Pre početka ukrajinskog rata Rusija je bila najveći snabdevač Evrope gorivom, a uvođenje sankcija dovešće do značajne promene u rutama globalnih tokova dizela, piše američka agencija.

Snabdevanje EU iz SAD i Indije već je u porastu, jer te zemlje proizvode više nego što troše, što im omogućava da izvoze višak, navodi Blumberg i dodaje da je nakon početka rata Indija postala jedan od najvećih kupaca ruske nafte.
Značajno povećanje tokova indijskog dizela praktično osigurava da se ruska nafta kupuje i prerađuje u Indiji, pre nego što se proda nazad u Evropu, navodi se u tekstu.

Na taj način evropske sankcije nisu u potpunosti zaustavile isporuku ruske nafte Evropi, ukazuje Blumberg.

Izvor: Fonet

Foto; Pixabay

Чланак Rusku naftu, Indija će prerađivati i slati u EU се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kako objašnjava, na kanalizacione sisteme priključeno je oko 55 odsto stanovništva (3,9 miliona stanovnika), kao i da najveći broj postojećih postrojenja za tretman otpadnih voda primenjuje zastarele tehnologije, jer su sagrađena pre 30 i više godina.

Procenat stanovništva obuhvaćenog tretmanom za prečišćavanje otpadnih voda, prema Statističkom godišnjaku iz 2020. godine je iznosio 14 dosto u 2018. godini od čega je 13 odsto povezano na sekundarni tretman.

Nova ekonomija prenosi deo intervuja sa Anitom Leovać-Maćerak.

U kojoj meri se naša stvarnost na polju prerade otpadnih voda razlikuje od onog kako bi taj proces trebalo da izgleda da bi bio zaista efikasan?

U već izgrađenim sistemima za prečišćavanje otpadnih voda, problem predstavlja održavanje, unapređenje rada i kvalitet.

U Srbiji ukupno 47 gradova i opština imaju postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, od kojih je 26 u funkciji (uz dva u rekonstrukciji i pet u probnom radu). Samo pet jedinica lokalne samouprave ima postrojenje sa tercijarnim tretmanom.

Što se tiče kapaciteta državnih organa koji upravljaju otpadnim voda, oni su zadovoljavajući po broju ljudi. S druge strane, njihova stručnost je nezadovoljavajuća. Naše regulative i zakoni iz ove oblasti su samo jezički usklađeni sa EU standardima, dok će za njihovu implementaciju biti potrebno dosta vremena.

Zbog čega u Srbiji nemamo više sistema za tretman otpadnih voda?

Visoka cena izgradnje jednog sistema za tretman otpadnih voda je posledica pre svega njegove kompleksnosti, a takođe uključuje prvo i izgradnju kanalizacione mreže kako bi se otpadna voda sakupila i dopremila do postrojenja za tretman.

Sakupljanje otpadne vode, njen tretman i moguća ponovna upotreba nikada ne mogu biti jednokratna investicija. Stalni su zahtevi za operativnim troškovima, troškovima održavanja i remonta.

No, ovo ne smemo više odlagati, jer smo danas svedoci dejstva klimatskih promena.

Koje sve zagađujuće materije se mogu pronaći u vodi? Koji su sve izvori tog zagađenja?

Koncentrisani zagađivači su razni objekti u kojima se obavlja neka delatnost i ljudska naselja. Tu spadaju urbana naselja, industrijski objekti (hemijske, prehrambene, metalne i druge industrije), energetski objekti (termoelektrane, toplane, hidroelektrane), poljoprivredni objekti i uređene deponije.

U difuzne (rasute) zagađivače spadaju: hemizacija zemljišta pesticidima i mineralnim đubrivima, smetlišta (divlje i neuređene deponije industrijskog i komunalnog otpada), atmosferske padavine i saobraćaj.
Dominantno zagađivanje voda u Srbiji azotom i fosforom potiče iz komunalnih i industrijskih izvora koji preko kanalizacionih sistema svoje neprečišćene otpadne vode ispuštaju u vodna tela.

Najveće emitovane količine azota i fosfora u otpadnim industrijskim vodama potiču iz postrojenja u okviru energetskog sektora, hemijske i mineralne industrije, kao i javnih komunalnih preduzeća.

S druge strane, sadržaj organskih materija u otpadnim vodama je značajan i njihov sadržaj je najčešće posledica antropogenih aktivnosti. Nalaze se u vodama iz domaćinstava. Mogu nastati i kao rezultat poljoprivrednih aktivnosti, seče šuma, spiranjem sa urbanih površina.

