Od početka pandemije korona virusa, u Srbiji se vodi rasprava o tome kakva bi trebalo da bude uloga privatnog zdravstva u borbi protiv Kovida-19. Ministarstvo zdravlja je bilo veoma jasno po ovom pitanju – kapaciteti privatnih bolnica su nedovoljni za lečenje težih pacijenata, jer one ne raspolažu sa dovoljno opreme, pre svega respiratora. Zato je ceo teret lečenja kovid pacijenata pao na državno zdravstvo, ali i testiranja, budući da je samo nekoliko privatnih laboratorija u zemlji dobilo dozvolu da sprovodi PCR testiranje, koje je jedino zvanično priznato.

Tako se državni i privatni sektor dodatno podelio i u eri korone – u najžešćim talasima pandemije državne bolnice su bile prebukirane kovid pacijentima, pa su svi ostali zdravstvenu pomoć tražili u privatnim ordinacijama. Privatnici su u međuvremenu shvatili da mogu pomoći i lakšim kovid slučajevima kojima nije potrebna hospitalizacija, te rade antigenske testove i propisuju terapiju onima koji ne žele satima ili danima (nekad se i to dešava) da čekaju u redovima ispred državnih kovid ambulanti, prvo za testiranje, a potom i za sve ostale preglede i prijem u bolnicu.

Šta posle bolnice?

Pacijenti sa blažom kliničkom slikom, koji su se lečili kod kuće, posle oporavka ne smatraju se preterano rizičnim. Međutim, oni koji su bili hospitalizovani mogu razviti dugoročne posledice Kovida. U lakše posledice spadaju one koje postoje i kod drugih teških respiratornih bolesti: zamor, otežano disanje, bolovi u grudima i zglobovima.

Međutim, postoje i teže posledice koje često nisu očigledne, ali su dugoročno mnogo ozbiljnije: zgrušavanje krvi koje zahteva uzimanje preparata za sprečavanje trombova, kao i oštećenja pluća, srca, bubrega i mozga. U najteže slučajeve spadaju oni sa velikim oštećenjima kardiovaskularnog sistema, fibrozama na plućima i veoma agresivnim neurološkim promenama, a zabeležene su i situacije da pacijenti posle preležanog Kovida završe na dijalizi.

Državno zdravstvo se i dalje bavi sprečavanjem širenja zaraze i spašavanjem života onih koji su trenutno zaraženi, ali kada sve ovo prođe, doći će na naplatu i troškovi lečenja postkovid pacijenata.

Još uvek nema zvaničnih procena koliko bi ti troškovi mogli da iznose, ali pojedine naučne studije daju uvid u to koliko će zdravstvenih kapaciteta biti uposleno zbog postkovid nege. U jednom istraživanju, sprovedenom prošle godine u Velikoj Britaniji, stručnjaci su pratili stanje 47.700 osoba koje su se oporavile od težeg oblika Kovida i upoređivali nalaze sa rezultatima kontrolne grupe koja nije imala ovu bolest.

Tokom 140 dana od izlaska iz bolnice, mnoštvo onih koji su preležali Kovid imalo je respiratorne, kardiovaskularne, metaboličke, pa čak i probleme sa jetrom. U tom periodu, gotovo trećina od ukupnog broja pacijenata koji su lečeni od korone morala je ponovo u bolnicu zbog novih zdravstvenih problema. Svaki deseti među njima je preminuo. To je osam puta više preminulih nego u kontrolnoj grupi.

Ne treba zanemariti ni deo pacijenata koji su posle preležanog Kovida prijavljivali niz mentalnih tegoba poput anksioznosti, napada panike, depresije, pojave „mentalnih magli“, kratkotrajnog gubitka pamćenja ili simptoma koji su karakteristični za posttraumatski sindrom. Prema podacima američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti, kod onih koji su preležali koronu postoji tri puta veća šansa za razvoj anksioznog poremećaja i četiri puta veća za ispoljavanje simptoma depresije nego kod ljudi koji nisu bili zaraženi.

Nešto slično pokazuju i istraživanja Džon Hopkins univerziteta, uz konstataciju njihovih naučnika da su mentalni problemi sada u Americi učestaliji nego posle 11. septembra ili uragana Katrina.

Koliko košta postkovid lečenje u Srbiji?

