U strahu su velike oči, kaže poslovica. Tako i u kriznim vremenima, raste napetost u preduzećima usled mogućih gubitaka – klijenata, prihoda, radnog mesta… „Povišeni pritisak“ u poslovanju je loš gospodar, koji potkopava kontrolu i podstiče greške. Njegov saveznik tokom prethodne dve godine bio je poslovni ambijent izmenjen do neprepoznatljivosti, prepun ograničenja. Stoga se postavilo pitanje i kako će se ovakve okolnosti odraziti na kvalitet revizorskih izveštaja, imajući u vidu da su problemi bili prisutni na obe strane – u preduzećima čije je poslovanje kontrolisano, ali i u revizorskim kućama, čiji zaposleni su vršili kontrolu.

Vanredna situacija je zahtevala pojačanu odgovornost, koja obuhvata sve učesnike u postupku revizije, ali se krivica za moguće propuste na kraju najpre pripisuje onome ko je potpisao revizorski izveštaj. Iz tog razloga, ne čudi da je u situaciji kada su se procedure iskomplikovale i zbog obolevanja je manji broj ljudi morao da obavlja više posla, poraslo i interesovanje revizora u svetu za osiguranje od profesionalne odgovornosti.

Pojedine osiguravajuće kuće imaju razrađene različite pakete koji obuhvataju osiguranje od odgovornosti revizora za određene vrste finansijskih šteta koje su proizašle iz grešaka u revizorskom izveštaju. Pandemija je podstakla tražnju za ovakvim polisama, ali i rast premije na tržištu, navodi Nemanja Jakovljević iz Državne revizorske institucije.

Virus nije „zarazio“ objektivnost

Uprkos ovakvim pokazateljima, istraživanje koje je Jakovljević sproveo među domaćim i stranim revizorima o tome kako su izmenjene okolnosti zbog pandemije uticale na njihov rad, pokazuje da brojne poteškoće nisu umanjile odgovornost revizora u obavljanju posla. Autor napominje da rezultate treba uzeti sa rezervom, jer uzorak nije bio dovoljno reprezentativan, a i ne može se pouzdano tvrditi da su revizori potpuno iskreno odgovorili na postavljena pitanja.

Istraživanje je sprovedeno među 370 revizora u privatnom i javnom sektoru, od kojih je nešto više od petine iz Srbije. Ostali učesnici u anketi potiču iz zemalja bivše Jugoslavije, kao i iz drugih država u regionu – Albanije, Bugarske, Rumunije, Grčke i Mađarske, a odgovore su dostavile i njihove kolege iz Austrije, Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Švajcarske i Švedske. Prosečna starost ispitanika je oko 33 godine, skoro trećina radi na poslovima revizije između jedne i pet godina, 28% njih ima iskustvo od šest do deset godina, većina preostalih između 11 i i 20 godina, a svega 6% anketiranih je u revizorskom poslu preko dve decenije.

Od ukupnog broja učesnika u istraživanju, 72% izričito tvrdi da nisu smanjivali broj procedura koje su potrebne radi prikupljanja dokaza u preduzećima u kojima su sprovodili reviziju. Ostali su bili neodređeni u odgovorima, dok je svega nešto više od 3% priznalo da su redukovali potrebne procedure, pri čemu više od polovine njih da su to radili u značajnoj meri. Na pitanje da li ste smanjivali nivo procenjene materijalnosti kod entiteta kod koga ste sprovodili reviziju, 78% ispitanika je odgovorilo odrečno, a nešto više od 10% potvrdno. Rezultati pokazuju i da 85% anketiranih nije smanjivalo veličinu preliminarnog uzorka u preduzeću u kojem su bili angažovani na poslovima revizije, dok je to učinilo nešto preko 3% ispitanika.

