i izgradnju NE, ali zakoni jedne zemlje odražavaju duh vremena u kom su doneseni, a ovaj su vreme i razvoj tehnologija uveliko učinili nepotrebnom i zastarelom kočnicom u promšljanju i planiranju energetske budućnosti Srbije“, smatra Videnović.

Ovih meseci se sve više polemiše o daljnjoj potrebi za ovim Moratorijumom. Predsednik Aleksandar Vučić se osim maja ove godine i u novembru prošle dotakao teme nuklearki.

„Razgovarao sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom i ponudio da Srbija otkupi 15 odsto u njihovoj nuklearnoj elektrani, koja će biti završena 2035. godine“, rekao je Vučić u Obrenovcu navodeći da je razgovarao i sa Bugarima o njihovoj nuklearki u Belenu.

Ono što je verovatno nalošija posledica ovog Moratorijuma jeste što ga prati manjak stručnih ljudi, jer je i cela ova naučna grana gurnuta u zapećak.

U Strategiji za razvoj energetike Republike Srbije do 2025. godine sa projekcijama za 2030. godinu, piše da „izgradnju nuklearnih elektrana ne treba u potpunosti isključiti, s obzirom na ekološka ograničenja za postojeću proizvodnju i buduće potrebe“. „Procena je da bi 10-15 godina od trenutka ukidanja Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, bio minimalan neophodan period za prevazilaženje svih problema i nedostataka“, navodi se.

Kako stvari stoje Srbija je danas 10 do 15 godina daleko od eventualne izgradnje elektrane. Sa nuklearnom energijom ili bez nje, naša zemlja je potpisnica brojnih energetskih sporazuma koji predviđaju raskid sa fosilnim gorivima kao osnovnim, a koji trenutno čine 70 odsto proizvodnje.

Srbija je 2005. godine potpisala energetski sporazum za Jugoističnu Evropu, 2018. godine je napravljen nacionalni plan za smanjenje emisije iz fosilnih goriva, a 2020. godine u Sofiji potpisana je Zelena agenda. Ne treba zaboraviti ni Pariski dogovor o klimatskim promenama iz 2015. godine koji makar nominalno podržava cela planeta.

Nuklearne elektrane imamo u neposrednom okruženju

Kada pogledamo region, Srbija se već nalazi na rizičnom područiju jer nuklearne elektrane imamo u neposrednom okruženju poput Kozloduja u Bugarskoj, Pakša u Mađarskoj, Krškog u Sloveniji, Černih voda u Rumuniji.

Ukoliko bi se Srbija odlučila da sama započene nuklearni mirnodopski program neophodno bi bilo ono što nam po pravilu manjka: jaka struka koja se pita, maksimalno poštovanje svih ekoloških propisa, sistem koji ne dopušta grešku i snažna politička volja umesto koruptivnih radnji. Sa strukom smo kao što znamo u deficitu, ali po Lazareviću to nije nenadoknadivo.

„U svetu na poznatim univerzitetima ima nekoliko profesora za fiziku i tehniku nuklearnih reaktora koji su poreklom sa naših prostora i nekoliko saradnika Javnog preduzeća ‘Nuklearni objekti Srbije’ sa iskustvom korišćenja modernih računarskih sistema za analize nuklearne sigurnosti nuklearnih elektrana, učešćem u projektovanju nuklearnih elektrana III+ generacije i nuklearnih elektrana SMR tipa i sa iskustvom korišćenja realnih simulatora nuklearnih elektrana II i III+ generacije“, navodi Lazarević.

Prema njegovim rečima, profesori sa Mašinskog fakulteta u Beogradu bi bili jezgro za ovladavanje osnova termo-hidrodinamičkih analiza nuklearnih reaktora.

„Prema tome, sa aspekta izgradnje osnovne kompetentosti kod operatora za eventualnu nuklearnu elektranu u Srbiji i kod našeg regulatornog tela, a u skladu sa preporukama Međunarodne agencije za atomsku energiju datim u dokumentu INSAG-26 ne bi bilo poteškoća. Glavni problem bi bio kako da se privuku mladi ljudi koji bi radili u ovoj oblasti“, zaključio je Lazarević.

Izvor: N1

Foto: Pixabay

Чланак Povratak nuklearnoj energiji: Između katastrofe i odlične statistike се појављује прво на Biznis i Finansije.

Da podsetimo, do nereda je prvobitno došlo zbog rasta cena goriva. Ovo poskupljenje izvelo je Kazahstance na ulice, a njihovi protesti pretvorili su se u krvave sukobe sa policijom u kojima su na desetine demonstranata ubijeno. U međuvremenu je kazahstanski predsednik raspustio vladu i rekao da će cene goriva biti vraćene na staro. Međutim, protesti su prerasli u političke, protiv autokratske vlasti, kontrole medija i gušenja sloboda.

Ova dešavanja podstakla su rast cene uranijuma za osam odsto na svetskom nivou, jer Kazahstan proizvodi 40 odsto uranijuma na globalnom tržištu. Analitičari se pribojavaju da bi nastavak nemira mogao dovesti i do nestašica ovog energenta, baš u situaciji kada svet ne stoji najbolje ni sa prirodnim gasom i naftom. A nuklearke su, upravo uoči aktuelne energetske krize, pominjane kao njeno rešenje.

Izvor: The Edge Markets

Foto: Pixabay

Чланак Nemiri u Kazahstanu podigli cenu uranijuma za osam odsto се појављује прво на Biznis i Finansije.

