Ranih dvehiljaditih student Elektrotehničkog fakulteta Miloš Mijić počeo je da prodaje digitalne fotoaparate, a svoju trgovinu je reklamirao preko interneta. U to vreme, i proizvod i način na koji ga je promovisao su bili retki kod nas, ali se Mijićev posao pokazao uspešnim, sve dok u Srbiju nisu stigle velike kompanije koje prodaju raznovrsnu tehniku, uključujući i fotoaparate. Tada je Mijić uradio nešto što je začudilo njegovu okolinu: umesto da se bavi dobro plaćenim programiranjem za koje se školovao, u svom rodnom Pančevu je 2010. godine otvorio – pekaru. No, posao je odmah dobro krenuo, jer je diplomirani programer, pored „osećaja“ za preduzetništvo, iza sebe već imao i preduzetničko iskustvo.

„Nekoliko godina smo dobro prodavali čuvena Forneti peciva, ali je taj brend izdao previše franšiza pa je tržište postalo prezasićeno. Tada sam odlučio da privučem kupce tako što ću im besplatno nuditi kiflice, koje smo mesili supruga i ja po taštinom receptu. Pravili smo ih od sira i džema od kajsija jer su to bile jedine sirovine koje smo imali u to vreme“, priseća se Mijić. Ispostavilo se da su se kupcima najviše dopale upravo kiflice, pa su se supružnici preorijentisali samo na njihovu proizvodnju, zaposlili su još radnika i pokrenuli preduzeće „Domaće kiflice“.

Nije stvar u mešenju, već u razmišljanju

Maltene svako može da pravi kiflice, ali da napravi posao od kiflica – to je već malo teže, komentariše Mijić. Kaže da je njemu to uspelo jer je stalno smišljao nešto novo i drugačije – od prodajnog prostora u kojem mušterije mogu da vide kako se mese kiflice, do uvođenja novih ukusa, nekada planski a nekada i slučajno. Primer slučajne inovacije su „kiflice sa vanilom“. Nastale su tako što je jedna radnica vadila iz posude sa eurokremom prvo samo belu stranu, jer joj je tako bilo lakše, pa tek kada bi je potrošila, prelazila je na crnu. Kupci su bili oduševljeni „novim ukusom vanile“ koji uopšte nije bio u ponudi, te kada su u firmi shvatili šta je posredi, uveli su i krem od vanile, objašnjava Mijić na koje sve načine može da se „osluškuje tržište“.

Posao se dobro razvijao, pa su u Pančevu uskoro otvorili i drugu pekaru. Kada su primetili da Beograđani prelaze reku da bi kupili njihove kiflice, Mijić je odlučio da otvore prodavnicu i na Zvezdari, u prostorijama koje je ranije zakupio za prodaju fotografske opreme. Renoviranje je bilo manji problem od lokacije nove pekare, tačno preko puta „Pekare Trpković“, jedne od najčuvenijih u Beogradu.

„Svi su mislili da nisam pri sebi“, opisuje Mijić ukratko kako su reagovali njegovi prijatelji i poznanici na ovakav poslovni potez, ali je on ostao pri svojoj odluci i počeo da razmišlja kako da doskoči konkurenciji. Prvo je produžio radno vreme svoje pekare, pa su mušterije mogle da kupe sveže pecivo i uveče, a zatim je počeo da šalje besplatno kiflice firmama, kako bi zaposleni u njima mogli da ih probaju. Tako su „Domaće kiflice“ dobile reklamu „od usta do usta“, i u figurativnom i u doslovnom smislu.

„Ali sve to ne bi bilo dovoljno da nismo zaokružili ceo poslovni model. Mi imamo dobar proizvod, kvalitetnu ambalažu, brzu dostavu, poštujemo rokove i uvek se trudimo da svaka mušterija bude zadovoljna“, ističe sagovornik B&F-a i daje sledeće poređenje: „To vam je kao da imate kafić koji prodaje, na primer, čaj od nane. Čaj od nane je, manje-više svuda isti, ali će vam više prijati ako ste ga dobili čim ste ga naručili, ako je konobar ljubazan a atmosfera prijatna, i ako cena opravdava njegov kvalitet”.

Kupaca više od radnika

„Domaće kiflice“ su narasle u uspešan posao zahvaljujući još jednoj inovaciji, koju je Mijić uveo u vreme kada kupci u Srbiji nisu imali naviku da pretražuju po internetu cene peciva i od čega se ona prave, već bi jednostavno otišli do najbliže pekare i kupili šta im se jede. Sada konačno stižemo do poslovne faze u kojoj dobijamo i odgovor na pitanje šta jedan programer radi u pekarskoj industriji? Insistira na tome da njegovo preduzeće reklamira kiflice preko sajta i društvenih mreža i da uvede softver koji bi omogućio jednostavnije naručivanje preko interneta ili telefona.

