Kako to da se najpopularniji američki sladoled proizvodi u Vermontu, sedmoj najhladnijoj državi u SAD? Podaci za prošlu godinu pokazuju da je od ukupne prodaje sladoleda na američkom tržištu u vrednosti od 6,8 milijardi dolara, više od milijarde ostvarila kompanija Ben&Jerry’s, proizvođač sladoleda iz Vermonta, koja je dostigla trećinu ukupne prodaje i u Velikoj Britaniji. Većina potrošača je izjavila da su im sladoledi iz ove fabrike draži od bilo koje druge robne marke.

Stručnjaci ocenjuju da možda ima i boljih sladoleda, ali da nijedan proizvođač nije tako popularan već decenijama u javnosti kao Ben&Jerry’s, koji je od svog početka prepoznatljiv po originalnom pristupu marketingu. Zahvaljujući neobičnim reklamnim idejama, fabrika je postala i velika turistička atrakcija, sa oko 350.000 posetilaca godišnje. Ona je već 37 godina otvorena za javnost, ali većina ljudi želi da obiđe „Groblje sladoleda“, koje se nalazi u dvorištu fabrike. Šta je bio razlog za ovako ekscentričnu zamisao?

Osnivači kompanije, Ben Koen i Džeri Grinfild, objašnjavaju da eksperimentisanje sa različitim ukusima uvek nosi opasnost da neke kombinacije ne prođu na masovnom tržištu, ili da tokom godina jednostavno izađu iz mode. Zato su tražili rešenje kako da rizike ovog posla pretvore u dobar posao, manu u reklamu i gubitak u dobitak. Najzad im je 1997. sinulo da otvore „Groblje sladoleda“, koje je dostupno u dve inkarnacije, virtuelnoj i fizičkoj.

Posetioci na stvarnom groblju obilaze mramorne ploče sa šaljivim biografijama „pokojnika“, dok na virtuelnom mogu da glasaju da se neke vrste sladoleda vrate u život. Potrošači se pozivaju da prisustvuju i pogrebnim ceremonijama prilikom „sahrana“, kao i radosnim događajima nakon „uskrsnuća“.

„Groblje sladoleda“ je verovatno najkomercijalnija reklama ove kompanije, ali ne i glavni sastojak promotivne strategije koja je sladoledžijama obezbedila lojalnost kupaca i rast popularnosti na tržištu. Reklamnu recepturu su takođe osmislili osnivači, jer na početku poslovanja nisu imali novca za marketinške stručnjake, već samo čvrsta društvena ubeđenja.

Preduzetnici kontrakulture

Koen i Grinfild su prijatelji iz detinjstva, koji su nakon završenog kursa za proizvodnju sladoleda jedva prikupili 12.000 dolara za renoviranje jedne propale benzinske pumpe u Berlingtonu u Vermontu. Tu su 1978. otvorili svoju prvu prodavnicu sladoleda od prirodnih sastojaka, što je tada bilo tržište u povoju.

Sladoledi su bili vrlo neobičnog i intenzivnog ukusa za to vreme, a mladi preduzetnici su bacili u smeće mnogo neuspelih kombinacija dok nisu pronašli prave recepture i ustalili ponudu. Tri godine kasnije napravili su prvu franšizu, 1985. podigli fabriku koju su godinu dana kasnije otvorili za javnost, da bi se do 1994. proširili na gotovo celo američko tržište sa prodajom koja je dostigla 150 miliona dolara. Dvojica sladoledžija su 1998. proglašena najboljim preduzetnicima u Sjedinjenim Državama.

Dve godine kasnije, kupila ih je multinacionalna korporacija Unilever za 326 miliona dolara. Koen i Grinfild su prihvatili da prodaju svoju firmu, ali uz jedan uslov – da ona zadrži nezavisni upravni odbor koji će se baviti društvenim angažmanom, a da novi vlasnik nadgleda operativni i finansijski deo posla. Šta je to značilo?

Ben&Jerry’s je uspeo jer su njegovi osnivači imali hrabrosti da uđu na do tada malo ispitano tržište i da iz godine u godinu uvode potpuno nove vrste sladoleda. Ali ono što ih je zaista izdvojilo od konkurencije bila je njihovo preduzetništvo kontrakulture. Od samog početka su se deklarisali kao protivnici vladajućih normi koje obespravljuju „malog“ čoveka i kao neko ko se zalaže za humanije, pravednije i tolerantnije društvo, odgovorno i prema ljudima i prema prirodi, uključujući i poruke da „korporacije nisu ljudi“, te da „veliki novac ne predstavlja slobodu“.

Već tokom ranog razvoja poslovanja povezivali su se sa malim lokalnim firmama, prve akcije u preduzeću su ponudili običnim građanima, uveli pravilo da plata direktora može biti najviše pet puta veća od najniže radničke plate, zagovarali održivu proizvodnju i žestoko se protivili genetski modifikovanoj poljoprivredi.

Vrlo jasno su izražavali svoje političke stavove i kroz nazive sopstvenih proizvoda i reklamne kampanje. Kroz njihov asortiman prošle su sve goruće teme, rasna diskriminacija, uništavanje proizvodnje u korist finansijskog lobija, srozavanje radničke klase, uvećanje socijalnih nejednakosti, siromaštvo, diskriminatorski zdravstveni sistem, razaranje drugih zemlja u korist američke elite i interesa naftaša… Dvojica preduzetnika su učestvovala na mnogim protestima, a zbog svojih tvrdnji da su velike korporacije korumpirale američke političare završili su 2016. u zatvoru.

Unilever je kao novi vlasnik uspeo da razvodni neke od prvobitnih postulata proizvođača sladoleda, poput uvođenja veštačkih sastojaka u proizvodnju i ukidanja ograničenja na razlike u platama. I pored toga, Koen i Grinfild su svojim uporednim društvenim angažmanom uspeli da održe uverenje kod kupaca da za razliku od mnogih korporacija kojima su danas puna usta društvene odgovornosti na papiru, oni zaista veruju u ono za šta se zalažu.

Kako je omiljeno dete postalo „crna ovca“

To su potvrdili i podaci s početka 2021. godine, kada je zbog posledica pandemije Unilever zabeležio pad ukupnih prihoda na 26 milijardi evra, dok je Ben&Jerry’s ostao najbolje rangirana marka sladoleda u SAD, sa prihodima koji su premašili milijardu dolara. Proizvođači sladoleda su dostigli tržišnu kapitalizaciju od 101,5 milijarde dolara, jer su ih ulagači videli kao sigurnu imovinu u nesigurnim vremenima.

Ali upravo te godine došlo je do preokreta na berzi, jer su Koen i Grinfild zabranili svom izraelskom partneru Avi Zingeru da prodaje njihov sladoled zbog toga što je „Izrael okupirao palestinsku teritoriju na Zapadnoj obali“. Zinger je tužio kompaniju Unilever, koja je potom povela spor protiv do tada omiljenog deteta, firme Ben&Jerry’s i na kraju poništila njenu odluku. Obrazloženje je glasilo da je jedno zalagati se za napredne društvene ciljeve, a nešto sasvim drugo direktno se mešati u političke odnose dve države. Izbio je skandal, zbog kojeg su ulagači počeli da se povlače, ali očigledno ne i potrošači, imajući u vidu pomenute finansijske pokazatelje proizvođača sladoleda u 2022. godini.

Potom je usledio napad Rusije na Ukrajinu, gde su se zapadne kompanije što dobrovoljno, što manje dobrovoljno direktno umešale u političke odnose između dve države. Sladoledžije su, očekivano, osudile rusku agresiju, ali su ove godine „zapalile“ društvene mreže zbog svog stava da SAD neodgovorno potpiruju rat u Evropi. Pozvali su da se odmah obustavi isporuka američkog oružja Ukrajini, te da se novac poreskih obveznika upotrebi za što hitnije nalaženje mirnog rešenja, kako bi se „obustavile patnje ukrajinskog i ruskog naroda“.

Čelnici Unilevera su se momentalno ogradili od ovakvih izjava, ali nisu propustili da izlože kako će biti neophodno izvesno restrukturiranje poslovanja u oblasti sladoleda i hrane, zbog ogromnog rasta troškova u proizvodnji. Analitičari smatraju da ovakve najave ukazuju na sve zategnutije odnose između Unilevera i kompanije Ben&Jerry’s, ali i da proizvođač iz Vermonta zbog svojih „nepopularnih“ stavova o ratu u Ukrajini rizikuje da značajno potkopa poslovanje i neplanirano uveća svoje „Groblje sladoleda“.

Zorica Žarković

Biznis i finansije 213, septembar 2023.

Foto: Rosie Kerr, Unsplash

Чланак Mana kao reklama i reklama kao mana: Groblje sladoleda се појављује прво на Biznis i Finansije.

