Ukupne godišnje potrebe domaćih poljoprivrednika za svim vrstama đubriva procenjuju se na oko 800.000 do milion tona, od kojih se najveći deo uvozi jer kod nas ove preparate proizvode samo dve fabrike. Dodatni problem je kvalitet đubriva koje se u Srbiji upotrebljava, jer on zavisi od toga koliko proizvođači prečišćavaju sirovine koje koriste.

Ako se to ne uradi na propisani način, u đubrivu se mogu naći veoma štetni teški metali kao što su kadmijum, nikl, olovo, hrom, arsen i živa. Kod nas je utvrđeno prisustvo štetnih materija najčešće u povrću i nekim vrstama voća, naročito u plasteničkoj proizvodnji, ali i u pojedinim žitaricama, poput pojave alfatoksina u kukuruzu.

Ova žitarica je posebno osetljiva na vremenske prilike, pa su prošle godine, zbog izrazitih suša, prosečni prinosi kukuruza po hektaru obrađene zemlje u Srbiji iznosili 4,8 tona, znatno ispod proseka od preko 7,5 tona u dobrim godinama. U poslednje dve decenije, prosečni prinosi kukuruza su bili ispod pet tona tokom četiri najsušnije godine, koje su domaćoj poljoprivredi nanele ukupnu štetu veću od pet milijardi evra.

Kako navode u udruženju „Žita Srbije“, u 2023. će biti zasejano za 5% manje kukuruza nego lane, a rod sa oko 920.000 hektara obradivih površina se procenjuje na približno 5,7 miliona tona. Tekuća godina neće biti zapamćena po rekordu u proizvodnji i izvozu ove žitarice. Prema projekcijama Republičkog zavoda za statistiku, u tržišnoj 2023/24 godini izvoz kukuruza će iznositi oko 1,4 miliona tona, a za devet meseci 2022/23 godine izvezeno ga je za čak 64,1% manje u odnosu na isti period tržišne 2021/22 godine.

Prirodna zaštita umesto hemije

Ovoliki pad izvoza je dobrim delom posledica rata u Ukrajini, usled otežanog prevoza i volatilnosti na tržištu vezanih za trgovinu ukrajinskim žitaricama, ali i pojave alfatoksina kod prošlogodišnjeg roda domaćeg kukuruza. Prisustvo alfatoksina u mleku i mesu je dugogodišnji problem u Srbiji, jer ova žitarica služi kao hrana za stoku. Ovu kancerogenu materiju proizvode otrovne gljive, koje se formiraju u zrnu kukuruza kada napukne usled velike žege.

Uobičajeno je da se za uništavanje ovih štetočina koriste hemijski pesticidi, dok se jako malo upotrebljavaju preparati za zaštitu bilja zasnovani na aktivnoj supstanci dobijenoj iz mikroorganizama, minerala ili biljaka. Za razliku od hemijskih đubriva koja predstavljaju rizik po ljudsko zdravlje i životnu sredinu, biopesticidi doprinose održavanju vitalnih funkcija zemljišta, podstiču rast, jačaju imunitet biljaka i ograničavaju delovanje štetočina i patogena.

Nažalost, u Srbiji je registrovano svega nekoliko ovakvih preparata, iako je to prema računici stručnjaka sa Poljoprivrednog i Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu, jako isplativa tržišna niša. Naučnici sa pomenutih fakulteta, okupljeni u startap preduzeću NSoilab za razvoj mikrobiološkog đubriva, uradili su studiju koju je podržao Fond za nauku da bi utvrdili koliko je isplativa proizvodnja biopesticida za industrijsku proizvodnju kukuruza.

Finansijska kalkulacija je urađena za obim proizvodnje od 500.000 litara biopesticida godišnje, što bi otprilike pokrilo oko polovine površina pod kukuruzom u Srbiji. Računica je zasnovana na zakupljenom prostoru za smeštanje laboratorije, proizvodnog i magacinskog prostora površine 100 kvadratnih metara, umesto na gradnji sopstvenog objekta koji zahteva velika ulaganja. Godišnji troškovi zakupa su projektovani na 25.000 evra godišnje, shodno amortizacionom trošku građevinskog objekta u iznosu od 2,5% godišnje, čija bi gradnja koštala milion evra a vek trajanja je procenjen na 40 godina.

Ukupne investicije u adaptaciju laboratorije i nabavku opreme za predviđene kapacitete iznose 715.000 evra, pri čemu je rok trajanja svakog od elemenata različit i kreće se u intervalu od dve do deset godina. U strukturi troškova za opremu najveće učešće ima bioreaktor za kultivaciju, čija nabavna cena iznosi 500.000 evra i koji opterećuje početnu investiciju u iznosu od 70%. Značajno učešće od 14% ima drugi bioreaktor za pripremu inokuluma, sa nabavnom cenom od 100.000 evra. Vrednost ostale opreme je 115.000 evra, odnosno 16% od ukupne investicije.

Nabavka osnovnih materijala za proizvodnju biopesticida, hranljivih podloga, hemikalija za korekciju pH vrednosti i hemikalija za dezinfekciju košta 40.000 evra godišnje. Jednokratni laboratorijski pribor i posuđe za izvođenje hemijskih i mikrobioloških analiza koštaju 2.000 evra, a potrebna ambalaža oko 150.000 evra godišnje. Sve zajedno, troškovi materijala za proizvodnju biopesticida na nivou jedne kalendarske godine dostižu 192.000 evra.

Prodajna cena skoro sedam puta veća od proizvodne

Za proizvodnju 500.000 litara biopesticida godišnje, potrebno je zaposliti pet laboranata koji bi radili u tri smene. Projektovana mesečna bruto plata jednog zaposlenog laboranta iznosi 1.400 evra, što znači da trošak radne snage koja se direktno vezuje za proizvodnju iznosi 7.000 evra mesečno, odnosno 84.000 evra godišnje. Predviđena mesečna bruto plata jednog zaposlenog administrativnog radnika iznosi 1.200 evra, ili 14.400 evra godišnje. Samim tim, ukupni troškovi radne snage na godišnjem nivou iznose 98.400 evra.

Ukupni godišnji troškovi amortizacije projektovani su na nešto manje od 76.700 evra, utrošak električne energije neophodan za normalno funkcionisanje proizvodnje biopesticida iznosi 18.000 evra, dok se u strukturi opštih troškova izdvajaju izdaci za mikrobiološku kontrolu pogona i mikrobiološke analize finalnog proizvoda. Oni podrazumevaju usluge eksternih laboratorija i na godišnjem nivou iznose po 2.000 evra.