„Zato sam sa prijateljem napisao program za narudžbine i u jednoj od pekara otvorio kol-centar. Zaposlili smo jednu devojku da samo prima porudžbine i da ih unosi u računar. U početku nikome nije bilo jasno zašto na tome insistiram“, priznaje Mijić, „ali su shvatili kada je onlajn poručivanje hrane postalo jako popularno. To je bio najjednostavniji način da se vodi evidencija kome i šta treba isporučiti i u koji deo grada“.

Sada u njihovom kol-centru radi šest osoba, pošto se i do 40 odsto ukupno prodatih kiflica naručuje na ovaj način. Ali u poslu u kojem je glavna prednost proizvoda u tome da se spravlja ručno, nove tehnologije ne mogu da nadomeste sve veći nedostatak radnika. „Ubeđen sam da će se u narednih četiri do pet godina zatvoriti bar 30 odsto pekara u Beogradu zbog nedostatka radne snage. Mi bismo mogli da povećamo poslovanje za 50 odsto, kada bismo imali dovoljno radnika da prave kiflice“, tvrdi Mijić.

Firme odrastaju, kao i deca

Preduzetništvo u Srbiji podseća na savladavanje nivoa u video igrici – taman kada rešite jedan problem, iskrsne još veći. Slično je doživeo i Mijić, kada je zbog teškoća sa dobavljačima oko redovne isporuke potrebnih sirovina iznajmio magacin kako bi obezbedio skladištenje većih zaliha. Pitanje stabilnog snabdevanja sirovinama je rešeno, ali onda se pojavila nova prepreka – nedostatak kartonske ambalaže za kiflice. Kako ne bi zavisio od drugih, sagovornik B&F-a je rešio da počne sam da proizvodi ambalažu. Kupio je mašine i da bi posao učinio isplativijim, upustio se u proizvodnju ambalaže i za druge proizvođače hrane, najviše za picerije.

Pošto je već imao skladište, bio je u prilici da naručuje velike količine kartona po znatno povoljnijim cenama, pa je zato mogao da ponudi i jeftiniju ambalažu na tržištu. Pored toga, počeo je da pravi kutije za pice unapred kako bi mogao da ih isporuči kupcima brže nego njegovi konkurenti. „Tako smo za samo godinu i po dana od 15.000 prodatih kutija za pice mesečno, došli do 300.000 kutija”, kaže Mijić, koji sada i u ovoj niši vidi šansu za razvoj poslovanja.

Međutim, svega ovoga ne bi bilo da nije uradio još jednu pravu stvar u pravo vreme, a koja je većini preduzetnika najteža – poverio je deo svojih zaduženja saradnicima, da bi on mogao da se bavi razvojem poslovanja. „Kada izgrade firmu, preduzetnici često gledaju na nju kao na svoje dete. Pri tome zaboravljaju da i deca rastu, i da ne bi bilo baš poželjno da, recimo, prate u diskoteku svog sina koji ima već 25 godina. Dakle, važno je ’progutati’ sujetu i potisnuti uverenje da niko neće vašu firmu voditi bolje od vas. Treba dozvoliti novim generacijama da budu ono što ste nekada bili vi. Naravno, to treba uraditi u pravom trenutku – kada postavite firmu na noge i izgradite odgovarajući sistem“, poručuje Mijić.

Marija Dukić

Biznis & finansije 202, oktobar 2022. 

Чланак Miloš Mijić, vlasnik preduzeća „Domaće kiflice“: Šta radi programer u pekarskoj industriji? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Na blogu ovog sajta piše da većina nas, usled ubrzanog tempa života, nije ni primetila kako se u našoj omiljenoj pekari iz kraja, ukus peciva pomalo promenio, a kako se buregdžiji sa kojim smo sa toliko strasti pričali o sportu, odmor nekako produžio.

Na žalost, nije u pitanju odmor, već tužna činjenica da su pekare u Srbiji ubrzano promenile svoju svrhu i čar i da se umesto majstora za burek i peciva, danas zapošljavaju operateri na mašinama čiji je posao da u peć ubace zamrznuti proizvod, a iz nje izvade onaj spreman za prodaju.