Govoreći o tome kakvu bi ulogu mogla imati Rusija a kakvu Kina u borbi za novi svetski poredak, šef nemačke obaveštajne službe Tomas Haldenvang je, između ostalog, rekao: „Kada razgovaram sa stranim partnerima, oni uvek kažu – Rusija je oluja, a Kina klimatska promena. Dakle, moraćemo da se pripremimo za ovu klimatsku promenu u narednim godinama“.

U skladu sa ocenom koju je izrekao nemački obaveštajac, podela globalnog sela na međusobno zavađene zaseoke u borbi za prevlast nije započela ratom u Ukrajini. Ali ovaj sukob je, svakako, ubrzao promenu svetskog poretka i fragmentaciju globalnog tržišta, predvođenu trgovinskim ratom između SAD i Kine. Presudan događaj za užurbano resetovanje svetskih finansija bila je odluka SAD i EU da u sklopu sankcija protiv Rusije, isključe ruske banke iz međunarodnog platnog sistema (SWIFT) i zamrznu 300 milijardi dolara ruskih deviznih rezervi.

Ovakvi potezi su otvorili vrata Kini da postane ruski bankar i tako ojača poziciju juana i svog platnog sistema za prekogranična međubankarska plaćanja (CrossBorder Interbank Payment System). Istovremeno, to je bila opomena svima ostalima da bi zavisnost od dolara kao rezervne svetske valute mogla da postane politička alatka za prisiljavanje drugih da se „priklone“ američkim interesima. Upravo zato, sankcije koje su zapadni saveznici uveli Rusiji neplanirano su im se vratile kao bumerang. Posledice koje su izmakle kontroli dodatno polarizuju međunarodnu politiku, razdvajaju svetsku ekonomiju i podstiču sve veći broj država da ubrzano tragaju za alternativnim sistemom umesto sadašnjeg.

Koliko košta cepanje sveta

Svetska trgovinska organizacija je izračunala da bi podela sveta na dva trgovinska bloka smanjila globalni BDP za 5%, dok je istraživanje nemačkog Kiel instituta za svetsku ekonomiju pokazalo da bi razdvajanje EU od Kine dovelo do gubitka BDP-a od 0,8% u Evropi i 0,9% u Kini. Međunarodni monetarni fond upozorava da geopolitički sukobi i posledična ekonomska fragmentacija prete finansijskoj stabilnosti. Preraspodela tokova kapitala i stranih direktnih investicija u skladu sa političkim opredeljenjima mogla bi dugoročno da smanji svetsku proizvodnju do 7%, prognozira MMF, pri čemu bi najveću štetu od „rascepkanog i siromašnijeg sveta“ pretrpele zemlje u razvoju.

Međutim, ni najrazvijenije ekonomije neće biti imune na spoljne šokove, jer finansijska fragmentacija duž geopolitičkih linija, pored stranih investicija, ugrožava međunarodne platne sisteme i vrednost imovine. Investicioni fondovi su posebno osetljivi na geopolitičke krize, što je već vidljivo po tome da su njihova međunarodna ulaganja sve oskudnija, posebno u zemljama koje su politički „sumnjive“. Pojačane napetosti između države investitora i one u koju se ulaže mogle bi da umanje ukupnu bilateralnu raspodelu portfeljnih ulaganja i bankarskih potraživanja za oko 15%, navodi MMF.

Nametanje finansijskih ograničenja i prekogranični odlivi kredita i ulaganja stavljaju banke u jako nepovoljan položaj. Sve veća nestabilnost preti da bankama smanji vrednost imovine i da istovremeno uveća troškove njihovog finansiranja. Ukoliko sukobi dovedu do novih poremećaja u lancima snabdevanja, to će ubrzati pad privrednih aktivnosti i opet pogurati inflaciju.

Posledično, ovo će uvećati tržišne i kreditne gubitke banaka i dodatno smanjiti njihovu profitabilnost i kapitalizaciju. Tako se ulazi u začarani krug, jer će banke, bežeći od rizika, uveliko usporiti kreditiranje privrede, a time još više opteretiti privredni rast, upozorava MMF.

Revolucija protiv dolara

Nimalo suptilna politika SAD „ko nije sa mnom, taj je protiv mene“, dovela je do ubrzane dedolarizacije, pa je učešće dolara u globalnim rezervama prošle godine opalo deset puta brže od proseka tokom poslednje dve decenije. Američka valuta je 2021. godine činila 73% ukupnih svetskih rezervi, da bi lane njeno učešće palo na 58%.

U isto vreme, sve je rasprostranjenije trgovanje lokalnim valutama, na osnovu bilateralnih sporazuma između zemalja. Brazil i Argentina sklopili su dogovor o trgovini svojim valutama, Brazil i Kina o trgovini u juanima, Indija i Malezija o korišćenju rupija u prekograničnom poslovanju, Indija je potpisala bilateralni sporazum i sa Bangladešom koji je to, pak, učinio sa Rusijom, Saudijska Arabija je spremna da prodaje naftu Kinezima za juane, i tako redom… Čak je dugogodišnji američki saveznik, Francuska, počela da svoje transakcije vezane za tečni prirodni gas (LNG) obavlja u kineskoj valuti.

Nova razvojna banka BRIKS-a (NDB) je najavila da će skoro trećinu svojih kredita odobriti u lokalnim valutama koje koriste članice ove finansijske institucije. Cilj je, kako NBD navodi u svom saopštenju „da se razvije pravedniji sistem monetarne razmene od postojećih, koji imaju tendenciju da privileguju veoma bogate zemlje“.

Ipak, najviše se polemiše o tome šta će se desiti ukoliko zemlje BRIKS-a, Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika zaista uvedu zajedničku valutu, posebno u situaciji kada se za članstvo u ovom savezu prijavljuje sve veći broj zemalja u razvoju, uključujući i one koje kontrolišu proizvodnju nafte. Dok jedni smatraju da je ovakav scenario malo verovatan, pre svega zato što je reč o saveznicima koje deli mnoštvo političkih i ekonomskih razlika a možda još više jer su opterećeni velikim dugovima u dolarima, drugi procenjuju da je uvođenje zajedničke valute koja bi „izašla na crtu“ dolaru vrlo moguće i izvodljivo.

Cigla veća od Kinsekog zida

Među potonjima je i Džozef Saliven, bivši ekonomski savetnik Bele kuće, koji ističe da bi valuta BRIKS-a bila moćan izazivač dolaru, jer članice ovog bloka po svom ukupnom BDP-u nadmašuju ne samo SAD, već i sve države koje čine G7. Ako bi postojeće i eventualne buduće članice BRIKS-a koristile za međunarodnu trgovinu samo svoju valutu, koju Saliven hipotetički naziva „brik“ (cigla), mogle bi, na prvom mestu, same da finansiraju sav svoj uvoz. Šta bi to značilo ilustruje i podatak da je ovaj blok prošle godine ostvario trgovinski suficit od 387 milijardi dolara, uglavnom zahvaljujući Kini.

BRIKS bi mogao da postigne i daleko veću samodovoljnost u međunarodnoj trgovini, kakva nije moguća sa bilo kojom drugom svetskom valutom. Pošto valutnu uniju BRIKS-a – za razliku od bilo koje pre nje – ne bi činile države ujedinjene međusobnim teritorijalnim granicama, njene članice bi mogle da proizvode širi spektar dobara od bilo koje postojeće monetarne unije. To je uslov za samodovoljnost kakvu nemaju valutni savezi poput evrozone, koja je prošle godine zabeležila deficit od 476 milijardi dolara, ukazuje Saliven.

Imajući u vidu da je svaka članica BRIKS-a ekonomski „teška kategorija“ u svom regionu, od koje su zavisni njeni susedi, vrlo je verovatno da bi zemlje širom sveta bile spremne da koriste „brik“ u svom trgovanju. Pošto BRIKS navodno planira da svoju novu valutu podrži zlatom i drugim vrednim metalima, poput retkih metala, sredstva denominirana u „briku“ bi ličila na zlato na koje se plaća i kamata. To je, ukazuje Saliven, neobična karakteristika, koja bi imovinu denominiranu u „briku“ mogla da učini privlačnom za investitore.

Ipak, i pored svih prednosti koje bi imala ovakva konkurencija američkoj valuti, čak i najvatreniji pobornici dedolarizacije priznaju da će obaranje dolara s vlasti još dugo biti nemoguća misija. S druge strane, očigledno je da ulazimo u eru nove preraspodele svetske moći, u kojoj se i globalni monetarni poredak deli u ideološke zaseoke a novac dobija politički stav.

Zorica Žarković

Biznis & finansije, Finansije Top 2022/23

Foto: Greg Rosenke, Unsplash

Чланак Podela globalnog sela na finansijske zaseoke: Novac s političkim stavom се појављује прво на Biznis i Finansije.

Tako je prosečna cena stambenog metra u prvoj polovini godine za 11,7 odsto viša nego lane u isto vreme, s tim da je porast cene brži tamo gde je najatraktivnije, pre svega u Beogradu i Novom Sadu.

Gotovo je neverovatno da u opštini Savski venac kvadrat dostiže i 4.700 evra, piše portal 021.rs.