Zatim, tu su troškovi prema Javno komunalnom preduzeću Vodovod i kanalizacija u iznosu od 4.000 evra godišnje. Troškovi redovnog održavanja opreme i materijala su projektovani na 10.000 evra, a troškovi zakupa poslovnog prostora na 25.000 evra godišnje. U skladu sa prethodno navedenim, ukupni opšti troškovi na godišnjem nivou iznose 43.000 evra. Poslednja grupa troškova se odnosi na promociju i prodaju finalnog proizvoda, u zbirnom iznosu od 100.000 evra godišnje.

Ukupna suma predviđenih troškova iznosi nešto preko 528.000 evra na godišnjem nivou, u čemu najveći udeo imaju troškovi materijala koji iznose 192.000 evra, ili 36,4% od ukupne sume planiranih troškova. Značajno učešće u ukupnoj strukturi izdataka imaju i troškovi prodaje i marketinga, kao i troškovi radne snage, sa udelom od 18,9%, odnosno 18,6%. Usled visokih ulaganja u opremanje laboratorije, učešće troškova amortizacije je takođe na relativno visokom nivou (14,5%). S druge strane, učešće opštih troškova, kao i troškova električne energije iznosi 8,1%, odnosno 3,4%.

Kada se sagledaju ukupni troškovi za proizvodnju 500.000 litara biopesticida godišnje, proizvodna cena iznosi 1,06 evra po litri, što je znatno niže od prodajne cene biofungicida na tržištu koja se kreće u rasponu od 12,5 do 17 evra po litri. Takođe, tokom trajanja projekta BioSolAfla, u razgovoru sa poljoprivrednim proizvođačima je utvrđeno da bi za njih prihvatljiva cena biopesticida iznosila sedam evra po litri, što je maltene sedam puta više od dobijene proizvodne cene za jedan litar.

Maja Đurić

Biznis i finansije 213, septembar 2023.

Foto: charlesdeluvio, Unsplash

Чланак Isplativost proizvodnje biopesticida u Srbiji: Neotkriveno tržište се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Dešavalo se da ljudi lažno konkurišu za subvencije. Mi radimo šta možemo da to sprečimo. Imamo snimke satelitom gde postoji neka poljoprivredna kultura, a gde ne postoji. Takođe inspekcije izlaze na teren kako bi utvrdile stvarno stanje”, izjavila je ministarka poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva Jelena Tanasković gostujući u emisiji „Jutro“ na Blic TV.

Dodala je da su na ovaj način otkrivene razne zloupotrebe i malverzacije, počev od toga da su se za subvencije prijavljivali oni koji uopšte ne obavljaju poljoprivrednu delatnost, do situacija da poljoprivrednici sade jednu kulturu, a prijavljuju drugu.

Međutim, nadležno ministarstvo je odlučilo da stane na put ovoj praksi. Jedna od njenih mera u tom kontekstu je stavljanje u pasivan status na tri godine svakog poljoprivrednika za kojeg je utvrđeno da je davao lažne podatke kako bi dobio subvencije, što znači da on za to vreme neće moći da se bavi poljoprivredom.

Izvor: Plodna zemlja

Foto: mbll, Pixabay

Чланак Više od 20.000 poljoprivrednika lažiralo svoje podatke zbog subvencija се појављује прво на Biznis i Finansije.

Srbija nema mnogo izvoznih proizvoda po kojima je poznata, ali je malo onih koji znaju da su ovce jedan od tih proizvoda. Ovce iz Srbije su tražene ne zbog povoljne cene već kvaliteta, ali ih, na žalost, nema onoliko koliko bi moglo da se proda stranim kupcima. O tome za sada niko ne brine, a nadležni se iznenade kad statistika saopšti da Srbija izvozi više ovaca od SAD i Nemačke.

Kako je objavio sajt Makroekonomija.org, Srbija je u 2022. imala 3,1 puta veću vrednost izvoza ovaca od zbirne vrednosti izvoza SAD i Nemačke. U odnosu na 2021. Srbija je prošle godine smanjila vrednost izvoza ovaca za 9,2%, sa 16 na 14,5 miliona evra. Svetski izvoz ovaca smanjen je za 15,9%, te je Srbija povećala udeo u svetskom izvozu sa oko 1,276% na 1,368%.

„Srbija ima 14 do 15 puta veći udeo u svetskom izvozu ovaca u odnosu na svoj udeo u svetskom stanovništvu“, navodi se na sajtu i dodaje da se Srbija nalazi na 16. mestu prema vrednosti izvoza ovaca. Od zemalja u okruženju veću vrednost imaju Rumunija, koja je svetski lider, i Mađarska koja je na osmom mestu.

Poskupele i ovce

Srbija je, kako je ukazao autor teksta Miroslav Zdravković, prošla dug put kako bi se probila u svetsku elitu izvoznika ovaca. U 2011. je vrednost izvoza bila 3,6 miliona evra i tek u 2012. je došlo do naglog povećanja izvoza na 4,9 miliona evra. Od 2012. do 2020. je vrednost izvoza oscilirala, što se dovodi u vezu sa fiskalnom konsolidacijom i ostalim reformama.

U 2020. godini, u vreme pandemije korona virusa, ostvarena je rekordna vrednost izvoza od 8,6 miliona evra, a u 2021. izvoz je bio gotovo udvostručen na 16 miliona.

Najveći izvoz ovaca iz Srbije u 2022. bio je u Izrael (5,2 miliona evra) i to je, po pisanju Makroekonomije, rekordna godišnja vrednost izvoza u ovu zemlju. I izvoz u Crnu Goru je imao rekordnu vrednost od 3,5 miliona evra. Pad vrednosti izvoza u BiH (sa 5,4 na 3,3 miliona evra) i u Severnu Makedoniju (sa 3,5 na 1,1 miliona evra) uticao je na pad ukupne vrednosti.
Ovce iz Srbije odlazile su povremeno i u Libiju, pa je prošle godine na tom izvozu zarada bila 835.000 evra, a prvi put je registrovan i izvoz u Albaniju, za 581.000 evra.

Posmatrano količinski, izvoz ovaca smanjen je sa 6.546 tona u 2021. na 4.506 tona u 2022. Ukupno je u 2021. izvezeno 192.023 ovaca iz Srbije, dok je u 2022. broj grla smanjen na 128.526, ali je i dalje bio znatno veći nego 2020. kada je bio manji od 100.000.