On je pored toga pozvao i „sve velike američke i evropske energetske kompanije, kao i fondove koji su spremni da sa Republikom Srbijom strateški i investiciono uđu u jedan takav veliki projekat“ da se jave, ocenjujući da Srbija treba da „dodatno obezbedi energetsku stabilnost koja će biti glavni izazov u narednim decenijama“.

Iako sa stanovišta ovakve odluke poziv direktora gradskih toplana nije preterano bitan, on ipak odražava sentiment koji se video prethodnih dana i u izjavama predsednika Srbije Aleksandra Vučića. On je pre nekoliko dana izjavio da je postojala ideja da Srbija kupi udeo od pet ili deset odsto u nuklearnoj elektrani u Bugarskoj, „jer nema 11 ili 13 milijardi evra da izgradi svoju. Ali kad bi nam neko dao da možemo da budemo vlasnici, u okruženju, deset posto, pristali bismo odmah i kupili bismo to“.

Nuklearke su dobro rešenje da se zamene termoelektrane na ugalj

Prema rečima Željka Markovića, eksperta za energetiku u Dilojtu, nuklearke su dobro rešenje da se zamene termoelektrane na ugalj kako bismo ispunili cilj EU o dekarbonizaciji do 2050. godine.

„Mora nam biti jasno da ako bismo sada skinuli moratorijum nuklearka bi bila izgrađena za 13-14 godina. Dugoročno po meni je to jedini način da se zamene termoelektrane. Pored toga, tu je i gradnja reverzibilnih hidroelektrana Đerdap 3 i Bistrica. Đerdap 3 bi imao smisla ako bismo se pojavili na tržištu kao skladište energije za EU. Da kupujemo struju iz okruženja kada je jeftina, a prodajemo u pikovima struju iz ove hidroelektrane. Samo za domaće tržište, to je preveliki projekat“, ocenjuje Marković dodajući da bi odlična kombinacija bila izgradnja reverzibilnih hidroelektrana i nuklearne elektrane od oko dva gigavata.

Problem nedostatak stručnjaka

On dodaje i da je jedan od problema nedostatak stručnjaka pošto je sa uvođenjem moratorijuma ukinut taj odsek na Elektrotehničkom fakultetu, ali da radi obezbeđivanja energetske bezbednosti nije loša ideja i da se uđe sa nekim u zajedničku investiciju.

Ideje o nuklearkama su žive i u našem okruženju. Bugarska ima dva reaktora u Kozloduju, a 2006. godine krenuli su u projekat izgradnje nuklearne elektrane sa dva bloka kapaciteta po 1.000 megavata u Belenama. Posle dosta peripetija ovaj projekat koji je u početku procenjen na četiri milijarde evra, dostigao je vrednost od 10 milijardi evra i onda propao pošto Bugari nisu mogli da obezbede finansiranje. U međuvremenu su zbog potpisanog ugovora o snabdevanju opremom sa ruskim Atomelektrostrojem izgubili na arbitraži i bili prinuđeni da plate 600 miliona evra ruskoj kompaniji.

Samo sedamdesetak kilometara od granice sa Srbijom, na Dunavu Mađari su se odlučili za gradnju dva nova bloka u nuklearci Pakš snage po 1.200 megavata. Tom prilikom su sa Rosatomom zaključili ugovor o snabdevanju opremom i od Rusije uzeli kredit od 10 milijardi evra. Ukupan projekat košta 12,5 milijardi evra. Novi reaktori treba da zamene četiri postojeća reaktora koja će biti povučena od 2032. do 2037. godine.

Nuklearke učestvovuje u ukupnoj proizvodnji struje u EU sa 26,2 odsto

U Slovačkoj je nedavno dobio dozvolu blok 3 u elektrani Mohovce, dok se 2023. godine očekuje puštanje u rad bloka 4, oba kapaciteta po 471 megavat. Gradnja je počela još 2008. godine i sa početnih 2,8 milijardi evra troškovi su udvostručeni. I Slovenija koketira sa gradnjom novog bloka u Krškom, a zainteresovana je i Hrvatska za nuklearnu energiju.

Prekjuče su ove zemlje kao i Francuska, Bugarska, Češka, Finska, Mađarska, Poljska, Slovačka i Rumunija potpisale zahtev za izjednačavanje energije iz nuklearnih elektrana sa onom dobijenom iz obnovljivih izvora energije u taksonomiji evropske zelene energetske tranzicije, čime bi se otvorio prostor da se evropskim sredstvima sufinansira izgradnja nuklearki.

Inače, prema podacima Evrostata, u 2019. godini su nuklearke učestvovale u ukupnoj proizvodnji struje u EU sa 26,2 odsto. Iz fosilnih goriva dobijeno je 43,6 odsto struje, iz vetra 13 odsto, hidroelektrana 12 odsto i od sunca 4,5 odsto.

Međutim, postoji i snažan otpor nuklearkama i u Evropi i kod nas i to pre svega od strane zaštitara životne sredine.

Nemamo kadrove koji bi regulisali rad nuklearne elektrane

Zvezdan Kalmar iz CEKOR-a ovu izjavu direktora Beogradskih toplana vidi kao „kontranapad sa ciljem da se skrene sa ozbiljne diskusije o klimatskim promenama“.

„Ja sam ovu izjavu razumeo kao poziv da se pretvorimo u koloniju, da nam strane kompanije naprave nuklearku i da nas onda niko, pretpostavljam NATO pre svega, ne dira. Dali smo Kinezima Bor, dajemo da se kopa litijum“, ocenjuje Kalmar.