U iščekivanju novog talasa koji nam donosi delta soj, mali broj državnih bolnica ima prostora da, pored redovne borbe sa koronom, organizuje i postkovid lečenje. Jedna od retkih je KBC „Bežanijska kosa“ sa posebnim odeljenjem za postkovid pacijente, koje je ova bolnica otvorila nakon saznanja da oni koji su imali srednje teške i teške forme pneumonije zahtevaju dodatnu pažnju, posebno zbog povećane sklonosti ka zgrušavanju krvi.

Državni sekretar u Ministarstvu zdravlja Mirsad Đerlek je najavio da će biti sačinjena strategija za pružanje podrške onima koji imaju posledice preležanog kovida, ali postavlja se pitanje gde ljudi koji već osećaju takve tegobe mogu da potraže lekarsku pomoć?

Uglavnom kod privatnika, koji su ponudili različite postkovid zdravstvene pakete, po različitim cenama. U jeftinije spada pregled koji košta 7.900 dinara i uključuje opšti pregled sa kontrolom rada srca, stanja krvnih sudova i merenje zasićenosti krvi kiseonikom.

Nešto detaljniji pregled može se dobiti za 12.000 dinara, koji pored pomenutih analiza, uključuje i merenje antitela na korona virus, specijalističke preglede pulmologa i kardiologa, ultrazvuk srca, pa i psihijatrijski pregled. Sa rastom specijalističkih pregleda raste i cena ovih paketa, koja može dostići i 42.500 dinara.

Navedeni podaci su dostupni u velikim privatnim sistemima u zdravstvu, no kada je reč o malim ordinacijama koje takođe nude ove usluge, da biste saznali šta one podrazumevaju i koliko to košta, morate lično da pozovete. U nekim ordinacijama ne umeju baš jasno da vam predoče šta sve nude u svojim paketima, ali je zato njihova cena 4.000 dinara. U drugima izdeklamuju sve analize ali ne kažu odmah njihovu cenu, pa kroz duži razgovor dođete nekako do brojke od 9.500 dinara. Sve ove ponude postoje uglavnom u velikim gradovima, dok se u manjim mestima malo ko bavi postkovid tretmanima.

No, bolnice nisu jedine koje nude postkovid podršku.

Banje na postkovid tržištu

Zanemarivane decenijama unazad, banje su tek nedavno postale „vruća roba“. Aktuelnoj popularnosti banja je, pored ograničenih mogućnosti putovanja u inostranstvo, doprineo i rast tražnje za postkovid tretmanima. Nekoliko banja je u proteklom periodu uočilo ovu tržišnu priliku i u svoju ponudu uvrstilo postkovid pakete, koji se manje-više svode na isto: nadzor lekara, boravak u zdravoj sredini, uravnotežena ishrana i umereno kretanje uz stručno vođene aerobne i vežbe disanja, a za teže pacijente u ponudi je i hiperbarična komora.

Pojedine banje su prepoznale i potrebu za lečenjem mentalnih tegoba, te su angažovale i psihologe. Neke od njih su otišle korak dalje, pa reklamiraju personalizovano lečenje za svakog pacijenta ponaosob, zato što se pokazalo da korona virus ljudi različito podnose. Zajedničko za sve ovakve ponude je da uključuju obavezni lekarski pregled i laboratorijske analize.

Cene banjskih postkovid tretmana se kreću od 4.000 dinara po danu za smeštaj i pun pansion, pa naviše. Paket u koji je uključena hiperbarična komora košta preko 10.000 dinara po danu, tako da je za desetodnevni „ubrzani“ oporavak potrebno više od 850 evra po osobi.

Uloga osiguranja u lečenju posledica Kovida

Uočivši da je postkovid tržište još uvek relativno nezasićeno, i finansijski sektor je u njemu pronašao svoju priliku.

Tako su neke osiguravajuće kuće u svoju ponudu uvrstile postkovid preglede koji, osim internističkih i kardioloških, obuhvataju laboratorijske analize, ultrazvučne i kolor-dopler preglede.

Pravo na besplatne preglede ove vrste imaju postojeći i novi klijenti određenih osiguranja, međutim ukoliko se kod lekara utvrdi da osiguranik ima neku zdravstvenu posledicu Kovida, on snosi dalje troškove lečenja.

Marija Dukić

broj 187/188, jul/avgust 2021. 