Izvoznicima je pogodovalo što su prošle godine ovce iz Srbije znatno bile skuplje, jer je prosečno grlo koštalo 83 evra u 2021. a 2022. koštalo je 113 evra.

Izraelci su ovce iz Srbije po grlu plaćali 124 evra u 2021. i 150 evra u 2022. Izvozna cena je skočila sa 2.438 evra po toni u 2021. na 3.216 u 2022. godini, što je, kako je naveo Zdravković, u skladu sa globalnim kretanjima cena poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda.

Više ovaca u Vojvodini, nego u pirotskom kraju

Ovce iz Srbije lako bi našle kupce do velikog broja zemalja, a pre svega arapskih, ali nema dovoljne i organizovane proizvodnje. Ovčarski fond u Srbiji u poslednjih šest decenija je smanjen više od tri puta, nema potrebnih reprodukcionih ovčarskih centara, a više od 90% grla su kod malih odgajivača, uglavnom za njihove potrebe. Dodatni problem je što su veliki kombinati u kojima je bilo i po desetak hiljada ovaca propali, a privatne firme koje su ih kupile počele su da se bave drugim poslom.

Svetla tačka u statistici stočnog fonda je što je u prošloj godini, u odnosu na 2021. broj ovaca povećan za 1,5%, dok je broj goveda smanjen za 6,9%, svinja za 7%, koza za 1,7% i živine za 3,5%. U odnosu na desetogodišnji prosek (2012–2021), ukupan broj goveda manji je za 11%, svinja za 11,9%, koza za 6,3% i živine za 10,7%, a veći je broj ovaca za 1,9%.

U Srbiji 75% teritorije čine brdsko-planinska područja, idealna za razvoj ovčarstva. Prednost ruralnih područja je, kako tvrde stručnjaci, što tu mogu da se gaje autohtone populacije kao što su pirotska, svrljiška, sjenička, krvovirska, i da se, zbog očuvanog prirodnog ambijenta, organizuje proizvodnja slična organskoj. Međutim, u tim područjima danas su isključivo staračka domaćinstva i nema ko da se bavi ovom proizvodnjom. Trenutno je više stada ovaca u Vojvodini nego u pirotskom kraju, na Pešterskoj visoravni.

Novinar sa decenijskim iskustvom u pisanju o poljoprivredi Branislav Gulan za B&F kaže da je skoro zanemarljiv broj ovaca u Srbiji u odnosu na uslove koji postoje za uzgoj te stoke.

„Poljoprivrednici u Srbiji gaje oko 1,7 miliona ovaca, a pre dvadesetak godina bilo ih je milion više. Mi idemo unazad umesto da gajimo i proizvodimo ono što je traženo i gde bi mogli dobro da zaradimo. To nije slučaj samo sa ovcama, koje nema ko da čuva, niti šiša, a i kad se ošišaju bacamo vunu jer ne znamo kako da je iskoristimo, niko neće da je kupi“, navodi Gulan i dodaje da je stočarstvo danas na nivou iz 1910. godine.

Nema dovoljno ovaca za izvoz u Libiju

U Strategiji poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije za period 2014- 2024 ovčarstvu je posvećeno svega nekoliko pasusa, a statistika o uzgoju ovaca se oslanja na podatke do 2012. godine, tvrde poljoprivrednici. Jedan od njih, potpredsednik Udruženja uzgajivačka romanovske rase ovaca Darko Pavlović, kaže da bi mogao, na osnovu potražnje, da proda mnogo ovaca kupcima iz inostranstva, ali da jedva ima mogućnost da se na gazdinstvu kraj Uba brine o stadu od 100 grla, koliko sada ima.

„Borim se da zadržim stado, pomažu mi supruga i sin. Ali pitanje je koliko će još trajati ta borba jer računica pokazuje da bi prosečna porodica mogla da živi od ovčarstva trebalo bi da ima bar 200 ovaca i da za njih priprema hranu, na oko 15 hektara oranica. Pokušavamo nešto da uradimo preko našeg udruženja koje ima 17 članova sa 2.000 ovaca, da se organizujemo i sami izvozimo. Izrael je tržište koje traži naše ovce, uglavnom jagnjad ne stariju od šest meseci. Ali i kad bi sve uslove obezbedili, ne znamo kako ćemo naći čobane“, objašnjava Pavlović za B&F.

Državni podsticaj od 7.000 dinara po ovci i 2.000 dinara po jagnjetu u tovu, po njegovim rečima su solidni, ali bi trebalo da budu veći ako je cilj da se poveća izvoz.

Zanimljiva je priča da jedan Sirijac, koji nekoliko decenija živi u Srbiji, nije mogao da pomogne prijatelju iz Libije koji je hteo da kupi 7.000 ovaca kod nas. Obilazili su sela, zadruge, stočne sajmove, razgovarali sa dobavljačima i nadležnima i utvrdili da ne bi mogli da nabave ni 2.000 ovaca i jagnjadi. Iako ne postoje nikakve zakonske prepreke za izvoz stoke, potrebno je ispuniti zahtevne uslove – da se životinje skupe u karantin, pa da o njima brinu veterinari do trenutka kada bi bile prvo kamionom prebačene do Bara, a zatim brodom u Libiju.

Lakše prodavati ovčje meso nego ovce

Veliki izvoznik ovčjeg mesa Milenko Đurđević, vlasnik Industrije mesa „Đurđević“, kaže da se ne bavi izvozom živih ovaca, jer je to komplikovan posao i da je teško nabaviti tu stoku.

„Izvozim najviše svežeg ovčjeg mesa u Hrvatsku, Italiju i Rumuniju, jer kratko traje transport, a za dalja tržišta može da se transportuje samo zamrznuto meso, ali onda ne možemo da budemo konkurentni sa izvoznicima sa Novog Zelanda i iz Australije“, kaže Đurđević za B&F.

On smatra da Srbija ima dovoljno ovčjeg mesa za svoje potrebe i da bi izvoz mogao da bude mnogo veći da ima više gazdinstava koje se obave uzgojem ovaca.

„Živa jagnjad iz Srbije se traže u Makedoniji, Albaniji, Izraelu, ali bi veće količine mogle da odu i u Liban i Libiju. Tim izvozom se uglavnom u Srbiji bave stranci, ljudi iz tih zemalja, koliko znam na tri imanja, koji dobro poznaju tržište i organizuju transport životinja brodom“, navodi Đurđević.