Skoro 77% revizora u uzorku je izjavilo da se nisu u većoj meri oslanjali na prerađene informacije koje su im dostavili predstavnici preduzeća nad kojim su vršili kontrolu, dok je to činilo oko 4% anketiranih. Najveći broj revizora, preko 95% njih tvrdi da nisu izdavali pozitivno mišljenje ako su poslovni rezultati preduzeća u kojem su vršili reviziju bili pogoršani usled posledica pandemije, dok nešto ispod 2% priznaje da su to učinili. Takođe, 82% njih je izjavilo da u poređenju sa pretkriznim periodom nisu imali više tehničkih grešaka u svojim izveštajima, dok je 9% anketiranih revizora potvrdilo da su više grešili zbog vanrednih okolnosti u poslovanju.

Oko petine ispitanika kaže da su jako mnogo radili na svom stručnom usavršavanju tokom pandemije, 62% tvrdi da su tome posvetili dobar deo vremena, a tek 2% je izjavilo da se nisu posvetili poboljšanju svojih znanja i sposobnosti. Četvrtina anketiranih smatra da su tokom pandemije bili vrlo efikasni u svom radu, tri petine ocenjuje da je njihova efikasnost bila dobra, dok oko 4% njih priznaje da im je učinak bio nezadovoljavajući.

Najveći broj (69%) revizora je vodio računa o čuvanju podataka u elektronskom formatu, a više od petine je izjavilo da im je to bio jedan od prioriteta, Ipak, četvrtina anketiranih ocenjuje da tome nisu posvećivali potrebnu pažnju, dok 4% njih kaže da se bezbednošću ovih podataka uopšte nisu bavili. Na kraju, govoreći o periodima kada su radili isključivo od kuće, 85% anketiranih revizora tvrdi da su nastojali da obavljaju kvalitetno posao jednako kao u regularnim uslovima, pa i bolje, 10% je izjavilo da je njihov angažman od kuće bio promenljivog kvaliteta, a preostali da se nisu mnogo trudili da održe kvalitet posla u takvim okolnostima.

„Državni sindrom“

Jakovljević napominje da istraživanja koja su istim povodom rađena u svetu, potvrđuju da što je odgovornost revizora veća, to je izraženiji i njegov profesionalni skepticizam, uključujući i situacije kada je primoran da reviziju nečijeg poslovanja vrši „na daljinu“. Kao i u ostalim profesijama, stručne kompetencije i stečeno iskustvo su preduslov ali ne i garant kvaliteta u poslu ako nema odgovornosti, koja pak zavisi od ličnih osobina pojedinca koji obavlja konkretan posao. U slučaju revizorske profesije, posebno se ističu integritet i objektivnost, nepotkupljivost i nezavisnost. Važno je i da revizor bude prilagodljiv, komunikativan, dobar organizator, samouveren i spreman da prihvati odgovornost za svoj tim, kao i da dobro podnosi stres.

Stoga su zanimljivi rezultati još jednog istraživanja koje je Jakovljević sproveo u Srbiji o osobinama koje bi revizor trebalo da poseduje, na uzorku od 200 revizora koji rade u privatnom i javnom sektoru. Nalazi su pokazali da je velika razlika u starosnom proseku ispitanika zavisno od toga da li rade u privatnim kompanijama (27 godina) ili u javnom sektoru (42 godine). Premda se ovakav starosni prosek u uzorku ne može uzeti kao pokazatelj stvarnog stanja, činjenica je da su osobe koje rade na poslovima revizije u privatnom sektoru značajno mlađe od kolega u javnom, zbog drugačije politike zapošljavanja i uslova rada u privatnim revizorskim kućama, napominje Jakovljević.

Rezultati ankete pokazuju da komplikovano stanje u javnom sektoru koje se naziva „sindromom državnog posla“, nije zaobišlo ni revizore. Ovaj sindrom se ogleda u tome što za razliku od kolega iz privatnog, revizori u javnom sektoru su više skloni formalističkom razmišljanju, manje su kreativni i prilagodljivi, lošiji su u organizaciji i odnosu sa kolegama i spremniji su da izbegnu zadatke, te da odgovornost prebace na drugoga.