Foto: Pixabay

Чланак Novo tržište – postkovid tretmani: Cene lečenja od kojih može da vam pozli се појављује прво на Biznis i Finansije.

Acıbadem je pripojio ovu našu zdravstvenu ustanovu preko svoje holandske podružnice koja između ostalog služi i za investiranje u Istočnoj Evropi.

Kako je saopšteno iz Bel Medica, ova zdravstvena ustanova sa tradicijom dugom 26 godina, ubuduće će poslovati pod nazivom Acıbadem Bel Medic, a suvlasnik i generalni direktor, kao i dosad, biće Jasmina Knežević.

Acıbadem Healthcare Group posluje u Turskoj od 1991. godine. Sistem na globalnom nivou funkcioniše u još 4 evropske države (u Severnoj Makedoniji, Bugarskoj, Holandiji a sada i u Srbiji), sa 21 bolnice, 13 ambulantnih centara, više od 4.200 kreveta, sa preko od 22.500 zaposlenih i 4.000 doktora. Acibadem Health Group pripada drugom na svetu najvećem lancu bolnica IHH.

Foto: Pixabay

Чланак Turski Acibadem postao većinski vlasnik Bel Medica се појављује прво на Biznis i Finansije.

Bolničke infekcije predstavljaju veliki problem u celom svetu, posebno u siromašnim zemljama koje se još uvek bore da obezbede osnovne uslove za rad u zdravstvenim ustanovama. Premda su standardi u bolničkom lečenju, počev od higijenskih, daleko viši u razvijenim društvima, rizik od infekcija je i dalje prisutan, a za pacijente može biti posebno opasan nakon operativnog zahvata.

Infekcije tokom operacija su pre 150 godina bile izuzetno česte, jer se znalo veoma malo o dezinfekciji, sterilizaciji i aseptičkim tehnikama. Šta više, lekari su smatrali da ukoliko se rana posle operacije zagnoji, to predstavlja pozitivnu reakciju organizma na povredu. Ovakvo uverenje je opstajalo uprkos tome što je dve trećine pacijenata, kojima su amputirani udovi, umiralo upravo zbog toga što se rana inficirala.

Preokret u istoriji bolničkih infekcija napravio je mađarski lekar nemačkog porekla Ignac Filip Semelvajs, čovek koji je otkrio važnost redovnog pranja ruku. O njemu se, na žalost, malo zna, iako je njegovo otkriće, koje se danas čini banalnim, spasilo mnoge živote a on sam ostao nepriznat u tadašnjoj naučnoj zajednici i zbog toga završio tragično.

Bolnica za izbegavanje

Semelvajs je rođen u Budimu 1818. godine. Protivno očevoj volji napustio je studije prava i upisao medicinu, prvo u Pešti a potom je studirao u Beču, gde je diplomirao 1844. godine. Postao je doktor medicine sa 25 godina i svoj život je posvetio nauci i praktičnom radu u oblasti akušerstva.

Mladi lekar je iste godine počeo da radi na akušerskoj klinici u Opštoj bolnici u Beču, koju je osnovala Marija Terezija 1763. godine. U vreme kada se Semelvajs zaposlio, to je bila jedna od najvećih akušerskih bolnica na svetu, u kojoj se porađalo godišnje oko tri hiljade žena. Ali ubrzo se suočio sa užasnom činjenicom – skoro 20 procenata porodilja je umiralo od bolesti poznate kao porodiljska, odnosno puerperalna groznica.

Akušerska bolnica je postala noćna mora za upravu bolnice, a porodilje su je doslovno izbegavale. Žene su se radije porađale na ulici na putu do bolnice, nego u bolnici. Naime, koliko god zvučalo apsurdno, stopa smrtnosti među porodiljama koje su se porodile na ulici bila je niža u poređenju sa stopom smrtnosti porodilja u akušerskoj klinici.

Zgrožen ovakvim stanjem, Semelvajs je sebi postavio kao životni cilj da pronađe mogući uzrok ove bolesti. On je i jedan od prvih naučnika koji je koristio formalno prikupljanje podataka i statistiku da bi testirao svoje hipoteze. Iako je njegova statistička metoda patila od početničkih mana, mnogi statističari su kasnije daleko razvijenijom tehnikom potvrdili tačnost Semelvajsovih rezultata.