Jedno od tih imanja je u Temerinu odakle se muška jagnjad izvoze u Izrael, gde se tove do 80 kilograma i onda prodaju, a druga dva su u Kušiljevu kod Svilajnca i u Adorjanu kod Kanjiže.

Marica Vuković

Biznis i finansije 213, septembar 2023.

Foto: Skitterphoto, Pixabay

Чланак Stranci izvoze ovce iz Srbije се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ovo je najavila Jelena Tanasković, ministarka poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, dodavši da će nadležni organi dalje delovati shodno zakonu i zavisno od toga kakav je prekršaj napravljen.

Kako je ministarka navela, od 101 poljoprivredne parcele koja je proveravana, nepravilnost je uočena na njih 99. Od parcela kod kojih su primećene nepravilnosti čak 82 je potpuno nepoljoprivredno, tačnije na njima se ništa ne gaji. Nepravilnost kod ostalih 18 parcela ogledala se u tome da su poljoprivrednici posadili jednu kulturu, a prijavili drugu.

„Oni koji su prijavili jednu proizvodnju, a bave se drugom neće biti kažnjeni, već će samo dobiti opomenu da u registru navedu ono što stvarno gaje. Ali, oni koji su lažirali prijave biće stavljeni u pasivan status na tri godine i u tom periodu neće moći da se bave poljoprivredom. Naša ideja je da odvojimo prave poljoprivrednike od onih koji su uzimali novac na konto poljoprivrede, a zapravo se njom ne bave“, navela je Tanasković.

Kako je ministarka najavila, sledeći korak je registar životinja: „Razlog zašto se subvencije za stočare ne isplaćuju u roku od 15 dana, kako bi inače mogli da isplaćujemo, jeste taj što proveravamo registar životinja, odnosno proveru svakog podnetog zahteva“.

Izvor: Plodna zemlja

Foto: Raphael Rychetsky, Unsplash

Чланак Zabrana bavljenja poljoprivredom za one koji zloupotrebljavaju subvencije za poljoprivrednike се појављује прво на Biznis i Finansije.

Suprotno obrazovanim pojedincima koji iz grada odlaze na selo, manje od četvrtine mladih na selu namerava da se bavi tom delatnošću u budućnosti. Među onima koji ne žele da žive od poljoprivrede, skoro dve trećine su mlade žene, pokazuje istraživanje koje je Poljoprivredni fakultet iz Novog Sada sproveo u deset sela u Vojvodini.

Anketa je rađena među 500 mladih oba pola, starosti od 18 do 29 godina, koji žive na poljoprivrednim domaćinstvima. Najviše anketiranih živi na malim zemljišnim posedima od jednog do tri hektara, tek nešto preko 11 odsto njih ima površine od pet do 10 hektara, dok samo jedan ispitanik živi na gazdinstvu sa više od 100 hektara zemlje.

Ne vide sebe u poljoprivredi i kada su nezaposleni

Dobijeni rezultati pokazuju da se mladi u najvećem broju slučajeva ne bave poljoprivredom kao osnovnom delatnošću koja im je glavni izvor prihoda, odnosno, nisu poljoprivrednici po zanimanju. Iako je najveći broj mladih radno aktivan na gazdinstvu sebe ne smatraju poljoprivrednicima, niti planiraju da se bave poljoprivredom u budućnosti, već imaju neko drugo zanimanje ili se izjašnjavaju kao nezaposleni, iako neki od njih čak ni ne traže aktivno posao.

Sve poljoprivredne poslove redovno obavlja nešto manje od trećine anketiranih, još toliko se povremeno uključuje kad se od njih zatraži pomoć, dok više od petine uopšte ne učestvuje u radu na imanju. Uočljivo je da u ukupnom broju mladih koji redovno učestvuju u poljoprivrednim aktivnostima preko 80 odsto čine muškarci, dok žene dominiraju u povremenom radu i među onima koji ne obavljaju nijedan poljoprivredni posao. Nalazi pokazuju i da učešće u poljoprivrednim poslovima raste sa starošću, pa više od dve petine onih koji obavljaju sve aktivnosti čine ispitanici od 27 do 29 godina.

O svemu odlučuje tata

Preko 90 odsto anketiranih koji ne rade na gazdinstvu kažu da ih poljoprivreda uopšte ne interesuje i da žele da se bave nekim unosnijim zanimanjem. Jako je zastupljen stav da je poljoprivreda kazna za one koji ne žele da se školuju, pa čak više od tri četvrtine anketiranih izjavljuje da da se neće baviti ovom delatnošću u budućnosti. Što su ispitanici mlađi, to ih poljoprivreda manje zanima, a među onima koji u tome ne vide perspektivu skoro dve trećine su mlade žene.

Mladi u vojvođanskim selima kao najčešće razloge za svoju odluku da ne ostanu na porodičnim imanjima navode da imaju drugačija profesionalna interesovanja, da je rad u poljoprivredi neisplativ, naročito na manjim zemljišnim posedima, a uz to težak i neizvestan. Jedan od razloga, posebno kada su u pitanju žene, je i izrazito patrijarhalan odnos u porodici, koji favorizuje muške naslednike.

Ispitanici oba pola navode i da je problem u tome što najčešće sve ključne odluke donosi „glava porodice“. To pokazuje i podatak da mlađi članovi domaćinstva učestvuju više u odlukama tek u starosnoj dobi od 27 do 29 godina, pri čemu tek trećinu čine žene. Većina ispitanica izjavljuje da nemaju pravo glasa, a one koje su uključene u odlučivanje navode da su to jedino situacije kada se raspravlja o raspodeli budžeta i oko brige o porodici.

Чланак Mladi na selu o poljoprivredi: Kazna za neškolovane се појављује прво на Biznis i Finansije.

U poslednjih pedesetak godina nivo organske materije drastično je opao. Nekada je čak tri četvrtine oranica na severu zemlje imalo više od 5 odsto humusa – danas takav sastav ima tek jedan odsto njiva. Ovu degradaciju stručnjaci nazivaju tihim ubicom zemljišta, piše RTS.

Tihi ubica zemljišta uveliko hara Srbijom. Ukoliko se ne zaustavi, proizvodnja hrane mogla bi da bude upitna u narednim decenijama, ističu stručnjaci.

„Postoji dosta degradacionih procesa zemljišta. Poplave i erozije su očigledne. I tada se u kratkom vremenskom periodu deluje, kako bi se procesi zaustavili ili posledice sanirale“, kaže dr Jovica Vasin, pedolog u Laboratoriji za zemljište i agroekologiju Instituta za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad, koji je jedan od četiri instituta od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju.

