Naučnica Sintavi Sulajman je 2010. godine, dobivši svoj prvi posao u laboratoriji na japanskom Univerzitetu u Osaki, počela da eksperimentiše sa enzimom koje su u gomili trulog lišća otkrile njene nove kolege. Taj enzim nazvali su “kutinaza komposta od lišća” odnosno skraćeno od njegovog engleskog naziva – LCC.

On inače pomaže mikrobima da probiju voštani premaz listova kako bi ih lakše razgradili. Ispitujući njegova svojstva Sulajman je došla na ideju da bi on na isti način mogao razgrađivati i plastiku.

Jednog popodneva je odlučila da ovo proveri u praksi. Isekla je plastičnu ambalažu od slušalica i stavila je u vodu zajedno sa pomenutim enzimom. Pošto je ambalaža prenoćila u ovom rastvoru, Sulajman je ujutru na delovima plastike zatekla rupe dok su neki delovi plastike čak bili i usitnjeni. Ispostavilo se da LCC razbija hemijske veze među molekulima plastike čime olakšava mikrobima njenu lakšu razgradnju, odnosno razgradnju njenog organskog materijala kakav je na primer celuloza koja se nalazi svuda u prirodi.

Makaze za molekule plastike

Međutim, za razgradnju plastike u prirodi ovim enzimima je potrebno mnogo vremena. Zato je Sulajman počela da radi na ubrzavanju tog procesa. I nije bila jedina. I profesor Alen Marti sa Univerziteta u Tuluzu u Francuskoj bavio se ovim enzimom. On i njegove kolege modifikovali su ga u LCCICCG, enzim specijalizovan baš za razgradnju plastike. Pokazalo se da njihova modifikacija veoma brzo može razbiti polimere od kojih se sastoji PET ambalaža na monomere, odnosno na hemikalije od kojih se može proizvesti nova plastika.

“Ako zamislimo da je plastika ogrlica od perli, ovaj enzim su molekularne makaze koje je seku. One prekidaju veze između perli i potom svaku od njih možete iskoristiti za neku novu ogrlicu”, plastično objašnjava francuski naučnik.

Njegovo otkriće je dokazano i u praksi kada je počela da ga koristi kompanija Carbios, u kojoj je Marti sada šef fabrike koja se bavi razgradnjom plastike i pravljenjem novih materijala od nje. Ta fabrika poseduje najveću mašinu za procesiranje poliestera, koji je takođe jedna vrsta plastike i od kojeg se proizvodi polovina odeće na planeti. Međutim u ovoj fabrici se može proizvesti i materijal za druge predmete od plastike, kao što su na primer flaše.

Rešenje za odlaganje plastike

Do sada se odeća od poliestera najčešće spaljivala ili je bila slata na deponije u zemljama u razvoju, zagađujući njih umesto (bogate) države u kojima je korišćena. No, ovo otkriće japanskih i francuskih naučnika moglo bi smanjiti količinu tekstilnog otpada.

Nauime, pomenuta mašina u Carbios-u je sposobna da razgradi veliku količinu odeće. Ona odvaja delove stare odeće i samo od poliestera pravi materijal za proizvodnju nove. Ponekad se u taj novi tekstil ugrađuju i drugi materijali poput pamuka.

Budući da je ova tehnologija veoma efikasna ta kompanija planira da otvori još jednu fabriku u Francuskoj. Plan je da do 2025. bude u mogućnosti da reciklira do 50.000 tona plastičnih materijala godišnje, što bi stvorilo materijal za 300 miliona običnih majica ili dve milijarde plastičnih flaša.

Deo stručne javnosti je ushićen zbog ovako ohrabrujućih rezultata Carbios-a, dok pojedini stručnjaci ipak upozoravaju da su neke vrste plastike teže za recikliranje i da treba nastaviti sa promocijom odgovorne upotrebe plastike među stanovništvom.

Što se tiče Sintavi Sulajman, ona pomno prati uspehe francuskih naučnika koji su njeno otkriće komercijalizovali i nada se da će LCC pomoći u smanjivanju zagađenja.