Pet godina pionirskih istraživanja

On je tokom pet godina prikupljanja podataka u bolnici u kojoj je radio uočio da je smrtnost znatno veća na Prvoj klinici, gde su radili lekari i studenti, nego na Drugoj klinici gde su žene porađale babice. U nadi da će pronaći odgovor na pitanje šta tačno prouzrokuje razlike u stopi smrtnosti porodilja, Semelvajs je detaljno proučavao sve uslove rada u ove dve klinike.

Došao je do podatka da je Prva klinika godišnje radila mnogo više sati od Druge, na osnovu čega je postavio pitanje da li su prenatrpanost i gužva razlozi za veću smrtnost u ovoj ustanovi? Međutim, detaljnim proučavanjem Semelvajs je utvrdio da je veći broj pacijentkinja priman upravo na Drugu kliniku, baš zato što su porodilje očajnički nastojale da izbegnu ozloglašenu Prvu kliniku.

Potom je razmatrao hipotezu da li nelagodnost koju porodilje osećaju prema lekarima muškarcima na Prvoj klinici utiču na lošiji kvalitet pregleda, pa time i na veću smrtnost prilikom porođaja. Ali kada se uverio da veliki broj živorođene dece umire na isti način kao i njihove majke, iako bebe ne mogu da osećaju takvu nelagodnost pred lekarima, odbacio je ovaj faktor kao vodeći uzrok smrti porodilja.

Pomno je proučavao i tehniku porođaja na obe klinike, koje su se razliklovale – na Prvoj su se žene porađale ležeći na leđima, a na drugoj oslanjajući se na bokove. Potonju tehniku je primenio i na Prvoj klinici, ali se stopa smrtnosti nije smanjila.

Krive su prljave ruke

Na kraju, nijedna od ovih i još nekolicine hipoteza koje je Semelvajs proučavao, nije mogla da objasni toliki broj porođaja sa tragičnim ishodom. Mada je detaljno razmatrao sve razlike između odeljenja i porodilja, uključujući i one religiozne, nije uočio bilo kakvu pravilnost kojom bi mogla da se objasni veća smrtnost porodilja na Prvoj klinici.

A onda se desilo da tokom izvođenja vežbi iz sudske medicine, jedan student dok je radio autopsiju slučajno nožem povredi lekara. Lekar je vrlo brzo umro jer mu se rana inficirala, a tok bolesti je veoma podsećao na ono što se događalo porodiljama koje su preminule posle porođaja. Pošto se u to vreme nije znalo za mikroorganizme, Semelvajs je zaključio da uzrok smrti njegovog kolege i velikog broja porodilja mora biti nešto što se prenosi rukama, čestice koje je nazvao „otrov sa kadavera“.

Naime, lekari i studenti su često pre odlaska na akušersko odeljenje obavljali autopsije, i tako su nesvesno prenosili zarazu porodiljama. Semelvajsu je odjednom postalo jasno: stopa smrtnosti na drugom odeljenju je bila niža jer babice nisu obavljale autopsije!

Semelvajs je odmah objavio hipotezu o prenosu ovih čestica u krvotok ubodom noža kod patologa, anatoma i hirurga, odnosno vaginalnim pregledom koji su vršili studenati i lekari koji su dolazili iz obdukcione sale. Zato u obe klinike uvodi obavezno pranje i dezinfekciju ruku kalcijum-hipohloritom, kao preventivu, što značajno smanjuje obolevanje i umiranje porodilja. Godinu dana nakon uvođenja dezinfekcije ruku kalcijum-hipohloritom, 1848. godine, na Prvoj klinici je smrtnost porodilja pala na 1,27%, a na Drugoj tokom istog perioda na 1,34%.

Ismejan i odbačen

Pored činjenice da je došao do revolucionarnog otkrića, Samelvajs je ostao upamćen u istoriji nauke i po načinu na koji je stigao do njega, a koji je bio pionirski u ovoj oblasti medicine. Ali to se desilo tek posle njegove lične tragedije. Ma koliko zvučalo neverovatno iz današnje perspektive i premda su rezultati jasno pokazivali da je Ignac Semelvajs u pravu – kolege nisu želele da poštuju njegova uputstva.