Cene uzletele

Istina, u ovoj bogatoj sredini prosečna plata premašuje 1.050, dok je prosek za celu prestonicu 835 evra. Međutim računica pokazuje da bi uobičajenom žitelju Savskog venca, pod uslovom da polovinu zarade izdvaja za rešenje stambenog pitanja, za stančić od 50 kvadrata trebalo ni manje ni više nego 40 godina. Pun radni vek. Kako je u prestonici praktično nemoguće živeti sa 500 evra mesečno, jasno je da čak ni ovaj, za srpske prilike više nego solidno situirani građanin, teško može računati na sopstvenu gajbu, bar ne oslanjajući se samo na platu.

Po većim gradovima u unutrašnjosti cene su niže, ali i zarade su dosta skromnije. Tako je i u Novom Sadu kvadrat na najboljim lokacijama premašio 3.000, dok zarade još nisu dosegle 700 evra. Kako cene zakupa prate cenu stambenog metra, i podstanarima je sve skuplje. Ako je prošle godine za garsonjeru u središtvu Vojvodine trebalo izdvojiti, zavisno od lokacije, između 170 i 280 evra danas je cena između 50 i 70 evra iznad. Za stranca cena je dodatno viša, često od 150 do 200 evra.Atipično za Srbiju

Od početka marta izbeglice iz zaraćenih Rusije i Ukrajine dodatno su povećali potražnju i cene su uzletele u nebesa, pogotovo u Beogradu i Novom Sadu, gde su pretežno skoncentrisane i gde veći deo njih, kao IT stručnjaci, lako nalaze dobro plaćeno radno mesto ili, što je takođe čest slučaj, sa sobom premeste i poslove iz matične zemlje.

Tako su već duže vreme drastično visoke, neprekidno se uvećavajući, i cene zakupa i cene stambenog kvadratnog metra. Atipična situacija za Srbiju u kojoj je tradicionalno cena zakupa u odnosu na cenu stana bila uočljivo niža nego što je po evropskim gradovima slične veličine i privlačnosti. Zakup često nije dostizao ni trećinu cene, recimo u Kelnu ili Nantu, a nikako nije bio iznad polovine cene za sličan stan u ovim gradovima.

Štaviše, sve dok nije počelo masovnije zapošljavanje ruskih stručnjaka u NIS-u, izdavanje većeg stana je bila retkost. Studenti su pretežno usmereni na garsonjeru, mladi parovi na najviše jednoiposoban stan. No, sada sve što se ponudi odmah plane, pogotovo nedostajući veliki stanovi i luksuznije vile.

Višak stanova

U Srbiji prema netom završenom popisu ima oko 2.497.000 domaćinstava, stanova oko 3.244.000. Gro viška čine vikendice ili napušteni stanovi po selima i manjim mestima odakle se stanovništvo decenijama masovno iseljava. Poslednji popis pokazuje da je u Prokuplju, Trgovištvu, Beloj Palanci, vojvođanskim Novim Kneževcima ili Irigu, broj stanova manji nego pre deceniju. Nema nade da se povrati nekadašnji broj žitelja i ljudi su počeli rušiti napuštene kuće, a okućnice vraćati u poljoprivrednu površinu.

Višak stanova postoji svuda – u Beogradu je broj gajbi 730.000, dok je tek 604.000 domaćinstava. Za najam je bezmalo 126.000 stanova i, tržište pokazuje, sve je razgrabljeno. Jeste da je prestonica jedinstvena po otprilike 37.000 stranih državljana koji u njoj duže vreme borave i stan im je neophodan. Tu vrstu potražnje druge srpske varoši praktično ni nemaju, ni Novi Sad, bar ne u nekoj većoj meri.

Druga zahvalna klijentela su studenti i veličina i kvalitet Beogradskog univerziteta je od velikog značaja. Jeste da stanodavci dobro prolaze i u drugim univerzitetskim centrima Srbije, ali cena garsonjere u Beogradu je ravna ceni dva jednosobna stana u Kragujevcu od kojih je svaki za bar 12 metara veće površine. U Subotici su locirana tri fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, tu je i nekoliko odeljenja drugih novosadskih fakulteta, te osam privatnih, pa, ipak, cena kvadratnog metra je upola niža nego u najvećem vojvođanskom gradu. Razlika kod zakupa je možda i veća.

Kvalitet života

Nije jednostavno reći šta je razlog pravoj navali na nekoliko najvećih mesta dok se bukvalno sva ostala mesta, i varoši od četrdesetak hiljada stanovnika, poput Sombora i Kikinde, sve brže prazne. Nezaposlenost desetak sezona nije posebno velik problem, sa padom broja stanovnika umajuje se i broj nezaposlenih. Čini se da je osnovni motiv u uočljivo kvalitetnijem životu po najvećim gradovima. Zdravstena zaštita je mnogo dostupnija i kvalitetnija, mogućnost dodatne zarade višestruko veća, dok je kulturno-zabavna ponuda neuporedivo bogatija i privlačnija.

Za razliku od negdašnjih vremena, život je jeftiniji u gradu, gde su akcijske prodaje svakodnevica, rasprodaje u velikim šopovima češće. Po manjim mestima nije lako naći frizere, obućare ili krojače. Još je teže i skuplje popraviti tehničke aparate, mobilne i kompjutere. Može se zamisliti koliko majstori i kada zađu u sela nabijaju cene. Na sve valja dodati i lošu saobraćajnu povezanost u čijoj osnovi je sistemsko zapostavljanje železnice i gotovo potpuna oslonjenost na preskupi drumski prevoz.

Reč je o svojevrsnim apsurdima i posledica su odsustva, odnosno pogrešno koncipirane razvojne politike. Ona iz socijalističkih vremena postupno je zanemarivana, tokom sankcija sasvim napuštena, nova nije ni osmišljena. Kapital hrli tamo gde se najbrže oplođuje, na što veća tržišta. To su gradovi, a sve veća koncentracija žitelja u nekoliko najvećih je izraz težnje kapitala da se što brže oplodi.

Kada nema štednje

Posledice ovakvog trenda su brojne i, posebno na duži rok, grube. To su, pošto građevine i putevi ne izvoze, sve veći spoljnotrgovinski deficit, demografski kolaps, iseljavanje mlađeg stanovništva iz zemlje, masovno napuštanje manjih mesta i nestajanje sela. Tu je i nedostatak stanova u nekoliko najvećih gradova uprkos sve manjem broju stanovnikla i sve intezivnijoj gradnji.

Nekada je bilo uobičajeno da se za godinu dana završi između 13.000 i 16.000 stanova. Pre dve godine niklo je 24.000, lane čak 28.000, velika većina od njih u Beogradu i Novom Sadu, ali jagma za gajbama nije umanjena.

Čini se da država u celoj situaciji ima i direktniju ulogu. Građevinarstvo je delatnost koju intenzivno podupire i čiji doprinos rastu BDP predsednik stalno ističe. Posao izgradnje preuzele su firme bliske funkcionerima i članovima stranke, a stanove svuda u svetu, tako i u Srbiji, kupuje pre svega elita, najbogatiji sloj.

Zabeležena je i za Srbiju nova pojava kupovina većeg broja stanova, pa postoji ne mali broj vlasnika po desetak i više stanova. U vreme kada je novac, i onaj evropski, počeo da gubi vrednost i banke prestale da plaćaju kamate na štednju, kupovina stana je postala tehnika kojom se pokušava sačuvati vrednost ušteđevine. Ujedno i zarađivati iznajmljivanjem.

Poreska politika

Državna politika podržava ovakvu koncepciju stanogradnje, gotovo u celosti prepuštene privatnom kapitalu. Porez na imovinu jednak je bilo da je reč o prvom, drugom ili desetom stanu, baš kao što je i kod kupovine isti bez obzira na to da li je reč o prvom ili petom stanu. Porez na izdavanje funkcioniše tek simbolično.

Kada je u sličnoj situaciji pre nekoliko sezona grčka vlada skalirala poresku politiku i porez pri kupovini drugog stana uvećan na 40, trećeg na 60, petog na 100 odsto, cene stambenog metra su u roku od mesec dana pale za 30 odsto. Još je veći pad zabeležen kod zakupa.

Upravo primer bliske države ukazuje nam da su visoke cene stana i zakupa volja i cilj vladajuće političke garniture. Razlog je, naravno, opipljiv i leži u velikom prisustvu aktuelnih čelnika u građevinskoj delatnosti i (lični) interes koji se u ovoj sprezi ostvaruje.

Izvor:  piše, Živan Lazić, 021.rs

Foto: Pixabay

Чланак Kapital hrli tamo gde se najbrže oplođuje, a u Srbiji je to izgradnja stanova се појављује прво на Biznis i Finansije.