Izvor: BBC

Foto: Nennieinszweidrei, Pixabay

Чланак Reciklaža plastike pomoću prirode се појављује прво на Biznis i Finansije.

Državna tužiteljka Leticija Džejms izjavila je ovim povodom da nijedna kompanija nije toliko velika da može nekažnjeno da prođe za štetu koju nanosi životnoj sredini i javnom zdravlju. A šteta koju PepsiCo nanosi ogleda se u otpadu. Naime, kada je kancelarija državnog tužioca sprovela analizu otpada na Buffalo reci otkriveno je da je plastična ambalaža ove kompanije najveći pojedinačni zagađivač. Od 1.916 komada plastičnog otpada čak 17 odsto je proizveo PepsiCo. Među ostalim odbačenim plastičnim predmetima nalazile su se i ambalaže lanca brze hrane McDonald’s i proizvođača slatkiša Hershey. Američki mediji prenose da je zbog velikog zagađenja ove reke, u vodi za piće u tom regionu pronađena mikroplastika.

No, mišljenja o ovoj tužbi su podeljena. Neki tvrde da odlaganje iskorišćenih proizvoda nije odgovornost proizvođača ali ima i onih koji podsećaju na to da velike kompanije koje prave mnogo otpada moraju voditi računa o životnoj sredini. Iz kompanije PepsiCo su objavili da su veoma ozbiljno pristupili smanjenju zagašđenja planete plastikom i da mnogo ulažu u recikliranje. Dodali su da je to međutuim kompleksan posao koji podrazumeva saradnju privrede, države, komunalnih službi ali i potrošača.

I druge kompanije na udaru

Tužilaštvo pak navodi da su kompanije, bar kada je u pitanju zaštita životne sredine, jače na rečima nego na delima. To nije slučaj samo kada je u pitanju Buffalo reka, već se dešava širom sveta.

Naime, prošle nedelje su i Coca-Cola, Danone i Nestle optuženi da njihova priča o proizvodnji manje štetnih plastičnih flaša ne odgovara potpuno istini. Odnosno da radije u medijima ističu sopstvena ulaganja u “ozelenjavanje” svog poslovanja nego podatke o tome koliko zapravo doprinose zagađenju planete.

Možda baš zato raste broj lokalnih vlasti koje optužuju velike kompanije za tzv. greenwashing, odnosno za promociju sebe kao društveno odgovornih preduzeća, iako su zapravo zagađivači. To, kako navode predstavnici vlasti, potrošače dovodi u zabludu da kupuju ekološke proizvode, čak i kada to nije slučaj.

Izvor: BBC

Foto: Brian Yurasits, Unsplash

Чланак SAD: PepsiCo tužen zato što njegova ambalaža završava u reci се појављује прво на Biznis i Finansije.

Delatnost ne menjaju samo ljudi, već i preduzeća. Slavko Stojilković je 2003. godine osnovao firmu „URBAN-TECHNICS”, u Valjevu, koja se tada bavila prodajom i servisiranjem opreme za izradu PVC stolarije, jer je u tom trenutku vladala velika potražnja za ovim proizvodima u Srbiji. Preduzeće je poslovalo uspešno, ali je njen osnivač tri godine kasnije primetio da tržište polako postaje zasićeno. Sticajem okolnosti, baš u to vreme kompanija „Gorenje“ je otvorila fabriku rashladnih uređaja u Valjevu. „URBAN-TECHNICS” se zato preorijentisao na proizvodnju plastičnih ekstrudiranih delova za rashladne uređaje.

Ekstrudiranjem se plastična masa (u prahu ili granulatu) termički obrađuje i istiskuje kroz specijalne alate na mašini, praveći profile od plastike. Jedna proizvodna linija za ekstruziju plastike košta između 150.000 i 200.000 evra, što je bio iznos koji je valjevsko preduzeće finansiralo iz sopstvenog poslovanja. U početku je 90 odsto svojih poluproizvoda prodavalo „Gorenju“ za izradu delova frižidera kao što su pregradice i unutrašnji delovi vrata, da bi kasnije proširilo tržište sklapanjem ugovora sa velikim inostranim kompanijama kao što su „Miele“, „Liebherr“, „V-Zug“, „Haier“, „Beko“, „Vestel“, „Hisense“, „Schott“, „Red-Bull“, „Asko“…

Uporedo sa promenama koje su dovele do izvozne ekspanzije, došlo je do još jednog zaokreta u poslovanju – rukovođenje porodičnom firmom je preuzela druga generacija. Ova promena je možda i najneobičnija, jer Ivan Stojilković nije oduvek maštao da će jednog dana preuzeti firmu od oca. Njegova strast je bila – klasična muzika.