„Međutim, proces uništavanja zemljišta koji je najbitniji i najizraženiji jeste gubitak organske materije. Mi ga zovemo tihim ubicom zemljišta. Tihi, jer traje jako dugo. Ubica zato što je sadržaj organskih materija u oranicama i u centralnoj Srbiji, a pogotovo u Vojvodini, već došao do toliko niskog nivoa da ugrožava poljoprivrednu proizvodnju“, objašnjava sagovornik RTS-a.

Nekada je većina vojvođanske zemlje bila bogata humusom.

„Oko 75 odsto površine Vojvodine pokriveno je sa dva tipa zemljišta, černozemom i ritskom crnicom, koji su u drugoj polovini prošlog veka imali sadržaj organske materije iznad pet odsto. Danas je ovoliki sadržaj humusa prisutan na samo jedan odsto površina. Problem je što rapidno opada stočni fond – prethodne tri decenije po stopi od dva do tri odsto godišnje. U tome leži odgovor na pitanje zašto se na većini njiva u Srbiji ne koristi stajnjak kao organsko đubrivo nego mineralna gnojiva“, kaže Branislav Gulan, agroekonomski analitičar.

„Negativni efekti smanjenja humusa su već vidljivi, jer uprkos tome što se primenjuju kompletne agrotehničke mere, prinosi opadaju“, dodaje sagovornik.

Bez stajnjaka ne vredi zalivati njive

Intenzivna poljoprivreda se ne može zamisliti bez navodnjavanja. O postojećim i novim zalivnim sistemima se najviše govori leti i u sušnim godinama. Ipak, čak i da zalivamo daleko više površna nego što to činimo, pitanje je kakve bismo rezultate dugoročno ostvarili sa ovakvim odnosom koji imamo prema zemljištu.

„Dobro je što se grade novi sistemi za navodnjavanje. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku voda sada stiže samo na 1,5 odsto oranica u Srbiji, dok se u svetu navodnjava čak 17 odsto površina. Međutim, ako u narednih pola veka budemo zalivali plodne oranice, čiji kvalitet zemljišta stalno opada, a ne bude prirodnog đubriva, od žitnice zemlje, po prinosima, stvorićemo pustinju“, upozorava Gulan.

„Najbolja potvrda takvog stanja je da vrednost proizvodnje već decenijama stagnira na nivou između četiri i pet milijardi dolara godišnje. Analitičari su izračunali da agrar u Srbiji poslednje tri i po decenije ima godišnju stopu rasta od samo 0,45 odsto. Po poslednjoj validnoj Strategiji razvoja poljoprivrede koju je usvojila Vlada Srbije krajem jula 2014, a koja važi još godinu dana, rast je trebalo da bude 9,1 ili u blažoj varijanti 6,1 odsto. Podsećam, da je strategiju trebalo da usvoji i Skupština Srbije, ali posle ukazivanja na nerealnost, dokument nikada nije upućen parlamentu“, dodaje Gulan.

Nivo humusa na njivama je na izrazito niskom nivou

Proces degradacije zemljišta koji podrazumeva smanjenje organske materije traje jako dugo. Još od „zelene revolucije“ sedamdesetih godina prošlog veka kada je povećana upotreba mineralnih đubriva.

„Tada se smatralo da će to biti dovoljno za ishranu biljaka. Međutim, zbog smanjene upotrebe organskih đubriva i zbog još nekih drugih loših praksi u poljoprivredi, kao što su, na primer, spaljivanje žetvenih ostataka, uklanjanje žetvenih ostataka za proizvodnju energije sa površina koje nisu adekvatne za to, došli smo u situaciju da je dominantan sadržaj humusa u zemljištu u Vojvodini oko tri, pa čak i ispod tri posto“, navodi Vasin.

„Ovo se u stručnoj praksi smatra za podatak kada parcele treba đubriti povećanim količinama organskih đubriva, jer je zemljište toliko degradirano da traži meru popravke“, dodaje on.

Da bi se na nekom zemljištu ostvarili dobri prinosi najpre je potrebno znati kakvog je ono kvaliteta, piše RTS.

„Preporuka je da se pre zasnivanja poljoprivredne proizvodnje na određenoj parceli uradi analiza zemljišta. Samo na osnovu rezultata ispitivanja osnovnih parametara plodnosti zemljišta kao što su pH vrednost, sadržaj kalcijum karbonata, sadržaj organske materije-humusa, sadržaj lako pristupačnog fosfora i kalijuma mogu se dobiti smernice za racionalnu primenu đubriva, mineralnih i organskih formi“, objašnjava Radmila Pivić, naučni savetnik na Institutu za zemljište.

Mere za poboljšanje kvaliteta zemljišta

Proces obogaćivanja zemljišta humusom zahteva vreme. Кoliko je trajala degradacija, kažu stručnjaci, toliko je potrebno i da se situacija sa zemljištem popravi. Zato što pre treba prestati sa lošom praksom i krenuti u procese koji su korisni za zemljište.

„Osnovno je da se poveća primena stajnjaka. Međutim, zbog smanjenog stočnog fonda mi nemamo dovoljno stajnjaka. Zato moramo primenjivati organska đubriva koja bi mogla biti zamena za stajnjak. Recimo kompostiranje različitih organskih materijala kako od urbanih otpadaka, tako i od otpadaka koji su nusproizvod prehrambene industrije“, navodi Vasin.

„Žetveni ostaci se ne smeju spaljivati, poželjno je da se zaoravaju i unose u zemljište. Takođe, prilikom izgradnje bioenergane treba voditi računa gde je sirovinska baza za takvo postrojenje tj. sa kojih površina će se odnositi žetveni ostaci. To mogu biti samo one površine koje u sebi imaju dovoljno organske materije. Nikako površine gde imamo problem sa humusom, a koje su, nažalost, postale dominantne“, dodaje sagovornik RTS-a.

Stručnjaci ističu da bi zemljište trebalo racionalno koristiti.

„Za uspešnu poljoprivrednu proizvodnju potrebno je poštovati pravilan plodored, združivati useve, gajiti međuuseve i ozime pokrovne useve, sprovoditi zelenišno đubrenje, malčiranje. Postoje i mere koje predviđaju smanjenje gubitaka hranljivih materija u zemljištu za najmanje 50 procenata i smanjenje upotrebe đubriva za najmanje 20 odsto do 2030. godine, a da se pritom osigura da ne dođe do smanjivanja plodnosti zemljišta“, navodi Pivić.