Dodatno zagađenje su i bolničke otpadne vode i farmaceutski proizvodi iz domaćinstava koji se uglavnom direktno bacaju u slivnik dospevajući na taj način u kanalizacioni sliv, a onda i u reke.

Mikroplastika takođe igra veliku ulogu, uglavnom kao rezultat habanja guma i asfalta, ali i plastičnog otpada koji završava u reci.

Zagađene vode mogu na mnogo načina uticati na kvalitet životne sredine, pre svega na kvalitet voda reka ili jezera koji su prijemnici zagađenja, ali i na kvalitet podzemnih voda i zemljišta odnosno sedimenta. Integralni sistem životne sredine apsolutno utiče na zdravlje ljudi i preporučljivo je posmatrati sve segmente životne sredine kao jednu celinu.

Izvor: Klima.rs

Foto: Pixabay

Чланак Svega 26 postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u funkciji u Srbiji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Flaša od deterdženta u „novom životu“ postaje izdržljiva podloga za parking, železničke šine se „ponovo rađaju“ kao luksuzni automobili, dok aluminijumske merdevine kada završe svoj radni vek postaju delovi za tankere za naftu. Ovo su samo „kap u moru“ punom primera kako u svetu izgleda cirkularna ekonomija na delu. Stvari koje se u svakodnevnom životu bacaju u smeće imaju potencijal da se uz pomoć savremene tehnologije, transformišu u potpuno nove.

Tako je, na primer, škotski inženjer Tobi Makartni tražeći rešenje za popravku oštećenih puteva napravio asfaltnu masu kojoj je dodata otpadna plastika i time uspeo da stvori jači, trajniji i otporniji materijal. U Americi, u Arizoni, eksprimentisalo se sa pravljenjem autoputa od fotonaponskih ćelija. Taj materijal je poput plastike sa ćelijama koje prave struju, pa je njihov cilj da ta struja preko indukcione ploče na parkinzima može da puni električne automobile.

Stručnjaci tvrde da bi sav reciklažni materijal, osim onog koji se brzo raspada, mogao da se upotrebi kao masa za gradnju ili sanaciju puteva i autoputeva. Alternativne materijale poput pepela i šljake već dugo koriste Česi, Poljaci, Nemci,.. Šljaka je nusproizvod koji nastaje prilikom proizvodnje čelika i metala, i neizbežan je materijal koji nastaje u metalurškim procesima, i zato ima široku primenu u građevini. Upotrebom šljake smanjuje se emisija ugljen-dioksida, štedi energija i smanjuje otpad koji nastaje od materijala.

Jedinstvene ekološke ploče u domaćoj izradi

U Srbiji, za sada, još uvek nema zakona koji bi prepoznavao „zelene“ javne nabavke. U praksi to bi značilo favorizovanje proizvoda od reciklabilnih materijala, uz uštede prirodnih resursa. Ta činjenica ni malo nije obeshrabrila firme u našoj zemlji koje se bave proizvodnjom novih, ekološki podobnijih materijala, od otpada. Među njima ima veterana koji se ovim poslom bave duže od decenije, ali i startapova koji svoje poslovanje počinju iz tehnoloških parkova.

Jedna od takvih je i firma „Fragment“ iz Čačka, koja je trenutno u fazi razvoja funkcionalnog prototipa staklenih ploča za opremanje prostora. Te ploče se prave od otpadnog stakla koje se melje i meša sa cementom i odgovarajućim aditivima a potom suši, peče i polira. Na kraju se oblikuje u skladu sa dizajnerskim rešenjem. Da bi započeli proizvodnju čekaju setrifikat kojim se garantuje postojanost proizvoda. Plan im je da, za prvo vreme, nabavljaju staklo iz lokalne zajednice i od javnih preduzeća.

Pre osam godina, u Čačku, otvorena je prva fabrika ekoloških vodootpornih ploča od recikliranih materijala, „Feplo“. U proizvodnju je uloženo pola miliona evra, i posao dobilo 24 radnika. Ove ploče su 100 odsto ekološki proizvod jer se u postupku proizvodnje ne koriste nikakvi lepkovi, a 90 procenata materijala čine presovani delići recikliranog tetrapaka, dok se u malom procentu dodaje otpadna plastika.

