Poput bajke o maci papučarici, i ova priča rođena je u bivšoj Jugoslaviji. Mirna Rackov je detinjstvo provela u majčinom rodnom mestu Orebiću na Pelješcu. Čim je napravila prve korake, roditelji su joj kupili šumadijske opanke koje je ona ponosno nosila na hrvatskom primorju.

No, za njenu odluku da se i profesionalno bavi opancima nije krivo more, kao u pesmi „Divljih jagoda“, već splet životnih okolnosti. Posle završetka osnovne škole preselila se u očev rodni kraj – Vojvodinu. Zaposlila se u Kikindi u jednom privatnom preduzeću za proizvodnju obuće.

Godine su prolazile a sa njima su bledela sećanja, sve dok jednog dana preduzeće u kojem je radila nije dobilo veoma zanimljivu poslovnu ponudu. „Kontaktirali su nas ljudi iz Akademskog društva za negovanje muzike ’Gusle’ i tražili da im napravimo opanke pertlaše“, priča Rackov i dodaje da je to bio profesionalni izazov za nju jer su do tada uglavnom radili obuću za svakodnevnu upotrebu. „Pertlaši“ su među svim opancima najjednostavniji za proizvodnju – koža se savija prema kalupu, na prstima se ušiva, okolo se plete tankim trakama napravljenim od kozje kože i na kraju se ovoj obući dodaju pertle, koje se vezuju oko zgloba noge.

Naša sagovornica je uživala dok je pravila ove opanke, i počela je da mašta o tome kako bi bilo lepo da se bavi njihovom proizvodnjom. Nažalost ili na sreću, kako se uzme, prilika za to se ukazala vrlo brzo.

„Nisam bila zadovoljna uslovima u toj firmi jer sam sve vreme radila ’na crno’, a osim toga i atmosfera na poslu se pogoršala. Zato sam 2009. godine dala otkaz i otvorila svoju zanatsku radionicu“, priča Rackov. Radionicu je nazvala „Maca Papučarica“.

Kolegijalna solidarnost

Ali, kako započeti zanat koji nemate od koga da učite, u situaciji kada svoju robu nemate baš ni kome da prodate?

Opančarski zanat se obično prenosi „s kolena na koleno“ i ostaje u porodici. Međutim, to nije bio slučaj naše sagovornice. Zato je morala da pokuca na vrata svojih budućih kolega, tražeći brojne savete. Oni su joj nesebično pomogli da nauči sve što je potrebno o ovoj vrsti proizvodnje. Slali su joj video snimke sa objašnjenjima i nacrtane mustre, i odgovarali na sva pitanja koja je imala. Svako kome se obratila za pomoć izašao joj je u susret, ističe Mirna, koju je iznenadila ovolika solidarnost u opančarskom svetu.

„Ali najveće ohrabrenje dobila sam od nekoliko bivših mušterija, među kojima su bili i ljudi iz Akademskog društva za negovanje muzike ’Gusle’. Kada sam im saopštila da ću se upustiti u sopstvenu proizvodnju opanaka odmah su ih naručili od mene, a dali su mi i neke svoje kontakte i uzorke na osnovu kojih sam mogla da ’skinem’ druge modele opanaka osim ’pertlaša’. Međutim, trebalo je naći još klijenata“, počinje Rackov priču o svom poduhvatu privlačenja kupaca.

Kao na filmu

Kikindsko tržište je bilo premalo za tako specifičnu vrstu obuće kao što su opanci, pa je počela da širi posao po Srbiji. U tome joj je pomogla Dajana Kostić, koreografkinja narodnih igara Srbije, kada ju je pozvala na seminar u Vrdniku i na festival koji se održavao u Vrbasu. Tamo je bilo mnoštvo rukovodilaca folklornih grupa i kulturno-umetničkih društava sa kojima je ostvarila značajna poznanstva i kojima je neumorno pokazivala svoje proizvode.

Od velike pomoći su joj bile i društvene mreže, koje, između ostalog, povezuju ljude zainteresovane za različite društvene teme. Mirna je okupila one koji se zanimaju za folklor ili se bave njim.