Dobar direktor je onaj bez koga se može

Današnji direktor preduzeća „URBAN-TECHNICS” je od detinjstva svirao violončelo i pošto je bio talentovan, dobio je mogućnost da studira muziku u Nemačkoj u klasi naše najpoznatije čelistkinje, profesorke Ksenije Janković.

„Kada sam bio dete vežbao sam po nekoliko časova dnevno, a od srednje škole i po 12 sati svakog dana. To je bila moja velika strast, kojoj sam bio potpuno predan. Ali tokom studija u Nemačkoj, shvatio sam da čak ni tamo talenat i vredan trud ponekad nisu dovoljni ako ne poznajete prave ljude. Zato sam odlučio da se vratim u Srbiju i da se posvetim onome što je moj otac gradio podjednako pasionirano kao što sam ja pristupao muzici”, priseća se Ivan Stojilković kako je došlo do njegovog velikog profesionalnog zaokreta.

Vratio se 2007. godine iz Nemačke gde je odlično naučio jezik i shvatio kako funkcioniše poslovanje van Srbije, ali to nije bilo dovoljno za uspešan start u preduzetništvu. Zato je u Valjevu upisao Visoku poslovnu školu strukovnih studija, koja se danas zove Akademija strukovnih studija Zapadne Srbije.

„Tu sam stekao mnoštvo korisnih znanja iz ekonomije, računovodstva, menadžmenta… Uporedo sa studiranjem radio sam u očevom preduzeću. Počeo sam kao referent prodaje, napredovao do pozicije direktora prodaje, zatim zamenika direktora preduzeća i prokuriste, da bih na kraju postao i direktor”, priča Stojilković, napominjući da je za poziciju direktora imao i poseban „pripravnički staž“. Njegov otac je 2015. godine, dok je on bio zamenik direktora, svoju direktorsku poziciju predao iskusnom kolegi koji je bio Ivanov mentor, da bi tek tri godine kasnije njih dvojica zamenili uloge u kompaniji.

Sagovornik B&F-a nije zagovornik teorije da naslednici porodičnih preduzeća, ukoliko pretenduju na direktorsko mesto, moraju da prođu sve pozicije u firmi, počev od magacionera. Dobar direktor bi, smatra, trebalo da poseduje organizaciona znanja ali i da poznaje zaposlene, način funkcionisanja preduzeća i ono najbitnije – svoj proizvod. „Po mom mišljenju, definicija dobrog menadžera je da se bez njega može. Dakle, ne mora cela kompanija da zavisi od jednog čoveka, niti on mora da bude neprekidno dostupan svojim klijentima i zaposlenima. On treba da napravi dobar tim koji može da vodi preduzeće i u njegovom odsustvu”, uveren je Stojilković.

Do ovih saznanja došao je kroz praksu, ali i pohađajući brojne edukativne programe, poput poslovne edukacije „Adižes instituta“, a i danas, kaže, ne izlazi iz „školske klupe“ jer da bi radnici bili voljni da uče, prvo mora da uči – direktor.

Sigurnost u nesigurna vremena

„URBAN-TECHNICS” sada ima preko 250 zaposlenih i godišnji rast poslovnog prihoda više od 15 odsto. Najveći deo onoga što proizvede izvozi na evropska, ali i na daleka tržišta, poput Indije i Malezije. Zanimljivo je da je za gotovo 20 odsto ukupnog srpskog izvoza u Švajcarsku zaslužna upravo ova kompanija, a Stojilković ističe da je za njega poseban uspeh to što rade sa velikim i respektabilnim kompanijama, sa kojima nije lako uspostaviti saradnju.