„Mašine za proizvodnju ovih ploča konstruisali su inženjeri naše kompanije i ovakav proces proizvodnje je jedinstven u Srbiji i ovom delu Evrope. Ploče koje proizvodimo u našoj fabrici su vodootporne, za razliku od drugih pločastih materijala koji se trenutno koriste u građevinarstvu, poput OSB tabli. Postupak izrade je potpuno ekološki jer se ne koriste nikakvi lepkovi, a sirovina koju upotrebljavamo je do sada završavala na deponijama, otpadni tetrapak. Ove ploče ispunjavaju izuzetno visoke zahteve u pogledu postojanosti oblika, homogenosti i minimalnih izmena svojstava.“, kažu u „Feplu“.

Postupak proizvodnje ovih ploča počinje mlevenjem otpadnog tetrapaka. Nakon toga, ukoliko je materijal vlažan, prolazi kroz sušare odakle se ponovo vraća u silose. Iz silosa materijal ide na pokretne trake, koje pritiskaju valjci odakle materijal ulazi u sto, koji ima pet nivoa, gde se pretvara u table. Izmlevene table ulaze dalje u presu, gde se presuju na temperaturi od 170 stepeni. Pečenje traje 15 minuta, na koliko se i ponavlja svaki proces, i odakle izlaze gotove ploče koje idu na finalnu obradu, odnosno obrezivanje kako bi se dobile fine ivice. Spremne ploče stavljaju se u palete od po 100 komada.

Dnevno se u dve smene, u ovoj fabrici, proizvede 300 tabli, dok je mesečni kapacitet fabrike oko 80 paleta. Kako kažu, jedan kvadrat ploča, u zavisnosti od debljine, je za oko 20 procenata jeftiniji u odnosu na ponudu pločastih materijala na tržištu.

Mlin za mlevenje PET ambalaže

Jedan od „veterana“ u reciklaži u našoj zemlji je firma „Brzan plast“ iz Brzana, kod Batočine. Od 2001. godine ovom preduzeću osnovna delatnost postaje reciklaža otpadne amabalažne plastike i proizvodnja proizvoda raznih namena od dobijenog regranulata. Ovo preduzeće organizuje i sakupljanje, otkup, preradu, sečenje, pranje, sušenje i proizvodnju regranulata, kao i proizvodnju novih proizvoda za potrebe poljoprivrede, privrede ali i stanovništva. Danas rade u tri smene, i od početnih kapaciteta koji su bili od 10 do 30 kilograma za sat vremena, sada imaju dve fabrike, i proizvodnju od 1.500 tona folije na godišnjem nivou.

„Za potrebe posla mi smo konstruisali i proizveli mlin za mlevenje PET ambalaže, koji je po ceni znatno jeftiniji od mlinova za ove namene koji postoje u zemljama Evropske unije. Važna nam je i serijska proizvodnja ovog mlina, jer to predstavlja prvu fazu razrešavanja problema PET ambalaže na gradskim deponijama, a omogućava dobijanje izvoznog artikla za kojim postoji značajno interesovanje u zemljama EU kao i zemljama Dalekog Istoka“, objašnjavaju u „Brzan-plastu“.

Jedan od najvećih reciklera plastičnih boca u Srbiji je i firma „Greentech“ iz Novog Sada. Oni se od 2015. godine bave reciklažom otpadnog polietilena. Kapacitet prerade ove fabrike je 10.000 tona otpadne PET ambalaže i 3.000 tona otpadnog polietilena godišnje. Savremenom tehnologijom otpadnih PET boca u fabrici u Mladenovu proizvode se vruće oprene flekice. Finalizacijom procesa na nivou grupacije proizvode se poliestersko vlakno, poliesterska traka i PET granulat koji se dalje prodaju na tržište Evropske unije.

„Vrednost dosadašnje investicije je pet miliona evra, i trenutno zapošljavamo 150 radnika. Kapacitet naše fabrike u Mladenovu je 600 tona mesečno. Prosečna popunjenost kapaciteta je oko 50 procenata, tako da smo otvoreni za saradnju sa novim dobavljačima. Osim što se bavimo reciklažom, radimo i na edukaciji građana o značaju reciklaže u zaštiti životne sredine, kao i na promociji primarne selekcije otpada u domaćinstvu. Najveći broj edukativnih aktivnosti realizujemo u saradnji sa osnovnim i srednjim školama i dečjim vrtićima“, kažu u „Greentech“-u.