„Jedan od primera novog zelenog modela je sekvestracija ugljenika u poljoprivredi i podsticanje praksi koje skladište ugljen-dioksid u organskoj materiji zemljišta. Ovo se može postići primenom kvalitetnih kompostiranih đubriva, uvođenjem širih plodoreda, pokrovnih useva, zelenišnih đubriva i po potrebi meliorativnim merama – kalcizacijom i gipsovanjem zemljišta“, dodaje sagovornica.

Država treba da podstakne poljoprivrednike da povećaju nivo humusa u zemljištu

Prema rečima stručnjaka za pojedine mere kojima se povećava procenat humusa u zemljištu potrebno je da država podsticajima pomogne poljoprivrednicima.

„Recimo sideracija ili zelenišno đubrivo je mera koja može značajno da poboljša situaciju. To podrazumeva da se gaje biljke koje su namenjene za zaoravanje. Кompletna i podzemna i nadzemna masa služi da se u periodu kada je najveća vegetacija zaore u zemljište. Time se povećava sadržaj humusa i ostale osobine zemljišta koje su vezane za organsku materiju“, objašnjava Vasin.

„Problem u takvoj meri je što poljoprivrednik nema direktnu korist od te jedne vegetacije. Ima on korist od toga, ali ona je dugoročna. Кratkoročno nema tržišni proizvod koji može da proda, a ima troškove ulaganja u gorivo i seme. Zato su potrebne subvencije države da se pomognu poljoprivrednici koji rade meru sideracije“, precizira on.

Humus nije bitan samo za poljoprivredu

Humus u velikoj meri utiče na vodni, vazdušni i toplotni režim zemljišta.

„Zemljište koje ima dovoljno organske materije zadržava vlagu u dužem vremenskom periodu od zemljišta u kojem je sadržaj organske materije nizak. Time obezbeđuje biljkama dodatnu vlagu i one na takvom zemljištu bolje podnose sušu. Ovo je jako bitno u današnjim uslovima“, kaže Vasin.

„Obično kažemo da je organska materija za zemljište isto što i med za čoveka. Ona je procentualno mala u ukupnoj zapremini zemljišta, svega nekoliko procenata, ali je sa aspekta značaja i uticaja na biološku aktivnost i na sam prinos koji je poljoprivredniku bitan, vrlo značajna“, objašnjava sagovornik.

Osim za poljoprivredu humus je bitan i zbog toga što sprečava štetne procese u prirodi.

„Mnogi smatraju da je rešavanje globalnog zagrevanja upravo u tome da se poveća sadržaj organske materije, tj. organskog ugljenika u zemljištu. On se time vezuje i ne odlazi u atmosferu, ne stvaraju se gasovi staklene bašte koji uzrokuju zagrevanje. Pitanje sadržaja organske materije nije bitno samo za poljoprivredu ili neku lokalnu zajednicu, nego ima globalni značaj za današnju civilizaciju“, ističe Vasin.

Rešenje ovog ozbiljnog problema svakako treba tražiti u oporavku stočarstva koje u Srbiji u ukupnoj poljoprivrednoj proizvodnji učestvuje sa manje od 30 posto, dok je u razvijenim zemljama to više od 60 procenata.

Da bi se održao dobar kvalitet zemljišta optimalno bi bilo, kažu stručnjaci, da se svake četvrte godine doda 40 tona stajskog đubriva po hektaru. Za tako nešto potrebno je da Srbija ima dva uslovna grla stoke po hektaru, a mi nemamo ni deset puta manje.

Ako se u narednom periodu ne popravi odnos prema zemljištu, Vojvodina bi od „žitnice Evrope“ mogla da postane pustinja, upozoravaju stručnjaci.

U poslednjih pedesetak godina nivo organske materije drastično je opao. Nekada je čak tri četvrtine oranica na severu zemlje imalo više od 5 odsto humusa – danas takav sastav ima tek jedan odsto njiva. Ovu degradaciju stručnjaci nazivaju tihim ubicom zemljišta, piše RTS.

Tihi ubica zemljišta uveliko hara Srbijom. Ukoliko se ne zaustavi, proizvodnja hrane mogla bi da bude upitna u narednim decenijama, ističu stručnjaci.

„Postoji dosta degradacionih procesa zemljišta. Poplave i erozije su očigledne. I tada se u kratkom vremenskom periodu deluje, kako bi se procesi zaustavili ili posledice sanirale“, kaže dr Jovica Vasin, pedolog u Laboratoriji za zemljište i agroekologiju Instituta za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad, koji je jedan od četiri instituta od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju.

„Međutim, proces uništavanja zemljišta koji je najbitniji i najizraženiji jeste gubitak organske materije. Mi ga zovemo tihim ubicom zemljišta. Tihi, jer traje jako dugo. Ubica zato što je sadržaj organskih materija u oranicama i u centralnoj Srbiji, a pogotovo u Vojvodini, već došao do toliko niskog nivoa da ugrožava poljoprivrednu proizvodnju“, objašnjava sagovornik RTS-a.
Nekada je većina vojvođanske zemlje bila bogata humusom.

„Oko 75 odsto površine Vojvodine pokriveno je sa dva tipa zemljišta, černozemom i ritskom crnicom, koji su u drugoj polovini prošlog veka imali sadržaj organske materije iznad pet odsto. Danas je ovoliki sadržaj humusa prisutan na samo jedan odsto površina. Problem je što rapidno opada stočni fond – prethodne tri decenije po stopi od dva do tri odsto godišnje. U tome leži odgovor na pitanje zašto se na većini njiva u Srbiji ne koristi stajnjak kao organsko đubrivo nego mineralna gnojiva“, kaže Branislav Gulan, agroekonomski analitičar.

„Negativni efekti smanjenja humusa su već vidljivi, jer uprkos tome što se primenjuju kompletne agrotehničke mere, prinosi opadaju“, dodaje sagovornik.

ksi smatra za podatak kada parcele treba đubriti povećanim količinama organskih đubriva, jer je zemljište toliko degradirano da traži meru popravke“, dodaje on.

Da bi se na nekom zemljištu ostvarili dobri prinosi najpre je potrebno znati kakvog je ono kvaliteta, piše RTS.

„Preporuka je da se pre zasnivanja poljoprivredne proizvodnje na određenoj parceli uradi analiza zemljišta. Samo na osnovu rezultata ispitivanja osnovnih parametara plodnosti zemljišta kao što su pH vrednost, sadržaj kalcijum karbonata, sadržaj organske materije-humusa, sadržaj lako pristupačnog fosfora i kalijuma mogu se dobiti smernice za racionalnu primenu đubriva, mineralnih i organskih formi“, objašnjava Radmila Pivić, naučni savetnik na Institutu za zemljište.