Termine „balkanizovati“ i „balkanizacija“ možemo da zahvalimo Englezima, koji su prema tvrdnjama američke profesorke antropologije Ešli Hamond, smislili ove nazive posle Prvog svetskog rata, kako bi označili sledeće: „Podeliti u manje, međusobno neprijateljske celine, sa manje ili više nazadnom populacijom, koja je ekonomski i finansijski slaba, gramziva, uplašena i koja neprestano biva plen i žrtva velikih sila i sopstvenih strasti za nasiljem“.

Posle krvavog rata među dotadašnjom braćom i raspada bivše SFRJ, naziv Balkan počinje da se izbegava po svaku cenu. Umesto ovog imena „koje sadži izrazito negativne konotacije“, počeo je da se upotrebljava geografski pojam Jugoistočna Evropa, koji je označavao prilično široko područje između Jadranskog i Crnog mora.

Ali ovaj pokušaj „civilizovanja balkanskih naroda“, makar pojmovno, nije završio slavno, pošto je antropolog Marija Todorova skrenula pažnju da su isti takav naziv koristili nacisti tokom Drugog svetskog rata, kako bi opisali jugoistočnu granicu svog „političkog projekta“. Da je Todorova ostala u rodnoj Bugarskoj, njenim opažanjima se verovatno ne bi pridavao veliki značaj, ali pošto predaje u SAD i postala je svetski priznata, onda je njeno mišljenje dobilo potpuno drugačiju težinu.

I tako se birokratija u EU nevoljno vratila imenu Balkan, ali sada u nešto drugačijoj varijanti i na suženom geografskom području. U upotrebu je ušao naziv Zapadni Balkan, što prema objašnjenju zvaničnika Unije označava „države Balkanskog poluostrva čije je spoljnopolitičko strateško opredeljenje učlanjenje u Evropsku uniju“. Sam pojam su osmislile i plasirale zvanične institucije Evropske unije, s ciljem da se istakne „zajednički put ovih država ka EU u procesu evrointegracija“.

Kada se ovako postave stvari, „stiče se utisak da je nekim zemljama evropejstvo unapred dato, dok druge moraju oko njega da se potrude, te shodno tome pristupna pravila igre određuju one prve“, komentariše američka profesorka Ešli Hamond. Tako u političkoj komunikaciji pojam Evrope i evropskih vrednosti počinje da se izjednačava isključivo sa Evropskom unijom, dok Zapadni Balkan ostaje „večiti evropski Drugi“, zaključuje antropolog Tanja Petrović, direktor Instituta za kulturu i pamćenje u Ljubljani. Ti drugi su: Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija, Srbija bez Kosova i Kosovo samo za sebe.

Ne postoji Zapadni Balkanac

Kada je nevladina organizacija Građanske inicijative objavila 2019. godine rezultate svojih istraživanja o odnosu mladih prema ulasku Srbije u Evropsku uniju, podigla se velika bura u javnosti. Svega 11% ispitanika je izjavilo da je to jako važno za našu zemlju i buduće generacije, čak četvrtina je članstvo u EU ocenila kao potpuno nebitno za njihovu budućnost, dok su ostali odgovorili da ih to ne zanima.

Neki od komentara su glasili da nije ni čudo što mladi tako razmišljaju, kad srpski političari s jedne strane govore da delimo evropske vrednosti, a sa druge stalno ponavljaju da su naši pravi, najveći prijatelji negde drugde i da nas Evropska unija ucenjuje i obmanjuje. Drugi su isticali sasvim suprotno, da su zvaničnici Evropske unije ti koji danas govore jedno, a sutra nešto sasvim drugo. Ali šta god govorili, konstatuje se da nova uslovljavanja koja se postavljaju iz godine u godinu pokazuju da ne postoji istinska volja da Srbija postane deo te zajednice.

Novije istraživanje Odeljenja za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, objavljeno u „Etnološko-antropološkim sveskama“, imalo je nešto drugačiji cilj – da utvrdi kako studenti Beogradskog univerziteta tumače pojam Zapadni Balkan. Ispostavilo se da bez obzira na to šta ispitanici studiraju, da li su budući ekonomisti, tehnolozi ili programeri, odgovori su manje-više slični. Svode se na zaključak da je naziv Zapadni Balkan pojam koji je konstruisan u političke svrhe i veštački međusobno spaja, ali i odvaja ove države od drugih.

Svi ispitanici su upoznati sa ovim pojmom, za koji smatraju da može da se tumači na više načina: kao geografsko područje, potom kao skup zemalja koje pored prostora dele i sličan nivo privrednog i političkog razvoja, ali i kao teritorija onih država koje nisu članice EU. Pojedini ispitanici smatraju da ovaj naziv ima i simbolička značenja.

„Nastao je u svetlu antagonističkog odnosa ’Evrope’ prema ’Balkanu’, u svetlu podele mi/drugi. Balkan je ’drugi’ unutar samog evropskog kontinenta, razmeđa između Zapada i Istoka, nešto ’divlje, mistično, necivilizovano, nasilno’. Termin ’Zapadni Balkan’ koji se koristi od devedesetih godina, odnosi se na ’društveni ugovor’ kojim se balkanske zemlje koje su već ušle u EU – ili su pregovori u toku za ulazak – brišu iz ’necivilizovanog’ balkanskog svetonazora“, smatra K. L. (24 godine).

Akademci ocenjuju da su razlike između Balkana i Zapadnog Balkan te što je prvi geografski širi pojam, koji obuhvata više država, a drugi politički pojam za teritoriju na kojoj, između ostalog, „ima više dramatičnih događaja nego u ostalim zemljama Balkana“.

Nalazi pokazuju i da niko od ispitanika ne koristi pojam Zapadni Balkan kada se predstavlja strancima, niti ih je ikada iko drugi tako predstavio u stranom okruženju. U takvim situacijama, najčešće se koriste nacionalnom odrednicom i eventualno navedu grad iz koga potiču, naročito ako žive u Beogradu.

„Sve i da se učlanimo u EU, o nama će misliti isto što i sada“

Anketiranima je zajedničko i uverenje da nijedna država Zapadnog Balkana neće u skorijem periodu pristupiti EU. Deo ispitanika konstatuje da je i sama Evropska unija u krizi, te da je veliko pitanje da li će ta zajednica opstati i u kom obliku. Zanimljiva su i mišljenja da će pojam Zapadni Balkan nastaviti da postoji čak i u slučaju da zemlje koje su njime obuhvaćene jednog dana postanu članice Evropske unije.

„Čak i u slučaju da se sve države Zapadnog Balkana pridruže EU, taj pojam će postojati i dalje. Pre svega, zbog zajedničkih socio-geopolitičkih karakteristika. Malo je verovatno da ćemo ikada moći da poredimo Srbiju, Severnu Makedoniju ili Albaniju sa Nemačkom, Francuskom ili Luksemburgom i da ih posmatramo kao jednake članove ove zajednice, a još je manje verovatno da bi ijedna od ovih zemalja dozvolila da im ove države budu ravnopravni partneri“, ocenjuje K.M. (23 godine).

Pojedini akademci su dali i oštrije kvalifikacije: „S obzirom na to da je sam naziv Zapadni Balkan zapadna tvorevina nametnuta odozgo, koja bi trebalo da „evropeizuje’ ovo područje, koje se doživljava kao nekakvo mračno, necivilizovano mesto, mislim da će ovaj pojam opstati. Sve i da apsolutno svaka država Zapadnog Balkana pristupi EU, neće naziv Zapadni Balkan biti iskorenjen, niti će se o ovim država promeniti mišljenje“, tvrdi K. B. (24 godine).

Samo jedan ispitanik je izrazio suprotan stav. „Neće biti u upotrebi na zvaničnom nivou. Nekako mi je logično da ako je ceo Balkan u EU, šta će ti Zapadni“, smatra V. P. (23 godine).

Nalazi istraživanja upućuju da među studentima u Srbiji vlada ambivalentan stav prema Evropskoj uniji. S jedne strane, ona se doživljava kao politički akter koji se služi „mekom moći“ kako bi diktirao politička i ekonomska kretanja, a s druge kao tvorevina koja je u dubokoj političkoj i ekonomskoj krizi. Uočljivo je i da većina ispitanika ne idealizuje EU, kao što je to bio slučaj među stanovništvom zemalja Istočne Evrope na samim počecima reformi u njihovim zemljama. Naprotiv, većinski stav mladih u Srbiji prema Evropskoj uniji i evrointegracijama bi se najblaže mogao opisati kao kritički nastrojen, zaključuje se u istraživanju.

Zorica Žarković

Biznis & finansije, broj 199/200, jul/avgust 2022.

Foto: Intricate Explorer, Unsplash

Чланак Kako mladi u Srbiji tumače pojam Zapadni Balkan: Večiti „evropski Drugi“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Sjedinjene Američke Države i dalje važe za vodeću zemlju u razvoju preduzetništva i novih tehnologija. Ali najjačoj svetskoj sili je za petama njen najveći konkurent – Kina.

U današnjem svetu više ne postoji samo jedan centar koji diktira tehnološki razvoj, uključujući i razvoj samog interneta, pa i domenskih politika, kaže Leonid Todorov, direktor Udruženja registara nacionalnih domena najvišeg nivoa azijsko-pacifičkog regiona (APTLD), koji okuplja 50 registara i 23 pridružena člana.