Uočljiva je i razlika prema stavovima o političkom angažmanu. „Ispitanici u privatnom sektoru većinski smatraju da osobe koje se bave revizijom ne bi trebalo da budu politički aktivne. To se ne može reći za ispitanike iz javnog sektora koji uglavnom smatraju da osobe koje se bave revizijom ne bi trebalo da budu politički neutralne, što može imati direktan uticaj na njihovu nezavisnost i objektivnost i može dovesti u pitanje njihov angažman u revizorskoj profesiji uopšte“, zaključuje Jakovljević.

Jasmina Ilić

Finansije TOP 2021/22, u izdanju časopisa Biznis i finansije

Foto: Nordwood Themes, Unsplash

Чланак Odgovornost revizora u vreme krize: Politika kontraverznija od korone се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema rezultatima održivog poslovanja u 2019. godini, na nivou kompanije smanjena je ukupna emisija ugljen-dioksida za 2,55 odsto, potrošnja energije manja je za 2,1 odsto, a reciklirano je više od 12 000 tona ukupno generisanog otpada.

Sa ciljem dalje zaštite životne sredine, otvorena su još četiri Maxi supermaketa sa ekološkim sistemom rashlade.

„Veoma nam je važno da svojim odgovornim pristupom u poslovanju inspirišemo i kupce, ali i partnere, da zajedno pokrećemo inicijative, jer samo tako možemo menjati stvari na bolje. Odgovorno upravljanje viškovima hrane jedan je od prioriteta i šestu godinu za redom realizujemo projekat doniranja voća i povrća. Uz podršku naših partnera iz Ujedinjenih nacija u procesu je razvoj novog, digitalnog modela doniranja hrane koji će nam omogućiti da dođemo do još većeg broja korisnika kojima je pomoć potrebna“, istakla je Milana Jević Gledović, potpredsednica za pravne poslove i zaštitu resursa kompanije Delez Srbija.

Doprinos zdravijem odrastanju budućih generacija

Samo u prethodnoj godini donirano je više od 1 000 tona namirnica, a kroz saradnju sa Bankom hrane Beograd više od 70 humanitarnih organizacija svakodnevno dobija voće i povrće.

„Kad imate korisnike kojima je neophodna svakodnevna podrška, veoma je važno da sarađujete sa pouzdanim partnerom kako biste pomogli socijalno najugroženijima. Kompanija Delez Srbija je naš najveći partner dugi niz godina u želji da ostvarimo zajednički cilj, a to je da uspostavimo proces korišćenja viškova hrane na način koji se godinama primenjuje u Evropi. Drago mi je što ćemo zajedno proces doniranja hrane podići na još viši nivo“, rekla je Radmila Ivetić, zamenica predsednika udruženja Banka hrane Beograd.

Sa ciljem podizanja svesti o važnosti izbalansirane ishrane tokom prethodne godine održane su i brojne edukacije za kupce i zaposlene, a kako bi olakšali zdraviji izbor namirnica u asortimanu privatne robne marke više od 90 odsto prehrambenih proizvoda sadrži i dodatna nutritivna obeležja na prednjoj strani pakovanja.
Kompanija Ahold Delez je globalno jedan od lidera održivog poslovanja i potpisnik brojnih ekoloških inicijativa koje svakodnevno uvode značajne promene u načinu obavljanja posla, a koje će dugoročno doprineti zdravijem odrastanju budućih generacija.

Чланак Kompanija Delez Srbija predstavila rezultate u oblasti održivog poslovanja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Direktor jedne banke u Sloveniji je pre nekoliko godina morao da plati odštetu od 2,5 miliona evra kao naknadu štete banci jer je dozvolio da se odobri kredit bez odgovarajućih sredstava obezbeđenja. Sud je obrazložio svoju odluku da je presuda doneta zbog povrede dužnosti pažnje. Ova presuda je i dalje presedan u našem regionu, uključujući i Srbiju.

Ali pomenuta odgovornost direktora je normirana i u našem zakonodavstvu, a to što i dalje nema razvijene sudske prakse, pa time ni primera koliki rizik za direktore može predstavljati povreda dužnosti pažnje – samo uvećava tu opasnost, rečeno je na konferenciji „Rizici novog doba: uticaj na poslovanje i imovinu“.