Primera radi, preduzeće iz Valjeva snabdeva evropske fabrike kineske multinacionalke „Haier“, koju je „Euromonitor“ proglasio najvećim svetskim brendom u oblasti velikih kućnih aparata za period od 2009. do 2018. godine. Na pitanje kako su uspeli da uspostave saradnju sa poznatom kineskom kompanijom i izbore se sa ogromnom konkurencijom u toj delatnosti, Stojilković kaže – zahvaljujući referencama, ali i insistiranju na kvalitetu.

„Prvo što potencijalni kupci naše robe uoče su podaci o tome sa kim smo sarađivali. Referenca kao što je ‘Liebherr’ nam dakle otvara vrata, no da bismo kroz njih ušli moramo potencijalnom kupcu da dokažemo da poštujemo sve potrebne standarde, da smo u stanju da svojom organizacijom pratimo njegove potrebe i da imamo kvalitetan proizvod. Bitno je da taj proizvod bude podjednako kvalitetan kada šaljete nulte uzorke, kao i kada šaljete na hiljade proizvoda”, objašnjava naš sagovornik i dodaje da je u ovako nesigurnim vremenima rad sa velikim kompanijama veoma dobar izbor: „Naša sreća je što smo uključeni u lanac dobavljača velikih multinacionalnih kompanija. Zahvaljujući tome, pod istim ili približno istim uslovima kao one dobijamo sirovine, i to u količinama koje su nam potrebne”.

Ali da bi zadržao takvu poziciju i nastavio da raste, „URBAN-TECHNICS” je neprekidno morao da ulaže u sopstveni razvoj. U poslednjih desetak godina počeli su da rade koekstruziju koja im omogućava da istovremeno prerađuju dva različita materijala u istom alatu i uveli su tehnologiju vruće štampe za „metalizaciju” plastičnih profila. Preduzeće radi i signaciju komponenata za rashladne uređaje, odnosno potpisivanje brendova ili namene određenog dela, na primer da li je pregrada unutar frižidera za čuvanje voća, ribe ili nekih drugih namirnica. Trenutno planiraju i digitalizaciju celokupnog procesa proizvodnje.

Ivan Stojilković jedino žali što nema vremena da češće svira violončelo, ali kako kaže, teši ga to što kada uzme ovaj instrument u ruke, on zvuči kao da ga nikada nije ni ispuštao iz ruku.

Marija Dukić

Biznis & finansije 209, maj 2023.

Чланак Ivan Stojilković, „URBAN-TECHNICS”: Kako je violončelista došao na čelo porodične kompanije? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Nagomilavanje plastičnog otpada već decenijama je problem čovečanstva, pa su potrebna nova rešenja za prevazilaženje ovog problema.

S druge strane, insekt veliki brašnar (Tenebrio molitor) velika je štetočina među insektima, ali se godinama zna da efikasno razgrađuje plastiku poput polivinil hlorida, poliuretana, polietilena, stiropora…

„Na Institutu za biološka istraživanja ‘Siniša Stanković’, koji je partner na projektu, ova vrsta insekata se gaji u laboratorijskim uslovima decenijama unazad. S obzirom na to da se radi o laboratorijskoj, samoodrživoj populaciji ovog insekta, u saradnji sa kolegama iz Instituta koji već imaju iskustvo i znanje u vezi gajenja TeM® larvi na različitim tipovima plastike (stiroporu i prijanjajućoj foliji za domaćinstvo), započeli smo projekat ‘Biorazgradnja plastike – formiranje inkubator centra (Faza I)’“, kaže Boris Vasiljev iz kompanije Belinda animals.

Larve velikog brašnara jedu plastiku

Za biorazgradnju plastike godinama se koriste neke vrste bakterija i gljiva, a razgradnja uz pomoć insekata je potpuno održiva za životnu sredinu i najisplativiji način za biorazgradnju.

Larve velikog brašnara jedu plastiku, a vare je u potpunosti zahvaljujući mikroorganizmima koje poseduju. U larvama ne ostaju nikakve štetne materije kao ni ostaci plastike.