Ovaj region je samo u 2021. zabeležio rast broja novih domena od 5,6 odsto. Todorov ističe da i pored brzog napretka, on nije jednak u svim državama azijsko-pacifičkog regiona. Brže se razvijaju zemlje koje imaju nižu polaznu osnovu, kao i države čija vlast sistemski podržava širenje interneta i razvoj novih tehnoloških rešenja.

Nova blokovska podela sveta

Analizirajući aktuelna dešavanja na globalnoj sceni, Todorov ocenjuje da je u svetu u toku nova podela karata i kada je reč o razvoju interneta i pratećih tehnologija.

„Uočljiva je podela na nekoliko blokova koji se razvijaju svaki na svoj način. Na jednoj strani imamo Kinu i ostale azijske države u kojima se veoma brzo razvija internet. Iako se i manje države razvijaju dinamično, Kina se izdvaja u ovom regionu skoro po svim parametrima, a najviše po razvoju tehnologija poput veštačke inteligencije, 5G mreže i Interneta stvari”, objašnjava Todorov.

Ova zemlja, prema njegovim rečima, sada podseća na Silicijumsku dolinu na početku razvoja interneta. U Kini se rađa mnoštvo dobrih ideja i preduzetničkih poduhvata koji mogu da prerastu u ozbiljna tehnološka rešenja, i da kinesku privredu učine još konkurentnijom u globalnoj utakmici.

„Indija se takođe ubrzano razvija, mada treba imati u vidu da je njen razvoj brz zato što je započet sa niske polazne osnove. Ipak, neke inicijative iz ove zemlje mogu da stanu ‘rame uz rame’ sa kineskim, ako ne i da ih preteknu u pojedinim segmentima“, smatra Todorov.

Ostala dva bloka sastoje se od zapadnih država za koje smo već navikli da predvode u tehnološkom razvoju. Prvi blok sačinjavaju SAD, Velika Britanija i Australija, a drugu grupu čine pomenute tri države zajedno sa Novim Zelandom i Kanadom, u okviru saveza pod imenom „Pet očiju“. Ovaj savez je oformljen na početku Drugog svetskog rata s ciljem da njegove članice razmenjuju obaveštajne podatke, kako bi očuvale svoju nacionalnu bezbednost. U poslednjih nekoliko godina se upravo savez „Pet očiju“ sve češće pominje u kontekstu tinjajućeg sukoba Zapada i Kine u globalnoj trci za dominacijom na tržištu IKT usluga, napominje Todorov.

Niko nije super u svetu super sila

Na pitanje B&F-a zašto je Kina toliki „trn u oku“ zapadnim silama, Leonid Todorov objašnjava da ovu temu ne može da komentariše zvanično, kao predstavnik APTLD-a, nego isključivo kao pojedinac koji već dugo prati globalnu trku u razvoju tehnologija.

„Kina je postala veoma moćan igrač na tehnološkom tržištu. Širenje i rast brzine interneta u toj zemlji prevazilazi tempo svih ostalih velikih sila. U malom provincijskom gradu u Kini možete imati brži internet nego u Evropi ili SAD. Kineski građani, kojima je internet i cenovno i infrastrukturno pristupačan, vrlo brzo su prihvatili nove tehnologije i postali potrošači kakve mogu da požele kompanije u mnogim kapitalističkim državama. Od toga veliku ekonomsku korist imaju firme koje proizvode tehnološke uređaje i aplikacije. Zato, između ostalog, kineska država stalno ulaže u poboljšanje uslova za razvoj novih tehnologija. Ta podrška je višestruka“, napominje Todorov, „ali uzmimo za primer samo finansije – kineski preduzetnici imaju na raspolaganju mnoštvo načina za prikupljanje kapitala, počev od ’poslovnih anđela’ pa sve do grantova koje obezbeđuje država“.

Zahvaljujući ovakvoj strategiji razvoja, Kina je postala jedna od najkonkurentnijih tehnoloških sila na svetu. Todorov skreće pažnju da Kinezi nisu oberučke prihvatali sve strane tehnologije, već da su mnoge proizvode razvijali sami, te da je većina njihovih aplikacija prilagođena lokalnom mentalitetu i jeziku. Kina ima svoje verzije poznatog pretraživača Gugl, kao i društvenih mreža koje se koriste širom planete. Povremeno joj polazi za rukom i da pretekne sve ostale konkurente, kao u slučaju kompanije WeChat koja je prva napravila rešenje za umrežavanje virtuelnog i realnog sveta, kakvo sada najavljuje Meta.

„Naravno, nije sve u Kini idealno. Država ne dozvoljava svima da se nesputano razvijaju, već favorizuje one koji su u saglasju s državnom politikom i koji ne krše ‘kodeks ponašanja’. No, uprkos političkim ograničenjima na tržištu, Kina je toliko proširila svoj uticaj da je počela ozbiljno da ugrožava zapadnu konkurenciju“, konstatuje Todorov.

Srbija „zaglavljena“ negde između

Kako ovo globalno pregrupisavanje snaga utiče na položaj Srbije? Naša zemlja se po mišljenju Todorova nalazi negde između ova dva sveta. Zaglavljena između Zapada i Istoka.

Donekle je slična situacija i sa Rusijom, odakle potiče naš sagovornik i zato ističe da mnogo bolje poznaje tamošnju situaciju. „Rusija se trudi da nađe svoj specifičan model razvoja, ali u tom traganju više naginje azijskom obrascu ponašanja. Ona ne može da se poredi za Zapadom zato što svojim građanima ograničava izbor u pristupu digitalnim sadržajima, što je u suprotnosti sa samom idejom interneta, koji bi trebalo da bude slobodan. Ali informacije su kao voda, one uvek nalaze svoj put, i na kraju procure“, opominje Todorov i dodaje da je bitna razlika u Srbiji to što je pristup informacijama na internetu slobodan.

Mišljenja je da bi svaka vlast na svetu trebalo da razmisli šta se dobija a šta gubi u pokušajima da se „kanališu“ informacije na svetskoj mreži. „Ako dozvolite slobodan protok informacija onda možete povremeno trpeti oštre kritike, ali na duže staze će celo društvo imati koristi od toga jer slobodna razmena informacija podstiče nove ideje i preduzetništvo“, zaključuje Todorov.

Međutim, manipulacija informacijama, bilo da je ona ogoljena ili „u rukavicama“, je prisutna u sve većem broju zemalja. Propagandni rat uvlači i tehnologije u politiku, upozorava Todorov, podsećajući na reči Volfganga Klajnvahtera, jednog od najvećih istraživača interneta: „Internet je na početku bio velika tehnološka tvorevina sa vrlo malim uplivom politike. Sada je internet ogromna politička glavobolja, a tehnologija kao da je postala sporedna u svemu tome”.

Ali ne i novac koje tehnologije donose i oko koga se na kraju sve vrti, iako velike sile sve svoje sukobe pravdaju „višim ciljevima“.

Biznis i finansije, broj 196, april 2022. 

Foto: Pixabay

Чланак Trka za tehnološku prevlast u svetu: Da li je internet postao politička glavobolja? се појављује прво на Biznis i Finansije.

– Sve je završeno, ali nije još tehnički. Radi se o braći Rajić. Bile su još dve ponude, ali odlučio sam se ipak za njih. Bili su najzainteresovaniji i ponuda je bila najbolja. Dali su i neku obavezu da će da ulažu u Politiku – rekao je Bogićević, koji je inače vlasnik kompanije MB Farmakom.

On je naveo da im veruje i da je sa njima radio više od 20 godina.

– Oni su bili veliki kupci moje mlekare. Mi se poznajemo dugo i nismo imali nikakvih problema. Ulivaju mi najviše poverenja. Da budem iskren, volim što su Politiku kupili Srbi. Nisam tako nastrojen, ali u ovom slučaju radi se o velikom brendu – rekao je Bogićević.

Upitan da li će kuporodajni ugovor potpisati Boban Rajić, vlasnik Novosti, on odgovara potvrdno.

– Boban Rajić će da potpisuje kupoprodajni ugovor – kazao je Bogićević.

Na pitanje da li će u ugovoru biti precizirane neke obaveze novog vlasnika, Bogićević je neveo da neće.

– U ugovoru ne, ali postoje obaveze da ulažu u Politiku. Oni hoće da ulažu, ubedili su me u to. Ja im verujem, nikad me nisu slagali – istakao je on.

Upitan da li je prodao Politiku za 8 mil EUR, on je rekao da o tome ne može da govori.

Miroslav Bogićević je 50% udela u kompaniji Politika novine i magazini kupio 2012. godine od nemačkog izdavača WAZ.

Kupovinu je obavio preko firme East Media Group. Preostalih 50% kompanije Politika novine i magazini je u vlasništvu države, odnosno kompanije Politika a. d., u kojoj je država vlasnik 90% akcija.