Drugi lekari su smatrali da Semelvajs koristi svoje hipoteze kako bi kolege optužio kao direktne krivce za porodiljsku groznicu. Osim toga, rezultati do kojih je došao doveli su u pitanje teorije o ovoj bolesti koje je imao njegov nadređeni. Lekari koji su tada važili za vrhunske stručnjake u ovoj oblasti zdušno su odbacili i knjigu koju je Semelvajs objavio, pozivajući se na svoje rezultate. S druge strane, on je je bio vrlo direktan i prilično agresivan u borbi za svoja uverenja što mu je stvorilo brojne neprijatelje na veoma uticajnim pozicijama.

Zbog toga je, na kraju, ostao i bez posla, a njegov protokl obaveznog pranja i dezinfekcije ruku u bolnici je prekinut i zaboravljen. Pokušavao je da sprovede svoje ideje i u drugim delovima Evrope, ali ga niko nije slušao. Iscrpljen neprestanim borbama, neshvaćen i odbačen, duševno je oboleo i 1865. godine je završio u pshijatrijskoj bolnici. Imao je samo 47 godina kada je u njoj i umro. Njegova smrt je predstavljala više nego ciničan kraj čoveka koji je otkrio uzroke infekcija: i sam je umro od infekcije koja se razvila nakon što su ga prebili bolnički čuvari.

Već 1867. godine, dakle samo dve godine posle njegove smrti, engleski hirurg Džozef Lister, sledeći Pasterovu hipotezu da mikroorganizmi ne uzrokuju samo fermentaciju i truljenje, već i gnojenje tkiva, uvodi antiseptičke principe, koristeći i karbolnu kiselinu u operacionoj sali. Tek posle toga, Ignaca Semelvajsa, koji je umro ismejan i odbačen, počeli su sa pijetetom da nazivaju „spasiocem majki“.

Foto: Pixabay

Broj 180/181, decembar 2020/januar 2021

Foto: Pixabay

Чланак Nauka protiv nauke: Crn obraz zbog pranja ruku се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pandemija korona virusa ogolila je ranjivost zdravstvenih sistema u brojnim zemljama, ali nama u Srbiji nije bila potrebna katastrofa globalnih razmera da bismo znali da kvalitet zdravstva nije na zavidnom nivou. Državne i privatne zdravstvene ustanove su dve paralelne realnosti.

U jednoj nosimo nekoliko crvenih pre i flašu viskija posle, stojimo u redovima i na listama čekanja, ne pipamo ništa da ne pokupimo još neki virus i razgovaramo sa nervoznim medicinskim radnicama i radnicima koji ničim nisu zaslužili da rade u takvim uslovima.

U drugoj zakažemo termin dan pre, obavimo pregled ili zahvat, platimo i kažemo prijatno, doviđenja. Ovo, naravno, nije slučaj uvek i svuda, ali jeste postalo nepisano pravilo.

Koliko se izdvaja od bruto plate za državno zdravstvo

Osećaj da smo uslugu u privatnoj klinici platili iz sopstvenog novčanika prividno opravdava drastične razlike, ali ta razlika ne bi trebalo da postoji. Novac za državno zdravstveno osiguranje odvajamo svakog meseca od plate, koristili usluge ili ne.

Od svake zarade, za zdravstvo se izdvaja ukupno 10,3% bruto plate. Ako vaša neto plata iznosi 30.000 dinara, svakog meseca izdvajate 4.168 dinara za doprinose za RFZO. Za platu od 50.000, doprinosi za zdravstvo su 7.107, ukoliko je neto zarada 70.000, doprinosi za zdravstvo su 10.046 dinara mesečno, a na platu od 100.000 iznose 14.454 dinara.

Niske investicije, visoki troškovi

Jedno od objašnjenja za nizak kvalitet zdravstvenih usluga koje najčešće možemo da čujemo jeste da se u javno zdravstvo ne ulaže dovoljno. Nedavne preporuke Fiskalnog saveta (FS) povodom aktuelne pandemije između ostalog nalažu veće investicije u zdravstveni sistem koje su, kako ocenjuju, godinama unazad na niskom nivou.

Jedan od razloga za to su prevelika ulaganja u bezbednosni sektor (vojsku i policiju) koja su u prethodne tri godine bila i do tri puta viša od proseka zemalja Centralne i Istočne Evrope (CIE), navodi se u analizi FS.

S druge strane, ako pogledamo udeo javne potrošnje na zdravstvo u BDP-u, videćemo da se Srbija po ovom parametru ne razlikuje mnogo od uporedivih zemalja – nalazi se negde na sredini.