„Ukoliko uzmemo primer stiropora (polistiren), ukoliko ga pojedu larve, potpuno će ga ‘svariti’, a ukoliko ga uklanjamo uobičajenom metodom – spaljivanjem, po kilogramu stiropora u atmosferu se oslobodi oko četiri kilograma ugljen-dioksida“, dodaje Vasiljev.

Do kraja godine trajaće faza intenzivnog razmnožavanja legla. U okviru projekta nabavljene su prve četiri klima komore za uzgoj larvi, dok će dodatnih šest stići u periodu jun-septembar. Najveći izazov u realizaciji projekta je da larva ne može da se hrani samo plastikom.

„Prilagođavamo sastav supstrata i sadržaj plastike da bismo dobili brzo razmnožavanje larvi, zdravu populaciju i što veću razgradnju, odnosno da larve pojedu što više plastike. I da sve to bude prilagođeno skromnijim ambijentalnim uslovima za uzgoj u okviru poljoprivrednih gazdinstava“, kaže Vasiljev.

Ovo inovativno rešenje jedno je od podržanih u okviru inicijative „EU za Zelenu agendu u Srbiji“ koji, uz tehničku i finansijsku podršku Evropske unije i u partnerstvu sa Ministarstvom zaštite životne sredine, sprovodi UNDP u saradnji sa ambasadom Švedske i Evropskom investicionom bankom (EIB), uz dodatna finansijska sredstva koja su obezbedile vlade Švedske, Švajcarske i Srbije.

Izvor: Ekapija

Foto: Pixabay

Чланак Larve velikog brašnara iskoristili za biorazgradnju plastičnog otpada се појављује прво на Biznis i Finansije.

Biomass Resin, kompanija sa sedištem u Tokiju, otvorila je fabriku u kojoj pirinač uzgajan u Fukušimi pretvara u specijalnu plastiku. Iako je od katastrofe u nuklearnoj elektrani u Fukušimi prošlo dvanaest godina, pirinač koji se tamo proizvodi niko ne želi da kupi zbog straha od zdravstvenih rizika. Zato je kompanija iz Tokija osmislila način kako da taj pirinač pretvori u plastiku, za koju stručnjaci tvrde da sadrži nizak procenat ugljenika.

Od ove plastike se pravi pribor za jelo i ambalaža u koju se pakuje hrana za dostavu, plastične vrećice za pošte širom zemlje i suveniri koji se prodaju na japanskim aerodromima. Pomenute proizvode koriste kompanije u celom Japanu, kako bi i na taj način pomogle da se Fukušima oporavi od katastrofalnih posledica nesreće.

Pirinač umesto nafte

Nakon nuklearne katastrofe, ovo područje je bilo nenastanjivo do 2017. godine, a napori na dekontaminaciji produkovali su tone radioaktivnog zemljišta u okolini grada. Čak i danas, 80% gradskog zemljišta je zabranjeno za upotrebu, a broj stanovnika je značajno opao, sa 21.000 na manje od 2.000 ljudi.

Od 2017. godine na ovom području je pokrenulo poslovanje osam kompanija koje su otvorile oko 200 radnih mesta. Među njima je i kompanija Biomass Resin, koja je došla na ideju da pirinač, koji prirodno sadrži malo radioaktivnog izotopa cezijuma, pretvori u plastične kuglice sa niskim udelom ugljenika za dalju preradu.

U kompaniji tvrde da su plastične kuglice prošle rigorozne testove za upotrebu u japanskoj industriji i da su proizvodi koji se od njih prave potpuno bezbedni za ljudsko zdravlje. Iako ova plastika nije biorazgradiva, stručnjaci u ovom preduzeću iz Tokija navode da upotreba pirinča umesto nafte smanjuje ukupni ugljenični otisak i da može doprineti manjoj emisiji ugljen dioksida u atmosferu.

Foto: Alexas_Fotos, Pixabay

Чланак Japanske firme koriste pirinač iz Fukušime kao plastični pribor za jelo се појављује прво на Biznis i Finansije.

On je istakao da je plastika učinila da proizvodi postanu jeftiniji, što ih čini i lako zamnjivim, pa je plastika postala problem kada je počela da se gomila kao otpad. Međutim, i kao otpad ona može biti ponovo upotrebljena, bilo za dobijanje energije, bilo kroz reciklažu.