Kompanija Politika novine i magazini, između ostalog, izdaje list Politiku i vlasnik je štamparije.

Чланак Miroslav Bogićević prodao udeo u Politici vlasniku Novosti се појављује прво на Biznis i Finansije.

U zadnji čas, na kraju oktobra trgovinski rat između SAD i EU, u čijem središtu je bio čelik i aluminijum, zaustavljen je sklapanjem primirja, iako mirovnog sporazuma još nema na vidiku. Dodatne carine ostaju, ali primjenjivaće se samo ako uvoz čelika i aluminijuma iz EU pređe dogovorene kvote. Godišnja kvota kada se radi o uvozu evropskog čelika u SAD bez carine biće 4,4 miliona tona, ali ovo važi samo naredne dvije godine. Nakon toga, kvota se smanjuje na 3,3 miliona tona godišnje, što Evropljane ne čini pretjerano srećnim. Prije izbijanja trgovinskog rata, EU je u SAD izvozila oko pet miliona tona čelika godišnje.

Ono što su Evropljani očekivali od Bajdenove administracije je da jednostavno čitav Trampov paket kaznenih carina protiv EU, sa obrazloženjem da je EU prijetnja nacionalnoj bezbjednosti SAD, odbaci kao besmislen. Pokazalo se da iako Demokrate u SAD mrze Trampa, Trampove mjere im se ipak sviđaju.

Bez kakvog takvog sporazuma, trgovinski rat između SAD i EU po automatizmu bi eskalirao, jer da je situacija ostala nepromijenjena, 1. decembra bi se postojeće američke dodatne carine na evropski čelik i aluminijum udvostručile, što bi dodatno dolilo ulje na vatru.

EU je prijetnja bezbjednosti SAD

U 2018. godini, tadašnji američki predsjednik Donald Tramp krenuo je u frontalni trgovinski rat protiv ostatka svijeta, kako bi zaštitio ono što je preostalo od američke proizvodnje čelika i aluminijuma, i uveo je dodatne carine od 25 posto za uvozni čelik i 10 posto na uvozni aluminijum. Kao legalno pokriće poslužio je zakon iz 1962 . godine koji američkom predsjedniku daje pravo, da i bez odobrenja Kongresa, uvede dodatne carine ako smatra da uvoz predstavlja „prijetnju nacionalnoj bezbjednosti“. Slobodna trgovina je dobra stvar, ali još bolje je imati u rezervi neki opskurni zakon, koji omogućava da se slobodna trgovina po potrebi odbaci, kada ne odgovara američkim ekonomskim interesima.

Na udaru su se prije svega našli uvozni čelik iz EU, Kine, Japana Južne Koreje, koje su i zvanično proglašene prijetnjom za nacionalnu bezbjednost SAD. Izuzetak je napravljen za Meksiko i Kanadu, sa kojima SAD ima ugovor o nesmetanoj slobodnoj trgovini, ali i ovaj ugovor je tokom Trampovog mandata doživio izmjene kako bi se izašlo u susret dodatnim zahtjevima SAD.

Naravno, EU i Kina odgovorile su istom mjerom, uvođenjem dodatnih carina na američke proizvode. Pronaći američke proizvode pogodne za odmazdu, odnosno da dolaze iz SAD a da nisu previše bitni za evropsku ekonomiju i nije bio baš lak zadatak. Prije svega, SAD malo toga proizvodi, a ideja je bila da se Americi pošalje upozorenje koje neće zaboliti Evropljane. Tako su se na EU listi našli američki viski, Harley-Davidson motocikli i „levisice“.

Ono što je Evropljane pogodilo više od samih carina je to što ih je SAD i zvanično proglasio prijetnjom za svoju nacionalnu sigurnost, zajedno sa Kinom, te nizom drugih država koje su od ranije na američkoj crnoj listi, od Rusije, Irana, pa do Sjeverne Koreje. Situacija je ustvari bila tragikomična, jer većina EU članica je istovremeno i u NATO-u, gdje, barem u teoriji, svaka članica je obavezna da se bori na strani SAD do svog posljednjeg građanina, protiv svih neprijatelja vanjskih i unutrašnjih. Amerikanci se očigledno drže pravila „mi jesmo braća, ali nam kese nisu sestre“, pa svoje ekonomske interese stavljaju na prvo mjesto.

Stoga nije bilo iznenađenje da su u Briselu sa zadovoljstvom dočekali 20. januar 2021. samo da vide leđa Trampu, euforično pozdravljajući dolazak Bajdena koji bi sve Trampove nebuloze jednostavno izbrisao i sve vratio u „pređašnje stanje“, prije 2016. godine.

I nakon Trampa – Tramp

Na veliko iznenađenje EU, nova američka administracija verbalno je osuđivala Trampa, ali je većinu njegovih trgovinskih mjera zadržala, bilo da je riječ o dodatnim carinama na evropsku ili kinesku robu, sankcijama prema Rusiji, ili Iranu. Nije u pitanju samo ekonomija, već i politika. Koliko god u javnosti Trampova imigraciona politika bila nepopularna, u praksi se ponovo uvodi Trampov pristup poput zadržavanja imigranata u Meksiku, a pritisak na povećanje vojnih budžeta NATO članica ne popušta.

Sporazum između SAD i EU ostavio je na vjetrometini Veliku Britaniju. Kada je Tramp 2018. uveo dodatne carine za čelik iz EU, to se odnosilo i na Veliku Britaniju koja je tada još uvijek bila članica Unije. Sada, kada je postignut dogovor, bescarinske kvote se odnose na čelik iz EU, gdje Velika Britanija više nije članica.
Rezultat je da čelik iz Velike Britanije, najbliže vojne i političke američke saveznice, ostaje i dalje opterećen dodatnim carinama u ime zaštite „nacionalne bezbjednosti“ SAD.

I na bilateralnom frontu trgovinskog rata između SAD sa jedne, i Francuske, Italije, Španije, Velike Britanije i Austrije sa druge strane, zaključeno je primirje.

Ovih pet evropskih država je unilateralno donijelo propise kojima su po prvi put oporezovane digitalne usluge, što u prevodu podrazumijeva oporezivanje digitalnih giganata kao što su Facebook, Google, Amazon i ostali. Slučajno, sve su to američke kompanije, koje su zahvaljujući rupama u zakonima i kreativnom knjigovodstvu godinama zarađivale milijarde dolara bez plaćanja bilo kakvog poreza.

Pošto jedanaesta zapovijest kaže „niko na svijetu nema pravo da oporezuje američke kompanije osim SAD“, američka vlada je odmah uvela kontramjere u vidu dodatne carine od 25 posto na uvoz francuskih torbica, kozmetike, sapuna, odnosno na uvoz vrijedan oko 1,3 milijarde dolara godišnje. Naravno, Vlada SAD je intervenisala, kako bi se zaštitila „slobodna trgovina“.

Konačno, i ovdje je postignut kompromis sa Bajdenovom administracijom, pa je SAD retroaktivno od 8. oktobra ukinula svoje dodatne carine, a pet evropskih država će naplaćivati digitalnu taksu dok na scenu ne stupi dogovorena globalna minimalna porezna stopa od 15 posto za oporezivanje kompanijskih profita.

Da se američki dioničari tehnoloških kompanija ne bi našli slučajno oštećeni, sve pare koje ove kompanije plate po osnovu digitalne takse u EU biće im priznate kao akontacija za budući globalni porez. Tako, što se Evropljana tiče, ono što od američkih kompanija zarade na mostu, izgubiće na ćupriji.

Zajednički protiv Kine

Izvjesno je da u svakom slučaju, bilo da je riječ o zaštiti nesputane globalne slobodne trgovine ili o zaštiti američke nacionalne bezbjednosti, SAD će naplaćivati 25 posto ekstra carine na uvoznu robu. Za miran san recept je jednostavan: nemoj biti konkurentniji od američkih kompanija i nemoj pokušavati da im naplatiš porez, i nemaš razloga za brigu. SAD nisu uvele nikakve carine Britanskim djevičanskim ostrvima, Bahamima, Panami ili Gibraltaru. Dogovor je: oni ne proizvode čelik i ne pokušavaju oporezovati američke kompanije, a SAD njima ne uvodi carine – i svi sretni i zadovoljni.

U međuvremenu, nakon što su ratne sjekire između SAD i EU privremeno odložene i nesuglasice zaboravljene, fokus je prebačen na zauzdavanje Kine i blokiranje kineskog čelika. Iz perspektive EU, carine na uvoz evropskog čelika u SAD su velika nepravda i nezaslužena kazna, ali kad je riječ o kineskom čeliku, onda nikakva carina nije previsoka i sva sredstva su dozvoljena.

Za američkog predsjednika Bajdena, sporazum o primirju sa EU oko uvoza čelika „uklapa se u viziju globalnog fronta protiv Pekinga“, sa čime se slažu i zvaničnici EU. Razlika je što SAD namjerava da koristi carine kao „batinu“, dok će EU isti efekt kreirati uvođenjem „karbon poreza“ na uvoz u EU iz zemalja sa standardima nižim od evropskih. EU i SAD do sada nisu nešto bile uspješne u zauzdavanju Kine, ali očigledno je da još uvijek ne odustaju.