Nivo državnih rashoda za zdravstvo u % BDP-a u 2016. Izvor: Eurostat i Svetska banka.

Lečenje SMS porukama je naša normalnost

Ono što upada u oči jeste viši udeo privatnih troškova na zdravstvo u Srbiji u odnosu na druge zemlje. Kao što smo rekli na početku – sredstva za zdravstvene usluge izdvajamo kako iz plata, tako i naknadno iz novčanika.

Potrošnja na zdravstvo, iz privatnih i državnih izvora u 2016. Izvor: Svetska banka

Doprinosi za državno zdravstvo odlaze Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje (RFZO), a prošle 2019. godine ja ovako prikupljeno preko 170 milijardi dinara, dok su ukupni rashodi RFZO bili malo ispod 200 milijardi.

Šta dobijamo od uplaćenih sredstava dobro znamo, a kvalitet usluge nije jedini problem. Usled nedovoljnih ulaganja i neracionalne javne potrošnje, prošle godine smo mogli da učestvujemo u RTS Teletonu da bismo dobrovoljnim davanjima finansirali kupovinu nove magnetne rezonance.

Lečenje SMS porukama je naša normalnost. Situacije poput one u kojoj se nalaze oboleli od multiple skleroze, od kojih većina uopšte nema pristup terapiji, teraju nas da se zapitamo čemu uopšte služi ovaj i ovakav RFZO.

Paralelni zdravstveni sistemi

Prosto povećanje javnih investicija u zdravstvo bi sigurno rešilo neke od problema, poput nedovoljne opremljenosti zdravstvenih centara ili zastarele opreme, ali i dalje ne bismo imali pravo da biramo gde ćemo se lečiti novcem koji uplaćujemo.

U Srbiji pored obaveznog državnog postoji i dobrovoljno zdravstveno osiguranje, ali dva sistema funkcionišu uz vrlo malo dodira.

Postoji opcija isplate naknade od strane RFZO-a ukoliko možete da dokažete da državna ustanova nije mogla da vas primi u doglednom roku (30 dana), pa ste bili prinuđeni da tretman tražite u privatnoj klinici.

U praksi, ovo ne funkcioniše uvek, jer vam je za refundaciju neophodna potvrda od državne zdravstvene ustanove koje se nekada „nevoljno izdaju“, dok sami građani nisu dovoljno informisani o ovoj proceduri, niti se ona odnosi na sve zdravstvene usluge. Pored toga, RFZO može da potpiše ugovore sa pojedinačnim privatnim klinikama za pružanje određenih usluga, što je na primer slučaj sa operacijama katarakte, dijalizom ili vantelesnom oplodnjom.

Ipak, ovaj vid saradnje dva sektora rezervisan je samo za pojedine usluge, dok najveći broj procedura i zahvata u privatnim ustanovama plaćamo sami. Čak i ako možemo da priuštimo dobrovoljno privatno osiguranje, plaćamo ga povrh obaveznog državnog. Većina ljudi u Srbiji to ne može, usled niskih plata i životnog standarda, pa je jedina opcija za preglede i lečenje državna ustanova u kojoj se nalazi zdravstveni karton.

Preporuke za integraciju privatnog i javnog zdravstva

Konkretne preporuke za reformu zdravstva objavio je NALED u februaru ove godine. „Siva knjiga zdravstva“ sadrži 50 preporuka od kojih su neke direktno usmerene na uključivanje privatnih ustanova u sistem zdravstvenog osiguranja.

Glavni problemi prepoznati u ovoj oblasti jesu nedostupnost zdravstvenih usluga privatnog sektora većini stanovnika Srbije, kao i činjenica da do zaključivanja ugovora između privatnih ustanova i RFZO ne dolazi dovoljno često.

„Lekari u privatnoj praksi ne mogu pacijentu napisati i izdati doznake za bolovanje, uput za specijalistu ili recept za lek sa Liste lekova RFZO-a, što pacijentu stvara dodatne probleme i neopravdano mu komplikuje ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu. Dodatni odlazak kod izabranog lekara u domu zdravlja, naročito je problematičan za teže bolesnike, koji su izloženi novim rizicima od infekcija i sl“, dodaje se u analizi.