On je istakao da su Srbiji potrebne dve hidroelektrane, Đerdap 3 i Bistrica, a ne nuklearne elektrane.

„Mi kao prvo nemamo kadrova za potrebne stotine ili hiljade ljudi koji bi regulisali rad nuklearne elektrane. Drugo, taj projekat bi odvukao resurse za ozbiljnu dekarbonizaciju. Treće, nuklearne elektrane četvrte generacije još nigde nisu napravljene, a da se koristi starija tehnologija je neprihvatljivo. Kada bismo sada počeli da gradimo nuklearku stali bismo na začelje kod dobavljača opreme i ko zna koliko bi dugo trajala izgradnja. Na kraju tu je pitanje goriva, gde bi se držalo, posebno ako uzmemo u obzir da smo seizmički osetljivo područje, a da ne pričamo o bezbednosti od terorističkih napada itd“, zaključuje on.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Чланак Sve jače se plasira ideja o nuklearkama kao rešenje za energetsku krizu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Dok se posledice katstrofe u Černobilju i danas sagledavaju, naučnici i inženjeri novim tehnologijama i gradnjom sigurnijih i bezbednijih nuklearnih elektrana, pokušavaju da suzbiju sumnje i strah od nuklearne energije, koje su, međutim, kako se čini i dalje duboko ukorenjene kod ljudi širom sveta.

Kao primer pozitivnog odnosa ka ovom vidu energije su Sjedinjene Američke Države, koje su i dalje na prvom mestu po broju reaktora. Dok ih Kina polako ali sigurno prestiže, Francuska zatvara svoja najstarija postrojenja ali kao i druge evropske zemlje gradi nova, dok je Nemačka izuzetak sa svojom odlukom da zatvori sva nuklearno-energetska postrojenja.

U Srbiji se situacija, međutim, još od SFRJ nije promenila po ovom pitanju. Naime, izgradnja nuklearnih elektrana je zabranjena od 1989, kao reakcija na Černobilj.

Izgradnju nuklearnih elektrana ne treba potpuno isključiti

U dokumentu „Strategija razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine sa projekcijama do 2030. godine“ iz Direktorata za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije (SRBATOM) za naš portal navode da, što se tiče mogućnosti korišćenja nuklearne energije, za koju je još uvek u primeni Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, trenutno ne postoji regulatorni i administrativni okvir koji bi regulisao izgradnju i rad nuklearnih elektrana.

– U Zakonu o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana nije postavljen nikakav rok i važiće sve dok Skupština Republike Srbije ne usvoji zakon kojim će se on staviti van snage – poručuju iz Direktorata.

Takođe, kako ističu, ne postoji ni naučni, ni stručni kadar koji bi pratio izgradnju i rad ovih postrojenja, a prekinuto je i školovanje kadrova za potrebe nuklearne energetike. Slična situacija je u administrativno-regulatornom i naučno-stručnom smislu i sa tretmanom visokog radioaktivnog otpada i istrošenog nuklearnog goriva, navode iz Direktorata.

– Izgradnju nuklearnih elektrana kao mogućnost ipak ne treba potpuno isključiti, s obzirom na ekološka ograničenja za postojeću proizvodnju i buduće potrebe – kažu za eKapiju u SRBATOM-u.

Energetičari za izgradnju nuklearki

Nuklearne elektrane su stabilan i pouzdan izvor električne energije. Kako, uglavnom, ne zavise od vremenskih uslova ili vodostaja na rekama i ne emituju gasove koji izazivaju efekat staklene bašte, u tom smislu su ekološki prihvatljive, kažu iz Direktorata za naš portal.

Zoran Drače, mašinski inženjer u penziji, posle 40 godina rada u nuklearnoj industriji u SFRJ, Kanadi i Međunarodnoj Agenciji za Atomsku Energiju (IAEA) kaže za eKapiju da će bilo koji energetičar podržati ideju „energetskog miksa“, koji će se u idealnom slučaju sastojati od različitih energetskih postrojenja, odnosno hidro, termo i nuklearnih elektrana i energetskih postrojenja iz obnovljivih izvora.

Miks različitih energetskih postrojenja

Kako navodi naš sagovornik, miks različitih energetskih postrojenja rezultuje optimizacijom elektro-energetskog sistema i najboljim stepenom iskorišćenja instlisanih kapaciteta za različite režime rada kao sto je bazno opterćenje, vrsno opterećenje ili dnevno – noćni ciklusi ili za korišćenje kao energetskog skladište (reverzibilne hidroelektrane).

– Stoga, ne vidim zašto Srbija ne bi razmatrala ideju izgradnje nukleranih elektrana u doglednoj budućnosti, uzevši u obzir moguća ograničenja za rad i izgradnju termoelektrana na ugalj (niskokalorični lignit), današnjeg primarnog izvora u elektroenergetskom sistemu Srbije, zbog emisija i uticaja na okolinu – kaže Drače.

Kao prednosti nuklearnih elektrana, Drače navodi da u svetu danas proizvede oko 11% električne energije, uz najniže operativne troškove proizvodnje električne energije, visoku pouzdanost i efikasnost, niske emisije u okolinu i relativno male količine otpada.