Dražen Simić

Biznis & finansije, Biznis top 2020/21

Foto: Pixabay

Чланак Primirje u trgovinskom ratu: Predsjednici prolaze, interesi ostaju се појављује прво на Biznis i Finansije.

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) procenjuje da će samo 20 odsto stanovnika na području istočnog Meditrena (EMRO), koje se proteže od Maroka do Avganistana –ali ne uključuje Alžir i Izrael – biti vakcinisano do kraja 2021. godine. Najveći broj severnoafričkih i bliskoistočnih zemalja dobijaju Kovid-19 vakcine tako sporim tempom, da bi to moglo da dovede do dugotrajne katastrofe u javnom zdravlju, upozoravaju zdravstveni stručnajci.

Prema podacima SZO, od 21 zemlje u regionu istočnog Mediterana, vakcinisano je tek nešto više od jednog procenta stanovništva. To je dovelo do situacije koja nikada nije bila kritičnija na području gde su zdravstveni radnici ionako malobrojni, stanovništvo iscrpljeno siromaštvom, a u pojedinim zemljama i dugotrajnim ratnim sukobima, ocenjuje Amgad El-Koli, epidemiolog u regionalnoj kancelariji SZO za istočni Mediteran.

Vakcine kao taktika protiv neprijatelja

Samo nekoliko dana pre toga, Svetska zdravstvena organizacija je saopštila da je 80 odsto svih globalnih vakcina distribuirano u samo 10 zemalja regiona. Nejednakost je posebno izražena na Bliskom istoku, gde su države poput Katara, Bahreina i Ujedinjenih Arapskih Emirata vakcinisale čak i strane državljane koji obavljaju važne poslove u tim zemljama, dok stanovništvo u Jemenu nema nikakvih mogućnosti da se vakciniše.

U Izraelu, gde je blizu 60 procenata stanovništva vakcinisano, Palestincima koji žive pod okupacijom rečeno je da bi mogli da čekaju mesecima pre nego što prime prve doze. Dok se Izraelci pripremaju za povratak u restorane i na fudbalske stadione, bolnice na okupiranim palestinskim teritorijama su preplavljene pacijentima, upozoravaju u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji.

Vakcina diplomatija

Pristup vakcini prvenstveno je zavisio od ekonomske moći država da bilateralnim sporazumima sa drugim zemljama ili sa proizvođačima ugovore određene količine vakcina, ili da ih pribave iz donacija. Ovaj treći način je sada dobio i poseban naziv – „vakcina diplomatija“.

Bitka za vakcine sada proizvodi dodatni problem, jer se većinom kriju podaci na koji način se vakcine pribavljaju, pa nadležna međunarodna tela ne mogu da dođu do tačnih informacija o njihovoj distribuciji u svetu.
Primera radi, sirijska vlada je prošle nedelje saopštila da je vakcine dobila iz „prijateljske zemlje“. Nema podataka ni koje vakcine su u pitanju, ni kolike količine su obezbeđene, pa stoga nije jasno ni koliki procenat stanovništva će biti vakcinisan, niti koji delovi populacije.

Takođe, veoma malo se zna o tome koliko vakcina su obezbedili Tunis, Irak i Egipat, jer su ih dobili kao donaciju iz Kine. Vlasti u Egiptu su prošle nedelje najavile da će vakcinacija jednom od dve vrste vakcina koje su obezbedile koštati 12 dolara za dve doze, što u startu eliminiše vakcinaciju najsiromašnijih stanovnika.

„Samofinansirajući“ Liban i Libija

Svetski stručnjaci za javno zdravlje, takođe, neprekidno upozoravaju da će odlaganje vakcinisanja u velikom delu zemalja ubrzati mutacije virusa, što će umanjiti efekat trenutno dostupnih vakcina i drastično usporiti globalni oporavak.
Organizacije okupljene oko programa Kovaks za pravednu distribuciju vakcina, podsećaju da je obećano 6,2 milijarde dolara za vakcine kako bi se omogućilo vakcinisanje stanovništva u zemljama sa niskim i srednjim prihodima.
Uslove za taj program, između ostalih, ispunjavaju Jemen, Sirija, okupirana Zapadna obala i pojas Gaze, ali se, recimo, Libija i Liban – iako su teško pogođeni ratom ili, u slučaju Libana, ekonomskom krizom – označavaju kao zemlje sa srednjim i visokim prihodima, odnosno kao „samofinansirajuće“.

Distribucija vakcine u Libanu je započela sredinom februara, kroz program koji je pokrenula Svetska banka, ali stručnjaci upoznati sa tamošnjom situacijom sumnjaju da ova država ima zdravstvenu infrastrukturu koja će obezbediti da se vakciniše planiranih 80 odsto stanovništva do kraja 2021. godine.

U Libanu živi najveći broj sirijskih izbeglica po stanovniku, kao i stotine hiljada radnika migranata koji su sa ekonomskim krahom u zemlji dospeli na ulicu. Pored toga, kao što je pokazalo iskustvo Sjedinjenih Američkih Država, čak i kada se raspolaže velikim količinama vakcina, to ne garantuje da će one biti dostupne najugroženijima.

Tajkuni važniji od zdravstvenih radnika

U zemljama pogođenim ratom ili onima koji se bore sa visokom korupcijom, urušeni zdravstveni sistemi i nedostatak javne odgovornosti predstavljaju dodatnu, unutrašnju pretnju da će ograničeni broj vakcina biti raspoređen tako da budu dostupne onima kojima su najpotrebnije.

Na okupiranim palestinskim teritorijama, gde broj zaraženih koronom drastično raste, Palestinska uprava je bila primorana da prizna da 10 odsto ruskih vakcina namenjenih isključivo zdravstvenim radnicima daje „veoma važnim osobama“. S druge strane, kako je izvestio „Fajnenšel tajms“, bogataši u Ujedinjenim Arapskim Emiratima dele vakcine poslovnim tajkunima koji nisu državljani ove zemlje.
„Ljudi sa vezama dolazili su ovde i uzimali vakcine koje su bile obezbeđene po principu ‘prijatelji i porodica’. Šeici imaju pristup sopstvenim zalihama, kojima raspolažu prema svom nahođenju“, rekao je neimenovani investitor za britanski časopis.

Sramotu treba nazvati sramotom

U susednom Jemenu, međutim, situacija je sasvim drugačija. U zemlji ne funkcioniše više od polovine medicinskih ustanova, a na 10.000 stanovnika ima manje od 10 lekara.
„Znamo da je za više od polovine stanovništva u Jemenu neophodna humanitarna pomoć – 16,2 miliona stanovnika prežvljava isključivo zahvaljujući hrani koja se nabavlja iz donacija. Dakle, situacija je ovde bila neizdržljiva i pre nego što je izbila pandemija Kovida-19“, upozoravaju u humanitarnoj organizaciji Oksfam.
Ana Meriot, savetnica za zdravstvenu politiku u ovoj organizaciji, nazvala je ponašanje političkih lidera u jagmi oko vakcina vakcinacijskim aparthejdom. „Ovo nije vreme za licemernu političku korektnost. Jednostavno, ne postoje druge reči kojima se može opisati ova sramota koja se događa“, izjavila je Meriot.

Чланак Oksfam: Sprovodi se vakcinacijski aparthejd се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Fokus na Aziju“ postao je zvaničan prioritet američke spoljne politike još u doba kada je predsjednik bio Barack Obama, a Joe Biden potpredsjednik. Sada to postaje prioritet i čitavog NATO pakta.

Na papiru, američki plan je bio sjajan, stvoriti vojno-ekonomski sanitarni kordon oko Kine, pod američkim patronatom, koji bi uključio većinu azijskih i pacifičkih država, prije svega Japan, Indiju, Južnu Koreju, Australiju, Maleziju i Vijetnam.
Ekonomska komponenta sastojala se u stvaranju ekonomske zone slobodne trgovine, Trans pacifičkog partnerstva (TPP), koja bi uključivala najveće države Azije i Južne Amerike i koja je bila otvorena za sve – osim za Kinu.

Nesmetana cirkulacija roba i kapitala i sporazum koji je iznad zakona i ustava zemalja potpisnica bio je ostvarenje sna za američke globalne kompanije, čiji su lobisti daleko od očiju javnosti i pisali tekst sporazuma. Ovaj sporazum trebao je biti krunski uspjeh i istorijska ostavština predsjednika Obame i tadašnje državne sekretarke SAD Hillary Clinton, koja se spremala da postane nova predsjednica SAD.

Na njihovu žalost, američka radnička klasa ili ono što je od nje ostalo, bila je već sita globalizacije, jer njima lično dotadašnja globalizacija nije donijela ništa dobro. Paradoksalno, ovu promjenu raspoloženja među biračima prvi je primjetio i iskoristio milijarder, Donald Trump koji je od TPP-a napravio jedan od ključnih elemenata svoje kampanje.