Šta menadžeri moraju znati

Na skupu održanom u Beogradu u organizaciji portala www.sveonovcu.rs i www.sveoosiguranju.rs. govorilo se i o tome kojim su sve rizicima izloženi menadžeri, za šta mogu da ih tuže akcionari, i koliko je važno da poseduju polisu osiguranja od menadžerske odgovornosti kako bi zaštitili kapital vlasnika i zainteresovanih lica.

Naime, za razliku od opšte odgovornosti koja se odnosi na materijalne štete kao što su fizičke povrede ili oštećenja imovine, profesionalna i menadžerska odgovornost su vezane isključivo za finansijsku štetu. Profesionalna odgovornost podrazumeva štetu koja je napravljena zbog propusta u obavljanju nekog stručnog posla, recimo u radu lekara ili advokata. Menadžerska odgovornost, pak, nije usko vezana za industriju u kojoj direktor radi, već za pitanje kome je odgovoran za eventulane propuste u obavljanju svoje funkcije.

Odgovornost direktora je u Srbiji regulisana Zakonom o privrednim društvima i pored dužnosti kao što su prijava ličnog interesa, izbegavanje sukoba interesa, čuvanje poslovne tajne, odgovornost za izjave neistinitog sadržaja i poštovanje zabarane konkurencije, obuhvata i dužnost pažnje. Prema slovu zakona to znači da je direktor dužan da postupa savesno, u najboljem inetersu privrednog društva u kojem obavlja svoju funkciju, odnosno sa stepenom pažnje sa kojom bi postupalo lice sa istim znanjima, veštinama i iskustvom.

Slabosti domaće regulative

Ova vrsta odgovornosti je novost u zakonskom normiranju i ujedno naosetljivija za utvrđivanje u praksi, objašnjava stručnjak za međunarodno pravo Ljubica Tomić, iz Advokatske kancelarije „Tomić Sinđelić Groza“ (TGS). Međutim, može se očekivati da će zbog posledica aktuelne pandemije, upravo dužnost pažnje postati mnogo prisutnija u sudskoj praksi širom sveta, odnosno utvrđivanje da li je došlo do štete u poslovanju zbog propusta u radu samog direktora.

Pri tome se ne misli na direktno kršenje mera koje su zbog suzbijanja zaraze donete na nivou države. Reč je o preventivnim merama koje je direktor trebalo da preduzme na osnovu informacija o mogućim rizicima, kako bi sprečio situacije poput one u Nemačkoj, da se u jednom danu zarazi preko hiljadu radnika u pogonu. Prema koroprativnom pravu, zaposleni ne mogu da tuže direktora zbog toga što su se zarazili, ali može da ga tuži kompanija ili akcionari zbog nastale finanijske štete usled zatvaranja pogona.

Procesuiranje ovakvih i drugih slučajeva direktno vezanih za posledice pandemije predstavlja nepoznanicu i za zakonski najuređenije države. Kada je reč o Srbiji, osim što nema sudske prakse ni za manje komplikovane povrede direktorskih dužnosti, i sam zakon – iako je usklađen sa regulativom EU – ima dve ključne manjkavosti. Jedna je, prema rečima Ljubice Tomić, odgovornost direktora za nepokretanje stečaja, „koja je zamrznuta tokom korona krize i na Zapadu, ali se u regularnim okolnostima veoma ozbiljno tretira. Naš zakon to ne poznaje, što je veliki rizik i za tržište i za poverioce“.

Rok za podnošenje tužbe

Duga bitna manjkavost je kratak subjektivni rok za podnošenje tužbe. „Objektivni rok je dug – tužba se može podneti i pet godina nakon što je tuženi prestao da obavlja funkciju direktora u preduzeću, ali subjektivni rok se računa od dana kada je akcionar saznao za štetnu radnju i on traje šest meseci. Problem je što u poslovanju posledice nekog propusta mogu da se pokažu tek za godinu dana pa i duže. To je ogromna slabost zakona na koju ukazuju i slučajevi u praksi“, upozorava Tomić.