Proces proizvodnje izgleda tako što sakupljači prikupljaju PET boce i presuju ih u bale, kako bi se lakše transportovale do fabrike. Kada balirane boce stignu one se sortiraju po bojama, melju, peru i suše. Ovim postupkom dobija se nova sirovina „pet flex“, a njegovom daljom preradom poliestersko vlakno. Ono se koristi za izradu odeće, nameštaja, tepiha, punjenje dušeka i jastuka. Ima sve veću primenu kao geotekstilna podloga za puteve i deponije, ili za izolaciju u građevinarstvu. Drugi finalni proizvod ove fabrike u reciklaži PET ambalaže je poliesterska traka. Zbog svojih izuzetnih tehničkih karakteristika ova traka se koristi za vezivanje i osiguranje različitih pakovanja, kao što su palete, elementi u građevinarstvu, drvnoj industriji, metalurgiji…

Aleksandra Galić

broj 178, oktobar 2020. 

Foto: Pixabay

Чланак Inovativni materijali od prerađenog otpada се појављује прво на Biznis i Finansije.

Višnja je u naše krajeve stigla pre više od 2.000 godina, zahvaljujući Grcima i Rimljanima, iz jugozapadne Azije, odlično se prilagodila uslovima u celoj Evropi i rasla divlja vekovima u šumama pre nego što je počelo organizovano gajenje. Koristi se u svežem stanju (kad je i najkorisnija), zasebno ili u sastavu voćnih salata i kolača, sušen ili prerađen u sok, pekmez, kompot, džem, žele i slatko, rakiju višnjevaču ili aromatične likere bez kojih nekad nije mogla da se zamisli ‘ozbiljno’ domaćinstvo.

U Vojvodini se, na primer, priprema sos od višanja kao prilog uz kuvano ili pečeno meso
Ohrabruje podatak da je u Srbiji osnovan Centar za razvoj inovativnih proizvoda od oblačinske višnje, ali, obeshrabruje niska otkupna cena koja muči proizvođače već decenijama, a to je problem koji se ponavlja svake godine.

Preko osam godina duplo viša cena, danas jedina opcija – prerada

Danas svom u tekstu iz 2012. godine piše da su otkupljivači plaćali kilogram višnje od 80 do 100 dinara, dok je ove godine cena ista količina od 25 do 30 dinara za drugu klasu dok je cena prve klase pala sa 50 na 40 dinara. Ovakva ponuda otkupljivača izazvala veliko nezadovoljstvo i proteste proizvođača koji traže minimum 55 dinara za prvu klasu i 35 za drugu.

„Gajimo višnju na 380 stabala u našem poljoprivrednom gazdinstvu i to je upravo oblačinska višnja, o kojoj čitam da ima izvanredna lekovita svojstva, zato vlada veliko interesovanje i potražnja. Rod je ove godine bio nešto slabiji i sve što smo proizveli prodalo se. Nemamo otkupljivača, prodajemo isključivo od kuće i to ovako: kupac naruči telefonom, mi oberemo i kupcu, u roku od nekoliko sati, stižu sveže višnje“, kaže Julijana Jovanić iz Ruskog Sela.

Inicijativa da se žene koje proizvode i prerađuju višnje udruže

Ove godine je obezbedila i mašinu za odvajanje koštica iz ploda što su kupci veoma dobro primili, jer bi na licu mesta dobili svež sok, a ovu uslugu nije naplaćivala.

„Obratila mi se nedavno žena koja se bavi isključivo preradom soka, a već je prodala sve svoje višnje pa je kupila veću količinu od mene, uspostavile smo saradnju i javila se inicijativa da se žene koje proizvode i prerađuju višnje udruže. O otkupnoj ceni ne znam šta bih rekla, kako bih komentarisala; ako beraču treba isplatiti 25 dinara po kilogramu, a otkupljivač nudi 25 dinara za kilogram, zaista ne znam kakvu računicu tu ima proizvođač.“

Dok se situacija ne promeni, otkupljivači otkupljuju i zadovoljno trljaju ruke, a proizvođači protestuju i najavljuju da će od sledeće godine proizvoditi manje višanja, da će ih prodavati na pijacama ili upotrebiti za pekmez ili rakiju pošto sa ovakvim otkupnim cenama sveže višnje ne mogu, nažalost, da računaju na dobit.

Izvor:Agroklub

Foto:Pixabay

Чланак Proizvođači višanja protestuju, otkupljivači otkupljuju i trljaju ruke се појављује прво на Biznis i Finansije.