On je ilustrovao da potrošač može kupiti nekoliko jabuka koje će staviti u plastičnu kesu i odneti kući, dok pojedino voće, povrće i delikatesi ne mogu biti pakovani u papirne kese, jer su vlažni ili masni.

“Da nemate tu malu plastičnu kesu, nama bi već sve to voće i povrće dolazilo spakovano u plastiku, samo mnogo težu plastiku”, objasnio je Grujić.

Čak 90 odsto proizvoda koje koristimo upravo je od plastike, rekao je on i podsetio da su nekada kontrolne table u automobilima bile napravljene od drveta i da su tada automobili bili veoma skupi, ali i teški.

Problem kod korišćenja plastike je otpad

“Da koristite drvo, umesto plastike, imali bismo situaciju da za godinu dana posečemo Amazon”, upozorio je Grujić.

Prema njegovim rečima, plastika je omogućila da postanemo potrošačko društvo, tako što je sve ono što je nekada bilo skupo i teško, sada postalo jeftino i lagano.

“Ali kada smo postali potrošačko društvo, baš zato što je sad sve jeftino, mi smo postali društvo koje nešto iskoristi, pa baci, tako da je plastika sad postala i deo problema“, ukazao je Grujić.

Osim dobrih strana, ona ima i loše strane, a to je nagomilavanje plastičnog otpada, poručio je Grujuć, koji problem vidi pre svega u ponašanju ljudi prema plastici.

“Problem plastike nije njena upotreba i korisna vrednost, već kada ona postane otpad”, obrazložio je Grujić.

Kako je naglasio, potrebno da postoji primarna selekcija plastike, pri čemu je ona i veoma dobar energent za spaljivanje.

U Beču, koji je proglašen najpoželjnijim mestom za život na svetu, istakao je Grujić, postoje tri spalionice, dok se ceo Stokholm greje na otpad.

„Plastika za jednokratnu upotrebu vam je na primer čaša za kafu. Sada se, međutim, uvode papirne čaše, ali onda moraju da budu premazane plastikom ili voskom da bi mogle da trpe visoku temperaturu tečnosti, što ih čini nemogućim za reciklažu“, tvrdi Grujić.

Izvor: Ekapija

Foto: Pixabay

Чланак Šta je „Zalenije“ – Plastična ili kartonska čaša? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Tako je inflacija za godinu dana dostigla 9,6 odsto, a iz Narodne banke Srbije objašnjavaju zašto je poskupljenje energenata jedan od najvećih razloga za povećanje cena nekoliko hiljada proizvoda i usluga, odnosno jedna od tri komponente „uvozne inflacije“.

– Ukupno, prema različitim procenama, proizvodnja nekoliko hiljada proizvoda koje svi mi koristimo za ličnu potrošnju i za poslovne aktivnosti počinje preradom sirove nafte. Praktično, cena sirove nafte je u gotovo svakom proizvodu i zbog toga je ovo i najveći deo uvozne inflacije. Dakle, nije reč samo o direktnom uticaju cena energenata na cene goriva ili gasa u Srbiji, već je pre svega reč o indirektnom efektu koji rast cena energenata ima na sve ostale proizvode – objasnio je nedavno Milan Trajković, zamenik generalnog direktora Sektora NBS za ekonomska istraživanja i statistiku, prilikom predstavljanja izveštaja o inflaciji.

Šta je uvozna inflacija?

Kako je objasnio Trajković, ukupna uvozna inflacija može da se podeli na tri dela. Prvi deo obuhvata rast cena proizvoda koje dominantno uvozimo (energenti, kafa, južno voće, automobili, nameštaj, elektronika…).

Drugi deo je rast cena berzanske robe (pšenica, kukuruz, soja, suncokret…) i treći, najveći i najvažniji deo, jeste ugrađivanje rasta cena energenata i drugih sirovina u više stotina različitih proizvoda kroz cenu koštanja njihove proizvodnje.