Različita pokrića u polisi od zemlje do zemlje

Ukoliko protiv direktora bude podneta tužba zbog propusta koje je napravio nesavesnim ponašanjem u vanrednim pandemijskim okolnostima, da li igde u svetu postoji polisa osiguranja koja bi pokrila takvu vrstu odgovornosti? „Iskreno rečeno, ne verujem“, kaže Sanja Jovanović, direktorka sektora za korporativna osiguranja Wiener Städtische osiguranja.

„Ali to ne mora ništa da znači“, dodaje. „Mi smo skoro imali slučaj u Francuskoj gde su se ugostitelji žalili da im njihova polisa osigaranja od prekida poslovanja nije pokrila gubitke nastale zbog toga što su morali da prestanu sa radom tokom trajanja karantinskih mera. Tako da ako me pitate da li D&O polisa pokriva konkretan slučaj koji se desio u Nemačkoj, rekla bih da ne pokriva, ali možda će zakonodavstvo neke zemlje reći suprotno“.

D&O polisa (Directors’ & Officers’ Liability Policy) je polisa osiguranja koja štiti direktore i druge osobe koje imaju menadžerske odgovornosti, a mogu postati lično odgovorni za plaćanje štete i troškova usled pokretanja sudskog spora. Polisa postoji već više od tri decenije na tržištu, tokom kojih su se pokrića menjala i razlikuju se u različitim zemljama i zakonodavstvima.

Standardna polisa bi danas pokrila odgovornost menadžera u pogledu nekih odštetnih zahteva koje su pre svega uputili akcionari, ali i ceo niz troškova u procesu utvrđivanja odgovornosti, „koje direktor mora da plati iz svog džepa ili iz bilansa društva ako ono stane iza njega“, ističe Jovanović. To su: troškovi advokata, predistražnog i istražnog postupka, troškovi za potrebe očuvanja reputacije, troškovi izručenja. Ako dođe do zaplene imovine direktora, polisa u tom slučaju pokriva neke osnovne životne troškove kao što su troškovi rente, školovanja, komunalni troškovi.

Najčešći limit u Srbiji oko pet miliona evra

Osim što se razlikuju u pogledu pokrića, ni limiti ovih polisa nisu jednaki. U Evriopskoj uniji oni su na nivou od nekoliko desetina miliona evra, u Sjedinjenim Državama dostižu i više stotina miliona evra, dok u Srbiji taj limit najčešće iznosi oko pet miliona evra. Premda je u našoj zemlji osiguranje od menadžerske odgovornosti značajno manje zastupljeno nego na razvijenim tržištima, zahtevi za ovom vrstom polisa su sve učestaliji.

„U poslednje dve godine, ove polise se najviše ugovaraju u stranim kompanijama koje posluju kod nas, a primetno je i da kada direktori prelaze u drugu kompaniju sve je češći slučaj da neće da zaključe ugovor bez polise osiguranja od odogovornosti sa određenim limitima“, kaže Jovanović.

Razlog za to je što i kod nas menadžeri sve više prepoznaju ovu vrstu rizika ne samo dok su na funkciji, već i da za nastalu štetu mogu biti tuženi i kada odu sa menadžerske pozicije, pa čak i u penziju. To se najčešće dešava prilikom akvizicija, kada se poslovanje preipspituje veoma detaljno.

Govoreći o tome kako teče postupak isplate štete, Jovanović napominje da ona može početi od prvog dana kada se direktoru uruči tužba, pre nego što ona dospe na sud, te da naplata naknada iz osiguranja sukcesivno prati troškove. Na pitanje da li bi sudske kazne mogle da se plate iz polise osiguranja, Jovanović navodi primer Hrvatske. „Naše kolege koje rade na hrvatskom tržištu kažu da ne mogu ni da prodaju D&O polisu ako ne sadrži plaćanje prekršajnih, odnosno administrativnih kazni do nekog limita. To je obavezno sastavni deo njihove polise, da bi ona uopšte bila utrživa“.

Zorica Žarković

Broj 175/176, jul/avgust 2020.

Foto: Pixabay

Чланак Osiguranje od menadžerske odgovornosti се појављује прво на Biznis i Finansije.