Za pogon jednog postrojenja od 1.000 MW snage, objašnjava, potrebno je obučiti samo oko 600 operatora u odgovarajućim centrima za obuku koji imaju svi isporučioci nuklearnih elektrana. Takođe je potrebno imati odgovarajuće kapacitete u regulatornom telu, naučnim institutima, mašinogradnji i univerzitetu.

– Pošto priprema za izgradnju i izgradnja jednog postrojenja traje u proseku od 10 do 15 godina, sasvim je moguće imati potrebne domaće resurse uz adekvatan plan i ulaganja. Dobar primer je nuklearna elektrana Krško, koja sasvim dobro radi već 40 godina – ističe Drače.

Nedostatak kadrova

Jedan od problema kada je u pitanju uspostavljanje nuklearnog sistema u Srbiji, je (ne)školovanje potrebnih kadrova, navode iz Direktorata. Naime, školovanje za nuklearnu tehnologiju na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu prestalo je pre 30 godina.

– To je bilo usled malog interesovanja studenata, što je bilo potpuno logično, imajući u vidu perspektive za zapošljavanje u uslovima koji su nastali usvajanjem Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana – navode iz Direktorata.

Slično se dogodilo i sa odgovarajućim smerom na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Kadrovi koji su tada školovani (u bivšoj SFRJ) su ili u penziji ili su pri kraju svog radnog veka, pa i obnavljanje nastave u toj oblasti prestavlja veliki izazov, objašnjavaju iz Direktorata.

Međutim, Drače kaže da u Srbiji postoje odlične tehničke škole i veliki broj iskusnih operatora termoelektrana. To je, kako ističe, primarni izvor kadrova za nuklearnu energetiku.

– U nekoj meri postoji i domaća mašinogradnja i elektromašinogradnja koja proizvodi opremu za termoelektrane. Polazeći od pretpostavke da bi se ta „buduća“ nuklearna elektrana gradila u saradnji sa nekim od malog broja isporučioca takvih postrojenja u svetu, mislim da problem sa stručnim resursima ne bi morao da postoji – zaključuje on.

Visoki kapitalni troškovi

Ono što jeste ograničavajući faktor kod izgradnje nuklearnih elektrana, ističe, su visoki kapitalni troškovi i rizici vezani za kašnjenje pri izgradnji, koja su češća u razvijenim zemljama poput SAD, Francuske ili Finske, nego recimo u Kini ili Belorusiji, gde se rokovi izgradnje uglavnom poštuju.

– Kapital, kamate na kapital i dugoročne otplate kredita koje se protežu često na 25 godina od početka eksploatacije su težak teret za privatne investitore i manje elektroprivrede – navodi Drače.

– Apsurdan je primer elektrane u Finskoj čija je gradnja počela 2005. sa rokom završetka 2009. a i dalje se gradi, sa sada procenjenim rokom završetka u 2022. i porastom ukupnih troškova za tri puta u odnosu na prvobitno procenjene. Sasvim je jasno da bi jedno takvo iskustvo bankrotiralo većinu investitora odnosno elektroprivrednih organizacija – napominje on.

Stoga, dodaje, u cilju smanjenja ovih rizika sve se više govori o izgradnji nuklearnih elektrana manjih snaga odnosno modularnih postrojenja koja na gradilište dolaze već pre-fabrikovana odnosno spremna za instaliranje, iako je sasvim izvesno da će velike centralizovane elektroprivrede nastaviti gradnju postrojenja velikih kapaciteta zbog nižih troškova po jedinici instalisane snage.

Saradnja Srbije i Rusije „samo na papiru“

Da će Srbija uz pomoć Rusije pokrenuti vredna ulaganja u atomsku energiju, spekulisalo se pre tri godine, kada su naša zemlja i Ruska Federacija potpisale Sporazum o korišćenju nuklearne energije u mirnodopske svrhe, koji uključuje i izgradnju nuklearnog centra u Srbiji.

Međutim, na ovom polju, dosad, ništa nije urađeno.

Sporazume su potpisali generalni direktor ruske državne korporacije Rosatom, Aleksej Lihačov, i ministar bez portfelja zadužen za inovacije i tehnološki razvoj Nenad Popović.

U kojoj fazi je realizacija ovog Sporazuma i koji su naredni planovi kada je u pitanju nuklerna energija u pitanju, upitali smo Direktorat za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije.

– Direktorat je imao uvid u tekst Sporazuma ali, nema informacija o dinamici sprovođenja te saradnje – rečeno je za naš portal.

Nuklearne elektrane sve bezbednije

Da li danas možemo da se oslonimo na nuklearnu energiju? Naš sagovornik odgovara potvrdno. Drače napominje da su nuklearni energetičari sasvim dobro razumeli uzroke i lekcije posle katastrofalnih nuklearnih akcidenata.

– Černobilj je bio posledica sukcesivnih ljudskih grešaka pri eksploataciji postrojenja koje se danas ne bi mogle dogoditi sa intenzivnim razvojem sigurnosnih sistema i operativnih procedura. Osnovni razlog katastrofe na Fukušimi je to što je elektroprivreda (vlasnik) postrojenja odlagala implementiranje preporuke regulatornog tela, date više od pet godina ranije da se izgradi lukobran za slučaj cunamija, koji se stvarno i dogodio, a sa ciljem uštede operativnih troškova. Danas, u Japanu, a mislim ni u svetu, tako nešto nije moguće s obzirom na to da se uslovi vraćanja na mrežu svakog reaktora rigorozno kontrolišu – ističe naš sagovornik.