Mere za poboljšanje kvaliteta zemljišta

Proces obogaćivanja zemljišta humusom zahteva vreme. Кoliko je trajala degradacija, kažu stručnjaci, toliko je potrebno i da se situacija sa zemljištem popravi. Zato što pre treba prestati sa lošom praksom i krenuti u procese koji su korisni za zemljište.

„Osnovno je da se poveća primena stajnjaka. Međutim, zbog smanjenog stočnog fonda mi nemamo dovoljno stajnjaka. Zato moramo primenjivati organska đubriva koja bi mogla biti zamena za stajnjak. Recimo kompostiranje različitih organskih materijala kako od urbanih otpadaka, tako i od otpadaka koji su nusproizvod prehrambene industrije“, navodi Vasin.

„Žetveni ostaci se ne smeju spaljivati, poželjno je da se zaoravaju i unose u zemljište. Takođe, prilikom izgradnje bioenergane treba voditi računa gde je sirovinska baza za takvo postrojenje tj. sa kojih površina će se odnositi žetveni ostaci. To mogu biti samo one površine koje u sebi imaju dovoljno organske materije. Nikako površine gde imamo problem sa humusom, a koje su, nažalost, postale dominantne“, dodaje sagovornik RTS-a.

poljoprivredu ili neku lokalnu zajednicu, nego ima globalni značaj za današnju civilizaciju“, ističe Vasin.
Rešenje ovog ozbiljnog problema svakako treba tražiti u oporavku stočarstva koje u Srbiji u ukupnoj poljoprivrednoj proizvodnji učestvuje sa manje od 30 posto, dok je u razvijenim zemljama to više od 60 procenata.

Da bi se održao dobar kvalitet zemljišta optimalno bi bilo, kažu stručnjaci, da se svake četvrte godine doda 40 tona stajskog đubriva po hektaru. Za tako nešto potrebno je da Srbija ima dva uslovna grla stoke po hektaru, a mi nemamo ni deset puta manje.

Interesantno je da šest najvećih vlasnika poljoprivrednog zemljišta u Srbiji raspolaže sa oko 110.000 hektara oranica. Prema malopređašnjoj računici samo bi oni trebalo da imaju 220.000 junadi. A Srbija sada nema dovoljno junadi ni za jedan utovar na brod – što je oko 2.000 grla. U našoj zemlji trenutno ima samo oko 320.000 bikova, krava, junadi i teladi zajedno.

Izvor: RTS/N1

Foto: Pixabay

Чланак RTS: Ako ne poprave odnos prema zemljištu, Vojvodina bi mogla postati pustinja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Dnevnik.rs podelio je sa čitaocima neke savete koji bi mogli da im pomognu da zaštite stoku i živinu od velikih vrućina.

Kravama bi trebalo obezbediti hlad, ventilaciju i dovoljno vode

Krave su vrlo osetljive životinje jer kada temperature pređu preko 30 stepeni Celzijusa, one dožive veliki stres koji rezultira manjim uzimanjem hrane i većom količinom ispijanja vode. Posledica toga je obično pad proizvodnje mleka, ponekad i za 50 odsto. Ove životinje veoma teško podnose i visoku vlažnost vazduha, čak i kada se temperatute vazduha niže, što opet dovodi do smanjenja proizvodnje mleka. Kako bi se ovi gubici sprečili, evo šta treba da radite.

“Kod izgradnje štale obavezno treba voditi računa o prirodnoj ventilaciji. U ovim tropskim uslovima kravama bi trebalo obezbediti velike količine sveže vode, jer odrasla grla popiju preko 150 litara vode na dan, ukoliko je temperatura vazduha preko 30 stepeni. Naravno, trebalo bi ih zaštititi i od direktnog uticaja sunca nadstrešnicama ili hladom drveća. Kada je hrana u pitanju, valjalo bi povećati nivo unosa energije da bi se smanjio nedostatak izazvan smanjenom konzumacijom hrane. Životinje bi trebalo da jedu u kasno uveče ili rano ujutro”, kažu u jednoj novosadskoj veterinarskoj ordinaciji.

Valjalo bi voditi računa i o tome da u štali nema previše grla, na maloj površini, a svaki dan bi, dok traju ove temperature trebalo čistiti i menjati prostirku i nakon toga dezinfikovati objekat kako bi se smanjio broj muva. Ni dodatna ventilacija nije na odmet.

Svinje su nešto samostalnije od krava

Kada je reč o svinjama, trebalo bi da znate da se one hlade isključivo putem disanja, jer nemaju znojne žlezde, i da znaju same da potraže pomoć. U slučaju visokih temperatura, svinje će pokušati same da se rashlade, tako što će potražiti hladnije mesto u oboru ili će se namestiti u delove obora gde je veće strujanje vazduha. Osim toga, pomeriće se od ostalih jedinki, kopaće dok ne naiđu na hladniju zemlju i valjaće se u fecesu i urinu. Ukoliko temperature pređu 36 podeok, krmače bi trebalo prskati vodom i menjati im vodu za piće.

Redovno hlađenje vode za kokoške

Ukoliko temperatura pređe 35 stepeni, kokoške će potpuno prestati da nose jaja. A ako se ne preduzmu mere zaštite za vreme velikih vrućina, one će početi da pokazuju i znake toplotnog udara, kao što su hodanje okolo s otvorenim kljunovima, ležanje na zemlji sa raširenim krilima i uzimanje vrlo malih količina hrane.

Kokoškama ćete olakšati ako im ohladite vodu. Najbolje je da imaju plitke posude tokom toplotnih talasa jer ih je lakše rashladiti. Obavezno vodu držite u hladu, a tokom popodneva stavite kockice leda u posude, kako bi voda što duže ostala hladna. Kokošinjac može toliko da se zagreje, da kokoške jednostavno ne mogu da borave u njemu, a da biste ga ohladili, potrebno je da napravite ventilaciju, ako je već nemate.

Ljiljana Milovanović

Izvor: Dnevnik.rs

Foto: 1195798, Pixabay

Чланак Saveti za poljoprivrednike kako da sačuvaju životinje od toplotnog udara се појављује прво на Biznis i Finansije.

Već nekoliko godina, Stefan Simonović, mladi školovani mlekar, najtraženiji je proizvođač sireva i mlečnih proizvoda u istočnoj Srbiji. Prestižni hoteli u Srbiji proizvode iz Stefanove mlekare nude kao tražene specijalete brojnim domaćim i stranim gostima.