– Od 9,6 odsto, koliko je iznosila međugodišnja inflacija u aprilu, kada potrošačku korpu podelimo na proizvode koji su razmenjivi i one koji nisu, vidimo da je rast cena razmenjivih proizvoda u okviru indeksa potrošačkih cena iznosio negde oko 12 procenata, dok je rast cena nerazmenjivih proizvoda svega negde oko četiri odsto – rekao je Trajković.
Kao primer, Trajković je naveo nekoliko proizvoda poput flaširane vode, odeće, obuće i kozmetike čija proizvodnja praktično zavisi od nafte.

Osam odsto celokupne svetske nafte koristi se za proizvodnju plastike

– Ambalaža čini najveći deo cene koštanja u proizvodnji i maloprodajnoj ceni flaširane vode. Flašica se pravi od nafte, zatvarač i etiketa takođe. Konkretno, za proizvodnju jedne plastične flašice vode neophodno je oko četvrt litara sirove nafte. Znači, četiri plastične flašice su litar sirove nafte. Takođe, te flaše vode moraju da se transportuju od tačke A do tačke B i tu ponovo dolazimo do potrošnje goriva. Dakle, skoro kompletna cena koštanja ove flašice vode jeste nafta – objasnio je Trajković.

Osam odsto celokupne svetske nafte koristi se za proizvodnju plastike 2/3 materijala u proizvodnji odeće nastaje preradom petrohemijskih proizvoda (direktan proizvod naftne industrije) 1% do 1,5% svetske nafte koristi se za proizvodnju sintetičkih materijala 95% jedinjenja koja se koriste u proizvodnji kozmetike proizvode se od sirove nafte

Naveo je i da ambalaža čini od 15 do 30 odsto cene koštanja u proizvodnji mlečnih proizvoda, a kada je reč o kozmetici, u zavisnosti od vrste proizvoda, od 90 do 95 odsto jedinjenja proizvodi se od sirove nafte poput parafina, mineralnog ulja, benzena, polietilena i slično.

– Za proizvodnju jedne standardne automobilske gume neophodno je oko 25 litara sirove nafte. Za proizvodnju jedne gume za veća vozila poput kamiona i autobusa neophodno je oko 100 litara sirove nafte. Tu su zatim odeća i obuća. Oko dve trećine materijala u njihovoj proizvodnji nastaje preradom nafte. U pitanju su sintetički materijali kao što su poliester, najlon, akril, zatim elastin, guma koja se takođe koristi u proizvodnji obuće i brojni drugi materijali – istakao je Trajković, piše Kurir.

Izvor: Blic

Foto: Pixabay

Чланак Za proizvodnju jedne automobilske gume neophodno je oko 25 litara sirove nafte се појављује прво на Biznis i Finansije.

Predlog izmena i dopuna Zakona o PDV-u i Predlog dopune Zakona o akcizama podržala su sva 54 prisutna poslanika, prenosi Dnevni avaz.

Prvim zakonom želi se smanjiti PDV na hleb sa sadašnjih sedam odsto na nula odsto da bi se doprinelo tome da se cena hleba, koja je početkom godine poskupila 30 odsto, smanji, istaknuto je tokom obrazlaganja ovog zakonskog rešenja.

Drugim zakonom želi se ukinuti akciza na plastiku koja se koristi kao ambalaža u industriji hrane i pića, odnosno akciza koja je nedavno nametnuta domaćim privrednim subjektima koji se bave proizvodnjom vode, mleka i mlečnih proizvoda, kao i onima koji se bave prepakivanjem određenih proizvoda, prenose agencije.

Чланак U Crnoj Gori ukinut PDV na hleb i akcize na plastiku се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema navodima Narodne banke Srbije, od stupanja na snagu Zakona o međubankarskim transakcijama 2018. godine, broj POS terminala povećan je za 40 odsto. Umesto 79.486 POS terminala pre ti godine, na kraju trećeg tromesečja 2021. godine bilo ih je 111.444.

Trafike ih, međutim, i dalje nemaju, a vlasnici poručuju da su provizije previsoke, a uvođenje POS terminala skupo i neisplativo. Kako objašnjavaju, marže za prodaju cigareta, dopuna za „bus-plus“ i mobilnih telefona, gotovo su iste ili čak manje od provizija za kartice, pa bi omogućavanje plaćanja plastikom doprinelo da rade bez zarade. Često se dešava da i tamo gde ih ima, ako račun ne prelazi minimalnih 200 dinara, prodavac ne primi karticu.