Drače podseća da je relativna većina od 440 operativnih nuklearnih elektrana izgrađena tokom 70-ih i 80-ih prošlog veka, te da mnoga postrojenja uspešno rade više od 40 godina, a da se broj nuklearnih akcidenata proporcionalno ne povećava.

– Razvoj nuklearne regulative je nametnuo mnoge izmene vezane za siguronosne sisteme ovih starijih postrojenja. Danas je u nuklearnoj energetici preduzeto sve što ima smisla da se osigura bezbednost njihovog rada. Dizajn svake nove generacije nuklearnih postrojenja uključuje nova tehnička rešenja za sigurnost i pouzdanost njihovog rada – objašnjava on.

Dodaje da sadašnja generacija nuklearnih elektrana, takozvana „generacija 3“ osigurava da se zadrži kontrola nad postrojenjem i u slučaju topljenja jezgra reaktora.

– Cilj „generacije 4“, na kojoj se relativno intenzivno radi, jeste da se izbegne potreba za postojanjem evakuacione zone u neposrednoj okolini nuklearne elektrane, jer se sve posledice eventualne havarije ograničavaju na samo postrojenje, a ne na njegovu okolinu. Iz toga sledi zaključak da je današnji dostignuti stepen bezbednosti veoma visok, a da će buduća postrojenja u potpunosti eliminisati rizik katastofalnih nuklearnih akcidenata – naglašava Drače.

Najveći broj elektrana u SAD-u, Kina ih sustiže

U svetu danas postoji oko 440 nuklearnih reaktora u 31 zemlji, a oko 50 nuklearnih reaktora je u izgradnji, podaci su Direktorata za radijacionu i nuklearnu bezbednost.

Zoran Drače ističe da, iako, je i dalje najveći broj operativnih nuklearnih elektrana u SAD (94), čini se da će Kina sa svojim intezivnim programom gradnje dostići i prestići SAD u bliskoj budućnosti.

On napominje da je sadašnji najveći isporučilac novih nuklearnih postrojenja ROSATOM iz Rusije, koji gradi u Rusiji, Kini, Indiji, Bangladešu, Belorusiji, Mađarskoj, Iranu i verovatno Bugarskoj, Kazahstanu i Uzbekistanu.

– Veliki potencijalni kupac je i Sudijska Arabija. U Evropskoj uniji nova postrojenja su planirana i u Francuskoj, Švedskoj, Finskoj, Češkoj, Slovačkoj, možda još u Litvaniji i Sloveniji, a takođe postoji program gradnje u Velikoj Britaniji – dodaje Drače.

Podseća i na prisutan trend zatvaranja starijih reaktora, poput onih u Francuskoj i Belgiji, ali i da postoji takođe trend za produženje operativnog života postojćeih nuklearnih reaktora sa 60 na 100 godina pogotovo u SAD.

– Nemačka je na neki način izuzetak sa svojom odlukom da zatvori sva nuklearno energetska postrojenja, mada ne prestaje da uvozi jeftinu električnu energiju iz Češke, Francuske i Slovačke – navodi naš sagovornik.

I u komšiluku se grade novi nuklearni reaktori

Kada su u pitanju naši susedi nuklearne elektrane poseduju Bugarska, Rumunija i Mađarska. Zemlje čije su nam nuklearne elektrane relativno blizu su još Slovenija i Slovačka, navodi Direktorat.

Bugarska u dva reaktora u elektrani Kozloduj proizvodi približno 38% svoje električne energije, Rumunija u dva reaktora u elektrani Černa Voda proizvodi 19% električne energije, a Mađarska u četiri reaktora u Pakšu proizvodi 49% električne energije.

Slovenija sa jednim reaktorom u elektrani Krško, podmiruje 37% svojih potreba za električnom energijom pri čemu treba reći da je ona vlasnik polovine elektrane. Vlasnik druge polovine je Hrvatska, dok Slovačka sa četiri reaktora proizvodi 54% električne energije, podaci su Direktorata.

Drače kaže da se u Mađarskoj, trenutno, grade dve elektrane a, da je u planu gradnja još dve, dok se isti broj očekuje u Rumuniji. Nove elektrane u Mađarskoj i Bugarskoj će biti ruski reaktori, a u Rumuniji, kako dodaje, možda, kanadski.

– U sve tri zemlje iskustva sa radom nuklearnih elektrana su pozitivna. Nisam čuo da postoji opozicija planovima izgradnje tih novih nuklearnih elektrana – napominje Drače.

Izvor: Ekapija

Foto: Pixabay

Чланак U pripremi Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pripjat, grad koji se nalazio najbliže poznatoj nuklearki, sada je obrastao u travu i dom je mnogim životinjskim vrstama, ali ne i ljudima. Ljudi su ga pre 35 godina masovno napustili čim su saznali za opasnost koja im preti. Ta opasnost pretila je pre svega zbog topljenja nuklearnih reaktora u obližnoj elektrani, o čijim mogućim posledicama se zapravo u to vreme i nije mnogo znalo. Posle toga, Pripjat je postao destinacija samo za ludo hrabre fotografe i ljubitelje apokaliptičnih prizora.

Fotografije ovog grada duhova, odnosno napuštenih učionica, luna parkova obraslih u travu i bačenih igračaka koje je nagrizao zub vremena, već decenijama kruže u javnosti, podsećajući nas na opasnosti koje sa sobom nosi neadekvatno rukovanje nuklearnom energijom.

Međutim, ovaj grad mogao bi uskoro i da oživi. Njegova centralna ulica već je raskrčena od stabala i biljaka koje su preko nje iznikle, i priključena na struju.