Posao se brzo razvijao, broj mušterija je rastao, a o našoj sagovornici se nadaleko čulo. Ne samo zato što se bavi zanatom koji izumire i koji obavlja samo tridesetak ljudi u Srbiji. Niti zato što je jedina registrovana opančarka u zemlji, već, pre svega, zbog kvaliteta njenih proizvoda. Ali, i zbog dobre a besplatne reklame koju je dobila izrađujući opanke za filmove i serije.

„Prvo sam napravila obuću za glumce u seriji ’Koreni’. To mi je donelo iznenađujuću popularnost. Godinama sam radila ovaj posao i malo ljudi koji nisu iz sveta folklora je znalo za mene. Međutim, posle te serije se moje ime pročulo, pa sam počela da dobijam raznovrsne narudžbine“, kaže sagovornica B&F-a. Usledili su angažmani za još nekoliko igranih filmova i serija, među kojima su i „Kralj Petar I“, „Vreme zla“ i „Nečista krv“.

Sada opanke naručuju i oni koji se ne bave profesionalno folklorom. Mnogi traže broj 19 za krštenje beba, ali prodaju se i ostale veličine za razne vrste svetkovina. Ima i kupaca koji uzimaju opanke kako bi ih nosili svaki dan. Najveći naručioci su i dalje kulturno-umetnička društva iz Srbije, ali Mirna ih šalje i u inostranstvo – njeni opanci su putovali u razne zemlje, od Švajcarske do Kanade.

No, svega ovoga danas ne bi bilo da je Mirna u najtežim vremenima za njen posao, tokom prve pandemijske godine, stavila katanac na bravu. „Razmišljala sam jedno vreme o tome, kada je sve bilo mrtvo. Mesecima mi nije zazvonio telefon, čak ni da se neko raspita o opancima, a kamoli da ih naruči”, priča naša sagovornica koja je tada dane ispunjavala šijući zaštitne maske za zdravstvene i druge javne ustanove u Kikindi. Besplatno, naravno, u sklopu napora Udruženja preduzetnika Kikinde da zajedno doprinesu borbi protiv nevidljivog neprijatelja.

Posao koji se može raditi samo s ljubavlju

Onome ko nikada nije probao opanak ova obuća verovatno ne deluje udobno, kaže Rackov, ali, dodaje – to je velika zabluda. Za proizvodnju opanaka koristi se isključivo prirodna koža, za razliku od „kožnih“ cipela koje čak i kada im to piše na deklaraciji nisu u potpunosti od ovog materijala.

Za izradu donjih delova opanaka koristi se koža sa junećeg vrata, a ostatak se plete od kozje kože. Ovi materijali, osim što su savitljivi, izuzetno prijaju nozi, objašnjava Mirna. Za đon se koristi guma, i ona se može menjati kada se izliže, kako bi opanci što duže trajali.

No, kvalitetni materijali ne bi imali nikakvu funkciju kada ne bi bilo spretnih ruku da ih uobliče. Mirnine ruke su najvažniji „alat“ u njenoj radionici, jer ova opančarka ima samo dve mašine, jednu za šivenje i jednu za sečenje kože u trake. Sve ostalo radi ručno.

„Opančarstvo nije lak posao, niti može preko noći da vas obogati. Jedini recept za uspeh u ovom poslu je da ga radite s ljubavlju. Jer, često ćete kroz rad nailaziti na teškoće, ponekad i gubiti živce, a sve to možete da prevaziđete ako vas kroz posao vodi nešto veće i dublje od materijalne koristi”, ističe Rackov, koja radi između 12 i 16 časova dnevno. Ali, kako kaže, ne bi toliko radila da joj se to ne isplati.

Obim posla nije uvek isti. On zavisi i od vrste narudžbina. Neki modeli se prave za nekoliko sati, a ima i onih za čiju je proizvodnju potrebno dva dana. Asortiman je veliki, jer Mirna u svojoj ponudi ima preko 40 vrsta opanaka, a proizvodi i drugu obuću, poput cipela i muških čizama za igre iz Vojvodine, zatim cipela koje se koriste na probama folklora, a od nedavno pravi i kožne baletanke.

Marija Dukić

Biznis i finansije, broj 197, maj 2022.

Чланак Jedina registrovana opančarka u Srbiji: Kikindska „Maca papučarica“ се појављује прво на Biznis i Finansije.