Provizija povećena

– Razlog zašto ih mali trgovci u Srbiji često odbijaju su visoki troškovi, a koji su pre svega rezultat ogromnih naknada internacionalnih kartičnih sistema – kažu u NBS. – Prema našim informacijama, te provizije nisu snizili u prethodnom periodu, već su ih naprotiv povećali.

Trgovačku proviziju određuju troškovi međubankarske naknade i kartičnih sistema. Kako stručnjaci objašnjavaju, trgovac plaća proviziju banci čiji je POS terminal i to za svaku transakciju, kao i kartičnim sistemima, čiju plastiku narod koristi. Vlasnici radnji mogu da pregovaraju sa bankama i dogovore provizije za kartice.

– Za poslednje tri godine, od stupanja Zakona o međubankarskim transakcijama, provizije su snižene od prosečnog jednog procenta na 0,2 odsto, za transakcije debitnim karticama – objašnjavaju u Centralnoj banci. – Kao i na 0,3 procenata za transakcije kreditnim karticama. Prosečna naknada za prihvatanje kartica na prodajnim mestima, sada je 1,06 umesto dva odsto. Kod trgovaca kod kojih preovlađuju transakcije male vrednosti, banke čiji je POS terminal ugovaraju procentualno višu trgovačku naknadu, kako bi nadoknadile visoke troškove po transakciji. U nekim slučajevima prihvataju se platne kartice, ali uz fiksni minimalni iznos trgovačke naknade, nezavisno od visine računa.

Izvor: Novosti

Foto: Pixabay

Чланак Trgovcima plastika „pojela“ zaradu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Sprovodeći zakon iz februara 2020. godine, vlada je objavila spisak od oko 30 vrsta voća i povrća koje će od 1. januara morati da se prodaje bez plastične ambalaže, javlja Rojters.

Lista voća i povrća uključuje praziluk, patlidžan i okrugli paradajz, kao i jabuke, banane i pomorandže.

„U svakodnevnom životu koristimo strahovitu količinu plastike za jednokratnu upotrebu. Cilj zakona o kružnoj ekonomiji je da se smanji upotreba plastike za jednokratnu upotrebu i poveća njena zamena drugim materijalima ili ambalažom za višekratnu upotrebu i recikliranje“, navodi se u saopštenju Ministarstva.

Procenjuje se da se 37 odsto voća i povrća prodaje sa ambalažom i očekuje se da će mera sprečiti više od milijardu beskorisnih plastičnih ambalaža godišnje.

Predsednik federacije francuskih prodavaca voća Fransoa Roh rekao je da će prelazak na karton biti težak za tako kratko vreme.

Postepeno ukidanje plastike

„Takođe, prodaja sirovih proizvoda je komplikovana jer mnogi kupci dodiruju voće i ljudi ne žele da njihovo voće bude dodirivano“, rekao je.

Zabrana pakovanja deo je višegodišnjeg vladinog programa za postepeno ukidanje plastike.

Od 2021. godine Francuska je zabranila plastične slamčice, šolje i pribor za jelo, kao i kutije od stiropora za poneti.

Ograničen broj delikatnog voća, kao na primer isečeno voće, za sada se mogu prodavati u plastičnoj ambalaži, ali to će biti ukinuto do kraja juna 2026. godine.

Plastična ambalaža biće zabranjena do kraja juna 2023. godine za čeri paradajz, boraniju i breskve, a do kraja 2024. godine za špargle, pečurke, zelenu salatu, bilje i trešnje.

Krajem juna 2026. godine maline, jagode i druge delikatne bobice će biti takođe u prodaji bez plastičnih pakovanja.

Od januara 2023. godine Francuska će takođe zabraniti bacanje posuda za jelo u restoranu brze hrane koja se konzumira na licu mesta.

Izvor: 021.rs

Foto: Pixabay

Чланак Francuska će od januara 2022. godine zabraniti plastičnu ambalažu za voće i povrće се појављује прво на Biznis i Finansije.