Zašto se doteruje Pripjat?

Mini serija o Černobilju koju je 2019. godine napravio HBO rasvetlila je tok događaja uoči i posle ove nuklearne katastrofe. Dobila je mnoštvo nagrada i beležila višemilionsku publiku.

Posle njenog emitovanja broj posetilaca ovog dela Ukrajine je dupliran, međutim pojava korona virusa je zaustavila dalji razvoj turizma. Ipak, serija je dala “vetar u jedra” ukrajinskim vlastima koje smatraju da se od Černobilja može napraviti turistička atrakcija. Zbog toga se sređuje Pripjat, grad u kojem je živeo najveći broj zaposlenih u poznatoj elektrani. U planu je čak i izgradnja muzeja u kojem će biti izložena oprema za spašavanje ugroženih ali i onih koji su radili na raščišćavanju nuklernog zagađenja u protekle 3,5 decenije.

Pojava većeg broja turista očekuje se po završetku pandemije i početku oporavka ukrajinskog turizma. No, verovarno će prvo pitanje potencijalnih posetilaca Černobilja biti – da li je ova tura bezbedna? Istina je da elektrana još nije razmontirana, niti će biti u skorije vreme, bar ne do 2064. godine. Međutim, najveći deo radioaktivne vode je iscureo te je u pojedinim delovima elektrane zračenje na veoma niskim nivoima, koji ne mogu da ugroze ljudsko zdravlje. Bar na kratko. No, kada se radi o nastanjivanju ove zone, ono je još uvek zabranjeno.

Upravo zbog toga što na ovoj lokaciji nema ljudi, biljni i životinjski svet je u izvanrednom stanju, te se tamo mogu videti čak i medvedi, bizoni, vukovi, divlji konji itd. To je, smatraju promoteri černobiljskog turizma, još jedan razlog za obilazak lokacije jedne od najvećih nesreća u istoriji čovečanstva.

Izvor: Euronews

Foto: Pixabay

Чланак Da li bi Černobilj mogao biti nova turistička atrakcija? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Veoma jak zemljotres pogodio je pacifičku obalu Japana 2011. godine i pokrenuo cunami visok 14 metara koji je izbrisao čitave gradove i usmrtio preko 18.000 osoba.

To je međutim bila samo jedna od mnogobrojnih posledica zemljotresa. Cunami je poplavio i nuklearku u Fukušimi prouzrokovavši veliki bezbednosni problem. Radioaktivna voda iscurela je iz reaktora i širila se po zemljištu i vodi.

Svi smo tada gledali potresne slike iz Japana i saosećali sa građanima ove zemlje, ali ta nesreća je, polako, protekom vremena, pala u zaborav. I zaista, pita li se neko kakva je danas situacija u Fukušimi?

Oprečne informacije o radijaciji

Zona pogođena radijacijom se još uvek nije “vratila na staro”. Te 2011. godine je iz ove prefekture pobeglo skoro pola miliona ljudi, a mnogi od njih su kasnije odlučili da se i ne vraćaju, jer će, prema saopštenjima zvaničnika, rad na saniranju ove nesreće trajati 40-tak godina.

U nekim mestima danas normalno žive ljudi, ali značajno manji broj njih nego ranije. Još uvek je nekoliko gradova zatvoreno, jer stručnjaci rade na njihovom “čišćenju”. Ti radovi će potrajati jer nema dovoljno kadrova koji bi se bavili uklanjanjem nuklearnog otpada, a pre svega vode, koja se meri u milionima tona.

Ipak, zvaničnici misle da će cela ova prefektura jednog dana biti dobro mesto za život. Prema poslednjim analizama, podzemne vode nisu značajno kontaminirane, a prema nedavnom izveštaju Ujedinjenih nacija, zdravlje lokalnog stanovništva nije ugroženo, bar ne radijacijom. Međutim, iz Grinpisa kažu da okolina nuklearke još nije dovoljno dekontaminirana, i da su oni koji žive u njenoj okolini ipak izloženi radijaciji, posebno ako su godinama, pa i decenijama, izloženi istom.

Foto: catalania, Pixabay

Чланак Deset godina od nesreće u Fukušimi се појављује прво на Biznis i Finansije.

To što su neke opasnosti potisnute zbog trenutne okupiranosti sveta koronom, ne znači da će one proći same od sebe. Jedna od njih je upotreba nuklerane tehnologije, oko koje se vode rasprave između najmanje dva tabora. Protivnike korišćenja atomske energije predvode Nemačka i Švajcarska, koje su najglasnije u zalaganju za „smrt nukleraki“ u korist razvoja obnovljivih izvora energije.

Ali sa računicom da je nuklearnu energiju realno moguće zameniti u skorijoj budućnosti onom „zelenom“ ne slažu se ni svi u Evropi, dok se zemlje u razvoju, naročito u Aziji, otvoreno suprotstavljaju takvoj opciji. Njima je za ekonomski rast neophodna nuklearna energija, pa je pravac koji zagovaraju razvoj nukleranih tehnologija koje će biti znatno bezbednije.

Sudeći po interesovanju kompanija za rad upravo u toj oblasti, među kojima su mnoge iz zapadnih zemalja, čini se da nećemo skoro prisustvovati sahrani nuklearki. Šta više, ulaganja u pokušaje da se stvori ne samo bezbednija, nego i čistija nuklearna tehnologija sugerišu da i dalje ima mnogo onih koji veruju u „drugu mladost“ atomske energije.