Predloženo rešenje nalaže izmenu propisa koja bi obezbedila „ravnopravno učešće privatnih zdravstvenih ustanova i prakse na svim nivoima zdravstvene zaštite“, uz poštovanje načela pristupačnosti i efikasnosti zdravstvene zaštite. Dodatno, predlaže se zaključivanje ugovora između RFZO i privatnih pružaoca zdravstvenih usluga, što bi omogućilo „da se cena određenih zdravstvenih usluga privatnog sektora, koji pacijentima sada refundira RFZO, direktno uplaćuje zdravstvenim ustanovama, dok bi pacijent za svoj pregled u privatnoj praksi plaćao cenu umanjenu za priznati iznos troškova“.

Omogućiti da lekar iz privatne prakse bude izabrani lekar pacijenta

Još jedan od problema trenutnog sistema jeste što izabrani lekar ne može da bude iz privatne zdravstvene ustanove, a na osnovu Zakona o zdravstvenom osiguranju možemo da imamo samo jednog izabranog lekara. Kako samo izabrani lekar ima određene nadležnosti, u praksi to znači da lekar iz privatne ustanove „ne može pacijentu otvoriti bolovanje, napisati uput za pregled kod lekara specijaliste ili napisati recept za lek koji se nalazi na „pozitivnoj” listi RFZO-a, iako je članom 38b Pravilnika o načinu i postupku ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja takva mogućnost predviđena“.

Potvrdu o bolovanju pacijenti mogu da dobiju samo od izabranog lekara u državnim ustanovama, a kao dodatni problem navodi se „nemogućnost lekara iz privatne prakse da pristupi IZIS sistemu i elektronskom medicinskom dosijeu pacijenta i upiše svoje nalaze čime bi se obezbedilo da medicinski dosije pacijenta bude potpun, kao i da svi lekari imaju pristup svim relevantnim dokumentima vezanim za pacijenta“.

Predlog rešenja za ove probleme je izmena propisa tako da se omogući da izabrani lekar bude iz privatne prakse. Pored toga, dodaje se: „Potrebno je omogućiti da lekar iz privatne prakse može pristupiti elektronskom medicinskom dosijeu pacijenta koji se kod njega leči, i unositi dijagnoze i terapije koje je prepisao pacijentu. Ovim bi se obezbedilo postojanje jedinstvenog i potpunog medicinskog dosijea pacijenta“.

Još neke od NALED-ovih preporuka odnose se na potpuno ukidanje zdravstvenih knjižica, unapređivanje E-kartona, tj. elektronske medicinske dokumentacije, i pojednostavljivanje zakazivanja pregleda i izdavanje uputa.

Građani u klinču između javnog i privatnog

Integrisanje privatnog i javnog zdravstva dalo bi mogućnost korisnicima usluga da odaberu u kojoj ustanovi žele da ostvaruju pravo na zdravstvenu zaštitu. Ove izmene otvorile bi put za konkurenciju između ustanova i dale im podsticaj da korisnike privlače kvalitetom, a ne samo geografskom blizinom i nemogućnošću izbora.

Ovo, naravno, nije jedino moguće rešenje – postoje različiti modaliteti zdravstvenog osiguranja u svetu. Holandija i Švajcarska, na primer, dobijaju tradicionalno visoke ocene kvaliteta zdravstvenih usluga i zadovoljstva korisnika. U Holandiji je, pored državnog, obavezno i privatno osiguranje, dok u Švajcarskoj postoji samo privatno osiguranje koje je, u minimalnom iznosu, obavezno za sve građane. Građani Švajcarske potom mogu da biraju između državnih, subvencionisanih privatnih i privatnih bolnica i klinika.

Reforma zdravstvenog sistema u Srbiji otvorila bi brojna pitanja, a aktuelna pandemija je dobar povod da se time konačno pozabavimo. Činjenica da je bilo potrebno nekoliko meseci da se privatnim klinikama dozvoli testiranje na korona virus pokazuje nam nedostatak koordinacije između dva sektora, dok se između njih nalaze građani koji bi trebalo da budu u centru rasprave o zdravstvenoj zaštiti.

Povećanje javnih investicija u zdravstvo, kao i uključivanje privatnih ustanova u sistem obaveznog osiguranja mogu da budu osnove za ozbiljnije razgovore o rešavanju brojnih problema koji opterećuju zdravstvo u Srbiji.

Autor: Lana Avakumović, talas.rs

Foto: whitesession, Pixabay

Чланак Zašto plaćamo državi, a lečimo se kod privatnika? се појављује прво на Biznis i Finansije.