Plata od 35.000 do 120.000

Da je pekara malo potvrđuju i podaci sajta Poslovi Infostud. Od početka godine do 1. septembra poslodavci su objavili putem našeg sajta ukupno 94 oglasa za pekara. Takođe, najmanja plata za pekara, u tom periodu, iznosila je 35.000 dinara, a najveća 120.000, koju je u oglasu navela jedna beogradska pekara na Zvezdari.

“Početkom osamdesetih godina prošlog veka u Beogradu je bilo 27 malih pekara, a danas mislim da ih nema više od deset. Otvaraju se pitare, sendvičare, poslastičarnice, sve osim pravih pekara. Ugašena je tradicija samostalnih pekarskih zanatskih radnji, a je trend da se prilikom odlaska u velike trgovinske lance kupuju pekarski proizvodi, koji su daleko od onog kvaliteta kakav je nekada bio. Oni prodaju zamrznute ili poluzamrznute proizvode, dok mi koji se godinama bavimo ovim poslom sve pravimo ručno. To je ogromna i vrlo bitna razlika”, kaže u razgovoru za sajt Poslovi Infostud Zoran Grubanoski, jedan od osnivača Unije pekara Srbije, koji dodaje da zanatlije jednostavno ne mogu da se takmiče sa velikim lancima kod kojih je sve automatizovano.

Katanac posle 62 godine

Priča o opstanku pekarskog zanata zvuči još surovije kada pitate Dragišu Filipovića, koji je nakon više od 60 godina primoran da zatvori porodičnu pekaru u Bulevaru Kralja Aleksandra.

“Naša pekara ‘Kuvani đevrek’ osnovana je 1959. godine, posao sam od oca preuzeo 1986. godine i 30. septembar nam je poslednji radni dan. Imao sam ideju da radimo još godinu dana, ali ne vredi. Ovo više ne može da se izdrži, jer nema isplative računice. Pekarstvo je bivši posao i zato sam odlučio da zatvorim radnju i izdam lokal”, kaže Filipović.

Pored visokih cena dažbina i sirovina, prema rečima našeg sagovornika, pekari se suočavaju i sa ogromnim deficitom radne snage.

“Na sve to, moram da kažem kako uopšte nije lako pronaći prodavce u pekari, a manjak je i pravih buregdžija, koji mogu da zarade do 1.000 evra, ponegde i više od toga. Međutim, njih je toliko malo, da se često događa kako nekoliko pekara ima istog majstora za burek. Ali, to je veoma težak i naporan posao koji ne može svako da radi”, naglašava Filipović.

Ceo tekst možete pročitati na sajtu Infostud blog.

Autor: Konstantin Radulović

Foto: Pixabay

Чланак Pravi pekari polako gube bitku protiv industrijski pripremljenog zamrznutog testa се појављује прво на Biznis i Finansije.

U moru malih pekara koje u Francuskoj, kao i svuda u svetu, beleže pad prodaje, jedna se izdvojila po neobičnom poslovnom modelu. Ovom, inovativnom „korona“ pristupu poslu u mnogome je doprinela lokacija malog proizvođača peciva.

Pekara se nalazi u francuskom gradu Karlingu, na nekadašnjem graničnom prelazu s Nemačkom. Pošto su granice ponovo „oživele“ zbog pandemije, odnosno blokirane su, redovne mušterije s druge strane, iz nemačkog sela Luterbah, ne mogu fizički da kupuju u ovoj pekari.

Ipak, pokazalo se da su do te mere privrženi proizvodima koje prodaje Mirjam Žanse Bule, vlasnica prekare, da su zajedno pronašli rešenje. Mušterije iz pograničnog mesta u Nemačkoj poruče telefonom šta žele da kupe narednog dana. Sutradan, vlanica pekare u zakazano vreme donosi čuveni francuski hleb baget, kroasane i druga peciva do graničnog prelaza, koji je udaljen deset metara od njenog objekta.

Kupci s druge strane preuzimaju sveže pekarske proizvode uz pomoć štapova za pecanje, a na isti način se vrši i plaćanje. Začetnik ove ideje je pedesetdvogodišnji Hartmut Fej iz nemačkog sela Luterbah, koji je preko društvenih mreža izjavio da kupuje hleb u ovoj francuskoj pekari ceo svoj život. Ideja da se uz pomoć pecaljki prevaziđu prepreke u kupovini je, kaže u šali, njegov doprinos nemačko-francuskom prijateljstvu u doba korone.

Чланак Nemci na granici s Francuskom kupuju kroasane pecaljkama се појављује прво на Biznis i Finansije.