Brod nukleraka

Trenutno, nuklearna tehnologija koja važi za najnapredniju je ipak proizvedena istočnije, u Sankt Peterburgu. Reč je o „prenosivoj“ plutajućoj elektrani koju je proizvelo rusko energetsko preduzeće „Rosatom“. Dva mala nuklearna reaktora nalaze se u potpalublju broda dugog 144 i širokog 30 metara i mogu da proizvedu struju snage 70 megavata. Ta količina je dovoljna da se snabdevaju udaljena područja u Rusiji, u kojima nema energetske mreže.

Oko toga da li je ova tehnologija zaista toliko bezbedna kao što predstavljaju njeni tvorci, mišljenja su podeljena. Aktivisti „Grinpisa“ tvrde da je u pitanju „plutajući nuklearni užas“. U prilog svojoj tvrdnji navode da inače opasna nuklerana tehnologija postaje još opasnija na brodu, a njena namena – delotvornije vađenje nafte i gasa i iz arktičkih oblasti – dodatno će pogoršati posledice klimatskih promena. Kritike su usmerene i na to što će se nuklearno gorivo u obliku gorivih štapova koristiti čak dvanaest godina, a sam brod nije dovoljno zaštićen od eventualnih terorističkih napada.

S druge strane, kritičari kritičara tvrde kako ova tehnologija uopšte nije toliko opasna. Kao argument navode upravo njene prednosti u vanrednim situacijama, jer ukoliko dođe do neke nepredviđene nesreće, morska voda može da se iskoristi kao sredstvo za hlađenje. Zato smatraju da ova tehnologija može biti dobra osnova za dalji razvoj drugih, još naprednijih oblika prenosivih reaktora.

Džepno izdanje

Ako je suditi po onome što rade naučnici koji se bave nuklearnim tehnologijama, onda su „džepne elektrane“ koje se prenose s mesta na mesto očigledno glavni adut za osiguravanje budućnosti nuklearki. Ovi mali modularni reaktori su, između ostalog, smišljeni i kao mnogo jeftiniji odgovor na ogromna, ali veoma skupa nuklearna postrojenja. Mala privatna preduzeća nisu mogla da priušte tolika ulaganja, pa su počela da razvijaju rešenja koja spajaju više malih reaktora manje izlazne snage u veće sisteme. Osim što su znatno jeftinija, ona su i daleko prilagodljivija za različite potrebe korisnika.

Recimo, američko preduzeće „Nuskejl“ planira da do 2026. godine priključi na električnu mrežu nuklearnu elektranu koja će imati izlaznu snagu od šest megavata. Ona će moći da se proširi sa još 11 istovetnih reaktora, što bi na kraju dovelo do izlazne snage od ukupno 720 megavata. Važnije je, međutim, kako tvrde upućeni u ovu oblast, to da američka firma razvija čistiju i bezbedniju tehnologiju od onih koje se koriste u ogromnim sistemima pod nadzorom države.

Naime, reaktor ima pasivni bezbednosni sistem koji ga automatski isključuje ukoliko se otrkrije bilo kakva nepravilnost u radu. Kontrolne šipke koje služe za prekid lančane nuklerane reakcije, prikačene su za elektromagnete. To znači da bi u slučaju da se prekine dovod struje, magneti istog trenutka prestali da rade i otpustili šipke koje će skliznuti između gorivnih štapova i prekinuti reakciju.

Reaktor može da se rashladi i bez dodatne vode, pošto radi unutar cilindra ispunjenog vodom. Shodno tome, za razliku od velikih postrojenja, ovde nema potrebe za dodatnim hlađenjem pomoću pokretanja pumpi i motora, a što je jedna od najvećih opasnosti kada zataji dovod struje. U najgorem slučaju, tvrde pobornici, mala nukelarna elektrana sa nekoliko radioaktivnih šipki pričiniće mnogo manje štete nego ona veličine Černobilja.

Ni male nuklearke nisu bezopasne

Stručnjaci u kompaniji „Nuskejl“ predviđaju da će zbog potreba za čistom energijom, njihov projekat do 2035. godine dostići vrednost od sto milijardi dolara. Prilagodljivost nove tehnologije mogla bi da se iskoristi i za lokalnu upotrebu, za grejanje domova i napajanje strujom ili za odsoljavanje morske vode u područjima koja često pate od dugotrajnih suša.

Ali ni ova tehnologija nije bez rizika. Najveći je potreba da se nuklerano gorivo premešta s mesta na mesto, što posledično zahteva da se stalno osmišljavaju novi bezbednosni načini da se taj prenos obavi. Što je više mesta na koja se dopremaju radioaktivne šipke, to je i veća opasnost jer je nadzor slabiji, a veća je mogućnost za terorističke napade.

„Posoljeni“ reaktori

Mali korisnici su već sada glavna ciljna grupa kanadske kompanije „Hajperion global enerdži“. Ova kompanija je osmislila sistem koji je potpuno zatvoren u kontejneru i težak je 50 tona. Prvo mora da se zakopa u zemlju, pa tek onda da se pusti u pogon. Sistem proizvodi struju pomoću gorivih šipki od uranijum-nitrida i to u periodu od sedam do deset godina, dok se gorivo potpuno ne potroši.