Bilo je zabavno gledati kako u roku od par mjeseci Hillary Clinton, koja je u kampanju ušla ističući TPP kao svoje životno postignuće, mijenja ploču i počinje kritikovati sporazum na čije je kreiranje potrošila godine. I za Hillary i za TPP već je bilo prekasno, jer je pobjedu na izborima 2016. godine odnio Donald Trump, koji je obećanje dato biračima ispunio 2017. godine i formalno sahranivši TPP i krenuvši u otvoreni trgovinski rat sa Kinom.

Čije je Južno kinesko more

Bez obzira na američki globalni pritisak na saveznike i na ostale da se pridruže ekonomskom ratu protiv Kine, dosadašnji rezultati nisu baš spektakularni. Kina je početkom novembra zabilježila značajnu pobjedu – „Regionalno sveobuhvatno ekonomsko partnerstvo“. Time je kreirana najveća svjetska zona slobodne trgovine koja obuhvata jednu trećinu globalne ekonomije i uključuje, između ostalih, Kinu, Japan, Južnu Koreju, Maleziju, Indoneziju, Vijetnam, praktično sve zemlje jugoistočne Azije, izuzimajući Indiju.

Radi se o kineskoj verziji TPP-a, a jedina razlika je što je u ovoj varijanti Kina središte najvećeg svjetskog ekonomskog bloka a SAD su isključene, dok je Indiji ostavljena mogućnost da se pridruži naknadno.

Vojna komponenta američke izolacije Kine bazirala se na ideji „azijskog NATO pakta“, čiju bi osnovicu pored SAD činili Japan, Indija i Australija, uz podršku Južne Koreje i ostalih država u regionu, iste one zemlje koje su trebale učestvovati u TPP. Iako iz nekog razloga Kinezi vjeruju da je Južno kinesko more njihovo, SAD su ubijeđene da je to bogomdana američka zona u kojoj niko drugi nema šta da traži. Pogotovu ne Kinezi.

Iako se iz perspektive kabineta vojnih planera u Pentagonu sve to činilo savršeno logičnim i jednostavnim, u praksi entuzijazam za stvaranje nove anti-kineske vojne koalicije nije postojao. Koliko god se Japan, Indija, Južna Koreja, Vijetnam i ostali osjećali ugroženim od strane Kine, Korejci se kao i Kinezi još uvijek dobro sjećaju brutalne japanske okupacije tokom Drugog svjetskog rata. Svaka od ovih država želi da održi prosperitetne ekonomske odnose sa Kinom, jer Amerika je daleko a Kina je blizu, a čačkanje mečke ili u ovom slučaju zmaja, rijetko se dugoročno pokaže kao dobra ideja.

Amerikanci ipak ne odustaju tako lako, pa je početkom oktobra američki državni sekretar Mike Pompeo tokom posjete Japanu ponovo pokušao ubijediti Japan, Indiju i Australiju u blagodeti azijskog NATO-a, sa nadom da bi se i ostale azijske države mogle dodatno zainteresovati. Problem je što je glavni spoljno trgovinski partner Australije – Kina, na koju otpada oko 40 posto izvoza Australije. Za Japan, Kina je po veličini drugo izvozno tržište, a u slučaju Indije treće.

Australija je politički i vojno jedan od najbližih američkih saveznika, kao i Japan koji je lojalan sljedbenik. Indija tradicionalno vidi Kinu kao konkurenta ali ekonomski, vojno i politički nije u istoj kategoriji sa Kinom, no isto tako ne vidi sebe kao američku marionetu.

Na kraju se pokazalo da je knjiga spala na dva slova, Australiju i Japan, koji se osjećaju direktno vojno ugroženim od Kine, pa je SAD morala posegnuti za radikalnijim mjerama. Ako od „azijskog NATO-a“ nema ništa, onda će na scenu morati stupiti „originalni NATO“.

Niko ne sme da nam dira Naruhita i kengure

Teoretski, NATO (North Atlantic Treaty Organization / Organizacija Sjeverno atlantskog sporazuma) nema nikakve veze ni sa Azijom, ni sa Pacifikom i suštinski je formiran kao sistem uzajamne pomoći u odbrani Zapadne Evrope od sovjetske invazije. Ali ta minorna formalnost neće biti prepreka u vojnom zauzdavanju Kine.

Od samita NATO u decembru 2019. Kina je službeno postala predmet NATO-ve zabrinutosti, dok su se uoči NATO samita u junu 2020. na stolu našle različite ideje kako da NATO odgovori na kineske izazove. Naravno, radi se o mjerama nužne odbrane, jer nemoćan i slabašan NATO izložen je konstantnim i brutalnim vojnim provokacijama Kine.

Uoči NATO samita u junu 2020. generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg upozorio je: „Kina nam se približava, vidimo ih na Arktiku, vidimo ih u Africi, vidimo ih kako ulažu u infrastrukturu u našim zemljama“. Kao što svi znamo, Evropa se ne brani u Evropi već u Zimbabveu i Okinavi. Kad Kinezi dođu do Kenije, već je kasno, piši kući po odijelo.

Kap koja je prevršila mjeru je avgustovska kineska prodaja dronova Srbiji i taj neviđeni akt brutalne agresije protiv NATO -a neće proći bez odgovora. Među prijedlozima za budući NATO angažman su zajedničke vojne vježbe sa Australijom i Japanom i za početak, mali, malecki, NATO štab i trening centar u zoni Pacifika, da se Kinezi ne dosjete.

Službeno širenje NATO-a na Australiju i Japan je za sada tek teoretska mogućnost, ali u praksi vojna saradnja se intenzivira. Australijski ministar odbrane učestvovao je na NATO samitu u junu 2020, dok će na samitu u decembru 2020. učestvovati i ministri vanjskih poslova i Japana i Australije. Japan je od decembra 2019. i punopravni član NATO centra za sajber odbranu u Estoniji.

Da li će prednost imati ekonomija ili politika?

Formalno širenje NATO-a na Aziju moglo bi dovesti i do direktnog sukoba između NATO-a i Kine. To bi značilo da bi na TV uživo mogli gledati kako združene NATO snage sastavljene od vojnika iz Makedonije, Albanije, Hrvatske, Slovenije jurišaju na Šangaj, dok se vazdušne desantne jedinice iz Estonije, Latvije i Litvanije spuštaju iza neprijateljskih linija u rejonu Pekinga. Izbor između apokaliptičnog i jednog umjerenijeg scenarija zavisiće na kraju od odluka Japana i Australije, ili jednostavnije rečeno – izbor između politike i ekonomije.

Kina neće sjediti skrštenih ruku i dozvoliti Japanu i Australiji da se istovremeno aktivno pripremaju za rat sa Kinom, dok njihova ekonomija profitira od kineskog tržišta. Kina ih je već upozorila da će „platiti odgovarajuću cijenu“, a ovo upozorenje trebalo bi shvatiti ozbiljno. Australija zavisi od izvoza sirovina, pri čemu ugalj čini devet posto izvoza, a željezna ruda 53 posto i glavni kupac je Kina.

Ukoliko Kina radikalno smanji uvoz iz Australije, što se već dešava, teško da će Australci naći novog kupca, pogotovu za ugalj. Odluka da li će prednost imati ekonomija ili politika u slučaju Australije i Japana moraće se donijeti u bližoj budućnosti, a jedino je sigurno – kakav god izbor da naprave nekoga će gadno naljutiti, ili SAD ili Kinu.

Dražen Simić

Broj 180/181, decembar 2020/januar 2021

Foto: Pixabay

Чланак NATO do Azije: San za američke globalne kompanije се појављује прво на Biznis i Finansije.

Nove oznake će se primenjivati na sve medijske kuće u kojima je vidljiv uticaj države na uređivačku politiku pomoću finansiranja, političkih pritisaka i kontrole nad procesom produkcije i distribucije.

Do sada su ovu oznaku od većih medija dobili Čajna dejli, Raša tudej i Sputnjik. Tviter je objavio da je postupak označavanja započet prvo u nekoliko zemalja predodređenih za to, ali da će se širiti i na ostatak sveta. Ova društvena mreža planira da označava i naloge pripadnika vlasti, ali samo zvanične, ne i privatne.

Odluku o obeležavanju naloga Tviter je doneo posle salvi kritika zbog širenja dezinformacija i propagandnih kampanja. Osim borbe protiv dezinformacija, cilj ove odluke je i “pružanje konteksta” korisnicima koji na društvenim mrežama prate vesti.

Tviter međutim nije pionir u ovim naporima, nekoliko platformi, poput Jutjuba, to već čini. Da se podsetimo, Tviter je već ranije počeo da obeležava neprikladne tvitove političara.

Izvor: Tviter

Foto: Pixabay

Чланак Tviter će ubuduće obeležavati režimske medije се појављује прво на Biznis i Finansije.