Najbolja preporuka sireva, pored vrhunskog kvaliteta je njihovo apsolutno prirodno poreklo, od mleka dobijenog sa ispaša na obrnocima Homolja. Prosečna nadmorska visina Homoljskih planina je oko 900 metara, a udaljenost od industrije čini mleko s ovih prostora jedinstvenim delikatesom.

“Zapisi Homolja” pokrenuli su biznis od svojih para, uz podršku grada Bora dokazali da znaju i umeju, a onda im je bilo potrebno da prošire proizvodnju. U tome im je pomogla i Evropska unija (EU), koja je kroz EUPRO Plus program obezbedila sredstva za kupovinu nove opreme: dozatora za mleko i kiselomlečne proizvode i duplikator kapaciteta 500 litara.

EU PRO plus program podržan je sa 40 miliona evra, a realizuje ga Ministarstvo za evropske integracije, dok aktivnosti na terenu sprovodi UNOPS. I nije aktuelan samo u Homolju, već u dva regiona: Šumadije i Zapadne Srbije i regionu Južne i Istočne Srbije. Njegov je cilj da doprinese ekonomskom rastu i unapredi socijalnu infrastrukturu i koheziju u 99 jedinica lokalne samouprave.

Stefan Simonović i „Zapis Homolja“ dobro su iskoristili ono što im pruža EU. U investiciju od oko 20.000 evra, Stefan je ušao uz minimalno učešće i maksimalnu podršku.

Uskoro će u “Zapisu Homolja” zaposliti još dva radnika, a potom predstaviti i nove proizvode i nove jedinstvene ukuse traženih sireva. Sada već čuveni sir u vinu mogao bi da krene i na osvajanje inostranih tržišta, pa da se nađe i na trpezama sladokusaca u zemljama EU.

EU vam pomaže investiranjem u vaš biznis – jer dobra ideja sada može biti kvalitetan proizvod na tržištu sutra. Pronađite sve informacije na www.eumogucnosti.rs.

Pridružite se EU nedelji mogućnosti 21. do 26. juna u Beogradu, Nišu i Novom Sadu i saznajte kako da iskoristite dostupne fondove i sredstva za svoje projekte. Registracija je jednostavna i ceo program je besplatan, posetite veb sajt eumogucnosti.rs i prijavite se!

Чланак Delikates par ekselans: Homoljski sir iz crnog vina na evropskim trpezama се појављује прво на Biznis i Finansije.

Dobri prinosi ostvaruju se pažljivim planiranjem svakog koraka u proizvodnji, pre svega setve, znao je Branislav, pa je taj princip primenio i prilikom nabavke mehanizacije – pažljivo, korak po korak, u skladu sa mogućnostima i uz korišćenje svih vidova podrške koje poljoprivrednicima stoje na raspolaganju.

A ima ih, srećom. Branislav je učestvovao na konkursu za bespovratna sredstva Instrumenta pretpristupne pomoći Evropske unije za ruralni razvoj (IPARD).

Prvo je modernizovao mehanizaciju priključnim rasipačem mineralnog đubriva i navigacijom, za šta je dobio više od 21.000 evra. Dobro iskustvo podstaklo ga je da ponovo učestvuje na konkursu za IPARD sredstva, kada je dobio više od 22.000 evra za nabavku nošene prskalice.

Ovo gazdinstvo, zahvaljujući bespovratnom podsticaju IPARD, sada ostvaruje prinos u nivou evropskih farmi.

Branislav Crveni i njegove brojne kolege znaju da nije lako biti poljoprivrednik. Onima koji proizvode zdravu hranu za sve nas treba pomoć, a tu na scenu – ili na zemlju – stupa IPARD.

Ratari, proizvođači mesa, jaja, mleka, vinogradari… svi mogu da konkurišu, a količina novca, odnosno bespovratnih sredstava EU, zavisi od konkretnih potreba i toga da li je konkurent poljoprivredna zadruga, gazdinstvo, poslovno udruženje…

Pokrenut je IPARD 3, novi ciklus za period od 2021. do 2027, a svi zainteresovani mogu videti uputstva za konkursanje na sajtu www.eumogucnosti.rs i tokom „Nedelje mogućnosti“.

Pridružite se EU nedelji mogućnosti 21. do 26. juna u Beogradu, Nišu i Novom Sadu i saznajte kako da iskoristite dostupne fondove i sredstva za svoje projekte. Registracija je jednostavna i ceo program je besplatan, posetite veb sajt eumogucnosti.rs i prijavite se!

Чланак Do rekordnih prinosa uz IPARD i novu mehanizaciju се појављује прво на Biznis i Finansije.

Robot je napravljen da obavlja 15 operacija kojima zaokružuje čitav agrarni ciklus u voćnjacima i vinogradima. Ime mu je „Slophelper“ odnosno pomagač na nagibima. Da bi uradio svoj posao, potebno je dati mu zadatak i koordinate, i pustiti ga na polje, a njegov rad se može pratiti na aplikaciji preko telefona, tableta ili kompjutera, rekao je za emisiju „Nećete verovati“ Igor Kordik iz kompanije „Pek automotive“, koja stoji iza ovog robota.

„On može da malčuje, da kosi travu, da trimuje između čokota i stabala, da tomizira… Ove godine predstavljamo i funkciju branja jabuka. Robot pomoću veštačke ruke može da ubere veliku količinu jabuka za kratko vreme. Pored toga, ima mogućnost i da prezerira, prska, kao i da horizontalno i vertikalno obrezuje. Ima svoje senzore, ima svoje zadate vrednosti, ima svoje koordinate i teško može da zaluta“, navodi on.

Ova mašina se samostalno kreće pri čemu vodi računa o tome da ne ugrožava ničiju bezbednost. Primera radi, ako ispred nje stane dovoljno veliki zec, ona će se odmah zaustaviti. Isto važi i za druge krupnije životinje, kao i za ljude.

Cena robota je kao cena jednog malo boljeg traktora, odnosno cena osnovne mašine, jer se priključne mašine posebno kupuju. Naime, kupovina ove mašine je slična kupovini modernih automobila – možete da uzmete osnovni paket a onda da tražite da se vozilu ugradi ono što vam treba.

Izvor: Nećete verovati

Foto: Printskrin iz emisije „Nećete verovati“

Чланак Prvi poljoprivredni robot u Srbiji се појављује прво на Biznis i Finansije.