U kanadskoj kompaniji navode da kada sistem prestane s radom, nuklearni otpad će biti bezbedno uskladišten u cilindru, a njihovi radnici će ga ukloniti i zameniti novim sistemom. Na prvi pogled deluje vrlo praktično, ali kritičari smatraju da je ovakva ideja veoma rizična, baš zato što je sistem namenjen za snabdevanje strujom manjih jedinica, poput stambenih zgrada. Iz tog razloga ne veruju da će se mušterije baš otimati za rešenje da im se nuklerana elektrana nalazi ispod nogu i da „mirno spavaju“ iznad reaktora koji, ma šta tvrdili proizvođači, uvek nosi opasnost da iz nekog razloga jednog dana može da eksplodira.

Generalni nedostatak „džepnih elektrana“ je taj da kao i kod velikih postrojenja, kada se određena količina šipke od radioaktivnog materijala raspadne, ona mora da se zameni u potpunosti. Zbog toga, najveći deo nuklearnog goriva u obliku gorivnih šipki ostaje nesikorišćen. Dakle, učinak je mali, a količina otpada koji će još dugo biti radioaktivan – veća.
Da bi se uklonio taj nedostatak, razvijeni su reaktori koji za rad koriste tečnu so. Nuklearno gorivo, uranijum ili torijum, rastvoreno je u tečnoj soli, iz koje se neprekidno izdvaja i može da se iskoristi u potpunosti. Proizvođači ovakvog tipa reaktora navode kao posebnu prednost to što mogu da se iskoriste i nesagoreli delovi odbačenih šipki iz običnih reaktora. Zahvaljujući takvoj preradi, smanjuje se količina nuklearnog otpada, a sami reaktori koji koriste tečnu so su manje štetni po životnu sredinu.

Stručnjaci smatraju i da je ova tehnologija manje opasna, jer reaktor može sam da se stabilizuje i bez dodatnog hlađenja. Ali osnovnu poteškoću zadaje pronalaženje odgovarajućih materijala koji moraju da izdrže veliko korozivno dejstvo soli, što znatno utiče i na isplativost ovakvih projekata. Zato danas mnoga preduzeća rade na usavršavanju takvih materijala, a u kanadskoj kompaniji „Terestrial enerdži“ najvaljuju da će već za nekoliko godina pustiti u rad nukleranu elektranu koja će raditi pomoću tečne soli.

Bojana Maričić

broj 173, maj 2020. 

Foto: ulleo, Pixabay

Чланак Postnuklearno ili novo nuklerano doba: Nuklearka „za poneti“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Proizvođači iz Švedske, Francuske, Nemačke i Kine moraju da biraju između gašenja elektrana i smanjenja proizvodnje.

„Moramo da radimo na fleksibilnosti u nuklearnim izvorima energije. To je nov način da naučimo kako da upravljamo elektranama i se nalazimo se u tom režimu rada“, rekao je Magnus Hal, izvršni direktor švedske državne kompanije za proizvodnu energije Vatenfal AB.

Kompanija je u decembru prošle godine trajno ugasila jedan reaktor u elektrani Ringhals, najvećoj u Švedskoj. Do kraja ove godine u Ringhalsu će biti ugašen još jedan stari reaktor, a Vatenfal je saopštio da bi bilo preskupo ulagati u održavanje njihovog rada.

U obezbeđivanje rada nuklearnih i hidro elektrana ove i naredne godine, Vatenfal će uložiti pet milijardi švedskih kruna (464 miliona evra). U proizvodnju energije uz pomoć vetra uložiće 25 milijardi kruna (2,3 milijarde evra).

„Želimo da izgradimo proizvodnju slobodniju od fosilnih goriva, a to je pretežno proizvodnja uz pomoć vetra“, kaže Hal.

Širom planete se beleži pad proizvodnje

Najveći operater nuklearnih elektrana na svetu, francuska kompanija Electricite de France (EDF), koja ima 57 domaćih reaktora, najavljuje domaći pad proizvodnje za više od 20 odsto ove godine.

EDF-ova proizvodnja energije iz nuklearnih izvora pala je na najniži nivo od 2012. godine, nakon što je u aprilu ugasila oko deset reaktora, a deonice kompanije pale su na rekordno nisku vrednost.

Iako nuklearni operateri u SAD još uvek nisu primorani da smanje proizvodnju poput onih u Evropi, elektrane koje ne mogu da se takmiče na tržištu postepeno su se ugasile.

Od 2013. godine, osam stanica je zbog niskih cena prestalo sa radom. Krajem aprila ugašena je i jedinica severno od grada Njujorka, a do 2025. planira se trajno zatvaranje još četiri.

Epidemija koronavirusa u Kini primorala je kompaniju China General Nuclear Power (CGN) da smanji proizvodnju. Izuzev dva nova reaktora koji su počeli da rade prošle godine, proizvodnja u preostala 22 pala je u prvom kvartalu ove godine za 4,7 odsto, saopštila je kompanija.

Prema izveštaju međuvladine Međunarodne agencije za energetiku (IEA) od 30. aprila, vanredne mere izolacije smanjile su dnevnu potrošnju struje za najmanje 15 odsto, i to u Francuskoj, Indiji, Italiji, Španiji, Velikoj Britaniji i na severozapadu SAD.

IEA očekuje pad potražnje električne energije od 5 odsto ove godine, što je najveći pad od Velike depresije tridesetih godina 20. veka.

Izvor: Nova ekonomija

Foto: wostemme, Pixabay

Чланак Pad potražnje i zelena energija gase nuklearne elektrane се појављује прво на Biznis i Finansije.